Enes Halilović

Blizu i preblizu

.

.

O romanu Auto Marije Knežević

.

 

…..Dajem prilog čitanju, a ne prilog tumačenju dela. Nad tekstom se širi asocijativno polje koje, neiskazano do kraja, ne mora pripadati samo meni. Kada mislim o prozi koju pišu pesnici, neminovno mislim o očekivanjima čitalaca kojima je poezija centar interesovanja. Poezija ima samo verne čitaoce, nema nevernih, jer i oni koji nisu čitali prve knjige Marije Knežević verujem da ih čitaju nakon potonjih, a oni koji su Mariju Knežević čitali na njenim počecima, nadati se je, prate njenu poeziju do danas, verno, vernošću kakva postoji u njenoj pesmi o psu Čarliju i o njoj samoj.

…..Pročitavši roman „Auto“, pomislih na prošlost i sadašnjost, na sliku prošlosit i sadašnjosti. Možda je nepotrebno reći da je sama književnost između ostalog i dokument. Zapith se, da li najbolje pesme Marije Knežević obitavaju u prošlosti. Setih se pesme „Anatomski čas“ koja je sazdana od prošlosti. Kome ostaje ova prošlost posvedočena ili ispričana u romanu? Sigurno je da priča o prošlosti nije radi prošlosti. Književnost je dokument, ovde, književnost je lakmus neposredne prošlosti i sadašnjosti, dekadence, pijanstva, navodnih oslobodilačkih ratova Amerike, pojedinca, grada i roda. Ovo je knjiga prošlosti kao najava konačnosti u budućnosti. Sećam se, sada, kako je Ovidije svedočio da se tela rimskih mladića ne mogu razlikovati od mrtvaca. Prošlost tj. sadašnjost o kojoj govori Marija Knežević dokumentuje se, i kao da je roman potpomognut motom Maksima Gorkog koji je tvrdio: „U kočijama prošlosti nigde ne možete da odete“. Ne, na početku ove knjige o prošlosti ne  stoji moto već tvrdnja autorke – tvrdnja da se samo potpuna iluzija može nazvati biografijom. Tu dolazimo do one stare borbe između ikog i nikog – koliko je u proznim knjigama biografskog, a koliko pripada mašti, percepciji, težnji, zamisli, iluziji…

…..Možda će jednog dana sama Marija Knežević odgonetnuti koliko je biografskog u ovoj knjizi koja se, na samom početku, u posveti, naziva kratkom vožnjom. Možda će to odgonetnuti sama Marija Knežević koja se i pominje u ovoj priči. Pojavljuje se, promalja se, Ivana je ne poznaje. Što više čitam poeziju sve manje verujem pesnicima, ali kako da verujem da ova knjiga nije biografska – to je zaista pitanje za autorku na koje ona ne mora da odgovori. Možda je zagonetka  njena strategija, zagonetka – ta prastara književna strategija.  Da li to  Marija Knežević skreće pažnju, jer ona sama kaže da su narodi ovladali veštinom skretanja pažnje.

…..„Ja ne znam zašto se ta književnica, M.K. toliko navrzla na mene, to jest na moje priče i pesme. Nas dve se ne poznajemo, nikada se nismo srele, slučajno sam čula za nju.“ Na kraju će Ivanine reči biti u stihovima Marije Knežević.

…..Društvo. Društva. Ja u njemu. Ponekad mi u njemu. Više ja nego mi. Pojedinac. Usamljen, on sam. Auto, isti takav. Pojedinac, a povremeno i grad – to su tačke ove knjige o vremenu bliskom i prohujalom. Prošlost kao tema i opsesija. U središtu prošlosti istoričarka Ivana. Naslonjena na prošlost, na grad Bar. Stari Bar. Antibarium. Isti onaj grad koji se pominje u romanu „Ekaterini“ Marije Knežević. Prošlost, u kratkim periodima mira. Bekstvo, Beograd. Čuveni beogradski kafić „Menhetn“, svakako mnogo mlađi od Bara kao što je i Menhetn mlađi od Bara.

…..Od rata i nemaštine, kako otkriva jezik starija je potreba da se kaže o ratu i nemaštini. Pitanje slobode čovekove iskazano i kroz sećanje na ljude koji su odbili da napuste koncetracioni logor jer su navikli. Opet prošlost. Opet mi. Uzajamnost žrtve i onoga ko ju je učinio žrtvom. Ne bez razloga, istoričarka Ivana piše magistarski rad na temu „Odnos kolonizatora i kolonizovanog.“

…..Postoji ovakava rečenica.

…..„Potreba za propadanjem je čudo i potpuno nepredvidiva u svojim načinima ispoljavanja.“

…..Možemo zameniti samo jedno slovo i rečenica nosi dugačije značenje.

…..„Potreba za pripadanjem je čudo i potpuno nepredvidiva u svojim načinima ispoljavanja.“

…..Nekoliko stranica kasnije, postoje ove dve rečenice: „Nemam dara za politiku, pritom sam istoričarka po profesiji. Propast.“

…..Kao da je sve pokušaj bekstva od propasti.

…..Knjiga „Auto“ je dotakla i licemerje. Tu staru temu knjževnosti. Vernu pratilju. Opisana je Ada koja se pred zoru vraća mužu i deci.

…..A kakva je slika Amerike? Skribomani. Razuzdane žurke. Pijanstvo. Droge. Navodno oslobodilački ratovi. Gde „suknje nose samo transvestiti“. „Tamo se rinta nenormalno, jer čemu služi ilegalni radnik nego da ga eksploatišeš dok se ne onesvesti.“  „Tu gde sam pristigla maslačak nazivaju korovom!“, piše istoričarka Ivana ili piše Marija Knežević. Sasvim izdvojen i pasus, kritika, slika i prilika: „Čudni su putevi rasizma, naročito oni popločani zakonom o zagarantovanoj jednakosti.“ Eto opet licemerja. Definisanog pomoću oblika one latinske maksime da je put do pakla popločan dobrim namerama.

…..Amerika.  Čak i za praznik – kič. Marija Knežević, zaista Marija Knežević ima stihove:

…..„Ja ne mogu biti odande

…..Gde nežnost nema ni ime.“

…..Ali kakav je dodir sa drevnim kulturama?

…..Grci su narod koji tepa svojoj zemlji. Elada. Eladica.

…..Ili, pre toga:

…..„Latinosi za sebe nikada ne kažu da su Amerikanci.“

…..„Indusi realno imaju moćniju kulturu, i to se vidi“.

…..…“najodređeniji su Kinezi – oni se druže isključivo sa Kinezima…“

…..Moć drevnosti je opisana kao i moć jezika. Marija Knežević navodi da se, u jednoj prilici, Kinezi ponašaju „zaverenički“ kada Kinez prevodi unutar komunikacije nekog vozača i drugog Kineza. Dakle: moć drevnosit i moć jezika. Snaga nadolazećeg je u ovom slučaju snaga drevnog. Napredak nije puko popravljanje prošlosti; on je neprekidno kretanje prema budućnost, tvrdio je  Halil Džubran. No, Marija Knežević pomenuće budućnost kasnije, očekivao sam to misleći o prošlosti… naravno, dotakla se Eliota.

…..Pripadnost Grčkom narodu očituje se i kroz pripadnost grčkoj kulturi, šire gledano grčkoj prošlosti, mada istoričarka Ivana ima, kako kaže, zapušten osećaj za pripadanje narodu. „Nemam ništa protiv ako me neko nazove helenofilom“, kaže istpričarka Ivana. Decidno kaže, ali pre toga sluti: „Ja sam dete mora.“ U asocijativnom polju nalazim sećanje da je Platon govorio kako Grci žive oko mora kao žabe oko bare. Grci razumeju svakoga jer hoće da razumeju, upečatljiva je tvrdnja iz ovog romana. Tamo, u Grčkoj, u ovoj knjizi, ima jedan čovek, jedan pastir. Nakon uljudnog pozdrava on će reći: „Neka vam Bog da svako dobro.“

…..Novija istorija je istorija ratova i istorija filmova. Pominje se i stid. Stid zbog onoga što je prirodno. Naturalia non sunt turpia. Ali prirodnost se ne nudi svuda i svima. Na rubu dekadence, gde se, između ostalog, više  brine o kitovima nego o ljudima, na rubu dekadence jednog sveta, šta reći… gde je snaga?

…..Govoreći o Kamiju, Ćamil Sijarić je rekao, a to možete videti na youtube, da će onome koji kopa, apsurd izaći kroz znoj na čelu, nestaće apsurdnost radom, kopanjem, delima se apsurd gubi. Na tom tragu je i istoričarka Ivana ili Marija Knežević, jedna od njih kaže: „Videla sam ruke neimara, čitavu snagu životne borbe i nade u tim napetim žilama.“

…..Videla sam… i to što je videla nalazi se u prošlosti. Kao i poslednja umetnička činjenica pomenuta u romanu.  To je Markesova novela „Sećanje na moje tužne kurve“. Sećanje, dakle opet sećanje na ono što je ostalo. U prošlosti.

.

.

.

.

.


Enes Halilović

Pripovjedač, romansijer, pjesnik i dramski pisac rođen je 5. marta 1977. u Novom Pazaru. Objavio je zbirke poezije: Srednje slovo (1995, 2016), Bludni parip (2000), Listovi na vodi (2007, 2008, 2008), Pesme iz bolesti i zdravlja (2011) i Zidovi (2014, 2015), zbirke priča Potomci odbijenih prosaca (2004), Kapilarne pojave (2006) i Čudna knjiga (2017), drame In vivo (2004) i Kemet (2009, 2010) i romane Ep o vodi (2012) i Ako dugo gledaš u ponor(2016). Zabeležio je 172 zagonetke koje je objavio u uporednoj analizi Zagonetke (2015) koautorski sa Elmom Halilović. Osnovao je književni časopis Sent i književni web časopis Eckermann. Priče, poezija i drame Enesa Halilovića objavljene su u zasebnim knjigama na engleskom, poljskom, francuskom, makedonskom, turskom, albanskom i bugarskom jeziku, a proza i poezija je prevođena na engleski, nemački, španski, ruski, arapski, turski, francuski, poljski, rumunski, ukrajinski, mađarski, slovenački, letonski, albanski, makedonski, grčki, bugarski i katalonski jezik. Dobitnik je Zlatne značke za doprinos kulturi kao i književnih nagrada „Meša Selimović“, „Branko Miljković“, „Đura Jakšić“, „Stevan Sremac“ i „Ahmed Vali“, a za urednički rad u Sentu dobio je nagradu „Sergije Lajković“.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)