Dimitrije Bukvić

Ah, vi racionalni, obrazovani ljudi

.

.

.

Telefon je zazvonio.
– E, nek’ se nosi – podigao je Đorđe ruke i zamalo srušio limenku piva. – Još jedan koji ’oće da se žali…
Počeo je nervozno da stiska minđušu u levom uhu. Aparat na njegovom stolu ponovo se oglasio.
– Šta da radimo?
Pavle je sedeo preko puta i predano zurio u šahovsku tablu. Zamišljenog pogleda iza debelih naočara, pućkao je lulu i posmatrao nekolicinu figura raspoređenih po crno-belim poljima. Njegov rezedo pulover, mestimično pohaban, uklapao se u sumorne, oljuštene zidove skučene prostorije. Povukao je potez, provukao prste kroz sedu kosu i tek tad odgovorio, jednoličnim tonom:
– Ti si uprskao stvar.
– Pa gde ti je kolegijalnost, čoveče?
U redakciju je stupio David. Kao i uvek, nosio je crni frak i cilindar, ulazeći ustaljenim, otmenim hodom. Podigao je šešir i teatralno klimnuo glavom.
Đorđe se dosetio. Usplahireno je pokazao na plastičnu napravu s gumenim tasterima.
– Požuri, Davide, ovo je za tebe! Neki čitalac te tražio malopre, reče da će zvati za deset minuta… Ajde, brzo!
Čim se David javio, Đorđe se pridigao i izašao iz redakcije.
– Halo? Trenutak, gospodine…
Poklopivši mikrofon dlanom, David je tiho upitao Pavla:
– Izvini, gde je Đorđe nestao?
Umesto da mu odgovori, Pavle je podigao crnog lovca, pa odmahnuo glavom i vratio potez. David je zakolutao očima.
– Cenjeni gospodine, kolega zadužen za enigmatiku trenutno nije tu – rekao je sagovorniku.
S druge strane, začuo se žagor.
– U redu… Preneću, ne brinite… Ah, svi grešimo, zar ne? Ali, to je dokaz da smo nešto i radili. Nema problema, skrenuću pažnju kolegi, budite uvereni! Sve najbolje…
David je spustio slušalicu. Đorđe se vratio.
– Ipak je bilo za tebe – skidao je David frak i cilindar. – Čitalac, stariji gospodin, požalio se…
– Znam – potegao je Đorđe iz limenke i podrignuo. – Cmizdri što smo danas objavili pogrešnu šemu za ukrštenicu. Dokoni penzos. Nema šta da radi, pa se bavi enigmatikom.
– Meni to ne bi moglo da se desi – umešao se Pavle. – Ja razmišljam nekoliko poteza unapred.
– Nisi u pravu – nastavio je David razgovor s Đorđem. – Njemu život zavisi od toga.
– Šta lupaš?
– Ozbiljno ti kažem. Tvoja ukrštenica mu je jedini lek da ga Alchajmer ne uzme pod svoje. To mi je ispričao.
Đorđe je zaćutao, namrštio se i upalio cigaretu. Razgrnuo je sa svog stola „Prosvetinu” enciklopediju, atlas, službeni primerak svežih novina i blok praznih šema za ukrštene reči. Piksla je najzad izmilela.
– I šta je još rek’o?
– Kaže, nemoguće je da simbol iridijuma ima sedam slova. I da pod jedan vodoravno piše „zeljasto povrće iz kojeg se, prema verovanju, rađaju deca”, a u ukrštenici četiri polja.
– Ko ga jebe, nek’ stavi manju glavicu – odmahnuo je Đorđe rukom. – Nego, Davide, reci ti meni, što nas zajebavaš?
– Molim?
– Ne prenemaži se. Da si stvarno prorok, znao bi da ovaj poziv nije bio za tebe.
– Pardon – podigao je David značajno prst. – Ja sam astrolog, a ne gatara!
– Nije mudo nego jaje… Zamisli, na ovolicki tiraž unajmljuju astrologa da čitaocima radi horoskop! A mi, klošari, delimo jedan redakcijski telefon. Ko da je kameno doba, a ne kraj dvadesetog veka!
– Eureka – poradovao se Pavle. – Problem rešen! Imam rubriku za sutra…
Đorđe je i dalje pričao Davidu:
– Vidi, dečko… Za ovih četres’ i kusur godina šljak’o sam u još tri dnevna lista, pre ovog raspada od redakcije… I svuda se znalo: horoskop po kazni piše novinar koji taj dan nešto zasere. A sad, ispade, trebaće ti dozvola da lažeš čitaoce!
– To je pseudoastrologija – seo je David za svoj sto, pun rasutih listova hartije s kružnim skicama astroloških kuća. – Ja ovo zaista znam da radim…
– A na kom se univerzitetu uči to tvoje ždrakanje u zvezde?
– To je dar. S tim se rađa.
– Ajde, beži, folirantu! Znam ja kako vi pišete te budalaštine… Nalupate šta stignete, tipa: „Posao: čuvajte se nezgodnih situacija”. Država u kurcu, rat na granici, tol’ki ljudi nemaju šljaku, a vi ih još zajebavate. I još im kažete da im je zdravlje stabilno, a ljubav cveta!
– Vidim, ti ne čitaš moj horoskop. Ja gajim sasvim drugačiji pristup.
– Alo, picopevac! Nisam ja završio faks da me ti ovde kecaš, znaš?
David je iskrivio usne u ironični osmeh.
– Ah, vi racionalni, obrazovani ljudi – ustao je i raširio ruke. – Otkad ste zavladali svetom, planeti je sve gore! Dva svetska rata, tolika krvoprolića, ekološka katastrofa… I sve to u eri nauke i razuma? Zato će ova civilizacija i propasti… A onda dolazi novo doba! Tada će svi koji imaju vezu s onostranim povesti ljude u slobodu!
– Ajde, ne sviraj… Kol’ko ti je godina, balavče?
– Godine, kilogrami, krvni pritisak, novac – odgovorio je David spremno. – Današnji površni ljudi razmišljaju samo u ciframa…
Telefon je ponovo zazvonio.
– Pa, dokle više – zavapio je Đorđe, gnječeći cigaretu u pepeljari. – Davide, ’oćeš, molim te, da se javiš?
– Što, kad nije za mene?
– Otkud znaš?
– Znam – zagonetno se nasmejao astrolog.
– Pavle, ajde ti – sklopio je Đorđe dlanove. – Plaćam ti kafu, samo preuzmi poziv!
Pavle je klimnuo glavom i prišao telefonu.
– Halo?
Đorđe i David su ga radoznalo gledali.
– Veza se prekinula – saopštio je Pavle.
– Pa, spusti – rekao je Đorđe.
Pavle je mehanički postupio po naredbi i vratio se na mesto. Odnekud je izvukao hartiju sa šemom šahovske table i počeo da ucrtava položaj figura sa stola.
– Zašto jednostavno ne pustite da zvoni? – pitao je David.
– Vidi se da si nov… Zato što se onda poziv preusmereva na sekretarijat… A ako one ćurke tamo saznaju, sve će izbrbljati glavnom uredniku…
Telefon. Opet.
– E, sa’ ću da jebem mater tom penzosu – podviknuo je Đorđe.
– „Dnevni glasnik”, rubrika „razonoda”, izvolite? – javio se, podesivši glas na umilnu frekvenciju. – Koga? Evo, odmah, gospođice…
S olakšanjem, pružio je slušalicu Davidu.
– Izgleda da si i ti nešto zasr’o – rekao mu je tiho.
– Zašto to misliš?
– Znaš kako je rek’o Hičkok, da su glumci stoka? E pa, čitaoci su govna! Zovu samo kad nešto zajebeš, ne daj bože da pohvale…
David se šturo osmehnuo i uzeo slušalicu. Raspevanim glasom razgovarao je sa strankom:
– Da, izvolite? Jeste, ja sam! Oooo, hvala veliko… Vrlo ste ljubazni, mlada damo… Da pogodim: trideset dve godine? Eh, kako sam znao… Pa to mi je posao, gospođice! Eto, vidite, upravo sam pogodio i da ste neudati. Predlog? Slušam… Naravno, kako da ne! Kad vi kažete… Za deset minuta? Dogovoreno… Doviđenja!
– Šta bi? – pitao je Đorđe.
– Šta da ti kažem, kolega… Čitateljka javlja da joj već sedam dana pogađam horoskop. Hoće da joj uradim natalnu kartu… Platiće, naravno.
Đorđe se okrenuo ka Pavlu koji ga, obuzet crtanjem po šahovskom papiru, nije ni primetio. David se obukao i krenuo ka izlazu.
– Adios, amigos – rekao je svečano, natuknuvši cilindar i napustio redakciju.
Kad su ostali sami, Pavle je značajno pogledao Đorđa.
– Duguješ mi kafu.
– Što? Pa, veza se prekinula – usprotivio se Đorđe.
– Rekao si: plaćam ti kafu, samo preuzmi poziv. Ja sam svoje obavio. Sad si ti na potezu – zaključivao je Pavle.
– Dobro. Ali, ajde ovako: ja ti dam pare a ti odeš? Taman da i meni uzmeš pivo.
Pavle se zamislio na sekund, pa odgovorio:
– U redu. Taman da odnesem i sutrašnji problem na prelom.
Uzevši novac od Đorđa, Pavle je s parama i hartijom izašao iz prostorije.
Tog momenta, ponovo se oglasio telefon. Đorđe se uhvatio za glavu.
– Halo?
S druge strane, začuo se mlađi ženski glas:
– Đorđe, vi ste?
– Da…
– Zovem vas iz sekretarijata. Imate poziv od glavnog urednika da hitno dođete u njegovu kancelariju.
Đorđe se prenuo. Širom je otvorio oči i počeo da stiska minđušu. Zapalio je cigaretu. Odložio je slušalicu pored telefona i zgrabio novine sa stola.
– Đorđe… Jeste li tu?
Grozničavo prevrćući strane, zaustavio se na onoj u čijem je vrhu pisalo „Razonoda”.
– Čujete li me?
Preletevši pogledom ukrštenicu s felerom i šahovski problem, zagledao se u dvanaest kratkih zapisa ilustrovanih vinjetama znakova iz zodijaka.
Baš tad, kao po komandi, veza se prekinula.

.

.

.

.

.


Dimitrije Bukvić

Rođen je u Beogradu 1985. godine. Sociolog, novinar „Politike” i pisac. Kratke priče objavljivao u zbornicima i antologijama savremene književnosti u Srbiji i regionu. Pobednik festivala „Srpsko pero” (Jagodina, 2013) i konkursa za kratku priču Narodne biblioteke Bor (2013) i „Miodrag Borisavljević” (Apatin, 2014). Osvajač druge nagrade na književnom konkursu „Stevan Sremac” u Elemiru (2017). Autor zbirke kratkih priča „Svaka dobija” („Partizanska knjiga”, 2017).

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)