Željko Dušanov Vušurović

Deportacija

 

 

 

Režija: Gradimir Gojer

Dramaturška obrada teksta: Svetlana Broz

 

 

 

„Puštite ih, amanat vi boži,

jere ih je nevolja nagnala,

a ne biste nijednu hvatali;

utekle su k vama da uteku,

a nijesu da ih pokoljete.“

 

Petar II Petrović Njegoš

„Gorski Vijenac“

 

.

Likovi:

Puniša Bagremović, ministar poljoprivrede, 55 godina; kada se desila deportacija imao

je 37 godina i bio je ministar policije.

Slađana Marković, njegova vjerenica, 37 godina; kada se desila deportacija imala je 19

godina.

Tamara Bagremović, kćerka ministra Bagremovića, 24 godine; kada se desila

deportacija imala je 6 godina, nema momka.

Alma Kulenović, doktorica-ginekolog, 43 godine; kada se desila deportacija imala je 25

godina.

Emina Kulenović, majka doktorice Alme, 65 godina; kada se desila deportacija imala je

47 godina.

Boško Popović, 39 godine; Punišin kolega iz policije.

 

 

SCENA 1:

 

(Punišin stan. Slađana sprema ručak. Tamara sjedi. Slađana ostavlja so sa strane.)

 

Tamara: Ja baš volim da je jelo slano… A i tata takođe…

Slađana: Bolje bi njemu bilo da pazi na hranu… Nije više momak…

Tamara: Momak nije, ali jeste mladoženja…

Slađana: Malo se zapuštio sa ishranom otkad… (Slađana zastade. Tamara je pogleda.)

Tamara: Otkad se mama ubila… Slobodno kaži…

Slađana: Izvini, Tamara… Izlećelo mi… Ja… Samo sam mislila da Puniša slabo jede…

Tamara: Želiš reći da sam ja loša kuvarica…

Slađana: Taman posla! Ti si najdivnija kćerka koju ja poznajem…

Tamara: (Malo povišenim tonom.) Poćerka…

Slađana: Nije bitno ko što kome dođe, već da se svi troje baš dobro slažemo…

Tamara: (Zamišljeno.) Ja sam mislila da se nas troje dobro slažemo…

Slađana: Pa i jeste tako…

Tamara: Mislila sam na mamu, a ne na tebe…

Slađana: (Iznenađeno. Primjećuje se da joj je nelagodno. Ide ka šporetu. Otvara

rernu, okreće meso u šerpi. Ljutito i jako zatvara rernu.) Ručak je gotov, a njega nema…

Tamara: Tata nema obaveza samo prema tebi…

Slađana: Valjda mu vjeridba nije obaveza?

Tamara: Otkad je ministar poljoprivede, nema crnogorskog seljaka koji ne želi da ga baš tata posjeti.

Slađana: Vidjela sam to i po spisku zvanica… Mnoge ljude ne znam…A lijepo su mu pojedini vratili…

(Ulazi Puniša.)

Tamara: Tata! (Potrči mu u zagrljaj.)

Puniša: Đe si, sine moj! (Grli je.)

Slađana: Zamalo da nam se ručak svima ohladi…

Puniša: Premijer me je zva na razgovor. (Smije se i prilazi Slađani da je poljubi.) Zato sam kasnio…

Slađana: Izgleda da su tebi bitniji političari nego porodica…

Tamara: Svi Crnogorci vole političare.

Puniša: (Obraća se Tamari.) To nije političar. To je Milo! Zahvaljujući njemu, ti danas imaš posa i redovnu platu. (Okreće se Slađani.) A nama je i čestita brak…

Slađana: Hvala mu… Ali Tamara dobro kaže… Skoro da su se počeli kleti u njega!… (Veselo.) Hoćemo li ručati konačno?

Puniša: Da znaš da bi mogli… Ajde postavi sto… Ide tata da opere ruke… (Puniša

odlazi ka kupatilu.)

(Ulazi Boško.)

Boško: Dobar dan… I prijatno vam…

Slađana: Dobar dan… (Nervozno i ljutito.) Izvolite…. Ko ste vi?

Puniša: (Dolazi iz kupatila i obraća se Bošku.) Dobar dan, Boško… (Okreće se ka ženi i kćerci.) Ovo je moj saradnik, istina, bivši… Nema obzira kad u vrijeme ručka upada po kućama…

Boško: Puniša, da si htio, vidjeli bi se u tvojoj kancelariji…

Tamara: Izvolite, Boško… Pridružite nam se…

Boško: (Okrene se Slađani.) Da je vaš budući suprug ima sluha za mene, ovdje me

ne biste gledali, gospođice…

(Slađana slegnu ramenima.)

Puniša: Nisam imao vremena, Boško. Što je to tako hitno?

Boško: Znaš li da su mi dali otkaz?

Puniša: Kako ti ja mogu pomoći?

Boško: Da ostanem na poslu.

Puniša: Zašto si tačno dobio otkaz?

Boško: Kažu da sam pijan dolazio na posa…

Puniša: Pa, dobro… Dobićeš otpremninu, a uskoro ćeš uživati i u penziji…

Boško: To i jeste problem, Puniša! Kažu da sam prekršio radnu obavezu, pa nisu obavezni da mi isplate cijeli iznos otpremnine…

Puniša: E, vala, sam si kriv! Viđi, Bole… Znaš da služba ne dozvoljava p’janima ljudima važne poslove…

Boško: Znaš ti dobro zbog čega sam počeo piti! … Posla’ sam kćerku u inostranstvo… da se liječi…

Puniša: Što? Milica je bolesna?!

Boško: Kancer…

Puniša: Auh… Auh…. Izvini, Bole… (Zastaje.)… Nisam zna…

Tamara: (Zatečena je.) Je li lijepa?

Boško: (Obraća se Tamari, dok Puniša glavom daje znak Svetlani.) Na tebe je, nazdravje tebi! Tvoj je otac dolazio na čestitku kad mi se Milica pridala… Tada smo se više družili…

Slađana: Dođi da mi nešto pomogneš, Tamara… (Obje se dižu od stola i kreću ka dnevnom boravku.)

Puniša: Ajde, viđeću da nešto riješimo…

Boško: Nema viđeću, Puno! ‘Oću da od poneđeljka opet radim…

Puniša: Daj mi nekoliko dana, pa ćemo riješiti stvar…

Boško: (Viče.) Život moje kćerke nije stvar! Uzeo sam kredit da bih je mogao poslati na operaciju! Kako ću vraćati te pare, ako me ostave bez kore ‘leba!? (Tiše.) A ko zna koliko će mi još trebati za liječenje moje nesrećnice! Ima da mi završiš da se vratim na posao, ili ću…

Puniša: (Iznenađeno, povišenim tonom.) Ili ćeš…!? … Ili ćeš?!!!!!(Tišina.) Prijetiš li mi to, Boško? Doša’ si mi u kuću polupijan u vrijeme ručka, ćeraš mi od trpeze kćerku i vjerenicu, krenuo si i da mi prijetiš, ka’da sam ti ja kriv za Miličinu bolest…

Boško: Bilo bi dobro, Puniša, da ne zaboraviš što smo sve činjeli zajedno! Ti si napredova’, a  ja sam izgubio posa’. Zašto bi’ ja propada’ sam?  (Povišenim tonom.) A ja nikako to da zaboravim, gospodine ministre! … Nalivam se pićem da ugasim pakao u sebi… I ‘zalud pijem, rakija ne pomaže… Duša mi je izgorela i prije alkohola…

Puniša: (Ustane od stola i povišenim tonom.) Prestani više!

Boško: Ne mož’ me prepasti, Puniša! … Bog me kaznio tako što mi je kćerku razbolio i što ja imam više da izgubim? … (Zamišljen.) A svaki dan me to pitanje jebe – jesmo li mogli spriječiti da odu na takav put?

Puniša: (Šapatom.) Sve se završilo, Bole! Papira nema, tužilac nema dokaza, a ti se ne sjekiraj…

Boško: Ne sjekiraj se? Lako ti to izgovaraš, Bagremoviću. Vidio bih te ja da ti se, ne daj Bože, Tamara razboli…

Puniša: Ne pričaj svašta! Milica se razboljela i sad ćemo je izliječiti…

Boško: Nakon njenih prvih hemoterapija, stalno razmišljam da li da olakšam dušu… Neću nikog šteđet… (Ustaje od stola.) Ako mi ne završiš ovo (U trpezariju ulazi Slađana i gleda ih uplašeno.), mene nećeš tako lako zaboraviti ka’ što si zaboravio deportaciju, Puniša Bagremoviću! (Ulazi i Tamara.)

Tamara: Što vam je, Boško?

Boško: Zar ti ženina smrt nije opomena, jadan ne bio?

Puniša: Sudbina joj je bila takva! A sad izlazi iz moje kuće!

Boško: (Dohvati kvaku i otvara izlazna vrata.) Bolje bi ti bilo da mi završiš uslugu. Zvaću

te za nekoliko dana. (Izlazi.)

Slađana: Sjedi, Tamara. Valjda ćemo sad konačno ručati s mirom!

Tamara: (Sjeda.) Tata…

Puniša: (Smireno.) Reci, dušo moja…

Tamara: Tata, kome je mamina smrt opomena? Tebi ili Slađani? (Tišina. Puniša gleda Tamaru, dok nju Slađana posmatra.)

.

.

.

SCENA 2:

 

(Almina ordinacija.)

 

Alma: Možete se svući iza paravana… (Pogleda papir koji drži u rukama.) Slađana, Ja sam doktorica Alma Kulenović.

Slađana: Ovaj sam pregled čekala godinama…

Alma: Sve se dočeka. Samo treba strpljenja.

Slađana: Nadam se da sam trudna…

Alma: Polako… Opustite se…. Sad ćemo polako….

Slađana: To što vi radite nije samo posao, već i humanost koju treba cijeniti…

Alma: Hoćete li još malo niže?

Slađana: Mi smo ionako teške, a mogu zamislit’ kakve smo kad zatrudnimo…

Alma: Kako ko.

Slađana: Već mi se približio termin i za drugi ciklus, a ni prvi nisam imala…

(Alma počinje pregled.)

Alma: Jeste li imali mučnina?

Slađana: Ne baš…

Alma: Pa, dobro… Ako sada i ne budete trudni, biće prilike…

Slađana: To bi bio najljepši dar mom budućem suprugu.

Alma: Kad ste trudni, morate prvo misliti na sebe i bebicu, pa tek onda na supruga.

Slađana: Moj Puno zaslužuje da mu rodim dijete. Brižan je otac. Ima kćerku iz prvog braka…

Alma: Odlično! Onda će biti brižan i prema vašem djetetu. Trudni ste! Čestitam vam!

Slađana: Doktorice, hvala vam

Alma: U narednom periodu treba da obavimo i ostale preglede da bi bili sigurni, kao i

amniocentezu za četiri nedelje… (Dok pere ruke.) Sad se možete obući. Imate ubruse iza

paravana.

Slađana: (Odlazi da se obuče.) Kad čuju da sam trudna, svi će biti srećni!

Alma: Naravno….

Slađana: Je li vaša familija imala prilike da se tako obraduje?

Alma: (Ćuti)

Slađana: Izvinite ako sam previše pitala… Ali, i vi ste mladi, biće prilike da rodite…

Alma: (Ćuti)

Slađana: Medicina napreduje. Uostalom, to bolje znate nego ja…

Alma: (Ćuti)

Slađana: Ima muškaraca, mada, treba probrati… Vidite, moj budući suprug je bio oženjen, ali je sudbina umiješala prste. Zavoljeli smo se pored svih okolnosti. Evo, poslije šest godina, čekamo bebicu. (Nasmijano.) Uh, što će se ministar sad praviti važan pred svojim službenicima!

Alma: Vaš suprug je ministar?

Slađana: Nije još suprug, ali jeste ministar. Vjenčaćemo se uskoro. (Smije se.)

Alma: Divno…

Slađana: Valjda zato što smo nas dvoje normalni ljudi. Mislim da ću biti ista kao i sad, kad budem gospođa Bagremović.

Alma: Bagremović?

Slađana: Da. Ministar poljoprivrede Puniša Bagremović je moj budući suprug. .

Alma: (Uozbilji se. Hladnokrvna je. Odlazi do svog stola. Vrlo ozbiljnim tonom.) Pregled je

završen.

Slađana: (Postaje ozbiljna. Nesigurno.) Izvinite, doktorice… Jesam li nešto pogrešno rekla?

Alma: (Ne osvrće se na Slađanu. Nešto posprema po svom radnom stolu.)

Slađana: Doktorice…? Doktorice…?

Alma: (Sjeda za sto i počinje da piše.)

Slađana: Alma…?

Alma: (Okreće se ka njoj.) Izađite napolje…

Slađana: Zašto se odjednom tako ponašate? Čim sam spomenula svog vjerenika, vi ste…

Alma: Napravili ste grešku kada ste došli kod mene na pregled. (Ustaje od stola.) A znate li zašto?

Slađana:

(Uplašeno.) Ne znam… Recite mi što sam skrivila?

Alma: Niste vi ništa skrivili! Ali jeste vaš vjerenik!

Slađana: Zašto je sad moj Puniša kriv? Zato što mi je napravio dijete?

Alma: Ne, nego zato što je uništio nečije dijete.

Slađana: O čemu pričate?

Alma: Znate li vi, gospođo Marković uskoro Bagremović, da vam je vjerenik bio ministar policije?

Slađana: Spomenuo mi je to…

Alma: Onda mu spomenite da su mu ruke i dalje krvave… zbog deportacije! … (Kreće ka

vratima.) … Nalazi su vam na stolu… (Odlazi iz ordinacije.)

Slađana: (Prilazi stolu. I dalje je začuđena. Uzima papire.)

.

.

.

SCENA 3:

 

(Almin stan. U dnevnom boravku vidimo stariju gospođu. Sjedi na dvosjedu i čita neku

knjigu. Na stočiću pored dvosjeda, vidimo poređane knjige i fotografiju mladića od

otprilike 25 godina. Ta fotografija se može jasno vidjeti iz svakog ugla te prostorije.

Naspram dvosjeda se nalazi trosjed, kao i fotelja. Na sredini dnevnog boravka je i sto.

U uglu prostorije je i kuhinjski dio – sto, šporet, frižider, lavabo. Na zidu je jedna

umjetnička slika. Alma ulazi u prostoriju. Skida svoj sako. Sjeda na dvosjed.)

 

Emina: Nisi poljubila brata…

Alma: Trebam li svaki dan?

Emina: Bilo bi lijepo da to uradiš.

(Alma ustade i odlazi ka fotografiji. Uzima je i poljubi je. Vraća je gdje je i stojala.

Odlazi ka dvosjedu.)

Alma: Jesi li sad zadovoljna?

Emina: Nisam ako to činiš preko volje. A brat ti je… Red je da mu se javiš.

Alma: Red bi bio i da me prekineš opominjati za sve u životu. Ponašaš se kao da sam

djevojčica…

Emina: Ja sam ti majka. I bilo bi lijepo da joj se javiš ako kasniš sa posla. Četvrtkom dolaziš uvijek oko dva sata, a danas nisi… Ručak ti se ohladi…

Alma: Nema veze, nisam gladna…

Emina: Jesi jela negdje vani?

Alma: Ne brini. Neću ostati gladna…Poješću nešto kasnije… Što se odmah ljutiš?

Emina: Kako da se ne ljutim? Samo misliš na sebe. Znam da Dino ne bi bio takav.

Alma: Ti kao da jedva čekaš da mi nađeš grešku! Eto, desilo se da sam zakasnila, a ti odmah od toga napraviš scenu!

Emina: Mogla bi pokazati bar malo poštovanja prema majci. Valjda sam toliko zaslužila…Ti se ponašaš kao da ti je mali posao što ja sve radim po kući… Kuvam, perem, peglam, spremam kuću… Zatvorena sam ovđe po cijeli dan i uz njegovu sliku … I stalno mislim đe mi dijete trune…

Alma: Polako, polako…. Znam dobro što si sve podnijela kroz život za nas i zbog nas…

Emina: Pa kad znaš, što ne pomogneš majci? … Znam ja ko bi meni pomogao. (Pogleda sliku.) Ali sa slike ne može…

 

Alma: Može dosta! Učinjela si da je on važniji sa slike no ja živa ispred tebe! Od kuće nam

napravi svetilište! Sve i kad bih htjela da živim, neizvodljivo je pored tebe…

Emina: (Još uvijek ljutito.) Tvoj brat nam će uvijek biti otvorena rana, a kad nema groba, ovdje ćemo ga žaliti i moliti mu se! Da Bog da nikad nismo napustili Bosnu!

Alma: Majko, da je Dino živ, isto bi ti rekao što i ja.

Emina: (Utiša glas.) Da je on majci živ, bilo bi nam puno lakše. Imali bi svi ruku pomoći. A i ti bi valjda bila drugačija…

Alma: Kakva god da sam, ti mi uvijek nađeš zamjerku… Evo, što mi fali ovakvoj?

Emina: Treba da budeš srećnija, življa, treba nešto da učiniš od svog života…

Alma: Da bih to napravila, moj život mora biti samo moj, majko. Ne i tvoj.

Emina: Ti si moj život, otkad nam Dino nastrada.

Alma: Tvoj sam život… A ja mrtva, iako me niko nije ubio.

Emina: Žao mi je što nisi stvorila porodicu, što se ne uda… Ili bar da imaš nekog momka…

Alma: Sve si ih potjerala od mene!

Emina: Pa nisu bili za tebe!

Alma: Da mi je vidjeti toga ko će se tebi dopasti…

Emina: Ne vidim da je ovdje neko svraćao u posljednje vrijeme…

Alma: Naravno da nije, niti će! Ne želim da ih više upoznajem sa tobom.

Emina: Pričaš kao da sam vještica… Zaogorčaćeš nam život, kćeri moja… A ja tebi samo dobra želim…

Alma: Dozvoli mi da jednom ja samoj sebi poželim nešto dobro…

Emina: Eeee… Nema vremena… Kad ćeš mi roditi unučiće, da se baba igra s njima?

Alma: Ako baba misli biti ista kao što je i majka, onda mi je bolje ne rađati…

Emina: Želim da se igram sa unučićima i da u njihovim pogledima vidim sjaj Dininih očiju…

Alma: Zar ne bi bilo ljepše da ja sebi izrodim djecu, a ne tebi unučiće? Dok sam tvoja kćerka, ne mogu postati ni žena ni majka… Ali ti od svoje tuge za Dinom ne vidiš ništa dalje… Trebaš pronaći mir da bi obije mogle kako-tako živjeti normalno…

Emina: Ne diraj mi jad! Iako je mrtav, on je i dalje moj život!… I neću biti mirna, dok ne

ukopamo Dinine kosti…

Alma: Desiće se i to jednog dana, majko… Ali ćeš biti ista kao i sada…

Emina: (Ne sluša je.) …Eee… Kad bi ga majka sahranila, kao da bi ga oživjela… Da ga predam tvome ocu pod zemljom, pa bih i ja mogla mirno na onaj svijet…

Alma: Takva se ne bi mogla radovati unučadima… (Ustaje i odlazi do fotografije, koju uzima i gleda.) A kad bolje razmislim, zašto bih i rađala djecu? Da moje dijete neko odvede i ubije?

Emina: Ako nisam njega sačuvala, tebe hoću!

Alma: I previše me čuvaš… Da mi nekad zbog toga lakše pada bol za bratom nego tvoja briga…

Emina: Tvoju majku isto boli evo već toliko godina… Da mi se dočepati krvnika i da Dininu dušu spasim!

Alma: Što bi time dobila, majko?

Emina: Osvetu za pravdu!

Alma: Mi nismo kao oni, majko!

Emina: Ne! Nismo! Ali ovdje treba postati takav! Krvnika treba kazniti, kad nema države da ga uhapsi i osudi! A takva stvorenja treba mrzjeti da bi imao čistu svijest i savjest! A duša dvostruko pati – nit’ smo mu kosti našli, nit’ su zločinca kaznili!

Alma: Kako se sudbina danas poigrala sa mnom …

Emina: Kako to misliš?

Alma: Došla mi je jedna žena na pregled…Bila je fina, nasmijana, simpatična… Ali, mene su spopale grešne misli….

Emina: Kakve grešne misli?

Alma: Osjetih se više tvojom kćerkom…

Emina: Šta to pričaš, Alma? Zašto?

Alma: Možda sam danas trebala ubiti plod?

Emina: Molim?

Alma: Ta žena je buduća supruga našeg krvnika!

Emina: Žena Puniše Bagremovića?

Alma: Da…

Emina: (Hvata se rukama za glavu.) Ajme meni…

Alma: Kada sam saznala ko je, rekla sam joj da priupita muža da li su mu ruke krvave.

Emina: Naravno da su krvave!

Alma: To nema nikakve veze sa ovom ženom.

Emina: Kako nema? Njenom krvlju teče život našeg krvnika!

Alma: Ja nisam i ne mogu biti kao on, majko!

Emina: Svakako da nisi kao on. Takav bi bez razmišljanja osvetio svog brata.

Alma: Misliš da ja ne želim isto što i ti?

Emina: Pa zašto to ne uradiš? Bog ti je dao priliku?

Alma: U meni ima još ljudskosti!

Emina: Kad država štiti zločinca, za ljude je krvna osveta!

Alma: Čuješ li ti samu sebe? Svakom riječju sve više postaješ i bivaš baš kao taj Puniša! Zlo izvire iz tebe, bivaš dio bezdušne gomile…

Emina: (Tužno.) Da ovdje ima pravde, ne bih te na zlo navodila…

Alma: (Priđe majci i zagrli je.) Znam… I razumijem te kad tako pričaš… Ali znaš i sama da bi i Dino zamjerio kad bi te čuo šta pričaš…

Emina: (Zaplače.) Što mu je majka doživjela… Umjesto da mi čekamo njegovu bebu, Dinina sestra pomaže krvniku da postane otac…

Alma: Novi život ništa nije kriv…

Emina: Kriv je i u utrobi, kad mu otac nije platio zločin!

Alma: Dijete će biti osramoćeno zbog nedjela svog oca… I to mu je dovoljna kazna.

Emina: Eh, da sad Dino uđe preko vrata i vidi što se nama dešava… Istog trena bi umro od sramote…

Alma: Ne pričaj tako, mama… Da je tu, brat bi odmah zagrlio svoju majku i sestru… Emina: Dobrota moja… (Uzima sliku od Alme i poljubi je. Vraća je na mjesto gdje je stojala.) Hajde sada da jedeš… Podgrijaću ti čorbu…

.

.

.

.

SCENA 4:

 

(Punišin stan. Ulazi Boško i zatiče Slađanu koja plače.)

 

Boško: Slađana… Što ti je?

Slađana: Ništa što bi tebe interesovalo…

Boško: Izvini ako sam previše pitao.

Slađana: Moga si me zaobić’ i sa pitanjem i sa dolaskom.

Boško: Da sam moga’, vjerovatno bih. Đe ti je Puniša?

Slađana: I ja bih to voljela znati.

Boško: Kad ga trebam, nema ga…

Slađana: Nema ga i kad treba da ode sa mnom kod doktorice.

Boško: Promijenio se… Dosta…

Slađana: (Zamišljeno.) Možda i nije…

Boško: Prije se nije moglo desiti da dolazim dva puta za neku uslugu.

Slađana: (Ljutito.) Znaš što, Boško? Počinješ me nervirati sa svim tim tvojim znanjem! Moga’ bi ti polako ‘odit pu’ svoje kuće!

Boško: Ne izlazim dok mi Puniša ne završi ono što je obeća’! Neće me više zajebavati!

Slađana: Završi to s njim, čovječe! Idi kod njega u kancelariju, čekaj ga ispred Vlade, samo me puštite više na mir’!

Boško: A, ne, ne! Nauči muža da ne laže, pa ćemo oboje biti zadovoljni.

Slađana: Ako mi bude muž, možda i ‘oću… (Tišina.) Koliko si radio s Punišom u policiju?

Boško: Dovoljno, da znam sve…

Slađana: Što ti je bio posao?

Boško: Stvara sam istinu, kako to kaže pisac Pekić.

Slađana: Kako to stvarao?

Boško: Pisa sam je i prilagođava policijskim i državnim potrebama. Ja sam po struci

dramaturg.

Slađana: Pisac?

Boško: Da, pisac… I ne bi vjerovala koliko nas je koji radimo za policiju…Odakle ti to sad pade na pamet?

Slađana: Nešto sam danas načula od doktorice Kulenović.

Boško: A što si čula?

Slađana: Ništa konkretno. Zato te i pitam…

Boško: Misliš li na deporaciju? Je li ti Puno kad priča’ o tome?

Slađana: Nije… ‘Oćeš li mi ti nešto reći?

Boško: Tad su stradali neki ljudi.

Slađana: Koji ljudi?

Boško: Muslimani… Pobjegli su iz bosanskog rata kod nas…

Slađana: Kako su stradali?

Boško: Crnogorska vlast ih je pohapsila i poslala natrag u Bosnu srpskim snagama… A oni su ih pobili…

Slađana: Kakve to ima veze sa Punišom?

Boško: Pojedini kažu da smo Puniša i ja krivi za njihovu pogibiju.

Slađana: Što pričaš, Boško!?

Boško: Puniša je bio ministar, a ja… Ja sam stvara priče kojima smo druge ljude optuživali za tu nesreću…

Slađana: A jeste li znali što će se desiti?

Boško: Svi smo sve znali, Slađana… I ja, i Puniša, i Premijer i Predsjednik, koliko god se oni danas pravili da nemaju pojma o tome…

Slađana: Pa niste ih ubili!

Boško: E, to je problem, Slađana… To! Jesmo ih ubili! Puniša je izdao naredbu da se Muslimani deportuju. Ali, ako ti je za utjehu, danas ta depeša kojom bi svi mi završili u zatvor ne postoji…

Slađana: Moj Puniša je… poslao ljude u smrt?

Boško: I njegove i moje ruke su krvave, Slađana… Po naređenju sam osmislio priču kako je jedini krivac za hapšenje sedamdeset Muslimana onaj nesrećnik od inspektora iz Novog koji se nije dao kupiti… Sad znam da mi dijete zbog toga umire…

Slađana: Ako je tako kao što pričaš… Ni moje dijete neće živjeti…

Boško: Kakvo dijete?

Slađana: Trudna sam.

(Ulazi Puniša.)

Puniša: Dušo moja dobra… Izvini što ti se nisam javlja na telefon… (Ljubi Slađanu, dok ona mehanički gleda u jednu tačku.)

Boško: Meni se ne moraš izvinjavati. Već sam navika’ na tvoju govornu poštu.

Puniša: Što ćeš ti ovdje?

Boško: Dobro sam, Puno… Kako si ti?

Puniša: Nisam dobro kad te vidim. Ne daš mi mira…

Boško: Ti bi mir i da uživaš sa svojom porodicom, dok je moja u potpunom rasulu.

Puniša: Ne znam što si posta tako dosadan. Reka sam ti…

Boško: Puno toga si ti reka. Sad moraš nešto i uraditi.

Puniša: Izlazi napolje!

Slađana: Puniša…

Puniša: Izvini, ljubavi, izvini… Ali vidiš i sama što nam ovaj gad čini.

Slađana: Trudna sam, Puniša!

Puniša: (Zagrli je. Slađana je i dalje neraspoložena.) Neka nam je sa srećom!

Boško: Mislim da je neraspoložena zbog tvog posla.

Puniša: (Grli Slađanu.) Izvini, mila… Izvini što sam danas zabrlja stvar… Obećavam ti da se to neće ponoviti. Obećavam!

Slađana: Puniša, meni ti više ništa ne moraš obećavati.

Puniša: Ne razumijem te, ljubavi!? O čemu pričaš?

Boško: Puniša, maloprije sam joj reka…

Puniša: Izlazi napolje iz ove kuće, oca ti jebem!!!

Slađana: Nije Boško kriv za naše probleme…

Puniša: Kakve probleme?

Slađana: Puniša, danas sam saznala da nosim bebu…

Puniša: Dušo moja dobra…

Slađana: … ali više nisam sigurna da li ću je zadržati…

Puniša: Kakva ti je to priča, ljubavi?

Slađana: Jesi li kriv za deportaciju i smrt nekih Muslimana?

Puniša: Molim?

Slađana: Zašto mi nikad nisi kazao što si tada napravio, Puniša?

Puniša: Ljubavi, to uopšte nema veze sa nama…

Slađana: To itekako ima veze sa našom bebom… Ne želim da ona nosi tvoj grijeh…

Puniša: Slađana, smiri se, molim te. Nemoj to da mi radiš. Volio bih da imamo bebu. Pričaćemo o svemu… I ne uzimaj za ozbiljno to što ti je ovaj ovđe (Pokazuje na Boška.) ispriča o deportaciji… Sve se to desilo mimo mog znanja… Molim te, rodi mi dijete!

Slađana: I ja bih voljela da rodim dijete… Ali ne sa ubicom. Abortiraću je, Puniša, a ti ćeš biti kriv za smrt još jednog života! (Istrgne se iz zagrljaja i pobjegne iz kuće.)

Puniša: Slađana! (Okreće se Bošku.) A ti ćeš mi ga platiti, kad nju nađem… (Kreće ka

vratima.)

Boško: Možda je pronađeš kod doktorice Alme Kulenović.

Puniša: (Zastade i okrenu se ka Bošku.) Znaš li joj adresu?

Boško: Nažalost, znam… Ona je otkrila mojoj kćerci kancer… (Ulazi Tamara.)

Tamara: Tata, što je Slađani? Srela sam je uplakanu ispred zgrade.

Puniša: Tamara, moli te tata, pođi za njom… (Okreće se Bošku.) Kako reče da se preziva?

Boško: Kulenović.

Puniša: Naći ću je!

(Svi izlaze.)

.

.

.

. 

SCENA 5:

 

(Almin stan. Emina usisava dnevni boravak. Ulazi Puniša.)

 

Puniša: Izvinite, da li je ovo stan doktorice Alme Kulenović?

Emina: (uplašeno) Što ti radiš ovdje?

Puniša: Potrebna mi je doktorica Alma…

Emina: (uplašeno) Što ti hoćeš s mojim djetetom?

Puniša: Hitno je… Zato sam došao kod vas u stanu, a kod nje sam posla…

Emina: Koga si, bolan, poslao?

Puniša: Moju kćerku…

Emina: Izlazi odavde….

Puniša: Ali moram je vidjeti što prije… Nećete se ljutiti ako je sačekam? (sjeda za sto.)

Emina: Što ti treba Alma? (Sjeda.)

Puniša: Došao sam zbog djeteta.

Emina: Ona je ginekolog, nije pedijatar… Čudno da ste za doktoricu izabrali baš nju?

Puniša: Nisam ja, već ona. Znate i sami kakvi smo mi Crnogorci… Ne miješamo se u ženske poslove…

Emina: Itekako znam kakvi ste vi…

Puniša: Iskreno, moja supruga razmišlja o abortusu.

Emina: Alma joj je to preporučila?

Puniša: Ne, nije… Htio sam reći doktorici da to ne radi…

Emina: Ti si baš srećan čovjek… Imaš kod koga doći da ti dijete ostavi u životu…

Puniša: Samo se nadam da nisam zakasnio…

Emina: A što će se desiti ako već jesi?

Puniša: Više ništa neće biti isto… Žena će me ostaviti, a život će mi se raspasti…

Emina: Malo treba za nesreću…

Puniša: Tako je… Da sve pođe do đavola dosta je jedan tren…

Emina: A ponekad i jedan potpis…

Puniša: Mene je čekao taj potpis sa Slađanom… Uskoro treba da se vjenčamo… Volim je… Ali, ako napravi abortus… Ne… Ne bi mi valjda to uradila…

Emina: …Pa želiš biti brižan i spriječiti da se ugasi jedan život…

Puniša: Znate i sami kad ste majka da su đeca jedino blago na svijet’…

Emina: Jesi li bio i prije takav?

Puniša: Jesam! Svima sam pomoga kome sam mogao! A mojoj kćerci sam uvijek bio dobar otac… (Ugleda fotografiju u uglu sobe.) Da li je momak sa fotografije vaš sin?

Emina: (Zadrhta joj glas.) Jeste…

Puniša: (Ne sluša je.) …Baš je zgodan momak.

(Emina ustaje i odlazi do kuhinjskog stola u uglu prostorije.)

Emina: Hoćeš nešto piti? (Krijući uzima nož i stavlja ga ispod kuhinjske krpe. Puniša ne vidi što ona radi.)

Puniša: Neću, hvala… Lijepo je kad imamo zbog koga živjeti, gospođo…

Emina: (Vraća se.) Nesreća je kad živimo, a nemamo zbog koga.

Puniša: Zato sam i požurio kod doktorice Alme. Znate, moja supruga… Tvrdoglava je i zna

ponekad da na brzinu donese odluku, pa se poslije kaje…

Emina: Svakog svoja nesreća muči, a tuđe nas ne diraju…

Puniša: (Skoro plačnim glasom.) Vidim… Zato bih volio da imam dijete i uživam u njegovom odrastanju… Da se radujem njegovoj sreći… Kao što se i vi radujete životu vaše djece…

Emina: Htjela sam da se radujem životu moje djece i njihove djece…

Puniša: Kako to mislite, htjeli da se radujete?

Emina: (Tišina.) Alma mi se nije udala…

Puniša: Biće prilike… Imate i sina…

Emina:…A sin mi je nastradao…

Puniša: Žao mi je, nisam znao…

Emina: Pokušala sam da dođem do osobe koja je o tome sve znala i odlučivala, ali nisam

uspjela…

Puniša: Mogu da zamislim kako patite…

Emina: Ne možeš, jer nisi… A ja sam patila i tada i sada. Dišem i patim… Kuvam i patim… Gledam i patim i ne živim… (Odlazi do fotografije. Uzima je. Vraća se stolu gdje sjedi Puniša.) A onda dođe dan da ti se život potpuno okrene… I zapitaš se šta ti je onaj odozgo poručio…

Puniša: Što se desilo vašem sinu?

Emina: Ne znam baš tačno.

Puniša: Ne razumijem?

Emina: Razumiješ, razumiješ, ministre Bagremoviću! (Stavlja fotografiju na sto ispred Puniše.)

Puniša: Što to pričate?

Emina: Kažem da bolje ti znaš šta je sa mojim djetetom… (Uzima kuhinjski nož sa stola i dok on gleda sliku, prislanja mu ga pod grlo.) … jer si ga ti poslao u smrt! Ako se pomjeriš,

zaklaću te kao životinju!

Puniša: Gospođo… Ne znam o čemu pričaš…

Emina: Znaš, znaš… Svi se vi pravite ludi kad se tiče vaše guzice!

Puniša: Ja ne znam tvoga sina… Prvi put ga vidim danas na ovoj fotografiji…

Emina: Onda pogledaj bolje tu sliku ispred tebe, monstrume! (Drži ga za kosu i lagano

približava njegovo lice fotografiju ispred njega.)

Puniša: Ako sam ga i upoznao, ne sjećam se…

Emina: A sjećaš li se deportacije, ministre? Možeš li da spavaš mirno, zlikovče? Ti i takvi kao ti ste mi dijete ubili!

Puniša: Molim te… Vjeruj mi da ništa nismo znali… Pušti me da objasnim… Niko nije znao da će izbjeglice biti ubijene…

Emina: Slali ste ih ko jagnjad pod nož… Nikad niko od vas ne reče ni jednu jedinu riječ kajanja!

Puniša: Gospođo… Gospođo… Smirite se… Sve to što se desilo je bila užasna greška…

Emina: (Plače i bijesna je.) Ti smrt mog Dine nazivaš greškom? A što neko onda ne odgovara za grešku, ministre? Zašto nema robije za policajce koji su ih hapsili? Zašto ni dan danas nema imena i prezimena zločinaca? Ja ću ti reći zašto! Obične ste kukavice i jadnici, ministre! Pljujem ja na vaše čojstvo kad ste ratni zločin zataškali! Svi pričate o Evropi, a isto mislite ko’ devedesetih! Isti ste kao i onog dana kada ste Dini stavljali lisice! Ja ni danas ne znam gdje je grob mog sina! … Ološu jedan! … Hvala sudbini što mi te poslala!

Puniša: Imali smo takvo naređenje…

Emina: A da ti neko naredi da ubiješ svoje dijete? Da li bi ispoštovao takvo naređenje, ološu crnogorski?

Puniša: Pušti me kad ti kažem? Ti si luda žena!

Emina: Sad ćeš lijepo da propjevaš, ministre! Sad ćeš mi reći gdje je ubijen i gdje ste mu kosti sakrili!

Puniša: Ne znam, jadna ne bila! Ne znam!

Emina: Ne zaboravi da će danas moja kćerka odlučivati o životu tvoga djeteta!

Puniša: Mogu ti se zakleti i u život moje kćerke da ne znam! Samo te molim da me saslušaš…

Emina: A ko je slušao mog Dinu kad ste ga stavljali u autobus? Ko je mene slušao dok sam obijala pragove policije? Htjela sam i kod tebe, ali nije bilo šanse da dođem do ministra Bagremovića!

Puniša: Znam da smo pogriješili… Ali vjeruj mi da nisam zna da će biti ubijeni…

Emina: Pa što se bar jednom ne oglasi, no ćutiš o tome svih ovih godina?

Puniša: Ne bi bilo dobro ni za mene, ni za moju porodicu… (Saginje glavu.) A morao sam brinuti o životu svoje kćerke…

Emina: Uzalud ćeš više brinuti… Kad tebe ubijem, postaraću se da moja Alma ubije i tvoje

Dijete… Uništiću ti sjeme, Puniša Bagremoviću!

Puniša: (Plače.) Ubij mene… Ubij me, ali mi djecu ne diraj…

Emina: Pravda mora dobro da zaboli… Zato ću ti uzeti ono najdraže…

Puniša: Nemoj, molim te…

Emina: Šta bi ti radio da si na mom mjestu?

Puniša: (Utučeno.) Ne znam… Možda bih isto razmišlja kao i ti…

Emina: Radim ono što mi je jedino ostalo… A od vas Crnogoraca naučila sam što je krvna osveta…

Puniša: Potpuno te razumijem, gospođo…

Emina: Šta ti razumiješ, zlikovče! Da imaš imalo ljudskosti, odavno bi sam sebi presudio! (Puniša zajeca.) Plači, đubre jedno! Plači! Sad me moliš za smrt, samo da ti djecu poštedim!? Misliš da ja nisam željela da dočekam Dinino dijete? Da gledam kako odrasta…

Puniša: Shvatam što sam napravio… Ali se i sama sjeti kakva su vremena bila… Nama

su rekli da svi oni koje smo deportovali, ovđe mogu izazvati rat… Zato smo tako postupili…

Niko od nas nije bio srećan zbog toga… Ali, morali smo… Da je ovđe puklo, zaboravila bi se Bosna…

Emina: Pa si našao sa životom mog Dine da ovdje sprječavaš rat?

Puniša: Kriv jesam… Ali te još jednom molim da me puštiš da spasim svoje dijete….

Emina: (Odmiče nož od njega.) Najteža kazna će ti biti da budeš živ, zlikovče… Da budeš jadan i prazan, grozan i monstruozan… Sa svim tim mrtvim dušama na tvojim plećima… I da te djeca gledaju takvog… Da znaju kakvo čudovište od oca imaju… Mrš iz moje kuće…

Puniša: Ispričaću javnosti što se sve desilo… Dokazaću ti da nisam baš takav, gospođo… Samo da spriječim suprugu u njenom naumu… Molim te da pođeš sa mnom…

Emina: Krvnik me moli da mu pomognem! Prokleti svi da smo, ka’ što i jesmo!

(Kreće sa njim.)

SCENA 6:

 

(Almina ordinacija. Ulazi Slađana.)

Alma: Opet ti!?

Slađana: Ovu situaciju jedino možemo riješiti nas dvije.

Alma: Zamoliću te da napuštiš ordinaciju.

Slađana: Doktorice, pričala sam sa Punišom.

Alma: Nemoj mi više spominjati to ime!

Slađana: Znam što je napravio, doktorice… Sve sam danas saznala… (Plače.) …Ko je tebi stradao u deportaciji?

Alma: (Zaplače.) Brat mi, Dino…

Slađana: Žao mi je, Alma… I ne mogu ti zamjeriti ako me mrzite….

Alma: Sad bi me mogla ostaviti samu.

Slađana: Ne izlazim dok mi ne učiniš uslugu.

Alma: Ti od mene želiš uslugu? Imaš li ti duše, ženska glavo?

Slađana: Hoću da abortiram…

Alma: Što to pričaš?

Slađana: Jedina je pravda da ti to obaviš.

Alma: Ne dolazi u obzir!

Slađana: Ne želim da rodim dijete takvom čovjeku.

Alma: Sve i da uradim kako ti želiš, kasnije me mogu optužiti da sam ti namjerno prekinula

trudnoću.

Slađana: Nećeš to doživjeti od mene… Znam šta radim….

Alma: Nisi svjesna… Pod stresom si…

Slađana: Znam da je jedina ispravna stvar osloboditi se Punišine krvi u mojoj utrobi!

Alma: Slađana, nemoj zaboraviti…

Slađana: Neću zaboraviti! Nikad neću zaboraviti da sam voljela pogrešnog čovjeka! Neću nikad zaboraviti da sam došla na pregled kod žene čiji je brat ubijen krivicom mog muža!

Nikad se to ne može zaboraviti, Alma! I nikad to sebi neću moći oprostiti!

Alma: Slušaj me, ženo… Smiri se! Sad ti se obraćam kao doktorica! Nemoj da histerišeš ovdje! (Uzima je rukama za ramena i protrese je.)

Slađana: (Plače.) Oslobodi me djeteta, doktorice…

Alma: Niti je krivo to dijete u tebi, niti si ti kriva što ti je suprug napravio…

 

Slađana: Tako pričaš, a brata si izgubila…

Alma: Ako sam izgubila brata, nisam svoju dušu…

Slađana: ‘Oću da mu se osvetim!… Neću da moje dijete plaća njegove grijehe! Ne želim da moja beba ima sestru koja me optužuje da sam joj majku otjerala u smrt… Dok si ti, ti, koja si izgubila najbližeg u tom zločinu, prema meni blaga i dobra…

Alma: Slađana… Biću iskrena… Kada si mi kazala ime tvog muža, u trenutku sam poželjela da mu se osvetim tako što bih ti povrijedila plod…

Slađana: Neće to biti osveta, doktorice…

Alma: I moja majka tako kaže… Kad sam joj rekla kako mi te je sudbina poslala, odmah me napala da se osvetim tebi i bebi… Cijeli život slušam tu priču i ja je razumijem… Ali od

osvete nije ništa bolje… Istina je, Slađana, da nema pravde dok se tvoj Puniša i ostali ne kazne…

Ali, ti nisi kriva za njegov zločin, niti ću ja svoje ruke krvariti…

Slađana: Ako nećeš ti, uradiće neko drugi… (Kreće da izlazi.)

Alma: Slađana, stani… Stani, molim te… (Slađana zastane i okrene se ka njoj.)

Alma: Hajde, dobro… Lezi… (Slađana se svlači i namješta za pregled. Alma joj prilazi.)

Slađana: Uradimo to zajedno, doktorice… Ništa nećemo promijeniti, ali ćemo bar malo zadovoljiti pravdu… (Ulazi Tamara i ugleda ih.)

Tamara: Doktorice, ne radite to, molim vas!

Alma: Ko vas je pustio da uđete?

Tamara: Slađana, molim te… Molim te da rodiš to dijete…

Slađana: Ostavi me na miru, Tamara… Vrati se u svoj film.

Tamara: Sve će biti dobro, Slađana… Samo nemoj više tatu povrijeđivati…

Slađana: Pitaj oca da li je koga on povrijedio, Tamara… Pitaj ga, pa onda dođi da mene moliš…

Alma: (Okreće se Tamari.) Tamara, dobićeš brata ili sestru… (Okreće se Slađani) Sjedi tu i smiri se, Slađana…

Slađana: Nećete vi upravljati mojim životom… Pomjeri se, doktorice… (Pokušava da ustane.)

Tamara: Slađana, i tata te traži… Pošao je u doktoričin stan…

Alma: Puniša Bagremović je otišao kod mene?

(Ulaze Puniša i Emina.)

Alma: Majko?!

Emina: Dovela sam krvnika…

Puniša: Slađana, ljubavi… (Okreće se ka Almi.) Alma… Molim vas da je ne slušate (Dohvati makaze sa ginekološkog stola. Klekne ispred Alme. Dodaje joj makaze.) Zaslužio sam kaznu… Osveti se meni ako želiš, ali mi nemoj dirati bebu…

Slađana: Ja ne želim bebu s tobom, Puniša… Ništa se tu doktorica ne pita…

Puniša: Slađana, molim te da mi oprostiš… Molim te… I rodi nam dijete…

Emina: Kćeri, pokajao se i ispred Dinove slike… Kaže da će konačno javno reći sve što zna o deportaciji…

Alma: (Uzima makaze od Puniše i ostavlja ih sa strane.) Ustanite, molim vas…

Slađana: Doktorice, kažite im da izađu iz ordinacije… Želim da se obučem… (Ustaje.)

Puniša: Ljubavi moja, volim te. (Grli je.) Vidjećeš da će sve biti u redu, Tamara će nam pomoći.

Slađana: Sad ti je sve uzalud, Puniša! Nisi postupio kao ljudsko biće kad je trebalo…

Alma: Pustite Slađanu sad… Izađite vani i sačekajte…

Puniša: (Okreće se ka Tamari.) Tamara… Pomogni Slađani oko bebe, molim te… I prije nego me uhapse, moraš da znaš nešto o smrti tvoje majke…

Tamara: Znam da nije mogla podnijeti tvoju ljubavnicu…

Slađana: Reci joj da ja nemam veze sa njenim samoubistvom, Puniša…

Puniša: Tamara… Majka se nije ubila zbog toga što sam našao drugu ženu… U kući je otkrila naredbu koju sam potpisa i kojom sam u smrt poćera te nesrećne izbjeglice… Prijetila mi je da će se ubiti ako ne obznanim što sam skrivio… Nisam je shvatao ozbiljno…

(Tamara se u šoku naslanja na sto i drži se da ne padne od nemoći.)

Emina: Alma, izgleda da je naš krvnik kriv i za smrt svoje žene! Tako to biva kad se zločini ne kažnjavaju…

Slađana: Toliko mrtvih ne možeš pokriti jednim životom i priznanjem, Puniša…

Tamara: Tata… Moja majka se zbog tebe ubila?

Puniša: Jeste… Oprosti mi… (Kreće da izlazi. Okreće se.) Kćeri, pomogni Slađani oko bebe…

Slađana: Beba se neće roditi, Puniša!

(Tamara odlazi do makaza i uzima ih)

Alma: Potrudićemo se da novi život dođe na ovaj svijet, ministre Bagremoviću…

Puniša: Slađana… Ako rodiš sina, neka nosi Dinovo ime.

(Svi ćute u tom trenutku. Tamara potrči Puniši u zagrljaj. Kada ga je kćerka pustila iz

zagrljaja, Puniša pada na patos. Vidimo zabodene makaze u stomak ministra

Bagremovića.)

Emina: Evo i mrtav uništi još jedan život!

 

 

KRAJ

.

.

.

.

.

.


Željko Dušanov Vušurović

Rođen 1975. godine. Radio je kao novinar za Radio Cetinje i Radio »Free Montenegro«. Bio je i dopisnik sa Cetinja za »Radio Slobodna Evropa« od 1999. do 2002. godine. Svršeni je student Specijalističkih studija Dramaturgije na Fakultetu dramskih umjetnosti na Cetinje. Učesnik je dvije radionice Kraljevskog pozorišta »Zetski dom« pod mentorstvom dramskih pisaca Ljuba Đurkovića i Gian Marie Cerva. »Deportacija« je njegova prva izvedena drama. Neoženjen. Ima sina Dušana.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)