Dženifer Ki

Duhovi starog Dominiona

.

.

BLU RIDŽ

.

U kući više nema reči.
Sve do jedne, od a do zigot,
čak i Enciklopedije sveta,
(poklon za diplomski negde oko ‘62.),
odavno su odvezene u Karolinu
za penzionerske dane mojih roditelja
koji se neće ostvariti.
Na verandi moj otac leškari
i sanjari o svom detinjstvu
ili ratu, kada su vojnici drobili heroin
svojim rukama i pušili ga.
On je odbio, ali sada nosi flaster
jači nego opijum iza jednog uha.

Izvan prozora na verandi, izbušenih žiškom
i izvezenih paučinom, brda Virdžinije
koračaju u budućnost koju ne možemo videti,
baš kao što ptičja pesma zbori o obdanici
dugo nakon što je nestane. Ljiljani koje je otac
posadio da rascveta leto mog venčanja
otvaraju svoja užasna usta –
prvi baš juče a danas su se još dva
premetnula u trube. Nemoguće je utišati
njihovu užasnu larmu. Zašto moraju da istrajavaju
kada svaki ružičasti jezik samo istu stvar govori?
Što je više otvoren, to će pre i nestati.

.

.

PSALM ZA DUHA

.

Uskoro te više neću nalaziti
kao rasutu kost i pepeo
u povaljanoj travi gde jeleni noćivaju,

već kao sunčev zrak i blesak što leti
ovim svetom poput pega
na leđima onih koje u polju prebrojavamo.

Predzornom izmaglicom protiču im tela,
a kad se dižu tebe nose u blatu
useke papaka što im prekriva

i u vlazi što kovrdže gležnjeva im gladi.
Na najtananijim nogama nose te
hitro kroz granu i drač.

Nekada si bio polje i sve u njemu
što je raslo dok je nebo, sedefno
u svom nastajanju i nestajanju, klizilo preko.

Sada ti, koji si već putovao
iz jednog sveta u drugi, ponovo putovati moraš
preko nizija na šapama psa, na

papcima jelena, vodičima kroz blato
koje svaki busen pamti. Oni te nose
kroz trsku na ivici vode,

srebrnog jezika što pije obalu gde stoje.
Oni te nose daleko od mojih vapaja.
Detelinom namireni, jeleni kroz leto prolaze,

pa razvejani željom, dugim miljama,
iz jedne u drugu godinu hode.
Nikada se nećeš vratiti,

iako moja krv ime tvoje peva,
a srce, duh kontinenta,
odjekuje slogovima ušivenim u spostvene.

Stajaću u polju tišnom ogrnuta.
Reci mi, oče, gde da tražim
kada te čak ni kiša ne može pronaći?

.

.

ZIMSKA KRATKODNEVNICA

.

Nema urednih denjaka da zimski raboš izravnaju.
Umesto toga, pas mog oca, arabeska u belom,
vrluda kroz izmaglicu dve stope naraslu.
Seter koji uvek svoju metu pokazuje
svog gazdu ne može da nađe. Ubuduće, u predvečerjima
videćemo ono ka čemu smo po tmini plovlili.

U kući, ptičar na tkanini sa zelenom mustrom jedini je
koji lovi. Pikira jarebicu u letu nad zavesama, zidovima,
i čaršafom skupljenim pred očevim stopalima ove godine.
Prerano će biti razvejan daleko odavde
na nekom drugom polju bez mene i bez psa.

Ali ovde u sumraku razgranatom njegov pas traga,
zadovoljan ako podigne bilo koju zaleglu pticu.
On ne vidi odsustvo tamo gde isto još ne postoji,
i zato se prikrada kroz travu kao što je naučen,
dok u očevoj sobi mali zečevi jure,
a fazani iznova i iznova uzleću.

.

.

ODLOŽEN LET U VAŠINGTONU

.

Zastave su ovih dana uvek na pola koplja.
Regrutovani muškarci i žene, umorni
u uniformama boje peska i maltera, za ratove
koje niko ne dobija, navodno se spremaju,

ili tačnije, sede i pilje unutar terminala
Regan Nacionalnog Aerodroma. I naš let kasni
usled srebrnih zastora kiše što zatvaraju
našu obalu. Kišno vreme iz središta zemlje

drži nas ovde. Jedinu senku baca Obelisk,
sunčani sat što otkucava časove do mraka.
Ko zna koliko će naši uski redovi morati da čekaju.
Dete u redu ispred ponavlja svoje beskrajno zašto,

a sunčeva svetlost, u rafalnim bljescima, rikošetira
preko račvastog jezika reke što razdvaja ovaj komad
obale i Kapitol – lični panteon Amerike,
sa svojim mermernim slojevima nasloženim

poput torte da je kongresmeni izrežu i posluže.
Očevi naše zemlje ne mogu se naći;
umesto njih se dečaci sa manžetnama igraju rata,
a igralište im je preko pola sveta daleko.

Vladari svinjetine, značaka na reveru, zakona;
Pater familijasi svojim beltvejskim suprugama
što se šepure u odelima boje ruža za usne;
bogati očevi iz država Pojasa rđe

i sinovi u finim odelima koji ne kleče
već se školuju pod krstom Svetog Albana na Brdu,
ove godine uvijenu u slatku visteriju
što jedina jeca za one lišene blagoslova, za one

koji se neće kaliti na ovim somotnim igralištima
već će, po razmeštaju sticati mudrost po užasnoj milosti
Boga (koji, kako kažu, mora biti na našoj strani).
Motori napokon tutnje, oživljeni dodavanjem gasa:

stjuardesa žurno zauzima pozornicu
i pantomimizira postupak za poletanje.
Za koji tren ćemo se uzdići iznad utvrđenih šanaca
metroa što se pod zemljom kovitla ili zoo-vrta,

gde mame sa kolicima gledaju orangutane.
Stjuardesa, Tipi Hedren, kose boje meda
i hladna poput alabastera, svoje bekstvo uvežbava.
Ona izvodi piruetu u štiklama; gledamo

kako joj se vrti punđa, kao zarobljeni ciklon.
Kako je preživljavanje u toku leta neusiljeno!
Čak i njena plava ešarpa zaslužuje svoja krila.
Dobacuje nam brzi osmeh, koji nestaje

ispod žute maske. Kako započeti dotok
kiseonika. Ali ja sam se već pogrbila
uz plastičnu krivnu prozora da bih posmatrala
prolećno-zelene bedeme Virdžinije

pre no što izbrojim svaki jedrenjak u Zalivu
koji upisuje vetar na talasima kao brazde,
tragove slova V belinom pisane i ubrzo brisane.
Stjuardesa šeta kroz naše redove da demonstrira

kako se pravilno hvata vazdušni jastuk za svaki slučaj.
Za slučaj da dođe do sletanja u vodu (u tom slučaju
nećemo sleteti) radi vaše bezbednosti, opremljeni smo –
jedno dete počinje da udara svojom flašicom.

Molim za samo minut vaše pažnje narode!
Želi da nam pokaže kako da se spasimo,
ali smo bili opasani toliko prokleto dugo
da nas većina samo zuri, preumorni da dignemo pogled.

.

.

…..Preveo: Nikola Petković

.

.

.

.

.


Dženifer Ki

(Jennifer Key) je američka pesnikinja rođena je u Pajnherstu, Severna Karolina. Studirala je engleski jezik na Univerzitetu Virdžinije. Dobitnik je više književnih nagrada, uključujući nagradu Grejbel-Goel i nagradu žirija Pesničkog centra Čikaga. Njeni radovi pojavili su se u brojnim američkim književnim časopisima. Do sada je objavila dve zbirke pesama: Duhovi koje dozivamo i Stari dominion. Predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Severene Karoline u Pembruku. Udata je i živi u Ešvilu, država Severna Karolina.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja