Danijela Trajković

Bašta

.

.

Sećanje

.

kroz prozor
jedne meni odnekud poznate kuće
prilepljena uz staklo
posmatram kako sveće pokušavaju
da ugreju neku devojku
dobermani sede oko nje i sviraju violine
gavran u svom svečanom odelu
stoji kraj devojčinih nogu i nešto govori
beli leptiri klizaju se
po satenskoj haljini na njenom stomaku
brod sa stranom zastavom prekriva mesec
vetar se kladi u svoj život
da ga nijedna kost noćas neće izbeći
iz sveća izlaze gole vile
i igraju grozničavo
trudim se da se setim koja je to devojka
kada sam je poslednji put videla
zašto tako leži
tek eto vidim tebe
ulaziš u sobu
vatra želi da iskoči iz ognjišta
dobermani bacaju violine
(kao prekrivene penom za brijanje
njihove njuške liče na ribe na suvom)
prave korak ka tebi i staju
bacaju pogled na devojku
i pretvaraju se u voštane figure
gavran se pobožno udaljava u jedan ugao
leptiri menjaju boju u crvenu
i gube kontrolu nad klizaljkama
lepiš usne na čelo devojke
nameštaš njene pramenove
drhtavim prstima
vadiš crvene leptire
sakrivene ispod svoje košulje
i pokazuješ ih devojci
ali ona ostaje mirna
hvataš se rukama za kosu
i okrećeš oko sebe
sve dok ne postaneš
veliki par očiju
iznenada
setim se svega

.

.

Bašta

.

miris pokošene trave u bašti
malo me oraspoložio

i ti si juče bio kod frizera

uskoro ideš u svoj rodni kraj

čujem neprestanu svirku insekata
i znam da sam živa

.

.

Med od marakuje

.

nisam te tražila na nijednom putu
ionako smo putevima rano dosadili
na nijednoj livadi gde smo trčali
jer ni ptica više nad njima nema
ni kod seoske česme sa velikim
kamenim koritom punim pijavica
gde smo punili balone i pojili stoku
nisam te tražila
jer ti spavaš s druge strane naše mahale
a meni se tamo ne ide

tražila sam čoveka koga volim
na putevima livadama kod česme
dozivao me odasvud
brao pramenove moje kose
da ih zakopava po dalekim zemljama
kraj piramida kako bi izniklo cveće
u dvorištu svoje majke ispod masline
da bi cvetala tokom čitave godine
tražila sam ga u kašičici meda
kojim me poslužila rođaka

naše pčele putuju
jer njihov med
ima miris i ukus marakuje

.

.

Petao

.

petao je slep
kad bi sišao u tamnu jamu
i umio na izvoru
progledao bi
a izvor bi se pretvorio u reku
tako veliku da će se uliti u okean
a okean će postati tako velik
da će poplaviti čitav svet
i više neće biti kontinenata

.

.

.

.

.


Danijela Trajković

Rođena u Vranju 1980. godine. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici na odseku za engleski jezik i književnost. Piše priče, eseje, književnu kritiku i prevodi. Objavljuje u periodici.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja