Dušan Stojković

Ovdašnji i neovdašnji

.

.Esejistika Mome Dimića

 

 

1.

…..Prošlo je punih deset godina od smrti Mome Dimića. Da je živ imao bi sada sedamdeset četiri godine. …..Umro je 2008. godine i gotovo je zaboravljen sasvim. Dodeljuje se, doduše, nagrada za putopis nazvana po njemu, ali, plašim se, da je dobijaju oni pisci koji baš mnogo veze s putopisom nemaju, a pogotovu oni čije delo ni u kakvom dosluhu s Mominim delom jeste. Za našu sredinu to je sasvim uobičajena stvar, ali bi trebalo, jednom, i kod nas da se uobičajene stvari izoubičaje. No, pitanje koje je mnogo zanimljivije glasi: Zašto je Moma Dimić zaboravljen tako brzo i tako potpuno? Ako je pitanje zanimljivo, odgovor je jednostavan: Mnogo je bolji pisac od onih koji bi trebalo o njemu koju reč da prozbore i napišu. Nisu ga, verovatno ljubomorni, čitali dovoljno ni dok je bio živ, a sa tom praksom nastavili su i danas. Moma Dimić je – zapravo – nepročitan veliki pisac. Najlakše je kritičarima, i takozvanim kritičarima, bilo da ga – stoga što se on ogledao gotovo u svim žanrovima (pesme, haiku pesme, pripovetke, romani, drame, putopisi, scenariji, eseji, prevodi, sastavljanje antologija, dnevnici, memoarska proza…) – pišući o delima koji pripadaju jednom od tih žanrova, „sele“ u onaj o kojem trenutno ne pišu i tako ga zaobiđu. Ako su i pisali o njegovim ostvarenjima, ne tako retko, pisali su o njima, ne razumevajući ih i ne iščitavajući ih dovoljno dobro, tako što su promašivali temu i donosili pogrešne zaključke. Nisu razumeli ono što je moralo da bude polazna osnova svakog pisanja o Dimiću. Ovaj naš pisac iskošeni je avangardist. Sve što je napisao duboko se nije slagalo sa tradicionalnim, ustajalim, okamenjenim, ubuđalim. Otvarao je u svim žanrovima kojima se bavio nove vidike i bile su potrebne dobro odabrane naočari da bi se to uočilo kako valja i protumačilo kako treba. Oni koji su pisali o Dimiću najčešće su bili kratkovidi a za optičkim pomagalima posezali nisu.
…..Naš prilog o Momi Dimiću posvetićemo njegovoj esejistici: onoj o stranim piscima koju je sam zbrao i objavio u knjizi Neovdašnji: Pisci i susreti (Udruženje književnika Srbije, Beograd, 2007) i onima o našim piscima koje, na žalost, nije uspeo da okonča i u knjigu, objavljenoj nalik, smesti.

.

.

2.

…..Objavljenu Dimićevu esejističku knjigu vidimo kao treći tom njegovih izabranih dela. Prva dva su, za nas, Izabrane pesme (2003) i Odlazak u Nemenikuće, Izabrani putopisi (2003). Da bi piščeva sabrana dela bila kompletna, potrebno bi bilo da se pojave i izabrane pripovetke, jedan ili dva toma koji bi sadržali njegove romane i knjiga tekstova o domaćim piscima.
…..Neovdašnji donose tekstove o stranim autorima sa kojima je naš pisac bio u prilici da se susretne i druguje, kao i nekolike priloge o piscima iz prošlosti i o knjigama koje su našim čitaocima donosile tekstove iz stranih literatura, kao i tekstove o samim tim literaturama. Da se, kako srednjovekovni naši pisci kazuju, ne bi umnožilo pisanje (ovde: štampanje), pisac se odriče priloga koje je objavio u nekolikim svojim ranijim knjigama. Navodi te knjige: Pesnik i zemljotres (1978), Monah čeka svoju smrt (1983), Putnik bez milosti (1991), Mesta (1992), Pod bombama (2000) i Odlazak u Nemenikuće (2003). …..Posebno žalimo što se nekoliki među njima nisu obreli među stranicama knjige o kojoj pišemo. U pitanju su tekst o američkim piscima u Ajovi i dragocen esej o Robertu Grejvsu „Zima orfičkog iskušenika“ iz druge, esej o velikom izraelskom pesniku Jehudi Amihaju „Juče u Jerusalimu“ iz treće, prilog o Ginteru Grasu i „Svedenborgov vrt“ iz četvrte i tekst „Jasna Poljana“ i još jedan esej o Jehudi Amihaju, ovaj put naslovljen „Jerusalim“, iz poslednje navedene knjige. Tek tada bi Dimićevo bavljenje stranim piscima, tim „malim Vavilonom“ kako sam pisac kaže, bilo potpuno i zaokruženo sasvim.
…..Neovdašnji se sastoje iz četiri dela. Rusi (Lav Nikolajevič Tolstoj, Boris Pasternak, Bulat Okudžava, Vladimir Vojnovič, Viktor Sosnora, Vasilij Aksjonov, Vladimir Burič, Josif Brodski, Eduard Limonov i Vladimir Visocki), Šveđani (Tomas Transtremer, Artur Lundkvist, Per Ulov Enkvist, Sven Delblank, Gunar Ekelef, Sun Akselson, Hari Martinson, Katarina Frostensen, Katarina Tajkon i Lase Sederberg) i Rumuni (Emil M. Sioran sa dva teksta o njemu, Nikita Stanesku, Marin Soresku, Euđen Simion i Joan Flora) izdvojeni su u zasebne celine. Ostali su ostali (Horhe Luis Borhes, Kenzaburo Oe, Peter Handke, Ferenc Juhas, Lorens Darel, Čang Sjanghua, Ježi Harasimovič, Fernand Arabal, Patrik Beson, Salman Rušdi, Bil Braun, Pol Disnard, Đana Salustio, Šolem Alejhem, Antonio Porpeta, Žoze Kardoz Pireš, Đidi Mađa, B. Vongar i Letonci; njima su pridodati i tekstovi o knjigama Zemlja čuda u izlomljenom ogledalu Svetozara M. Ignjačevića, Devojke i žene u Šekspirovom svetu dr Predraga Pejčića, Razgovori u Parizu Branke Bogavac, Afrika – sjaj i tama Momčila Stefanovića, Jedan dan u životu Ivana… Ivana Furlana i Mesečina nad poljem duhova, Antologija savremene azijske priče Nadežde Obradović).
…..Dimić se nije zaustavio samo na pisanju o stranim, neovdašnjim, piscima. Bio je dragocen prevodilac sa švedskog jezika: P. U. Enkvist, T. Transtremer, A. Lundkvist, B. Seterlind, S. Akselson, K. Tajkon, L. Sederberg i, antologijski, izbor savremenih švedskih pesnika i njihovih pesama u knjizi Pet švedskih pesnika. Sa engleskog jezika preveo je zbirku pesama Bilma B. Vongara (2005) i knjigu Psi na Tibetu Đidi Mađe (2007). Ne smemo nikako smetnuti sa uma ni dragocenu antologiju Ostaci svetlosti (2005) koja nas upoznaje sa stvaralaštvom pesnika učesnika Međunarodnih susreta pisaca u Beogradu.
Simbolično je što se knjiga završava tekstom o Banumbir Vongaru, našem Sretenu Božiću, koji je, preko Francuske, stigao do Aboridžina i pisao zapažene knjige na engleskom jeziku. Ovaj pisac se izmestio iz naše literature kojoj je tek počeo stidljivo izdaleka da se približava da bi se duboko (i praistorijski) ukorenio u podneblje koje je survivalno. Dimić, koji je kao putnik bez milosti proputovao i propešačio gotovo čitav svet, ostao je duboko ukorenjen u naše tle, ali i dovoljno otvoren da razume one koji misle drukčije i pišu na osoben način o temama koje, time što su ljudske po bolu koji ih nadahnjuje, postaju u isti mah i univerzalne.
..Neovdašnji su knjiga koja nas daruje mnogim zanimljivim informacijama. Navešćemo nekolike: Milovan Đilas je bio dalji rođak pisca Vladimira Vojnoviča koji je starinom srpskog porekla (str. 46); pogrebna povorka na sprovodu pesnika Vladimira Visockog bila je duga 10 kilometara (104); tada mla- di, Artur Lundkvist je za susret s Henri Milerom kupio svečano odelo (133); roman Ja, Edička Eduarda Limonova je, pre nego što će biti štampan, odbilo trideset pet izdavačkih kuća (75); švedski nobelovac Hari Martinson bio je nekadašnje „opštinsko dete“ (184); Emil Sioran se čitavog života hranio po studentskim menzama i vozio bicikl kao jedino prevozno sredstvo (218); Peter Handke je pešice otišao iz Salcburga u Pariz (265), tokom 78-dnevnog bombar- dovanja Srbije provešće, u dva navrata, u našoj zemlji ukupno dvadeset dana, deleći sa nama zlo koje su nam drugi nanosili (269), a u selu Retimlja hodaće „sasvim bos“ (273); Rut Berlau, ljubavnica Bertolda Brehta, posle njegove smrti je stalno sa sobom nosila gipsanu skulpturu koja je prikazivala njegovu glavu (153); Sveta Lukić, uveliko osiromašio zbog ogromne ekonomske krize u koju smo upali, silazi u samoposlugu e da bi kupio jednu jedinu bocu vina koju će popiti sa Dimićem i Vasilijem Aksjonovim, svojim dragim ruskim prijateljem, koji su ga iznenada posetili. (58)
…..Jednako su zanimljivi detalji iz života pojedinih pisaca (na neke nas Dimić podseća, a neke – takvih je kudikamo više – nam upravo on otkriva): L. N. Tolstoj nije zabeležio ništa u svom Dnevniku na dan svog poslednjeg rođendana kao „da je slutio već neko Astapovo“ (21); kada se sagleda čitav literarni opus velikog švedskog pesnika Tomasa Transtremera, ispada da je on ispisivao najviše po jednu jedinu reč dnevno (107); kada je teško oboleo, ovaj pisac, sada sa oduzetom desnom rukom, „Za sebe, ili goste, rado će odsvirati poneki klavirski komad napisan posebno za levu ruku“ (120); Sioran je čovek bez adrese jer nema ni rumunski ni francuski pasoš (211). I sam Dimić će se zapitati da li je Vongarova Đumala, Aboridžinka kojoj je ovaj pisac posvetio mnoge potresne knjige, „uopšte i postojala.“ (389)
Kada piše o pojedinim piscima Dimić je u stanju da, najčešće u jednom jedinom potezu, fino iznijansirano, uoči ono što je bitno za njihov izgled, glas, pisanje. Glas Buluta Okudžave „deluje nekako zadimljeno, reči razmaknute, razgrizene, jedine preostale“. (36) Pisac kakav je Vasilij Aksjonov morao bi u Americi u kojoj se obreo pošto je emigrirao iz SSSR-a „da razvija i neku vrstu škrga – da bi disao u stranom elementu“. (56) U Formulama putovanja, knjizi pesama nastajaloj i u našoj zemlji, Transteremer „beleži, doslovno izveštava o stvarnom, golom nemiru svoga oka“ (108), a „Srodna asocijacija o Transtre- merovoj poeziji jeste poređenje sa zmijskim svlakom, zakačenim na goleti, između dva trna…“ (111) Josif Brodski je „pesnik vlastite rasutosti u svetlosti“ (64), a njegovo osobeno „pesničko jevanđelje“ skladano je „zamamnom mutnošću slika“. (65) Gitara Visockog „ustvari je hajdučko oruđe a ne instrument zabave“, a njegov „drhtavi glas… miluje sneg krvlju tetoviran, ćudljive konje, ogolele nerve zemlje…“ (102) „Najoriginalniji filosof današnjice” (217), Emil Sioran jeste „duh u izlizanoj kućnoj haljini“. (211) U njegovom delu „S nesravnjivom gorčinom postavljena su već pitanja Bogu na koja će on ko zna kada moći da odgovori. Možda i nikad.“ (219) Nikita Stanesku „Imao je lice kao otkinutu neku tamnozarnu suzu. (…) Napukle duše disao je preglasno, trkač sasvim izdvojen od trke, ruku razvenčanih od leta, svojom spoljašnjošću kilometrima udaljen od unutrašnjosti. Rođenjem premetnut iza smrti.“ (224) Spev Mrtvi kos (1985) mađarskog pesnika Ferenca Juhasa, njegova Božanstvena komedija, ovaj put u čitavih 25000 stihova, uz Fineganovo bdenje nedostižnog Džemsa Džojsa, prava je „pesnička gromada“ bez ikakvih vezivnih šavova, sasvim slivena i iscizelirana. (283) Kritičku notu, makar prikrivenu, opažamo u ovakvom „slikanju“ Milo- rada Pavića: „Svaki pisac bavi se svojim uspehom, ali samo poneki pisac doživi da se uspeh pozabavi njime lično.“ (16). Nesumnjivo kritički naboj sadrže sledeće rečenice, naš odgovor onima koji su nas darivali „Milosrdnim anđelom“: „Neko zlurad, možda zavidan ili odista neupućen, zajedljivo će reći kako su Beson, Handke, Pinter, i po neki još pisac, na ratu u Jugoslaviji, grdno profitirali. I jesu! Njihov ratni plen je – bespoštedna istina.“ (319)
…..Nekolike aforističke opaske zaslužuju da budu zapamćene: „Od šezdesete nadalje čovek ima ponovo iluziju da nešto gradi“ (47); „Gluvoća, slepilo, sakatost, nemost – to su neizbežni putevi naši u pravcu nestajanja, smrti. Otud se, ipak, kao iz Hada, vraćaju Orfeji, ne osvrćući se za sobom“ (54); „ … maloreki i askete… govore nam najviše“ (125); „ … s pisanjem iskonska naša nevinost nestaje, a započinje umiranje…“ (126). Jedna je nadasve poetička: „Kao povod za pisanje može da vam posluži, mirne duše, baš svaki događaj dana, ili veka, svačiji život i svačija smrt.“ (277)
…..Pisac je ponekad i direktnije unosio i ponešto autobiografsko u svoje pisanje o drugima, te je – a to čine svi značajni pisci – pišući o njima, otkrivao da u jednakoj meri i o sebi samome piše: „Jeste, putovanja su skupa i zamorna, ali jedna od njihovih dobrih strana je što na takoreći svakom koraku susrećeš barem te ljupke devojke” (12); podseća nas kako je scena bombardovanja zoološkog vrta obrađena u romanu Mala ptica, preko scenarija Dušana Kovačevića, dospela u Kusturičin film Podzemlje (218); najlepša pesma svekolike svetske poezije, po njemu, je „Bliži se jesen“ poljskog pesnika Ježi Harasimoviča. (307) Da je do kraja života ostao ono što je oduvek bio, putnik–neodustajnik svedoči nam podatak, takođe pribeležen u ovoj knjizi, o tome kako je, teško bolestan, već više u vlasti smrti nego života, krenuo na svoje poslednje putovanje s kineskim piscem Đidi Mađom. Ovaj ga je odveo da vidi ono što mu je nedostajalo među posećenim, u srce, dušu i putopise ugrađenim mestima: Tibet. Pošto je video Tibet, mogao je da umre!
…..Zaštitni znak Mome Dimića u ovoj knjizi biće i nekoliki, potencijalni, neologizmi: domaločašnji; nestance; odmah–prepoznavanje; putnik–neodustaj- nik; tumarnuti; čovekomrzitelj.
…..On koji je poznavao sjajno švedsku literaturu, pisao o njoj i prevodio njene najistaknutije moderne pisce, pribeležiće i kako „nema švedskog pesnika koji nije ujedno i veliki putnik“. (114)
…..Da je u samom srcu svekolikog njegovog pisanja, kao i Andrićevog (za našeg nobelovca tvrdili su to, i primerima dokazivali, Aleksandar Petrov i, po- sebno, Predrag Palavestra), lirsko, probaćemo da pokažemo navođenjem nekolikih fragmenata koji su, po nama, na sam korak od pesme od proze (poneki to nesumnjivo već i jesu): „Vremena prošla i ona buduća, svom snagom svojih pritajenih i tako vidljivih zuba, udaraju po tome što je između, što je zalogaj, što prolazi“ (97); „ … o smrti što je razdrljenih nedara tumarala i tih dana (1999 – D.S.) porušenim sokacima porušenih kuća…“ (271); „Krug naših nemih tela zagradio je prilaz onom divljem povetarcu, ili se on samo povukao, tek – šuma sveća pobodenih u zemlju složno zaplamsa i pred nama svom snagom blesnuše svetla okca kroz koja gledaju – jedni u druge – živi i mrtvi…“ (276).
…..Moma Dimić je pribeležio: „Svet je već prepun stranaca! Niko nama nije kriv što smo eto, ponekad, neovdašnji to jest stranci samima sebi, i to ne samo kad prelazimo granicu. A još manje je utešno što smo zauvek stranci njima – strancima.“ (330). Onaj ko je ovo napisao činio je sve da nas predstavi drugima u najboljem mogućem svetlu, trudeći se u isti mah da i druge približi nama toliko da prestanu da budu neovdašnji i postanu, kada je o našim čitalačkim lektirama reč, sasvim ovdašnji.

.

.

3.

.

…..Naš pisac je planirao da sklopi knjigu koja bi sadržala tekstove o srpskim piscima i koja bi bila pandan njegovoj knjizi Neovdašnji koja je donela njegove eseje o stranim autorima. Nisam siguran da bi ona bila naslovljena Ovdašnji mada pretpostavljam da bi to verovatno bio slučaj. Ostala je nedovršena pošto je pisac, u razgovorima, pripominjao kako mu nedostaju nekoliki tekstovi da bi ona bila kompletirana.
…..Ovo je tekst o njenoj hipotetičkoj sadržini.
…..Bili bi u njoj – ubeđeni smo i tekstovi o slikarima, npr. oni o Ljubi Popoviću („Posvećenje strahu“), Radomiru Reljiću („Prepoznavanje paradoksa“), Radoslavu Trkulji, Radomiru Steviću Rasu („Slovo Ras“), Petru Omčikusu („Čovek koji farba nebo“ i „Mi smo slikari“), Bori Iljoskom („Azbuka `nevažnog` pokreta“), Stevanu Kneževiću („Čivilučni puž žongler“), Kosi Bokšan („Mi smo slikari“), Stanku Zečeviću (katalog), Draganu Momčiloviću (katalog)… Sigurno i „Noćni rad Vojislava Jakića“.
…..Jedan odeljak bi možda nosio podnaslov Tamošnji i svedočio o našoj literarnoj dijaspori. U njega bi pisac svakako uneo svoje tekstove o onim piscima o kojima je često i predano pisao. Takvi su, izvan svake sumnje, Vasa Mihailović, Vojislav Đerić i Mirjana Matarić–Radovanov. Prvom je propratio knjige Božić u starom kraju, Šesta rukovet: pesme u prozi, Darovi sna, Izabrana poezija i Jagnje i vuk: basne za veliku i malu decu, drugom Bilo je ljeto, Sunce i kapija, Berači daljine, Grčevi osveta i Kalem plača, a trećoj roman Ugovor ljubavi i priče Svetlost i senke. Dimić je pisao i o knjigama Beli kamen Jona Miloša, Rastojanja Snežane Ivković, Stari i novi svet: priče iz Kanade Katarine Kostić, romanu Dolac Malta Borisa Anđelića, romanu pograničnom Živeti u Mohaču Predraga Stepanovića… Napisao je pogovor za antologiju srpske priče u dijaspori Priče iz tuđine koju je priredio Vasa Mihailović. Ima i tekst o Vladi Petriću u Americi – „Mass media“.
…..Pratio je skrajnute ili, u trenutku pisanja o njima, još uvek nedovoljno afirmisane pisce poput Miodraga Hrnjeza (Izvornica, Rukobranica i Gledam Hercegovinu), Jovanke Stojčinović–Nikolić (Golo Sunce), Vladete Kolarevića (Preobraćanje), putopisca Čede Živanovića (I preblizu i predaleko, Daljine i Na Merkurovom putu)… Posebno se pozabavio stvaralaštvom Aleksandara Soknića, pišući o trima njegovim knjigama: Vaskrsenje, Klavir Gospođice V. i Trošenje smisla i druge priče. Pisao je i o Dodirima beskraja Ljiljane R. Nikolić, romanu Spalište Dragoslava Živadinovića, Tehnologiji nasilja Sime M. Mraovića, Strmnogorcu Živote Filipovića, pesničkoj zbirci Kosovski, crni kosovi Slavice Jovanović. Vrlo verovatno, probrao bi ponešto i od tih priloga i uključio u svoju knjigu.
Dimić je više puta pribeležio koju o književnim prilozima članova književnog kluba „Branko Ćopić“.
Pisao je haiku poeziju i pisao o njoj.
…..Obratio je pažnju na nekoliko pisaca sa Kosova i Metohije. Imamo, na primer, tekstove o pesničkim zbirkama Priznaj da si nevin Ranka Đinovića, Kosovo, zemlja vaznesena Darinke Trifović, Kolašinski raskovnik i Raskopani temelj Milana Mihajlovića.
…..Dva puta je pisao o meni: o Malom suncu i antologiji Telo u telu.
…..Zanimljivi i dobri su tekstovi o prozi Saše Hadži Tančića, kao i o knjigama Žitni jezik Dušana …..Čolovića, Iz dubokog sveta Dimitrija Milenkovića, Parabola o zvonu Dobrivoja Jevtića, Ruža Budimpešte Ljubiše Đidića, Domaći vetar Daneta Stojiljkovića, romanu Kolibaši Živorada Lazića. Moma Dimić ima i tekst o Ali Krasnićiju.
..,..U vidokrugu pažnje bili su mu i mladi pisci. Pisao je, između ostalog, i o zbirkama Vrata grada Bojana Maksimovića, Tompusi točkovi i Nenapisane pesme Dejana Bogojevića, Brzinom voza Dušana Vidakovića.
…..Eseji koji bi se sasvim sigurno obreli u Ovdašnjim su: „Bora, Baba Zlatin“ (o Borisavu Stankoviću), „Desankin slučaj“, „Ipak Matić“, „Matićevo more“, „Dečaci, nebesa, rat: memoarska proza Miodraga Pavlovića i Tomasa Transtremera – jedna paralela“, „Branko, Blažo i ja“, „Hipnoza smrti: trideset godina kasnije: Sećanje na Branka Miljkovića“, pogovor za epistolarni roman o prijateljstvu i ljubavi Tek što sam otvorila poštu signaliste Miroljuba Todorovića, esej o Adamu Puslojiću „Sizif kao gost“, tekst o Miroslavu Antiću, tekst o Ivi Andriću objavljen u knjizi Nobelovci, pet priloga o Aleksandru Deroku: „Derokov vek“, „Pod Jeroplanom“, „Vrtložasti predeli sećanja na jedan Beograd kojeg više nema“, „Derokovski duh Beograda“ i „Kuće i drugi neimarski dani“, esej „Pesnici osamdesetih“, štampan u kraljevačkoj Povelji 1986. godine. Verovatno, i poneki drugi. Nesumnjivo, svi autopoetički tekstovi (na primer, „Sreća i smrt“, „Životi na krilima“, „Karneval prolaznosti“, „Izazov sažetosti“, „Antijunak“, „Strah od smrti“, „Darovani“, „Kolektivno pisanje“), posebno oni o Toli Manojloviću i knjizi o ovom junaku („O Toli (i bez njega samog)“ – tekstovi iz 1964, 1976, 1968, 1976. i 1985, „Tola i `Tola`”, „Ponovo“), esej „Na levoj strani korica“. Možda ponešto iz knjige Hilandarski razgovor: 18 mojih savremenika (1989). Sasvim izvesno, poneki intervju.
…..Ostaje nam da iskreno žalimo što se ova knjiga o kojoj je tokom poslednjih svojih ovozemljskih dana Moma Dimić intenzivno razmišljao, i verovatno je u sebi skladao, nije okončana. To nas nikako ne oslobađa obaveze da, idući njegovim tragom, prateći njegove želje, ne učinimo to mi sami. Ovdašnji, zaduženi smo da Ovdašnjim obdarimo ovdašnje čitaoce. I one koji su zaboravili Momu Dimića. I one koji su počeli da ga zaboravljaju uprkos tome što njegovo delo i on sam to ni po čemu ne zaslužuju.

.

.

.

.

.


Dušan Stojković

Rođen je 1948. godine u Beogradu. Pesnik, pripovedač, književni kritičar, esejist, antologičar, prevodilac sa slovenačkog i francuskog jezika. Urednik Šumadijskih metafora (Mladenovac). Zamenik urednika Akta (Valjevo). Potpredsednik Udruženja književnika Srbije. Član Slovenske akademije književnosti i umetnosti u Varni. Objavio osam pesničkih knjiga, dve knjige kratke proze, pet knjiga književnih kritika i tridesetak antologija, među kojima i osmotomnu Gramatiku smrti sa delima pisaca samoubica i ostvarenjima u kojima je samoubistvo glavna tema, Telo u telu – antologiju srpske erotske poezije i, sa Dejanom Bogojevićem, Zrnca – antologiju srpske kratke priče. Sa Miljurkom Vukadinovićem radi na trotomnom Trezoru srpske poezije – antologiji koja bi, na 2000 strana, trebalo da pokaže kako je izgledala srpska poezija u dvadesetom veku i bude njen rečnik. Štampao preko 1500 priloga u listovima i časopisima. Živi i radi u Mladenovcu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)