Vladimir Bulatović

Čovek sa slike

.

.

.

U desnom uglu stoji potpis AS1988, i poslednjoj cifri u nizu drveni ram (A3 format je u pitanju) zaklanja polovinu. Osoba na slici može biti stric, prepoznajem crvenu kariranu košulju kratkih rukava i plavi kačket; pamtim mršava pleća izložena suncu na krovu kuće u izgradnji, kao i na skeli od dasaka postavljenoj uz zapadnu fasadu. Dok je odmarao u hladu lešnika, potiljka oslonjenog na flašu piva zabodenoj u zemlju, prikradao sam mu se tiho poput Indijanca, s peskom u šaci, ostavljajući posip na otkrivenom stomaku, znak „tri kruga“.

Staza ga vodi ka gluvonemom rođaku vlasniku prodavnice koja miriše na stajsko đubrivo. Gusto šipražje, koje poput mračne lente horizontalno povezuje krajeve platna, krije tajnu. Pričao mi je, bio sam mali, kako su ga jednom, dok je čuvao koze od vukova negde u planini, spopale šumske vile. Stric je radoznao, razgrće gustiš. Šibaju ga tanke, savitljive grane, sitno trnje seče mu kožu na podlakticama kojima štiti lice, sa svakim udisajem guta lepljivu paučinu. Njegov svet obuzimaju komešanje misli, divlje pulsiranje i prigušeno stenjanje, teškim koracima kao da iskazuje snažnu životnu volju. Izranjavan, konačno izbija na čistinu – livadu detinjstva gde je jurcao za krpenjačom, hrvao se s braćom i vučjakom, hodao na rukama, pravio kolutove i druge razne akrobacije, izležavao se po rosnoj travi sve dok ne bi zaspao ospokojen dečjim maštanjima. Dočekuje ga starac sede brade, u zelenoj mantiji, oslonjen je o žezal čiji vrh krasi dvoglavi lešinar. Zagledan u lice čoveka, stricu se čini da ga odnekud poznaje, i kasnije, nakon starčeve smrti, dvojica će položiti leš na hladnu kamenu ploču, obrijaće mu bradu, otkrivajući očevo lice, i u tom trenutku koji liči na primitivnu obdukciju vlasi će postati srebrne.

 „Tvoji divlji psi žele u slobodu; oni laju od radosti u svom podrumu, kad se tvoj duh nastoji rešiti svih tamnica.“

 Starčeve usne se nisu micale, međutim, stricu se čini kao da su reči potekle upravo od njega. Trava je visoka, nekošena mesecima, pa ne primećuje da trbuhozborac stoji na mermernoj ploči.

            Ne brini, dobri moj, sve je ovo samo igra, obično citiranje, razmetanje erudicijom.

Kreću mu u susret. Trče krajnje usporeno, visoko podignutih nogu, kao da preskaču prepreke, pa može pogledom da uhvati najmanji trzaj, najsitnije podrhtavanje oblina. Pažljivo mu prilaze, nikada nisu videle povređenog muškarca, dopada im se. Niz butine im kaplje sjajna tečnost kojom kvase lišće hrasta, melemom mu vidaju rane čineći nežne, sinhronizovane pokrete. Prepušta se. Skidaju ga i odvode pokraj potoka gde spiraju s njega čestice prljavštine. Ukrućenog uda, leže na vlažno tlo. Žene se menjaju, jedna po jedna iskušavaju muškarčevu snagu, energično izvijaju tela nad njim, kao da nikada neće postojati kraj kom prethodi sklapanje očiju.

Buđenje mu donosi bolnu zategnutost, razapet je u položaju zvezde, okovan i privezan za ulare konja. Iz ležećeg položaja, glave izvijene unazad, krajnjim naporom uspeva da vidi kecelju navučenu preko tela, kakvu je nosio pred operaciju slepog creva, davne šezdeset i četvrte.

Nebeski svod je bleda krpa. Životinje mirno pasu. Stric pokušava da ostane pribran, najmanjim pokretom mogao bi da ih uznemiri. Traži me.

Nema nikog, sami smo, kao nekad, sećaš li se, znak „tri kruga“ na stomaku, pod lešnikom…

Napokon shvata, to je izvesnost, jedna od žena će mu se vratiti, što će biti znak konjima da potrče stazom kojom je čovek sa slike pošao.

.

.

.

.

.


Vladimir Bulatović

Rođen je u Beogradu 1979. godine. Autor je “Partizanske knjige”.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)