Nenad Šaponja

Dnevnik iz Kerale

 

.

.

BITI EVROPLJANIN U KOČIJU

Šest dana u Kerali, u Indiji

 

 

 

KOČI

Utorak, 6. mart 2018.

.

…..Slećemo na aerodrom u Kočiju, spremni unapred da ponovo pohodimo knjigu “Bog malih stvari” Arundati Roj. Njeni junaci upravo ovde očekuju rođaku iz Engleske, čiji će im dolazak zauvek pomesti sliku dotadašnjeg života. Ova nevidljiva stvarnosna bomba rođaku će poslati na dno prljave reke, a njihove živote rasuti daleko od Kerale, hrišćanske države sa juga Indije.

…..Aerodrom nije ni priručan ni ofucan kao krajem šezdesetih kada se dešava fatalan zaplet ove knjige pomerenih stvari i kratkih rezova. Elegantno upeglan, na nivou najboljih svetskih, ovaj aerodrom je i jedan od retkih koji kompletnu električnu energiju dobija od sunca… Dok se pospan vozim sa njega i okolo gledam plantaže čaja (šta bi drugo zamišljao Evropljanin da će videti u Indiji, pored krda slonova, naravno), shvatam da to nisu plantaže čaja, već beskrajni nizovi solarnih panela. I razrešenje one, meni naoko nejasne informacije sa zida aerodromskih odaja za strance “o jedinom aerodromu na svetu koji se u potpunosti pokreće na sunce”, dok sam, sa bledim, pastoznim i matorim Engleskinjama, čekao da mi izuzetno ljubazna službena lica (za razliku od naših) overe mejlom naručenu i plaćenu vizu. Usput su, najsavremenijom tehnologijom vizirali i očno dno i šare prstiju. Tek da se vidi koliko su duboko zagazili u IT revoluciju.

…..A i da shvatimo da smo u Kerali, “Božjoj ličnoj zemlji“, najrazvijenijoj državi sa najobrazovanijim stanovništvom u celoj Indiji. Ovdašnji ljudi su trgovali začinima sa starim Rimljanima, Grcima, Egipćanima, Jevrejima i Arapima, primali hrišćanstvo od Sirijaca i apostola Tome, a zatim i od Portugalaca, Holanđana i Engleza, čije su Istočno- indijske kompanije baš ovde najbolje radile. I danas trguju, ima ih trideset i kusur miliona, proizvode gumu i začine, bave se savremenim industrijama, gastarbajterišu u bogatim arapskim zemljama Zaliva, a „National Geographic“ ih je stavio među 50 svetskih destinacija koje jednostavno morate posetiti. I, jedno desetak miliona ljudi godišnje to i čini. A Vlada Pištalo i ja, na Tomasov poziv, dolazimo na Međunarodni festival knjiga i pisaca.

…..Na putu do hotela – bezbroj crkava,  pravoslavnih, katoličkih, a i po koja džamija ili hindu hram se smenjuju sa postmodernističkom arhitekturom, bankama, zlatarama i klinikama, većim i manjim šoping molovima, opšte prakse ili posebne vrste, svejedno, poput onih nebodera izniklih iz peska Dubaija. Beskrajnim bulevarom Matahme Gandija, u gužvi koja liči na pokretnu izložbu savremene, japanske i evropske auto-industrije, taksijem pratimo zmiju ogromnog metroa-nadvožnjaka. Vozi se levom stranom, brzo i ludo, i nema nam u pogledu ni jedne rikše. Lepršaju šareni sariji devojaka na motorima koji u rojevima prolaze.

…..Nakon okrepljujućeg sna u francuskom hotelu Ibis, stižemo na otvaranje Sajma knjiga, negde usred ovog istovremeno i čudnog i bliskog dvomilionskog grada. Ispod ogromne šatre, koja je i otvorena i kondicionirana, više od hiljadu ljudi sluša priču o rečima… Znanje, razumevanje, prosvetljenje… moto je ovog sajma i želja da se do suštine dođe uz pomoć knjige… To govore pisci, ali i političari. Na otvaranju se i simbolički pali večna vatra književnosti… Značenje onoga što jeste.

…..Srećemo stare poznanike, Tomasa, Pravina, Dijega, a upoznajemo i nove, Metjua, Eduarda, Prijamku… I mnoge pisce koji pišu na brojnim indijskim jezicima. Pisci, kao i drugde u svetu, uvek su drugačiji od ostatka populacije, a ovde su pak i druge rase. U situacijama kada je čovek osuđen skoro isključivo na vizuelni kontakt, i ekspresija sveta izgleda pomalo drugačije. Naravno, lako se sporazumevamo i gestom.

…..Reč je bog. Ili obrnuto.

 

….. 

Sreda, 7. mart 2018.

…..

…..Doručak je ovde događaj. Doručak je i inače događaj za mene. Kod kuće, u pitanju je rana jutarnja samoća i obilnost. Ovde je u pitanju pre-obilnost. A i društveni događaj, barem za mene. Stapam se u neobičnu okolinu ljudi različitih, nama netipičnih rasa. Druga rasa, drugačiji ljudi, a sve je ustvari vrlo slično, da ne kažem isto. Geste povezuju ljude, a one su iste. Odjednom pripadamo drugačijim licima i to nam ne smeta. Imam utisak da sam na nekoj od stanica iz Zvezdanih staza. Ovde se, i ovako rano ujutro, jedu kuvana i vrela jela. Razna. Ekspolozija boja, mirisa i ukusa na tanjiru. A posebno – nivoa ljutine. Dok jedem, kao da istovremeno plivam u vodama različite temperature.

…..No, nema se puno vremena, radni je dan, odlazimo na ostrvo Bolgati, jedno od bezbroj (zaista, bezbroj) ostrva koja sačinjavaju ovaj grad. Na ovome se sledeća četiri dana održava naš festival. Tu, među palmama, a u duboko ohlađenoj prostoriji, u kojoj su nekada kolonijalni upravitelji odobravali ili odbijali različite stvari, govorimo o Tesli i o srpskoj literaturi, dok nas prate neupitno zainteresovana indijska lica. Predstavljam Pištala i Teslu, koji obojica otvaraju bezbroj prostorija u imaginaciji slušalaca. Dva sata priče o jednom svetu izvan sveta su istovremeno i dva sata zime za mene. Ne baš metafizičke, ali zime… Jutros nisam poneo sako, zavaran ovdašnjim avgustovskim danom usred marta. Sa Tomasom smo se još u Frankfurtu, na Sajmu knjiga, uz birijani i rajnsko vino, dogovorili o prevodu Pištalove knjige “Tesla, portret među maskama”, na malajalam jezik. To je jezik koji govori 40-ak miliona ljudi, slova mu liče na cvetove, a ime mu se sa obe strane čita isto. MalajalaM.

…..Posle prelazimo na pozornicu na ogromnoj terasi. Sa bilborda nas gledaju naše vlastite slike i vrana napravljena od cvetnih slova, mistični simbol ovog festivala. Vetrić s mora je daleko prijatniji od erkondišna u palati. Metju, indijski slikar i pisac iz Ciriha, vodi razgovor sa mnom i Dijegom. Hm. Poezija Perua i Srbije na plaži nekadašnje rezidencije holandskog upravitelja, Bolgati palasa. Oko nas lanac od cveća, simbol Kerale. Metju je kao dete učio ova cvetna slova u obližnjoj džungli, nemajući ideju ni ko će, ni šta će, poslati, a ni gde će živeti.

…..Čitao sam iz knjige “Slatka smrt”, na engleskom, u prevodu, pa na srpskom, namerno zbog zvuka, a zatim odgovarao na pitanja prava, koja je Metju smislio za mene, ona o duši i o biću, o vidljivom i o nevidljivom, o onom što jesmo kada zaista pogledamo u sebe dubljeg od ogledala. Pričao sam o traganju za značenjima onoga što jeste i onoga što jesam, o poeziji koja je suština našeg postojanja, transupstancijalna domovina, a mnogo očiju je sijalo sa odobravanjem. Kada ne vlada onim nijansama engleskog, sa kojima živi u srpskom, a hoće da priča o esencijalnim stvarima, čovek mora jako izoštiriti preciznost izraza da bi pogodio bit stvari. I upalio oči ljudi kojima se obraća.

…..Posle smo jeli govedinu, što je u Kerali pitanje političkog stava (ovde ipak žive dominantno hrišćani), saznadosmo to usput, pili zaumnu indijsku verziju Kingfišer piva (čijih se ispražnjenih boca, kao u nekom kultu stavljanja na pult, nakupilo baš dosta) i pričali, a o čemu ćemo drugom u Indiji, do o bezvremenim stvarima, to live, to life, to eternity… Eduardo, Metju, Tomas , Dijego, Vlada i ja… Pričalo se o susretanjima i komunikaciji, o gestovima u Indiji, na Bliskom istoku, Evropi i Latinskoj Americi… O vladavini reči literature… O susretima, situacijama i ljudima koji inspirišu… O očevima koji piju.

…..Kao pisci zakovani smo u svoj jezik, a čim se pomerimo u svet vidimo da je taj jezik univerzalan. Zagledani smo u sadašnjost, u prošlost i u večnost. Putovanje je izmeštanje, između stvari, svetova i sitnica vlastitog života, a na njemu se susrećemo  i kao isti ali i kao drugi. Sasvim normalno nam je da se socijalno ugodno osećamo hiljadama kilometara od kuće.

…..

…..

Četvrtak, 8. mart 2018.

…..

…..Svaki jezik je riznica sa blagom prošlosti, reče nam juče veliki indijski pisac Kiran Nagarkar, a mi se svakog dana vozimo kroz Koči, metropolu u nastajanju. Sa bočnog nadvožnjaka gledam perone železničke stanice, one na kojoj se tri bića rastajala u “Bogu malih stvari”.

…..Blještavi bilbordi najavljuju različite slojeve boljeg života. Smeše nam se lica, uvek za nijansu belja od ovih sa ulica. Svukuda su natpisi na engleskom kao ukrašeni malajalam cvetnim slovima. Između tih slova što liče na cveće pojavljuje se ogromna bela brada Karla Marksa. Za plakate se ne može na prvi pogled znati baš sasvim jesu li najava za film, reklama za Nešto, ili lica političara koji bi da pobede na izborima. Izbori idu, ili su prošli, skoro da je svejedno (Ma, sigurno da je svejedno.). Srp i čekić, na crvenim zastavama, sasvim zaboravljeni u Evropi, ovde se vijore katkad unedogled i tek kada ih vidiš na bilbordu, siguran si da su vezani za izbore. U nekadašnjoj zemlji maharadža od Kočija, Komunistička partija decenijama već dobija demokratske izbore. Za razliku od ostalog dela Indije.

…..Okolo nas, već uobičajena slika – japanska kola uokvirena stalnim rojevima motorcikala. Luksuzni klimatizovani autobusi i autobusi bez prozora, prepuni tužnog i veselog sveta u isto vreme. Uokvirenog, beskrajem boja. Ima ih više nego igde. Tih boja. Tricikla sa kabinama, auto-rikši, skoro da i nema u vidokrugu.

…..Danas pričamo o književnosti u Meksiku. Eduardo Robasa, urednik meksičkog pandana Agori, izdavačke kuće Seksto Piso, lako i vešto, pred nama sklapa kockice jedne neobično žive književne scene, još jedne nama sasvim neobične i bliske zemlje.

…..Inače, programi na Krithi festivalu (kako se zvanično zove) su sasvim tematski različiti, pa pored sekcija svetske književnosti (čiji smo mi gosti) i indijske (koja se stvara na 23 zvanična i stotinak nezvaničnih jezika), bavi se i društvenim temama, filozofijom, istorijom, globalizacijom, pa i, veoma ozbiljno, anticipacijom budućnosti. Duboka percepcija sveta jeste ono što se očekuje od ovakvog skupa. Na njega dolaze, pored intelektualne elite, čak i političari koji se trude da, i oni čak, da kažu nešto provokativno i zanimljivo. Zapadni model distribucije znanja usred dubokog istoka.

Pokušavamo da zahvatimo iz te žive knjige koliko možemo, a i da vidimo ponešto sveta van ostrva Bolgati. S obzirom da smo prvi put u Indiji, istina u Kerali, u zemlji hrišćana, bilo bi logično da posetimo hindu hram. To ovde nije tako jednostavno. Jedan od najmoćnijih hramova, posvećen Šivi i Parvati, nalazi se u relativnoj blizini našeg hotela u Ernakulumu, jednog od živahnih delova Kočija, no u njega nije baš lako ući ako niste hindu vernik. Naš domaćin, hrišćanin Tomas, uspeva skoro nemoguću stvar, da nam organizuje odlazak u ovo moćno mesto molitve i tišine.

…..Dočekali su nas s poštovanjem inkarnacija. Bosonaga šetnja nas je odvela kroz panteon indijskih božastava, mnogorukih i zoomorfnih. Svako je imalo svoju večnu životinju. Ganeša, patron umetnosti i nauke, podrazumevano nam je bio najbliži. Vodio ga je pacov. Nedodirivi, koji hrani bogove, nam je bez dodira dao po list banana sa sandalovom pastom. Hodali smo večni krug unutar hrama oslikanog, osmišljenog, potuno drugačijom imaginaciom od naše. Da li baš drugačijom? Pozitivna energija svetog mesta se podrazumevala. Dubina i tišina.

…..U sklopu hrama, u blizini ustvari, nalazi se i društvo Svami Vivekananda, čija je velika slika je posebno obradovala Vladu koji je ovom Teslinom bliskom prijatelju posvetio neke od najlepših stranica o prijateljstvu u romanu “Tesla, portret među maskama”. Unutra nas služe pečenim bananama i primaju maltene kao zvaničnu državnu delegaciju. Od svih stranih gostiju, sa najviše emocija reaguju na nas Srbe. Još su živa snažna sećanja na deklarativno prijateljstvo iz bivše Jugoslavije i nesretnu sudbinu Srbije unutar globalizacijskih procesa. Procesa koji su njima, u Indiji, doneli revolucionarnu promenu.

…..Hodamo po Ernakulumu. Džinovski lijanderi i drugo cveće, ovde su postali drveće. Drvo Karija izgleda kao da je bogom dano. Neverovatna količina ljudi. Nalazimo se zaglavljeni u svetu između bogova i saobraćajne gužve. Između blistavih zgrada i srećne neimaštine prolaznika. Hodamo bulevarima između kanala i mora. Autobusi bez stakala, pohovane i sušene banane, iskaču nam pred oči na svako malo. Sve je šareno, da ne može biti više. Živopisnost  Boke iz Buenos Ajresa, čija me je obojenost fascinirala, ovde mi liči tek na predsoblje za ulaz u palatu. I kada se dođe ovde prvi put, ima se utisak da je čovek tu, svugde i negde, već bio. Osim mentalnih daljina, druge i ne postoje. I ovo mesto se da prehodati lako.

 …..

…..

Petak, 9. mart 2018.

…..

…..Gledam u kalendar i pitam se ko još zna za značenje ovog dana, datuma ustvari… Ovde u Indiji, definitivno niko, ali izgleda niti u Srbiji. Suštinski, samo još poneko, iz moje generacije, mladih ljudi iz 1991, tada je poverovao da se može promeniti nešto, izbeći suludi balkanski ratovi, koji su se đavolski slutili, promeniti loša vlast, koja nam je tada izgledala daleko kratkotrajnijom nego što je bila. Stariji od nas, znali su da je u pitanju zabluda naše mladosti. Mlađima, tada, i kasnije rođenim, ovaj datum nije mogao biti baš sasvim jasan. Nemaju emotivne farbe za njega. A ja, ja sam tada, a i godinama kasnije (kako su stvari u zemlji išle na gore), verovao u promenu na bolje. Danas gledam u kalendar koji izgleda postoji samo u mojoj glavi. Usred užurbanog Kočija.

…..Em se vozi levom stranom, em su taksiji previše hladni, jedno dvadeset stepeni udaljeni od spoljašnjosti, a kroz prozor roj insekata u vidu skutera i mopeda koji neprestano izmiču doprinosi utisku ubrzanja stvari, čak i kada realna brzina auta nije preterana.

…..Broj novih slika, od ogromnih bilborda, pa do onih stvarnih, stvara mi utisak ubrzane percepcije, ogromne koncentracije stvari i prostora.

…..Posećujemo Fort Kočin. Bogom dana pozicija za Veneciju Indije. Okolo bezbrojna ostrva, kanali, mostovi. Pogled na mapu, jednako zapanjuje koliko i pogled kroz prozor taksija, kada se zapitate – otkud ova voda sada ovde, kad baš nije sasvim logično? Neverovatan sistem ne tako malih kanala, koji su često toliki da niste ni sigurni da li su u pitanju velika jezera, ili deo mora. A marina, sa svežim ulovom za naše oko predimenzioniranih okeanskih riba, takoreći ima na svakom ćošku. Beskraj vodenih površina čini ovo mesto veoma posebnim.

…..Idemo u Jevrejsku četvrt. Vreme kao da je stalo, provlačimo se kroz uličice poput onih u starom gradu u Jerusalimu. Jevreji su ovde stigli nakon drugog rušenja velikog hrama 72. godine i skoro milenijum i po imali svoju autonomnu državu. Sve dok im je Englezi nisu ukinuli. Malo ko to zna. Izuvamo se i ulazimo u sinagogu. Sasvim jevrejsku, i sasvim indijsku. Beskonačan niz staklenih lustera podseća me da sam ušao u neko drugo vreme.

…..Imam utisak da crkve, pravoslavne i katoličke, džamije i sinagoge, hindu hramovi, jedni pored drugih, pokazuju neverovatnu toleranciju ovdašnjih ljudi. Sve ovde izgleda bezgranično. Jedno je za sve isto – u svaki hram čovek mora ući bos. Čudili smo se nad džinovskom lepezom u Crkvi svetog Franje, u kojoj je originalno grobno mesto Vaska Da Game. Izuzetno mali grob govorio nam o visini Portugalaca njegovog vremena.

…..U blizini sinagoge, nalazi se i jedna od palata maharadža od Kočija, Matančeri, sada muzej oslikan poput crkve scenama iz Ramajane i likovima počivših vladara. “Istorija je kao stara kuća u noći. Jarko osvetljena. Ispunjena šapatom predaka” diktira mi Arundati Roj u sumaglici ovog teškog vazduha, dok izlazim iz ovog povesnog hrama. Indusi su stari narod, i to se oseti kroz dubinu gesta i upečatljivost izraza dok vam nešto objašnjavaju.

…..Beskraj je ono sa čime se ovde uporno suočavam, grad bez kraja, prodavnice pored puta bez kraja… Sve se umnožava, a kraj se ne naslućuje nigde. Ustvari, Metju nas vodi na posebno mesto. Negde daleko, uz jednu od obala, ali ne kanala, na kraju dana čeka nas plaža sa pogledom na Arabijsko more puno ajkula. Stigli smo kasno i od mora nismo videli skoro ništa više od mutnog obrisa, o ajkulama i delfinima koji povremeno tu iskaču smo samo slušali priče, ali zato smo bili specijalni gosti pred koje se iznosi potpuno egzotično lokalno piće.

…..Pijemo palmino vino, jedemo marioke sa jukom – džinovske škampe u neverovatno zelenom varivu. Različite ljutine se podrazumevaju. Palmino vino teško da možemo upoređivati sa bilo kojim drugim. Svetlo kao mesečina, što bi rekao Vlada, ustvari kao boza, a fermentiše se naknadno, pa se ni ne zna koliko ustvari ima alkohola. To se utvrđuje kasnije, po stepenu pijanstva konzumenta. A i zavisi od toga šta se jede. Posle na sto dolazi elegantni birjani. Dug razgovor, o svemu i svačemu. I dugo putovanje u noć. Do Kočija.

….. 

 …..

Subota, 10. mart 2018.

…..

…..Nakon nekoliko susreta sa indijskim piscima na Bolgatiju, skoro iskradajući se, ponovo smo krenuli ka Fort Kočinu, dalekom ostrvu s druge strane kanala. Tu se već osećamo kao domaći. Naše mesto – i juče smo bili tu.

…..Najpre posećujemo još jednu crkvu, monumentalnih razmera, Baziliku Svetog krsta, okupanu suncem i bojama, igrom svetla i slika, ispisanu veselim slovima malajalam jezika, a zatim krećemo ka uličicama Jevrejske četvrti. To je idealno mesto za kupovinu začina. Bolje nego najbolje evropsko takvo mesto – Našmarkt pijaca u Beču. Različite vrste karija, cimeta, kurkume i đumbira, u nezamislivo velikim količinama, za nezamislivo male pare. Različite vrste sušenih banana čipsova i čajeva da i ne pominjem. Regije Asum i Kerala se žestoko takmiče sa susednom državom Cejlon. Sve su to, mladi i stari, listovi zelenog čaja.

…..Na kraju ulice – a ustvari na jezeru, kako se otkriva sa stražnje strane, nalazi se muzej, koji je istovremeno i ogromna prodavnica antikviteta i restoran, hotel, đumbir bar, šta sve ne u isto vreme – pijemo limetu sa đumbirom i sodom. Pena se može jesti kašikom. Osećam da ću ovu kombinaciju pića presaditi kod kuće, u Srbiju – kiselo i ljutkasto, idealno osvežava, daje osećaj moći da se može savladati težak i vlažan vazduh koji nas pritiska… Ma i još mnogo toga.

…..

…..

Nedelja, 11. mart 2018.

…..

…..Od ranog, veoma ranog jutra, spremamo se za put. U pola šest ujutro doručkujemo čarobna kuvana jela i krećemo ka aerodromu, na putovanje niz vreme, do Dubaija. Malo je neobično, i za telo nepraktično, putovati kroz vreme, za koje se ispostavi da je ustvari putovanje kroz prostor ne bi li stigli nazad, tamo gde jesmo. Ili, gde mislimo da jesmo. Kod kuće.

…..Uporni utisak ubrzane percepcije posmatrača, jeste ono što određuje moju poziciju ovde dok se poslednji put kližemo taksijem duž bulevara Matahme Gandija. Tigar i slon me uporno gledaju sa novčanice od 10 rupija, s druge je sam Matahma Gandi. Svet toliko brzo napreduje, samo kod nas kao da je stalo vreme. Već jedno trideset godina.

…..Biti Evropljanin u Kočiju, stvarno nije teško – naročito kada stvari gledate iz kondicioniranih taksija, živite u idealno evropskom Ibis hotelu, a goste vas u lokalnoj kolonijalnoj rezidenciji, sasvim po evropskim merilima, čak i preko njih. A okolo šetaju tamni ljudi potkolenica tankih poput grančica, nose nekontrolisane osmehe i žive očice. Lepota života je tu negde, ko god da ste.

…..A Indija, definitivno, to je drugi svet, ili svet između svetova. Za nas, malo pomereno postojanje. Drugačija struktura percepcije sveta.

…..A nije ni ovo Indija kakvom bi je zamišljali negde drugde. Nijednog slona nismo sreli.

…..Omirisali smo Indiju. A ovo je bila Kerala. Ustvari, samo Koči.

…..

…..

…..

…..

…..


Nenad Šaponja

Rođen je 1964. u Novom Sadu. Bavio se različitim poslovima – lekara, psihijatra, televizijskog autora, slobodnog kritičara i sekretara jednog društva pisaca, a 2002. je osnovao izdavačku kuću "Agora". Piše poeziju, esejistiku i prozu. Zastupljen u različitim antologijama i izborima poezije. Dobitnik nekoliko književnih nagrada.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)