Vladimir Perić

Fenomen kuće

,

.

Figura kuće u novijem stvaralaštvu Aleksandra B. Lakovića

.

.

Središte nema granica,
bezdan njegovih svojstava
i njegovih tajni je beskrajan.

Žerar Dorn

.

…..Fenomen kuće kao figure u novijem stvaralaštvu Aleksandra B. Lakovića je izuzetno pregnantan polisemičnošću. Kuća je i roditeljska, ona je htonski i sveti prostor pećine a konačno, obeležena je i večnnošću – ona je grob. Sa ovim značenjskim divergencijama proteže se kroz teme usamljenosti, zaborava, nostalgije, sećanja, praznine, tišine, starosti, bolesti i naposletku, smrti.
…..Za sada poslednje Lakovićevo delo, Kad kuće nismo zaključavali, žanrovski je markirano kao roman-album. Ova žanrovska hibridizacija implicitno povlači za sobom fotografiju (kratku priču) kao bazični konstitutivni romaneskni element. Fokalizacije u svakoj od priča su postavljene na drugačijem mestu, čak i ako je reč o istom događaju, pa čitalac ima mogućnosti da raznoliko sagledava i likove i zbivanja. Fabule priča se često preklapaju, što daje čitavom narativnom zdanju oblik lavirinta. U ovoj narativnoj kući, svet se posmatra iznutra, induktivno, što nas upućuje na Uspenskov koncept obrnute perspektive. Svaki lik, svaki objekat ima svoje simboličko mesto, svoju funkciju u svetu sećanja naratora. Ogledalske odraze lica romana u Lakovićevom proznom slikanju sagledavamo u portretima Lakovića (priča „Mali“) koji se kreću na granici autobiografskog i fiktivnog, što arhitektoniku romana čini dodatno pomičnom.
Usamljenost kojom je obeležen prazan prostor na Lakovićevim „fotografijama“ ima raznovrsna lica: samoće udvoje (kada na samom početku slika bračni par koga posećuje gavran, htonski glasnik) („Čudna poseta“) ili staračkog poziva u pomoć („Baba“). Samoća je indikator izrazitog socijalnog (intelektualnog) razlikovanja („Profesor“) ili stanja ostavljenosti posle dvostrukog suicida („Kum“). Ovakvo samstvo je ono kojim se samoukida sopstvo kada nestanu osobe sa kojom je bilo stopljeno i čije je brisanje generisalo zjapeću prazninu. Ono je, kako bi Radoman Kordić rekao, iskušenik smrti s one strane početka i kraja, žrtva nepodnošljive entropije strasti nestajanja.
…..Ako krenemo od Borhesovog mota pre početka naracije u knjizi, prema kome smo mi „dobrim delom pojmovi našeg sećanja“, onda naše sećanje naša kuća, potpora identitetu. Pojmovna umreženost u Lakovićevoj pripovedačkoj optici, vodi sećanje ka pojmovima nostagije, nemoći, mutacije i umiranja. Sećanja su kontakt sa umrlima, sećanja umrlih se nepovratno gube ako se ne zapišu („Odlazak sećanja“), nostalgijom se oživljavaju rodbinski gubici („Tom Žara“), sećanje je priziv nekadašnje životnosti („Bolest“), zaborav predstavlja prazna sećanja, a mutacije u sećanjima su, kako i sam narator navodi, psihološki motivisani („Ja, danas“): „Sklonost, da se, upamćeno i naknadno doživljeno, pomešaju ili sliju u jedan utisak iz dva vremena, nije retkost. / (…).“ Lakovićeva dela predstavljaju mesto čuvanja sećanja na (istorijska) zla: seobe, progone, egzoduse. U njima je ono podjednako estetski predmet koliko i moralni entitet. Zlo je ljudsko, suviše ljudsko, obnovljivo je, decentralizovano je i podmuklo. Ono, lašovski, „poziva na istraživanje ,u dubinu‘ jer se javlja kao transcendirajuće.“ U Glasovima zemlje pod nebom, u kojima se opeva kragujevačka krvava bajka, pesnik je čuvar sećanja („Pesma 1“), zločinci se potiskuju iz njih („Pesma 5“), mrtve boli revizija prošlosti („Pesma 16“) a zaborav se nikada ne završava („Pesma 32“). Štaviše, u svom pokosovskom ciklusu (zbirka Silazak anđela) Laković peva o prisilnom zaboravu kao uslovu psihičkog opstanka („Odlazak i(li) povratak“).
…..I pesnik i prozaista Laković, nalazi se na misaonoj trasi Gastona Bašlara, čija je tvrdnja da ne voli beskonačnost „jer u beskonačnom čovek nije u svojoj kući“. Egzistencijalistička zebnja, nesigurnost, vakuum koji nastupa u graničnim situacijama života i smrti vezan je za tugu i depresiju, kao i za gubitak najbližih. Lakovićeva „bića-bačena-u-svet“ svedoče o „bićima-za-smrt“, o onima koji su zakoračili u post-egzistenciju: „Ne mogu tvrditi, da je bol jedini atribut smrti roditelja. Mislim, da je reč o izvesnoj praznini, koja se, kako protiče vreme, sve više širi. I koja dugo opseda čoveka. Neočekivano se pomoli i, na trenutak, opet povuče. Reč je i o upornoj teskobi u grudima. O nelagodi koja nikako da prestane.“ Ova živa praznina, poput živog blata, svojstvena je još više za stravična stanja demecije, koje autor minuciozno opisuje u više svojih priča („Otac“, „Baba“, „Sveće moje majke“, „Ja, danas“). Variranje slikanja fenomena praznine i sa njom u vezi tišine (auditivne praznine), Laković u prethodna svoja dva dela ostvaruje kroz nečuj, koji beskrajno vlada svetom mrtvih Glasova neba pod zemljom („Pesma 21“), razbokoravanje bolnih korenova u praznoj duši („Roditeljima“), kamenjenje („Godišnji izveštaj“) kao i kroz metafilozofsko slikanje pukotina koje postoje među ljudima („Odlazak i(li) povratak“): „// ovo nije samo retorički paradoks / koji se ne može objasniti / već i pukotina / između otišlih i ostalih / koja je sve veća i veća//“.
…..Pukotine između sna i jave, arhetipska dijalektika prošlosti i sadašnjosti, živih i mrtvih iskazana je kroz snove. Onirički diverzitet u poetici Aleksandra Lakovića predstavljaju metaleptični, serijski snovi, sa svojim projekcijama u javu. U njima se prizivaju roditelji, oni su svojevrsna paralelna stvarnost. Simbolička konotacija kuće, utrobe i pećine konvergiraju ka majci, a upravo se sva tri kretanja realizuju u Lakovićevom romanesknom albumu. Ta izrazita potreba za majkom je posebno uočljivo u priči „Sveće moje majke“: „Ni u san da dođe, pa da mi kaže, šta da činimo. / Još uvek je čekam, svako veče. Ali, u snu je nema.“ Zemlja i kao simbol ulaska u sebe, opisivanja intimnog prostora, i kao mesto klizanja sopstva, prisutna je u očuđujućim, košmarnim, serijskim snovima, gde se snevač spušta niz okomitu liticu leti, samo u majci, bez ičega više („Snovi“). Svojevrno poništavanje oniričke perspektive u istoj priči Laković sprovodi kroz metaleptične obrte gde san ulazi u javu i obrnuto: „ – Ako nisi upamtio noćašnji san, ispričaj mi jedan od onih snova koje često sanjaš u nastavcima. Zato nisi zapamtio san od sinoć. Dovoljno je i to, budi siguran, sine – ohrabrio me iguman.” U naraciji snova pripovedački glas vodi razgovor sa starima ali i razmišlja o fenomenu starenja, starosti i smrti.
…..Starost kod Lakovića ima trojaku konotaciju: kao vitalni otpor smrti, kao znak gubljenja sopstva i kao indikator svesnosti o anticipaciji nadolazećeg preminuća. U priči “Đed” srećemo svojevrsni književni bildungs, jer deda finansira opremanje unukove biblioteke, svojevrsne kuće intelektualizma. Naočari kao pokazatelj starosti predstavljaju predmet-okosnicu istoimene priče u kojoj se kao lakmus starosti javlja volšebno zaboravljanje naočara na groblju, a zapravo je reč o (ne)identifikovanoj prećutnoj komunikaciji sa mrtvima željnih živih. Starost roditelja je gubitak pre gubitka – ona se širi empatijom prema bližnjima (“Otac”) a upravo ovakvim emotivnim trenucima ispunjeno je čitavo poslednje Lakovićevo ostvarenje: “Video sam, pred sobom, starca ispunjenog tugom i beznađem. Na trenutak, neočekivano mudrog i pribranog. Više zabrinutog, manje uplašenog. Bez imalo žala za prošlim.”
…..Bolest je način da se čovek sagleda bez maske, realno, sa svoje ranjivije strane. Bolest je polje u kome se (porodični) odnosi izmenjuju, uloge zamenjuju i u kome dolazi do raznolikih psiholoških peripetija. Narator prikazuje empatiju prema bolesnoj životinji konju (“Ljubimci”) čime se ona oljuđuje. “Bolest”, pripovest o infektivnoj mononukleozi u naratorovim mladim danima, naratološki je sprovedena kroz strategiju slikanja tela kao prostora. Junak je telesno dezorijentisan. Njegov mozak, hram unutar grada (tela) ešerovski je zbunjen: “Budim se. / Ležim na uskom i tvrdom ležaju. / Bespomoćan. / Polako pokrećem prste na šakama i jedva savijam i ispružam stopala. Dobro je. Nisam oduzet. Ali, nisam u stanju da se pridignem. (…)” Zatvoren u kancerogenim lavirintima mozga je mladi kum koji je brzo umro („Kum“). Gubitak takvih ljudi u porodicama transformiše kvalitet odnosa. Dominanta u Lakovićevom tematskom tretiranju bolesti je pokazivanje u kojoj meri bolest može da do krajnjih granica ojača veze među najbližima (priča “Otac”): “U poslednjih nekoliko godina, kada je oca sve više obuzimala staračka demencija, zbog čega je povremeno donosio neke pogrešne odluke, na koje smo brat i ja negodovali i molili ga da to ne čini ili da se predomisli u vezi sa nečim (što je bilo, bilo je, ali nemoj opet’ – molili smo ga), znala je da podvikne na nas. I da nas izgrdi, iako je i ona znala, da smo bili u pravu i imali najbolje namere. Nije dala ni da se dobronamerno našalimo na njegov račun. Sve više su bili upućeni jedno na drugo.”
…..Prinuđenost čoveka da gleda u pravcu smrti, kroz koji putuje često kroz bolest, Lakovićev poetsko-prozni izraz slika i kroz predsmrtna i post mortem stanja. Prelazak granice (ne)postojanja odvija se na više planova: „govora“ sa mrtvima, neživima (streljanom decom „Pesma 1“), kroz bodrijarovsko opsedanje tela pesme rasutim, u ratu raskomadanim telima, na koje se putem pevanja čuva sećanje i opominje da će mrtvi prohodati mrakom Srbije („Pesma 13“). Linija dodira Glasova neba pod zemljom i, za sada poslednje knjige, je stav da su ubice privremeni vlasnici života i smrti. To se vidi i u „Pesmi 6“ ali i u priči „Tom Žara“, gde partizanski oficir, posle Drugog svetskog rata, lišava života vojnike albanske fašističke države posle, ali i njihovu decu. Smrt dolazi i od prostora, malaričnog močvarnog u Metohiji („Kum“). Tanatološka morfologija u poetici Aleksadnra Lakovića ima veliki diverzitet. Ona se odnosi i na ono odsutno, još-ne-konstatovano (kao što je mrtvorođeni blizanac (“Rođak”)), ona je “rastuća ćutnja” onih koji su i koji će tek umreti (pesma “Nije potrebno”). Smrt je način da se uspostavljaju intertekstualni mostovi (Pesoin cinizam o sagledavanju smrti naočarima, ili Andrićev moto o smrti koja nikada dugo ne čeka).
…..Smrt je usredištena u grob, groblje kao kuću mrtvih. Grobna mesta Laković prikazuje kao “buduću kuću” (“Sveće moje majke”), masovne šumaričke grobnice kao “kuću pored puta” i “pomereni zavičaj” (“Pesma 34”). Rušenjem kuće se ukida identitet prognanog (pesma “Godišnji izveštaj”), ona je simulakrumska projekcija koja želi da zameni otetu stvarnost (“Bodrijarska”). Kuća, kao nostalgični relikt, predstavlja pokazatelj bezbrižnosti jer se smešta u vreme “kada kuće nismo zaključavali”, kada je poverenje među ljudima bilo podjednako jako kao bliskost koja je hranila svakodnevicu. Kuća je i pećina, isposnički dom u kome su nastajali zapisi od naučnog, kulturološkog i literarnog značaja. Sve rečeno nas navodi da zaključimo da Laković sistemski u svojoj poetici, dograđuje tradicionalnu simboliku kuće. Ona je kao i grad i hram, “u središtu svijeta, ona je slika univerzuma.” To središte, zapravo, nema granica jer ponire u dubinu sopstva, koje se za njega neraskidivo vezuje i trajno upisuje.

.

.

.

.

.


Vladimir Perić

Rođen je 1976. godine u Šapcu. Doktorirao je 2013. godine na Filološko-umetničkom fakultetu sa temom “Autobiografska, socijalna i poetička margina dadaizma Dragana Aleksića”. Autor je zbirke pesama “Elipse” (2015). Objavljivao je do sada naučne studije, prikaze knjiga, prozu i poeziju u listovima i časopisima “Srpski književni list”, “Nasleđe”, „Sveske“, „Polja“, “Lipar”, “Gradina“, “Tisa”, “Stanje stvari”, “Mons Aureus”, „Tenso“, „Akt“, „Avangrad“, “Brankovina” i “MozaIQ”, kao i u zbornicima sa naučnih skupova. Uređuje “Korake”, časopis za književnost, umetnost i kulturu. Član je žirija za književnu nagradu „Meša Selimović“.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)