Mirjana Mitrović

АБВГ…

.

.

А – Арсеније и Софија, моја деца, људи. Моја најчвршћа веза са светом. И доказ да би свет могао, само кад би хтео, да буде добар и леп.

.
Б – Барили Павловић Милена, сликарка, кључна кота мог одрастања. Обе смо рођене у Пожаревцу. Мада се мимоилазимо у времену, она је, с оне стране, упорно подстицала моју младалачку опсесију. Тако је настао роман „Аутопортрет са Миленом“, моја прва књига.

.
В – Велики град – Непосредно пре него што сам дошла у Београд, видела сам Лондон. Сасвим на кратко, са крова дуплог аутобуса, али довољно да ме Београд не уплаши, да могу да га заволим.

.
Г – Године – Не знам одакле надиру, али продуктивност им је импресивна!

.
Д – Драгољуб, мој деда, из села крај Велике Мораве, свирао је у фрулу и знао напамет песме о Краљевићу Марку. Рођен је 1900, па је био премлад за Први светски рат, а престар за Други. Редак случај.

.
Ђ – Ђердап, митско место, лепше до сад још нисам видела. Отуда дува кошава и стижу древна знања која ми понекад искрсну из несвесног.

.
Е – Емилија Лета, јунакиња мог истоименог романа, римљанка која је живела где и ми, само крајем трећег века наше ере, када се антички свет ломио, а млади бог се тек назирао, жена ни тамо-ни тамо. Пишући је, користила сам сва наша транзициона искуства.

.
Ж– Живот – је вредност по себи, а тако га глупо расипамо на неважне ствари. Зашто то нисам схватила раније? Зашто то не могу да пренесем својој деци? Покушавам са читаоцима.

.
З – Заноси и заблуде, као шампите: не требају, али како човек да одлоли?

.
И – Историја, моја туристичка агенција. Не путујем колико бих волела, али кад идем, не идем тамо где нема ’ископина’ или музеја.

.
Ј – Јавност, божанство савременог света. Уздиже или прождире, као баал, по мени тешко схватљивим критеријумима.

.
К – Карамазови. Јел срамота да кажем да сам још заљубљена у сву ту браћу?

.
Л – Лето – волим.

.
Љ – Љубав – колико је била прецењена у романтизму, толико је потцењена у постмодерни. Сила је то, не бих се ја с њом замерала.

.
М – Медитеран, простор у коме се осећам код куће, мора која ме обнављају, уметност са којом се разумем. Зашто, не знам, биолошко порекло ми је дубоко копнено.

.
Н – Немаштина, најтврђе табуисана тема данашњице. Увек је било тешко бити сиромашан, било је и срамота, али данас, убеђују вас да сте криви ако сте сиромашни. Као што је у средњем веку човек морао на коленима да окајава што осећа сексуалну жељу, тако данас мора да се кажњава ако је сиромашан.

.
Њ – Речи на њ једва има и за буквар, али зато ’њушкање’ има задивљујући спектар значења, од оног полицијског, до узбудљивог љубавног. Зато волим речи.

.
О – Оскар Вајлд о опраштању: ’Непријатељима треба непрекидно опраштати, јер је то управо оно што их највише љути’.

.
П – Паре – Кад бих имала неке паре, отворила бих сигурну кућу за писце, да могу да се склоне на месец два, кад почну да их прогањају допола састављени ликови, заогрнутуи у беле странице.

.
Р – Рим – међусобно смо се освајали годинама. Време је да се растанемо.

.
С – Сарказам, не волим, нарочито у књижевности. А опет, некад просто немаш избора.

.
Т – Троножац, стоји ми код врата, исти какав је у кући мог деде стајао крај шпорета.

.
У – Утеха увек мало касни, али ипак стигне. Говорим ово из искуства, не из приручника за самопомoћ.

.
Ф – фриволне књиге (претежно) жена – тзв. списатељица. Не волим, али ме не плаше. Флертовања је било од кад је света и века.

.
Х – Хуманост – Што је више прича о мањинским и људским правима, то је мање стварне љубави према другим људима. Пси и мачке, међутим, напредују на тој лествици. Што ми је драго, али ми није довољно.

.
Ц – Цитирам своје бабе кад хоћу да кажем, а нећу да се замерам.

.
Ћ – Ћопић Бранко и Јовновић Биљана, два тако различита писца, са заједничким именитељем – на пркосима. Зато волим што сам добила награде са њиховим именима.

.
Ч – Чуда – још верујем у њих. Значи, добро сам.

.
Џ – Џем Сулатан – Једног лета, тражила сам га по Родосу и пронашла прозор иза кога је био заточен. Супротни зид разваљен, птице пролећу, Џем сад можео да оде, али мени се чинило да и даље налакћен гледа ка својој обали. Углавном, зидови падну прекасно.

.
Ш – Шекспир или шума? Дубина пред којом се клања и куварица и краљица.

.

.

.

.

.


Mirjana Mitrović

Rođena 14. januara 1961. u Požarevcu. Završila je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Prvi roman Autoportret sa Milenom, objavljen 1990. u beogradskom BIGZ-u, bio je u izboru za Ninovu nagradu, a potom je doživeo više izdanja (2005. u „Narodnoj knjizi“, 2009. u „Laguni“). Roman, baziran na životnoj priči slikarke Milene Pavlović Barili nagrađen je Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Priče iz zbirke Sveto stado (1999) uvršćene su u antologije: „Oslobađanje lektire“ Igora Marojevića, „Antologija pripovedaka srpskih književnica“ Rajka Lukača, „Ovako je počelo“ Ljubice Arsić i Dejana Mihailovića, „Kraljica Lir i njena deca“ Ljubice Arsić, „Vrt nade“ Slavice Garonje. Priče su prevođene na grčki, čaški i bugarski. Roman Emilija Leta (2006) dobio je nagradu „Branko Ćopić“ i bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Romanom Mesečari iz Marguma objavljenim 2009, nastavlja literarizaciju rimskog nasleđa na tlu današnje Srbije. Roman Helena ili o nemiru, sa romanima Emilija Leta i Mesečari iz Marguma, na liniji supruga – ljubavnica – majka, zaokružuje Rimsku trilogiju. Roman Helena ili o nemiru nagrađen je nagradom „Biljana Jovanović“ za 2017. Član je Srpskog književnog društva.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)