Dušan Miklja

Bez ranca na ramenima

.

.

Dušan Miklja, rođen 1934. godine u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu na grupi za engleski jezik i književnost. U životu se najviše bavio rečima kao profesor, prevodilac, novinar i pisac. Boravio je u više od devedeset zemalja na svih pet kontinenata. Autor više zbirki priča, romana, drama i scenarija. U pozorištu mu je izvedena drama “Orden” koja je na međunarodnom festivalu u Moskvi dobila nagradu za najbolji savremeni antiratni tekst. “Hronika nastranosti” prevedena je na engleski jezik. Živi i radi u Beogradu.

.

.

Ko su Vaši? Odakle su?

.

Saznanja o precima ne dosežu dalje od dede i babe po majčinoj i očevoj liniji . I ona su lišena štedrosti jer su, kao maltene jedini pouzdani dokaz, sačuvane samo fotografije rodonačelnika porodice. Uvećane i u masivnom ramu već su – svojom veličinom –nesumnjivo  imale i statusno obeležje. Na jednoj od njih, deda po ocu, Jovan, stoji kraj  supruge  Milice sa jednom rukom zadevenom za pojas , a drugom oslonjenom na ram od stolice. Pada u oči da brižljivo odabrano i uredno sukneno odelo odudara i od gradske i od seoske nošnje tog vremena. Nema u njemu  ničega gizdavog niti makar lokalno kaćipernog.  Jovan je bio graditelj crkava. To je , opet , moglo da znači da je vladao zidarskim, tesarskim i molerskim zanatom i da je , otuda, možda imao udela i u gipsarskim ukrasima na tavanici kao i u freskama na zidu seoske bogomolje. Za razliku od Jovanovog , odelo dede po majci Milana ne proizvodi nikakve nedoumice. Na isto tako velikoj fotografiji, okačenoj na zidu naspram kreveta , on je  u varoškoj odeći, sa prslukom i lancem džepnog sata koji se proteže od jednog peša do drugog. Ne samo po odeći već i po samouverenosti koja  gotovo zrači sa fotografije, odaje utisak dobrostojećeg trgovca ili preduzimača, svakako čoveka koji se nije mogao žaliti na imovno stanje. Ma koliko se po odeći razlikovali i deda po ocu i deda po majci, sudeći po poslu kojim su se bavili, u Banat su došli odnekuda. Na takav zaključak, najzad , upućuje i arhiva mesnog matičara u kojoj o njihovim precima ne postoje nikakvi podaci. Istraga o porodičnim korenima morala se otuda pomeriti na poreklo prezimena . Pretraživanje na internetu , koje po svojoj prirodi ima planetarni karakter, dovelo je do neočekivanih otrića. Pokazalo se, naime, da se – ne tako često – prezime Miklja , osim u Srbiji , sreće u Rumuniji , Mađarskoj , Slovačkoj,, Hrvatskoj , Moldaviji , Švedskoj  i čak u SAD. Kao da sve to nije dovoljno, videlo se i u Nepalu, u podnožju stupe,  urezano u kamenu. To je već  teško objasniti , jer se nekako može zamisliti da su preci gradili crkve u Bronksu ili Bruklinu, ali ne i stupe u dalekoj himalajskoj kraljevini. Među malobrojnim verodostojjnim dokumentima koji, dakle, nemaju mitski karakter, izdvaja se zapis hroničara prema kome se 1767 . godine, bez saglasnosti Beča, iz okoline Temišvara doseljavaju Rumuni u sela srednjeg i južnog Banata: Ečku, Uzdin, Dobricu, Perlez, Seleuš, Orlovat ,Tomaševac, Sefkerin, Glogonj. Tamo gde je preovlađivalo srpsko stanovništvo – posrbilio se, tamo gde su Rumuni bili u većini, sačuvali su svoj nacionalni identitet. Prezime Subin po majčinoj lozi proizvelo je još veće nadoumice. Na putu po Transilvaniji zamolio sam rumunskog učenjaka da mi rastumači poreklo. Prezime Subin , bio je kategoričan, potiče od rumunske reči Subia. Subia na rumunskom znači Srbin. Nije se, ipak, samo na tome završilo jer je u spiskovima žrtava u II svetskom ratu upisano i prezime Subin čime je istraga o poreklu imena poprimila još složenija i zagonetnija svojstva. Vraćam se ponovo fotografijama kao kao jedinom preostalom svedočanstvu o porodičnom stablu. Prvi svetski rat je i jednom i drugom dedi došao glave kao mladim ljudima. Pošto su iz austrougarske vojske prebegli na stranu Rusa, stradali su daleko od kuće. Deda Jovan je negde u Karpatima raznet artiljeriskim kartečom dok je dedu Milana pokosio tifus u Taškentu , danas glavnom gradu Uzbekistana. Ni jednom ni drugom se ni grob ne zna. Jovanova supruga Milica je na vest o smrti supruga i doslovno presvisla od tuge. Ostavila je iza sebe troje siročadi, tri devojčice od tri, pet i sedam godina. Moja majka Dragica bila je najmlađa. To što  su u vremenu opšte bede i oskudice, odsustva pomoći i ravnodušnosti suseda preživeli, ravno je čudu za koji je mogao biti nadležan jedino Svevišnji . Millanova supruga Jelena je preživela i preselila se u Beograd.

.

.

Roditelji?

.

Majka Dragica izučila za vezilju kod modiskinje Iricke koja je ubijena u nekom od nemačkih logora. Otac Dragomir je  obućarski zanat izučio u  majstorskoj radionici kod Stojanovića i Milovanovića u ulici Kraljice Marije, bivšoj Ratarskoj. Na posao je dolazio sa Dušanovca na sasvim drugom kraju Beograda . Da je zanatom uspešno ovladao svedočilo je  pismo sa potpisima članova Ispitnog odbora kojim je priznat za kalfenskog pomoćnika obućarskog. Sa ocem sam proveo malo vremena . Pošto smo, uistinu, zarobljeništvom i kasnije Golim  otokom, bili više razdvojeni nego zajedno, saznanja o njemu crpeo sam iz malog broja fotografija i pisama. Crno bele fotografije koje nam je povremeno slao iz zarobljeništva , bile su jedini trag života , jedino materijalno ovaploćenje dragoga bića, emocionalni relej od kog su polazile i ka kom su se vraćale duhovne vibracije u dugim godinama razdvojenosti. Otac se, bez sumnje, upinjao da nas obodri smeškom koji se na fotografijama, ipak, javljao samo kao grč. Kao gest koji je svedočio o mučeničkom životu ali takođe o rešenosti da nas poštedi loših vesti. To je posebno padalo u oči na povratku sa Golog otoka o čemu nikada nije progovorio ni reč. Kao da se držao sicilijanske omerte, ćutao je kao zaliven. Majku sam zapamtio kao otelovljenje perpetuum mobila . Na šivaćoj mašini marke Wilson vezla je i danju i noću i radnim danima i praznicima.

.

.

Prvo sećanje?

.

Moje prvo sećanje nije dosezalo dalje od šestoga aprila 1941. godine. Do dana kada su Nemci bombardovali Beograd . Prizor rata javio se u vidu pustog raskršća na kojem se – tačno u ravni podrumskog prozora – zatekao usamljeni prolaznik. Kao da nije čuo sirene koje su upozoravale na vazdušnu opasnost, nije nimalo žurio niti je bilo čim drugim pokazivao da je uplašen ili makar uznemiren. Čim je prestalo zavijanje sirena, čulo se brujanje avionskih motora a odmah potom rezak zvuk kao da oštro sečivo para samu nebesku utrobu. Čekao sam strpljivo da se slegne prašina da bih, tek nazirući, ugledao nejasne obrise, više nalik na kulise u pozorištu nego na kuće od opeke. Odmah mi je palo u oči da nešto nedostaje. Raskršće je bilo sablasno pusto . Tražeći grozničavo bilo kakav trag živih bića prvo sam ugledao omanji krater. Kraj njegovih ivica spazio sam kišobran sa sedefastom drškom , u lokvi krvi još drhtavo parče mesa i – što je bilo ravno čudu – čitave naočare. Bio je to prvi prizor rata koji sam video. Uramljen u okvir prozora imao je vid nečeg beznadežno konačnog. Mogao sam da zamislim portrete umrlih ljudi ali nikako nisam mogao da se pomirim sa slikom u kojoj se u tako zlokoban ram umesto čoveka  – makar i mrtvog  – smešta samo njegova jadna trošnost. Dobro se sećam i leta 1944. godine kada sam sa majkom prelazio skelom preko Dunava da bi u Banatu od domaćina – u zamenu za vezene bluze  – iskamčili komad slanine i vreću brašna. Pognuti pod teretom, gazili smo ćutke po finom belom prahu koji se pod stopalima klobučio i rasrprskavao. Da je bilo bar nekog hlada. Ali svuda unaokolo prostirala su se jedino polja sa kržljavim, od sunca sprženim kukuruzom. Kada samo pomislim koliko ljudi uzalud razgrće pramenove metafizičke magle, pitajući se šta je to sreća. Što se mene tiče još u detinjstvu imao sam za to pitanje odgovor: nema veće sreće od pešačenja bez ranca na ramenima.

.

.

Prva ljubav?

.

Prva ljubav, beznadežna, jer su u istu devojčicu bili zaljubljeni svi đaci u razredu, zadesila me još u osnovnoj školi. Prava ljubav, kako bi to deca rekla ona odistinska, imala je neobični prolog i očekivani epilog. U operi sam uživao umereno . Predstave sam pratio sa treće galerije, na koju me je dobrodušni vratar puštao posle prvoga čina. Primetivši da su neke od loža prazne, pomislio sam da se – osim uživanja u muzici – mogu koristiti i u druge svrhe. Možda bi tako nešto ne bi palo na pamet da nisam upoznao privlačnu devojku koja je, kakva slučajnost , takođe bila ljubitelj opere. Devojka je rado prihvatila da zajedno slušamo operu Nabuko. Predlog da se sa treće galerije premestimo u ložu, posle kraćeg oklevanja, takođe je prihvatila. Da li je, uopšte, potrebno reći da sam se, otada, za operu manje interesovao. Lubav je cvetala. Toliko čak da je krunisana brakom.

.

.

Šta vam je bilo najteže u srednjoj školi?

.

Matematika. Nikako mi nije išlo u glavu da mi najteže muke nanosi predmet za koji sam pouzdano znao da se njime u životu nikada neću baviti.

.

.

Vaše prvo zaposlenje?

.

Još od detinjstva , obeleženo siromaštvom, svašta sam radio. Prvo pravo zaposlenje imao sam u Institutu za fonetiku u Beogradu gde sam predavao engleski jezik odraslim polaznicima. Radio sam takođe kao prevodilac u jugoslovenskom odredu na Sinaju, u vreme kada smo mi čuvali mir na Bliskom Istoku. Veći dao radnog veka posle toga proveo sam u Tanjugu. Tekstove sam objavljivao na celom medijskom prostoru nekadašnje Jugoslavije .

 

Koliko vam je doneo, a koliko odneo posao dopisnika ?

.

Zahvaljujući tom poslu upoznao sam svet . Boravio sam u više od devedeset zemalja na svih pet kontinenata. Doživljavam to kao veliku duhovnu dobit i privilegiju.

.

.

Da li je novinar Dušan Miklja smetao ili pomagao piscu Dušanu Miklji?

.

I jedno i drugo. Kao novinar sam upoznao mnoge neobične ljude i daleke krajeve. Toliko je toga bilo da gotovo  nisam imao potrebu da išta izmišljam. Reč je, naravno, o sirovoj građi koja se mora preraditi, destilovati. Tu nastaju nevolje jer se novinaru neprestano žuri da sve zgusne i skrati. Dok se kod nas sa podozrenjem gleda na takvu mogućnost,  u svetu – poglavito danas – postoji sijaset primera uporedog bavljenja i jednim i drugim poslom. A dovoljno je da pomenem Moraviju, Malapartea, Hemingveja, Crnjanskog, Kortasara, Markesa. Ovaj poslednji je bio dopisnik kubanske novinske agencije, a redovno pisanje kolumni bilo mu je isto toliko važno koliko rad na velikim romanima.

.

.

Gradovi u kojima ste radili kao izveštač?

.

Kao stalni dopisnik iz Istočne Afrike (Najrobi i Adis Abeba), Rima, Njujorka i Brisela.

.

.

Državnici?

.

Na mene su najveći utisak ostavile ličnosti koje vlast i slava nisu promenile. U prvom redu italijanski predsednik Pertini, Agostinjo Neto  – lekar, pesnik, gerilac i prvi predsednik nezavisne Angole. Takođe ličnosti iz sveta umetnosti kao Alberto Latuada, filmski reditelj i glumica Monika Viti. Veliki spektakli me nisu opčinjavali. Bio sam na večeri  sa carem Haile Selasijem, ali mi je domaćin u sećanju ostao samo kao muzejski predmet, neka vrsta ikone u starom ramu.

.

.

Diktatori?

.

Idi Amin Dada je, bar u Africi, bez premca . Vojnu karijeru je započeo kao pomoćnik kuvara u britanskom garnizonu da bi dogurao do čina feldmaršala koji je sam sebi dodelio. Kao vešt i lukav demagog, zadobio je poverenje običnog naroda, ali i većine afričkih državnika predstavljajući se kao verodostojni afrički nacionalista. Političke protivnike je svirepo  mučio ili ih iz helikoptera bacao u jezero Viktorija kao hranu krokodilima. Više godina kasnije otkrio sam da su za scenario filma „Kralj Škotske“  o Aminu korišćeni kao izvor neki moji tekstovi iz Ugande.

.

.

Šta je najlepše u Africi?

.

Prostor. Za razliku od Azije gde se mnoštvo ljudi u svako doba dana i noći tiska na drumu , Afrika deluje ispražnjeno za šta su odgovorni  i trgovci robljem.

.

.

Može li se odvojiti stvarnost i fikcija u vašem romanu „Afrikanac“ ?

 .

Pa, rekao bih da je roman u velikoj meri autobiografski.

.

.

Izvori Belog i Plavog Nila?

.

I jedan i drugi Nil izviru iz jezera. Beli iz jezera Viktorija u Ugrandi. Plavi iz jezera Tana u Etiopiji. Dva toka se ulivaju jedan u drugi u Sudanu, kod Kartuma. Nil je dugo bio jedna od najvećih geografskih misterija, jer je prvi beli čovek ( Džon Hening  Spik) ugledao izvor Nila tek 1862. godine. Pošto su davno pre toga otkriveni Amerika i Australija, izvor Nila je na mapama još uvek obeležavan belom mrljom. Vodopadi i brzaci, pojas razlivenih voda sa isprepletanim rastinjem, šume papirusa, malarična groznica i ratoborna plemena odvraćali su i najupornije istraživače. Među mnogima od njih možda je najtragičnija ličnost Dejvid Livingston koji je uzalud protraćio više godina tražeći izvor nekoliko stotina kilometara južnije pogrešno verujući da velika reka izvire iz jezera Tanganjika. Zvuči nestvarno da se danas do izvora Nila od Kampale (glavnog grada Ugande ) stiže za nepun sat vožnje među brdima zastrtim zelenim tepisima čaja, kafe i šećerrne trske. Grad Bardahar na obali jezera Tana u Etiopiji na pola je puta od Asmare do Adis Abebe. To je mesto na kome se Plavi Nil nečujno iskrada iz velikog jezera da se gotovo dve hiljade kilometara južnije kod Kartuma neobuzdano surva u slabine ravničarskog i tromog Belog Nila. Kolevka Plavog Nila je opojna smeša tropske i planinske Afrike u kojoj zajedno uspevaju akacija i lotos, eukaliptus i palma, paprat i baobab. Imao sam sreću da obiđem i jedan i drugi izvor i da skelom plovim na mestu gde se dve reke stapaju u jedno.

.

.

.Uspon na Kilimandžaro?

.

Od mnogih pustolovina u koje sam se nepromišljeno upuštao najviše sam ponosan na to što sam se uspeo na najvišu afričku planinu Kilimandžaro. Ne toliko zbog zavidne visine (blizu šest hiljada metara) koliko zbog toga što nisam imao dovoljno snage za poduhvat koji zahteva i fizičku pripremljenost i izdržljivost. Popeo sam se više voljom nego snagom.  Blizu vrha najviše afričke planine, napisao je Hemingvej, pronađen je sasušeni i smrznuti skelet leoparda. Niko ne ume da objasni šta je leopard tražio na toj visini. Još je teže objasniti šta nevične ljude nagoni da se uspinju na rub ugašenog vulkana. Što se mene tiče, iskušenje je bilo neodoljivo.

.

.

Pisci sa kojima se srećete?

.

Dragoslav Mihailović sa kojim se često viđam već godinama i pre nego što sam znao da je veliki pisac. Sa velikim pesnikom Simovićem ponekad se srećem u šetnji kraj Dunava. Živim, najzad, u gradu u kome boravi značajan broj pisaca. Ne mogu da kažem da se sa njima družim ali – kadgod se na ulici vidimo – pomalo popričamo.

.

.

          Vaša najbolja knjiga?

.

          Počivši Miodrag Pavlović je imao laskavo mišljenje  o romanu  „Put u Adis Abebu“.

.

.

Da li je film „Njujork, Beograd“„ istinski preslikao vaš roman „Njujork, Beograd“?

.

Mislim da je reditelj pogrešio što je hteo da snimi žanrovski čist film, još određenije  – dramu. U tom smislu je u velikoj meri preinačio karaktere tri glavne junakinje romana  – devojaka koje su i tužne i vesele i pre svega duhovite.

.

.

Vaš poslednji roman opisan kao geopolitički triler o korporacijskoj kontroli sveta  počinje enigmatičnim pitanjem – ko će čuti pad drveta u pustoj šumi?

.

   To pitanje se prosto nameće.

.

.

Mislite da postoje razlozi za strepnju?

.

Odgovor je nedvosmisleno potvrdan. Ne samo da veliki sistemi čine sve da potčine sve postojeće planetarne izvore već i da ovladaju i samim bićem i umom čoveka. O tome ubedljivo svedoče čudovišni opiti u genetici pražjenjem uma kako bi se popunili sadržajem po volji nalogodavca, negovanje bakterija sa utisnutim genetskim kodom, korišćenje demografije (usmerenim migracijama ) kao političkog oružja, zloupotreba psihologije i psihijatrije, sveobuhvatni ne samo policiijski nadzor koji uveliko premašuje zloslutna predviđanja Orvela i Hakslija.

.

.

Sudeći po temi, roman bi se mogao svrstati u angažovane?

.

To zavisi od toga kako ga doživljavaju čitaoci. Nadam se da roman pruža temeljniji uvid u spregu politike, kapitala i kriminala. Saznaćemo kako se na svim kontinentima nagovaraju korumpirani političari da svoje zemlje potčine pljačkaškim korporacijama. Da očajne i bez posla ljude prepuste bezdušnom izrabljivanju. Da ih drže prikovane za sistem koji je društveno neprihvatljiv i krajnje odvratan. Poslužiću se rečima Gintera Grasa da politiku treba razobličiti pre nego što se preruši u istoriju, pre nego što bude kasno.

.

.

Po čemu želite da vas pominju potomci?

.

Bilo bi mi drago da me zapamte kao nekoga ko se nije ustezao da govori šta misli čak i kada je sebi time nanosio štetu.

.

.

               Razgovarao Enes Halilović

.

.

.

.

.

.

.

.

 


Dušan Miklja

Rođen 1934. godine u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu na grupi za engleski jezik i književnost. U životu se najviše bavio rečima kao profesor, prevodilac, novinar i pisac. Boravio je u više od devedeset zemalja na svih pet kontinenata. Bio je pripadnik međunarodnih snaga koje su čuvale mir na Sinaju. Izveštavao kao stalni dopisnik iz Najrobija, Adis Abebe, Rima, Njujorka i Brisela i povremeno kao ratni dopisnik iz Afrike. Autor više zbirki priča, romana, drama i scenarija. U pozorištu mu je izvedena drama „Orden„ koja je na međunarodnom festivalu u Moskvi dobila nagradu za najbolji savremeni antiratni tekst. „Hronika nastranosti„ prevedena je na engleski jezik. Bavi se i prevođenjem. Živi i radi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja