P. K. Pejdž

Posmatrač zvezda

.

.

.

.

.

Porodična pesma za letnje popodne

.

Žuta baštenska stolica je tek ispletena.
U njoj, Artur, u punoj dužini, čita o ,,Torontu, zlatnom”,
drema, glava mu pada, pušta časopis da sklizne.
Iz zlatne knjige ja čitam o Arturu, kralju,
i Taliesinu (1) , kraljevom pesniku. Sanjam o kruni.
Da li je bila optočena rubinima, smaragdima, kamenjem u njegovoj boji očiju?

Patke su nam nadomak ruke kao i obično
u ovo popodnevno vreme – dve divlje gluvare, nožica
uvučenih da se ne vide, plutaju
po smaradnoj travi bez odraza. Dremaju.
Mogu biti i mamci, ove divlje ptice s vode
nepomične kao drvo.

Vrućina je. Još uvek je siesta.
Nije dovoljno vrućina kao u Brazilu ali mislim na Brazil
i na malu žutu pticu koja je uletela i stala
na vrh prsta Arturove prekršene noge,
prpošila se i skrasila se kod nas za tu noć;
i kolibri sa rubinom oko vrata, svetlucajući komadić uglja
sa zvukom mlaznjaka
koji se lako i namerno spustio na vrh njegove glave.

Umirili smo se uz
šaput prskalica za travu i zujanje mlaznjaka.
Tako smo bespokretni da bismo mogli biti i mamci
koje su postavili lovci nekog višeg reda i
koji nas sad posmatraju iz skrovišta.
Zaspali Artur ima lice dečaka.
Kao plavi opsidijan, glava patka svetluca.
Njegova partnerka i ja smo braon perja i kože
a iznad nas sunce sredine leta, kruna na nebu,
bez diskriminacije baca zrake i na patku i na čoveka.

.

.

Stefan

.

Stefan
od jedanaest godina
pogledao je bebu i rekao
kada misli to mora da je čista misao
jer još uvek ne zna reči
i mi
ponosni roditelji
zadivljeni prijatelji
koji smo gledali bebu

osmotrili smo je ponovo

.

.

Ekologija

.

Ako dečak
jede jabuku
jer pčela
skuplja nektar
šta se desi
jer dečak
jede jabuku?

.

.

O smrti

.

1.

.
U trenutku smrti
kako postupiti?

Preseci pupčanu vrpcu, kažu.

I kad se ona preseče
kako se potom priprema telo?

Operi ga u svetoj vodi.
Obuci ga u svilu za venčanje.

.

2.

.
Perem i peglam tvoju
poslednju odeću
(srce mi je na tvom rukavu)
želeći da ti perem telo
želeći da ti zatvorim
oči bez pogleda

ništa mi nije preostalo da uradim

Prazna sam kuća

.

.

Telefonski poziv iz Meksika

,

Posle mnogo godina i milja tvoj
glas jecajući
govori mi da si stara
da si izgubila pamet
i svi vetrovi i reke
Amerike
odzvanjaju iz tvojih reči

Vidim ti kuću
kvadratni topaz ………..smešten
u veći……………………… kvadrat
isprepletene bašte
ograđene zidom
Ciglom popločani puteljci
divlje dalije
stabla maline i psi
Uzdignuta cvetna bašta
pretrpana rezedama
lobelijama
crvenim vrbenama
svim zujanjima
i brujanjima leta

.

.

Naša

.

…………………………….za Patrik Andersona (2)

.

U nešto preko šezdesetoj je mrtav
a ja, prijatelj iz njegovih dvadesetih,
još uvek sam – privremeno – ovde.

“Prijatelj.” Da li smo bili prijatelji?
Naše savezništvo je bio nešto drugačije:
poznanici koji su znali jedno drugo dobro
i često se susretali,
ugrejani istim plamenom.

Podstaknute njegovim jedinstvenim talentom
moje male vatre
su ga ljutile.

Hteo me je blizu uz sebe,
svesnu njegove veštine,
aficionadu dobrog pisanja.
Njegovog dobrog pisanja.

Teško da smo bili prijatelji.
Rovovi i ograde su bile između nas.
A opet, ponekad
srca bi nam zajednički poskočila
zaljubljena u dobru metaforu,
ili bismo se smejali, igrali verbalni rukomet,
zatvorenih očiju. Bili smo prijatelji.

Sad je mrtav.
A ja mislim o dahu
kojim je oživljavao svoje pesme
i o tome
kako iako nije bilo ničeg nalik na ljubav između nas
da je ipak bilo nečeg
nečeg nezaboravnog i živog –
vrsta ptice koja ne leti
koja bi, kada smo se najmanje nadali,
iznenada poletela.

Njegova i moja, ta ptica. Naša.
Sada
više ne leti.

.

.

Ja

.

Svakog drugog dan sam invalid.
Ležim zavaljena u jastuke između belih čaršafa
bezvoljna O kako bezvoljna.
Četkam kosu kao da mi je fen u ruci.
Dozvoljavam da budem izvedena na sunce.
Pihtije, čaša porta sredinom jutra,
njih prihvatam i retke azaleje u saksijama.

Sestre mi udovoljavaju. Sve me zovu “draga”.
Pilulama i jastucima stižem do druge orbite
gde moja bolest vlada kao kraljica,
apsolutni je monarh, nosi frivolnu krunu
i meni, svojoj skrušenoj sluškinji,
svojoj podanici sa dna lestvice zabranjuje dolazak na gozbu.

Svakog drugog drugog dana sam dobro
kao planete što kruže.
Četkam kosu na zlatnom suncu,
berem ruže
sadim biljke u saksije
zelenilo mojih očiju se rascvetava, izazivam zavist
O kako izazivam zavist.

Negde između ova dva, treće ja
želi da govori, niko ga ne čuje,
stoji bespokretno, nemo, nevidljivo,
sa munjom u goloj šaci.

.

.

Na moru

.

Istinska pobožnost je cilj sam po sebi; ne nastaje zarad
želje za blaženstvom, niti iz straha od pakla.
Rabija el Adevija, 8. vek n.e. (3)

Obilazeći solju posutu palubu
vozim se po iskošenom moru
nebo je sivo
morske ptice lete u krug,
spuštene glave u očaju,
zarobljena na pokretnoj traci
misli koje se ponavljaju, tumbaju, tumbaju;
strankinja iz stolice
(ona pored koje sam prošla
koliko puta već?)
ustala je – i ako su njene reči
bile leptir ili ptica
koje su iznenada stale na moj zglob,
plavi leptir iz Brazila,
pupavac možda ili retka
kopnena ptica ko zna odakle,
bez težine na mom zglobu,
podrhtava sjajna tu –
zaustavila je pokretnu traku i
tumbanje.

i u toj tišini progovorila

ne znam šta je rekla
samo znam da je moj očaj
nestao i dok sam stajala tamo
sa sivim nebom iznad
pticama koje lete u krug
znala sam čim sam je pogledala
– u kaputu od tvida sa kosom koju nosi vetar –
da je Rabija.
Posmatrač zvezda

Same zvezde su poravnate.
Galaksija ispisana kurzivom.

Lektorisala sam
i lektorisala
lepi rukopis.

Nema grešaka.

 

____________________________________________________________

[1]Taliesin je bio velški pesnik za kojeg se veruje da je živeo u 6. veku n.e. Pesme su mu sačuvane u rukopisu iz  13. veka poznatom kao Knjiga Taliesina. (Prim. prev.)

[2]Patrick Anderson (1915-1979), englesko-kanadski pesnik. Osnivač montrealskog književnog časopisa “Preview” u čijem uredništvu je bila i P.K. Pejdž (prim. prev.)

[3]Rabija el Adevija ili Rabija iz Basre je bila muslimanska sufi svetica, jedna od najpoznatijih žena među muslimanskim misticima. (prim. prev.)

.

.

                                                Iz zbirke Skrivena soba (The Hidden Room, 1997)

                                                Izbor i prevod Danijela Jovanović

.

.

.

.

.

 


P. K. Pejdž

Patricia Kathleen Page, (1916‒2010) jedna je od najpoznatijih kanadskih pesnikinja. Objavila je preko trideset knjiga poezije, proze, dnevnika sa putovanja, eseja, dečjih knjiga i autobiografiju. Dobitnica je niza značajnih književnih nagrada. Takođe, kao vizuelni umetnik, izlagala je svoje radove kao P. K. Irvin u Kanadi i u inostranstvu. Njeni radovi iz vizuelne umetnosti su danas deo stalne postavke Državne galerije Kanade i Umetničke galerije Ontaria.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)