Antonela Aneda

Dronjak budućnosti

PROSTOR STARENJA
.
I
.
Jedino nas golost na kraju dostiže
tačna kao mlad mesec u kosi.
Postoji radost u prećutkivanju
i sklonište čak i u ovom prostoru
što ima početak i kraj.
Ne želim da pišem elegiju o starosti,
samo bih da kažem da je staviti ruke u hladnoću
proba koja ima smisao kao pronaći glagol u rečenici.
.
Oseti kako pristižeš na put prolaza.
Ne iskupljuje se korak disanjem.
Broj cigle misleći na rečne oblutke
na vodu što ti je povijala stopala
seti se koliko je upornosti trebalo da se odgonetnu
mape u rečima.
.
II
.
Još uvek se budiš s dronjkom budućnosti (možda, možda
kaže greda u jutarnjoj svetlosti).
Još uvek misliš na ljuspicu ljubavi (možda, možda
kaže lutajući po sobi jutarnja svetlost).
Još uvek imaš snage da misliš kako te tišina leči
a samoća sija
s ostacima hrane na koje se spušta nebo.
.
.
PROSTOR KUĆNE VODE
.
I
.
Uči samoću među pločicama kupatila.
Samoća je emajl.
Odvaja želje, trlja ih abrazivnim sunđerima.
Ne seća se više koje su i kako svetlucale
ponovo vidi samo topole na reci
i svetlo što nije cepalo srce.
Zna da je sapun u kadi sprema
da voda izvire i gori.
Peva blistavih leđa,
kaže „nostalgija“ ali ne „distanca“.
Značenje reči izmiče unapred.
Ne zna koji se prostor izdubio od onda.
Vidi samo stvari u blizini. Voli prilog: sada, voli gerundiv.
Iza okvira i stakla morska zvezda se umirući grči:
pluta-crveno i žuč.
.
II
.
Kad smo ga posetili, bio je to stranac na jastuku.
Gledao je u nešto što mi nismo videli
možda u neki predeo ili lice, u stvari daleke, akvatske
skrivene trščakom. Njima se – ne nama – osmehnuo.
To telo toliko voljeno treslo se kao da je izašlo iz reke.
.
Bog ne postoji ali zatražih mu ipak da ga pusti,
da ga zadrži tako, kao svog psa.
.
.
AKVADUKT
.
Rim. Slaba kiša. Vetar: Libečo
Jačina vetra: povetarac.
.
Budim se rano da bih videla
akvadukt dugačak kao voz
između borova, oblake,
grudvicu od ovaca i pašnjaka.
.
U vozu mislim na kamen u visini, zaustavljen proračunatim
udarcem, koji su podigli robovi, koji su zadržali robovi.
Vidim naginjanje vode (dolazi s kometa)
i njen nikada-odmor, ritam kapi
(i danas) sve do fontana.
.
Kad stignem naslonim se na stablo da bih gledala.
Gledam uvis. Arkade protiču u praznini.
Ako ne čujemo krike pod trijumfalnim lukovima
a dodajemo reči
umetnost i arhitektura i naznačujemo: civilna,
onda, možda, nalazimo malo mira,
istog onog koji pružaju sastavljeni
skeleti u muzejima.
.
.
 Iz zbirke Spasena imenom, Mondadori, Milano, 2012.,
                                                           sa italijanskog preveo Dejan Ilić
.
.
.


Antonela Aneda

(Antonella Anedda) rođena je u Rimu, završila istoriju umetnosti. Prvu knjigu poezije Residenze invernali objavljuje 1992, potom slede Notti di pace occidentale (1999), Il catalogo della gioia (2003), Dal balcone del corpo (2007) i Salva con nome (2012). Prevodila Tjutčeva, Cvetajevu, Rilkea, Celana, Žakotea, autor je kolekcije pesničkih prevoda i varijacija Nomi distanti (1998), te knjiga eseja Cosa sono gli anni (1997), La luce delle cose (2000), La lingua disadorna (2001), Come solitudine (2003) i La vita dei dettagli (2009).

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja