Zahari Karabašlijev

Čovek u belom polju

 

     U autobusu je toplo i prijatno. Napolju proleću snežne pahuljice. Da bih snimio u ovoj belini, trebalo bi da otvorim blendu na fotoaparatu mnogo više nego je uobičajeno. Stari ‘Nikon’ mi je, međutim, u torbi, a torba – u gepeku. Hoću da spavam posle višenedeljnog nespavanja. Primećujem da je šnala žene ispred mene nedovoljno učvršćena da joj zadrži tešku crnu kosu. Da li se žurila jutros? Pokušavam da joj se setim lica – mislim da sam je pogledao kad sam sedao na svoje mesto. Jesam li je pogledao?

     Spuštam sedište i pokušavam da dremnem. S vremena na vreme, međutim, negde zazvoni mobilni telefon i do mene stižu prigušeni delovi razgovora. Te nevine afere sa spoljašnjim svetom pobuđuju nešto kao ljubomoru kod nas koji ne govorimo. Melodije sa telefona unose nesklad u zajedničku sudbinu nas putnika.

     Trljam umorne oči, pa stavljam čelo na hladno staklo i donosim odluku da baš sad zapamtim nešto od ovog beskrajno poznatog pejzaža. Sinoć je napadalo samo toliko da pokrije severnu stranu krupno izorane zemlje. U polju štrče električni stubovi  i tu i tamo – golo drveće sa gnezdima, kao klišei na dečjim crtežima. Sve je crno-belo. U daljini sitna magla pretvara drveće u konture drveća, a tamo dalje – u priviđenje. U neko doba autobus prolazi kroz naseljeno mesto sa groznim kućama i sagnutim ljudima sa najlon kesama u ruci. Sad se put uvija pored reke sa popadalim drvećem oko nje izlomljenim granama okićenim đubretom. Traktorska guma se preprečila u plitkom koritu pored jednog mosta. Posle oštre krivine, gore, desno, pojavljuje se mutnožućkasto klupče – zimsko sunce. Autobus izlazi na jednu pravu deonicu, vraća mu se dah i povećava brzinu.

     I onda ga ugledam.

     Od pozadi. I udaljava se. Obučen u nepresvlačlenu izbelelu seosku odeću, sa beretkom na glavi, okreće polako pedale na velikom i tromom biciklu. Pozadi je žicom zavezao zelenu plastičnu korpu. Usamljeni biciklista se s mukom, ali odlučno kreće u polju i postaje sve nevidljiviji.

     Autobus nailazi na još bržu deonicu. Okrećem glavu kako bih što više zapamtio taj trenutak.

     Kuda si krenuo, čoveče, po tom belom polju? Šta imaš u zelenoj kutiji?

      Autobus se zatrese malo oštrije. Ispred mene ženina šnala se zakači na presvlaku sedišta i teška, sjajna kosa počne da se rasipa.

     Na staklu, tamo gde mi je bilo zalepljeno čelo, ostao je otisak.

     Duvam u njega. Šta tu da nacrtam?

                                                     

 

                                                                                                       Prevod sa bugarskog i beleška: Velimir Čeda  Kostov


Zahari Karabašlijev

Dramski i prozni pisac, rođen u Varni 1968. godine. Diplomirao bugaristiku na Univerzitetu u Šumenu, Bugarska. Bavio se rok muzikom, pisao pesme i priče, radio kao disk- džokej, objavljivao u novinama i časopisima. Živeo u SAD-u. U Americi je studirao fotografiju i filmsku produkciju. Tamo je napisao komad "Nedeljom uveče" izveden premijerno u Los Anđelesu. Drama "Trzaj" dobila je prestižnu nagradu Asker za novu bugarsku dramu. Roman "18% sivo" (2008., devet tiraža) preveden je na mnoge jezike i dobija nagrade Roman godine Fondacije Eduard Vik, "Čitateljski cvet" i nominaciju za nagradu "Elias Kanet"i. Ova priča je iz zbirke "Kratka istorija aviona" (2008) za koju dobija nagradu "Helikon" . Najnovija zbirka priča zove se "Simetrija" (2011.) Glavni i odgovorni urednik je jedne od najboljih izdavačkih kuća u Bugarskoj – "Siela".

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)