Matija Pavićević

A bila je savršena devojka

.

.

…..Sedeo na stepenicama trga, u slučaju da se ne sećaš. Pio sam pivo, pušio cigaretu i mrštio sam se svim ljudima oko sebe koje sam iz nekog i meni nepoznatog razloga rešio da mrzim. Iz zvučnika mog pametnog uređaja mogla si da čuješ vrištanje Johnny Rotten-a i njegovih tadašnjih Seks Pistolsa. Nosio sam čirokanu i majicu bez rukava sa likom Sid Vicious-a iz istog tog benda. Nisam očekivao da će mi taj dan proći išta drugčije od ostalih. Planirao sam da popijem još tri piva i odem kući da progutam par ksanaksa i da se nadam da se sutradan neću probuditi. A onda si ti prošla. U crnoj letnjoj haljini i kožnoj jaknici. Istovremeno si izgledala kao đavo i kao anđeo. Baš iz tog razloga si u mojim očima ličila na rocknroll boginju. Bila si nasmejana i vesela, a ja nisam mogao da shvatim zašto. Videli smo se par puta po barovima, a jednom smo čak i popričali, toga se valjda sećaš. Sa distance si pogledala u mom pravcu i nasmešila si mi se. Moje lice je takođe krenulo da formira nešto nalik osmehu ali mu to nisam dozvolio da uradi. Ja sam ipak bio panker. Srce mi je preskočilo jedan otkucaj i eksirao sam pivo. Ti si nastavila da šetaš a nisi ni znala da sam se ja u tebe baš u tom trenutku zaljubio.

…..U tvoju energiju i tvoju neuobičajnu lepotu. U tvoju tamno plavu kosu. U tvoj nos. Imala si savršen nos. U tvoj čudan naglasak i tvoj blago krivi osmeh. U sve to što te čini nesavršenom. Sve te stvari za koje bi drugi rekli da su mane, upravo su to što je tebe činilo savršenom. Barem meni.

…..Možda sam se pre svega zaljubio u ideju da se jednostavno ponovo zaljubim. Da ponovo osetim taj neobjašnjivi fenomen koji me dovodi do ivice ludila. Taj osećaj koji me tera da se okrenem praznom papiru. Taj osećaj koji me tera da pišem pesme. Taj osećaj koji me tera da krvarim po ovom virtualnom papiru. Taj osećaj koji mi ne dozvoljava da zaspim, ali koji mi takođe ne dozvoljava da budem umoran. Taj osećaj koji me istovremeno hrani i čini gladnim.

…..Skrenula si u malu uličicu i nestala, a ja sam zamišljeno gledao u pravcu te raspale ali novo ofarbane crvene zgrade koju si ostavila iza sebe. Gde li si išla? Znajući mene i moju sreću, verovatno kod momka. Devojke kao ti uvek imaju momka. Najčešće pogrešnog momka. Možda baš zato što pravi momak glumi pankera i ne želi da dozvoli sebi da pokaže da mu je stalo do nečega ili još gore nekoga.

…..Zamišljao sam nas kako sedamo u kola i obilazimo sva Francuska sela. Kako sedimo i živimo u malom ateljeu u Parizu. Siromašni. Kako radim dve smene u lokalnom kafiću i kako se kockam samo da bi smo preživeli. Kako glumim Hemingveja i kako se bavim pisanjem. Kako uporno tražim način da mi svaka naredna rečenica bude bolja od prošle. Kako uporno ne pronalazim taj način. Kako se uporno susrećem sa neuspehom. Kako me ti nezavisno od svega podržavaš i kako obožavaš moje reči. Čak i kad su sranje. A često znaju da budu sranje. Ali najvažnije od svega zamišljao sam kako na kraju svakog dana ja znam da dolazim kući tebi… a znao sam da je to neprocenjiv osećaj. Zamišljao sam nas kako pijemo vino na maloj terasi i kako gledamo u nebo. A na nebu milion zvezda koje nam objašnjavaju koliko smo zapravo nebitni. I koliko treba da se izgubimo u očima jedni drugih umesto što blentavno gledamo u njih u potrazi za nekim smislom i nekim odgovorom. Pogotovo kada oboje znamo da najbliže što ćemo ikada doći tom nekom smislu je baš taj trenutku. Ja sam tebi, a ti meni, smisao. Barem te jedne večeri na terasi u malom ateljeu u Parizu ti i ja ćemo osetiti istinsku ljubav i osetiti kako je to kada sve konačno dođe na mesto. When all the stars allign. Kako ceo život postane kristalno jasan i sve istinski ima smisla. Barem te jedne večeri… i do kraja života ćemo se prisećati tog dana. I sav bol i sva patnja će biti vrednis tog trenutka.

…..Vidim nas kako sedimo, pijemo i uglavnom ćutimo. Vidim nas i kako doživotno putujemo. Skoro isključivo kolima zato što ti ne voliš da letiš, a voliš prirodu. A i tvoj pas uvek mora da bude sa nama. Vidim nas kako stajemo samo da bi probali neko novo vino i kako bi imali seks na još jednoj novoj lokaciji i tako lupili još jednu recku. Vidim i kako je taj seks svaki put bolji od prethodnog. Vidim čežnju u tvojim očima koja ne želi da ispari. Vidim tu istu i u svojim. Vidim nas kako se držimo za ruke kad god šetamo zajedno. Pa čak i kad smo ljuti jedan na drugo.Vidim sebe kako zaboravljam na pank. Kako zaboravljam na mržnju i tugu. Kako zaboravljam na kišu i tamu. Kako boje postaju za nijansu svetlije i bistrije. Kako se ceo svet otvara samo meni. Lepa moja ja sam sve to video u tih dva minuta. Samo tebe više nikad nisam.

.

.

.

.

.

 


Matija Pavićević

Rođen 1998. u Beogradu. Živeo i odrastao u Beogradu, kao i u Nemačkoj, Grčkoj, Francuskoj, Finskoj i Izraelu. Trenutno studira komunikacije i digitalne medije u Španiji. Voli da gleda i igra košarku. Sluša i živi pank.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)