Pavle Grbović

Dobrila

.

.

.

…..Zemlja ispušta miris zrele jeseni. Vlažno lišće truli u hladnom, polusmrznutom blatu, ugaženo kaljavim, gumenim čizmama i kučećim šapama. Svud se oseća vlaga. Kraj tarabe, tamo, žuti mačak trlja obraze o suve grane vinove loze. Preko starog oraha u avliji pomalja se zubato sunce i pada na blato koje polako, vremenom, počinje da se puši. Baba je govorila da tad zemlja diše.                                                                                                                                                     −

…..Zemlja ti je isto ko žena. Ako rodi – svima je dobra, ne rodi li – zlo i naopako!

Baba Dobrila je dobra žena. Sama je odgajila troje dece, i to u ono vreme. Kad je pogledaš odma vidiš da je to žena starog kova. Mršava, pokretna, povijena, ko mnoge  babe sa sela. I radi. Stalno nešto radi. A da je čuješ da se nekad požali – ne daj Bože! Pre bi joj se jezik osušio nego da se nešto požali, ili da nekog krivi. Samo je čuješ ponekad kad opsuje – jebo te otac! Ali to kad opsuje je samo usput, onako, radi reda. Psuje i iz milošte. Zagrli te suvim rukama, pa ti onako stegne lice hrapavom šakom i kroz osmeh kaže – jebo li te otac onaj… Al nikad ne završi. Nema tu šta više da se kaže.

…..A život je provela mirno… mislim, mirno… kolko život može da bude miran, eto tolko. Ceo vek je provela tu, kod kuće, nigde nije mrdala. Al ovako, da l’ je njoj sve bilo potaman, verovatno nije. Al šta ćeš. Ponekad, kad bi uveče sedeli ispred kuće, ja bi pitao majku da mi priča o babinom životu i prošlosti. O čemu ćemo ako o prošlosti nećemo, toga barem čovek uvek ima. I tako bi mi majka pričala, al ne samo o babi, nego i o nekim ostalim stvarima. Šta je baba radila, pa o rodbini i rođacima, pa koje godine je šta bilo, i sve. Al ja sam najviše hteo da čujem šta je bilo kad je bio rat. Da l’ to zbog toga što sam bio dečak, il… ne znam, to me nešto privlačilo. Al retko su mi pričali o tome. Više bi to čuo kad bi se okupili stariji pa pričali. I slušao sam priče, ali u njima nije bilo pucanja i bombi. Bilo je nečeg teškog i tajnog, kao da o tome ne bi smelo da se priča, da ne čuje zlo. U tim pričama je bilo o posledicama rata, i ko je umro, i šta je bilo kad se čulo za smrt. A ja sam čitao malo u knjigama iz istorije u školi šta je i kad bilo, ko je napao, pa ko se odbranio, ali taj rat u knjizi deluje mi ko da se nije ni desio. Samo neki brojevi, operacije, pa ti dođe dosadno. Al kad bi neko pričao, majka il otac, ponekad i baba, e to je onda strašno bilo. Šta su sve ljudi radili, prosto ne mogu da poverujem. Pa slušam kad je i kako deda poginuo. Skoro tries godina ima od tad. Ne poznajem ga, nisam ga nikad upoznao, al ko da ga se sećam. Valjda sa slika i iz priča. I bude mi drago ko da sam imao dedu.

…..Baba Dobrila je često išla dedi na grob. Ja sam voleo da krenem sa njom. Ponesemo malo uštipaka, sira i rakije, nekad paradajza i luka. I cigare obavezno. Deda je pušio. A baba dođe, prvo obriše dedinu sliku na grobu, pa malo počisti okolo. A usta joj stegnuta. Ćuti svaki put, ne progovara. Onda prostre onu hranu na krpu, polije rakiju po zemlji, pa uzme malo i ona, i dâ uvek i meni jedan srk. Zapali cigaru i stavi onde pored sveće. I dok ona cigara gori, ona gleda. Ko kip, ne miče se. A čini ti se da bi nešto viknula, da bi zaplakala. Al neće. I svaki put tako. Ćutke se vratimo kući, i ona tek tad živne i progovori, pa se vrati uobičajenom poslu oko kuće i oko stoke. I naviko sam da je vidim svaki put tu ispred. Ja se igram nešto, a ona je tu. Nit pričamo, nit šta, al osećam da nisam sam. I sećam se kako mi je bilo čudno kad je jedan dan nisam video ispred kuće.

…..Izašo ja ujutru ispred, nigde nikog nema, nit koga čujem. Al i ne obraćam pažnju tolko. Kad vidim iz stare kuće, onamo gde baba živi, izlazi majka. Nešto ne valja. Bleda, ispijena, ni obučena kako treba. Preko majice za spavanje samo ogrnut prsluk, a papuče joj još na nogama. Vide me ona, a oči joj pune suza. Ja se uplašio i gledam je, pa sve meni dođe da zaplačem kad je vido takvu. Kaže dođi sine ovamo. I ispriča mi šta je bilo, i da je babi loše, da se noćas šlogirala i sad leži tamo, nit može da priča nit da ustane. Pa se trže i uze me za ruku i povede da vidim babu, još požuri i povuče me, ko da će baba da umre svakog časa, pa ja pado u blato, al majka ništa, samo me podiže i u kuću. A tamo leži baba. Vide me pa pokuša da se pridigne, a ne može. Neka, neka, kaže majka, pa joj ona pomože. A ja stojim, ne znam šta da radim. Ništa ne mogu da je pitam, znam da ne može da odgovori. I samo onako stojim, ćutim, i pogledam u majku, a ona kaže – pomazi je. Meni čudno. Ja priđem, pomazim babu po sedoj kosi, i vidim je, čini mi se kao da je deset godina ostarila za noć. A čudno mi što ja nju mazim, ko da sam ja stariji bože me prosti. Gleda me baba, oće da se nasmeje, vidim ja, al grče joj se usta, ne može, pa joj se oči napuniše suzama i gleda me ko da se izvinjava, al ne poteče nijedna. Brzo me majka izvede napolje posle toga, reče idi tamo u našu kuću. Ni sam se ne sećam kako je posle prošo taj dan, ni šta sam sve radio, znam samo da je uveče, nešto pre ponoći, umrla baba Dobrila.

…..I sedim sad ispred kuće, vidim ovo blato se puši, pa sam se zbog toga valjda i setio svega ovoga. A davno beše. I pamtim dobro moju babu, al ono što najviše pamtim je to kad sam je vido kako leži onako bespomoćna, a ne može čak ni da se nasmeje. Ali u pogledu se sve videlo. Rekla mi je ona dosta tim pogledom. Razume čovek to. Al žao mi bude uvek kad se setim. A čujem i majkin glas, čini mi se ko da mi odjekuje u glavi i dan danas. Pomazi je.

.

.

.

.

.


Pavle Grbović

Rođen 1996. godine u Raški. Student Srpske književnosti sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Piše poeziju i kratke priče.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja