Jovan Caran

Guskalica

 

 

 

Lica:

Momak

Nacrtana Guska, potom Devojka

Lisica (takođe nacrtana)

Pticogledalo (Kao neka ptica koja umesto glave ima ručno ogledalo)

Trubutka (Kao neka ptica koja umesto glave ima trubu)

Pišiptica (Kao neka ptica koja umesto glave ima  olovku)

Batlić (Kao neka ptica koja umesto glave ima čekić)

.

.

            Momak, sedi, svira-peva, čuva jedan crtež sa nacrtanom guskom.

.

Momak:               Izgubio sam celo jato gusaka. Nije im se svidela moja muzika. A nisam njima svirao nego jednoj Ljubici. Bolje da nisam ni njoj! Kad su guske nestale, rekla je da sam šeprtlja i da ne bih mogao da sačuvam ni jednu –  jedinu i to nacrtanu gusku. E, baš da vidimo. Nacrtao sam ovde sve što bi jedna guska mogla da poželi: jezero – da po njemu plovi, livadu sa zelenom travom – da pase, dud sa dudinjama da se malo zasladi, a cveće – zbog lepote. Još samo da nacrtam i gusku. (crta) Neće meni Ljubica da kaže šta mogu, a šta ne! Zbog nje sam izgubio jato, a ona tako. E, ona je guska. Prava – pravcata!

Momak to priča publici, ne obraća pažnju na crtež i Guska nestane sa crteža….

Momak:               Nestala! Moja nacrtana guska – nestala? Samo sam trepnuo. Puf! Izgubila se i ona. Nisam je sačuvao ni tri trenutka! Sad će  Ljubica da bude u pravu!? Kao da sam ja kriv što se guske ponašaju ovako – neodgovorno. Za jednu tek nacrtanu gusku to može da bude opasno, može lako da se izgubi … i da nastrada. Ona i ne zna kakve sve opasnosti vrebaju u crtežima. Idem da je tražim. (obilazi oko crteža, pokušava na razne načine da uđe u crtež)

Momak:               Nacrtaću sebe kako tražim gusku. (Momak crta sebe) Da mi je sad neko ogledalo… Crtaću se po sećanju. Cipele… i u cipelama… ja. Svirala i obavezno moj stari šešir. Tako. Isti ja. (Ostane samo lutka „nacrtani momak“a scena se preobrati u unutrašnjost crteža)

 

Momak:                      Ni odavde je ne vidim. Gde li je samo otišla? Tamo? Ili onamo? Gusko!!! Guščice!

(Odnekud se pojavi Lisica. Krije se, ali prati šta se dešava. Shodno tome, oblizuje se, a kada se momak okrene – ona nestane. Najzad momak spazi lisicu.)

Momak:               Gle, lisica! Hej ti! Stani! Šta radiš u mom crtežu!? Tebe nisam nacrtao. Siguran sam!

Lisica:                   E, pa nacrtao si moju jazbinu, a ja bila unutra.

Momak:                A da nisi ti ukrala one moje guske?

Lisica:                   Ja… Ukrala!?… Juuu! Kakvo je to ponašanje prema jednoj gospođi!?!

Momak:               Ne vidim ja ovde nikakvu gospođu!

Lisica:                   Pogledaj bolje ovu bundu? Samo prave gospođe mogu sebi da priušte ovakav kvalitet. Ja sam jedna gospođa i tražim da se prema meni tako i ophodiš.

Momak:               A da ja tebe malo isprašim po toj bundi? Tek toliko da tvojim buvama razvejem dosadu.

Lisica:                   Sram te bilo! Ja gospođa, pa da imam buve. Nego… jesi li ti sve ovo nacrtao?

Momak:               Svojeručno!

Lisica:                   E, pa mogao si da budeš malo uviđavniji.

Momak:               U kom smislu?

Lisica:                   Nacrtao si žarko leto, a ja u toploj bundi. Trebalo je da nacrtaš zimu sa snegom pa da ta tvoja guska za sobom lepo ostavi trag, da je lakše nađem. Uostalom – svejedno je. Podjednako sam gladna i zimi i leti. Poješću ti gusku i šlus!

Momak:               Ako se ja pitam nećeš!

Lisica:                   Hoću!

Momak:               Nećeš!

Lisica:                   E! Hoću!

Momak:               E, nećeš!

Lisica:                   Hoću i hoću!

Momak:               E nećeš i nećeš!

Lisica:                   E baš hoću!

Momak:               E nee…ćeš!

(Momku konačno ovo dojadi i krene namrgođen, pretećim korakom prema lisici. Lisica videvši da je vrag odneo šalu, pobegne vičući)

Lisica:                   Nevaspitanko jedan! On meni tako – jednoj gospođi! A i gusku si mogao da nacrtaš malo lepšu… i deblju.

Momak:               I nemoj mi više izlaziti na oči! …Da pođem ja ovuda? Guskoooo! Biribiri, gusi, gusi. Guščiceee!

Momak, lutajući tako,  opet naiđe na lisicu koja uprkos upozorenjima nastavlja traganje za guskom.

Lisica:                   Aha! Evo traga! Najzad. Gus…

Momak:               Opet ti! Još si tu!? I ne pomišljaj da mi ukradeš gusku.

Lisica:                   Meni niko ne naređuje i mogu da radim šta mi je volja.

Momak:               Tako znači! Sad’ će ova moja svirala da porazgovara sa tom tvojom voljom. Drži se lisice!

Lisica:                   Stani! Ima dana za megdana. Ako me pustiš daću ti nešto tvoje!

Momak:               Šta moje?

Lisica:                   Ovu kutijicu.

Momak:               Odkud meni ta kutijica?

Lisica:                   Nikad nisi obratio pažnju na nju.

Momak:               Jel’?  E pa vrati mi moju kutijicu!

Lisica:                   Evo uzmi. (Momak uzme kutijicu i pusti lisicu) Kutijica je sada tvoj problem!

Momak:               Lepe li kutijice.

Lisica:                   (odlazeći u žurbi) Sad je ti čuvaj, i nemoj stalno da je otvaraš!

Momak:               Moja kutija! Otvaraću je i zatvarati kadgod poželim!

Lisica:                   (iz daljine) Kako hoćeš!

Momak:               Ja hoću onako kako ja hoću! (Posmatra kutiju, dvoumi se..) Krasne li kutije. Ima i poklopac – da se zatvara… i otvara. Da otvorim? Što da ne otvorim? Samo ću da zavirim. Tek da vidim šta ima unutra? Odškrinuću koliko za jedan mali pogled. Pogledić – ne više.

                          Momak je radoznao, želi da vidi šta ima u kutiji, nećka se, otvara i vadi… jednu dvostruko veću kutiju. Čudi se ali otvara i nju i vadi… još veću kutiju, otvara i nju, i izvlači jednu ogromnu kutiju,  dovoljno veliku da iz nje izađu:

Pticogledalo, Pišiptica, Trubutka i Batlić (to su neke kao ptice,  jedna umesto glave ima ogledalo, druga – olovku, treća – trubu i četvrta – čekić)

Trubutka:            A evo i tebe! Tru tru!

Pticogledalo:        Znači tako ti izgledaš, spolja gledano!

Pišiptica:              Nisam ga tako zamišljala!

Batlić:                   To treba izdevetati!

Momak:               Ko su sad ove?

Trubutka:            Gle, gle! Pravi se da nas ne poznaje! On NAS ne poznaje! Nezahvalno derište! Tru tru!!!

Pišiptica:              To se u ovim okolnostima i moglo očekivati. Ja nisam iznenađena. Upšte!

Batlić:                   Da ja njega malo izbubeckam? A?

Pticogledalo:       Pogledaj se samo! Na šta ličiš!

Momak:                E, pa lepo je što smo se upoznali, a sad iš!

Trubutka:            Neće moći! Neće moći! Neće moći! Truuuuuuu!!

Momak:                Smesta mi se gubite sa očiju.

Pišiptica:              Mi smo činjenice. A pred činjenicama ne možeš da zatvaraš oči bez posledica.

Batlić:                   A da mu napravim ja jednu posledicu preko oka. Plavetnu!

Pticogledalo:        Pa posle ja celog života da ga gledam tako – plavetnog.

Momak:                Ja za ovo nemam vremena. Moram da nađem jednu gusku.

Pišiptica:              Hoćeš fenjer?

Trubutka:            Evo je! Opet filosofira.

Pišiptica:              Bolje i to nego da samo trumbetiram kao ti!

Batlić:                   Razilazi se. Mir da bude.

Momak:               Tišina tamo! Guska će vas čuti i ko zna šta će pomisliti. Odleteće daleko. Nikad je neću pronaći.

Pišiptica:              Ne tražiš ti gusku, samo što to još ne znaš.

Momak:                Ne pričaj koješta. Gusku tražim, gusku!

Pišiptica:              Započni traganje. Mi ćemo ti pomoći.

Momak:                Evo gledam… i gledam… osluškujem… i spolja i iznutra, ali niti gusku vidim, niti gusku čujem! Ali čujem pesmu… Odande.

I tako momak zajedno sa čudnim pticama, koje i dalje gunđaju, nastavi traganje…. Za to vreme po bari plovi:

Guska:                 

                               Na srcu mi leži rana

                               Jer sam guska nacrtana

                               Sad sam guska  lica tužnog

                               Sa crteža ovog ružnog

                               Ima li za mene nade

                               Da li neko zna za lek

                               Da se rešim ovih krila

                               Da postanem šta sam bila

                 Iznenada jedan žabac, bez ikakve logike, uđe u ovu priču!

Žabac:                  Pardon! Izvinite što se mešam. Imam neka saznanja o ovim stvarima. Znate… Čuo sam jednom bajku o princezi koja je poljubila žabu i posle je ta žaba, ustvari žabac, kao što sam ja, postao lepi princ – znate… Od tada ja ovde sedim i čekam princezu da naiđe. Samo treba imati zaljubljeno srce. Znate…

                               To je jako važno. Znate… Možda bi se našao neko i vas da poljubi bez obzira što ste tako ružni…

                               (peva)…I ljubavi jedan trun

                               Za poljubac – kljun na kljun…

Guska:                  Slušaj ti! Nemoj da vređaš. Jer ako ti dođem tamo… Sreća tvoja što sam izgubila apetit.  (Žabac skoši u baru i time zauvek izađe iz ove priče a Guska nastavi da peva)

                               Ja sam guska lica tužnog

                               Sa crteža ovog ružnog

                               Ni u srcu nemam mira

                               Jer sam Guska od papira

                               Od papira guska cela

                               Osim jednog važnog dela

                               Osim srca koje kuca

                               Osim srca koje ljubi

Kad ugleda gusku, momak kaže:

Momak:                     Evo guske! Konačno!

Guska:                  Nisam guska! Mene je neki tikvan bajalicom pretvorio u gusku. Ja sam devojka.

Momak:               Bajalicom u… šta? (pticama) Čujete li vi ovo! Ova devojka je bila guska… Ili je guska prvo bila bajalica… I sad je… devojka koja je guska?!???

Pišiptica:              Tikvan!

Batlić:                   Joj! Opametio bih ja njega. Jednim udarcem!!!

Pišiptica:              Eno ti guske. Raspravi se s njom.

Batlić:                   Tišina tamo. Ajde! Pitaj!

Trubutka:            Ko pita ne skita! Truuu! Truuu!

Momak:               Šta da je pitam?

Batlić:                   Šta da je pita?

Pišiptica:              Pitaj je zašto je pobegla i šta očekuje od tebe.

Batlić:                  To pitaj!

Trubutka:            Tru Tru pitaj…

Momak:               Gusko! Zašto si onako nestala. Zabrinuo sam se…

Guska:                  Tražila sam nekoga da me poljubi… Možeš i ti da poslužiš. Ako me poljubiš, čarolija će nestati, a ja ću postati devojka. I zato požuri, poljubi me!

Trubutka:            Ljubljenje!! Sad će biti ljubljenje!! Tru truuuuu.

Pticogledalo:        Jel’ to neko malo pocrveneo?

Batlić:                   Šta se nećkaš. Ajde! Tras! Jedan oštar poljubac!

Pišiptica:              Poljubac je jedini lek u ovakvim slučajevima.

Pticogledalo:        Prepisuje se i na recept.

Trubutka:            Guska i momak, to su srca dva, ljubili se grlili  se sve do pola… dva!!!

Pticogledalo:        Nemoj da kvariš magiju trenutka! Ju, sva sam se rastopila!

Batlić:                   Budi na visini zadatka. Poljubi je pa neka se pretvori u šta hoće.

(Momak  ne obraća pažnju na  ove ptice)

Momak:               Da se pretvori u devojku!? Šta će mi devojka, kad ni sa guskom ne mogu da izađem na kraj! Nisam zainteresovan.

Guska:                   Onda ću ja od tuge da plačem ko kiša!

Pticogledalo:       To može da bude opasno, jer poznat je slučaj kad je kiša tako sa jednog crteža izbrisala celog jednog lava… Bilo je to…

Pišiptica:              Nije! Tog lava je izbrisao dečak Brana… Gumicom!

Pticogledalo:       Pametnjakovićka!

Momak:                     Vidiš? Ako tvoje suze izbrišu crtež, neće nas biti.

Guska:                  Nije me briga! Bolje i izbrisana nego ovako ružno nacrtana guska.

Momak:                      Žalim! Nisam umeo bolje! A sada mi reci zašto si otišla? Nacrtao sam ti sve što se poželeti može. I baru da ploviš, i travu da paseš, i dud da se zasladiš, a ti – tako.

Guska:                  To što si nacrtao je dovoljno za gusku, ali ja nisam guska. (odjednom shvati…)

                               Ti si sve ovo nacrtao!!?

Momak:               Ja! Dopada ti se?

Guska:                  I mene!!!???

Momak:               Da!

Guska:                  Aha!! Znači ti si kriv za sve ovo! Ti  si me nacrtao ovakvu!

Momak:                     Nisam umeo bolje. Kada bih ponovo crtao, možda bi druga…

Guska:                  Nacrtao, pa zaboravio! Sad bi odmah drugu da crta!

Momak:               Znači ti si Ljubica. Nisam mislio…

Guska:                  Da si mislio, ne bi me ovako upropastio!

Momak:               Hajde, dobro! Poljubiću te kad si navalila.

Guska:                  Ne prilazi. Od tebe mi ništa ne treba. Ni poljubac… ni… ništa! Bolje da zauvek ostanem ovako unesrećena nego da poljubim jednog… jednog… jednog… tebe! Tikvane! Uh!

                               Tako mi i treba!! Eto! Tako mi i treba!!

Momak:               Ne razumem ti se ja u guske. Prvo hoće poljubac , onda neće!

 (Lisica iz prikrajka posmatra celu scenu. Evo, i ona se umešala)

Lisica:                   (momku)  Eto vidiš da te neće, prepusti tu gusku meni i više sa njom nećeš imati problema.

Momak:                Nosi je, nije me više briga!

Lisica:                   (guski) Vidiš! Ne mari on za tebe. Pođi sa mnom, bićeš mi družbenica, šetaćemo, voditi učene razgovore, a kad dođe vreme, ja ću spremiti ukusnu večericu. Garantujem ti – nećeš moći da odbiješ!

(Guska pogleda inadžijski u Momka i pristane!!!!!)

Guska:                  Pristajem. Hajdemo!

(Guska ode ljutito, a za njom poskakujući od sreće i pevušeći, pođe i Lisica)

Momak:               Naljutila se bez razloga i otišla! Gde sam sad opet pogrešio?

Pišiptica:              Zar ti nikad ne razmišljaš?

Batlić:                    Šta tu ima da se razmišlja. Da je mene tako nacrtao…

Trubutka:            Kriv je! Kriv! Truu! Truu!

Pticogledalo:       Ljubica se s pravom naljutila, pa pretvorio si je u gusku. To nije u redu…

Pišiptica:              Ali da ode sa lisicom…!?

Batlić:                   Aha! Začaravaš devojke! A!

Momak:               Nisam hteo! Eto! Mislio sam na Ljubicu dok sam crtao gusku – to priznajem.

Batlić:                   Eto! Eto! To se događa kad neko misli.

Trubutka:            Kad ste videli mene da mislim. I šta mi fali? Ništa!

Pticogledalo:       Dođi ovamo. Zagledaj se u mene. (u ogledalo) Šta vidiš?

Batlić:                   Jednog tikvana?

Momak:               Zašto su mi obrazi tako rumeni? Gle kako mi košulja treperi. Zašto se ovo dešava?

Pišiptica:              Tako ti je to u proleće.

Momak:               Kakvo proleće!? Sada  je kraj leta!

Pišiptica:              Ovo je proleće u tebi. Tvoje lično.

Batlić:                   Ako hoćeš da ti to izlečim, samo kaži. Ima da te prođe ko od šale!

Trubutka:            A da popiješ neku injekciju!?

Pticogledalo:       Bojim se da lekovi u ovakvim slučajevima ne pomažu.

Momak:               Pa dobro! Šta ja da radim sa tim mojim prolećem?

Pišuptica:             Ovo proleće se ne leči. Ustvari, ako budeš imao sreće, zauvek će ostati u tebi.

Trubutka:            Ninuuuu!! Ninuuuu!! Ninuuuu!! Momak  ima proleće. Momak ima proleće!

Batlić:                   Proći će ga to kad lisica pojede gusku.

Momak:               Niko ne sme da dira moju Ljubicu! (ugleda svoje lice u ogledalu) Ne razumem. Opet sam pocrveneo!

Pticogledalo:       Ovaj nikako da shvati!

Pišiptica:              Mlad je. Ima vremena.

Batlić:                   Drž’ lisicuuu!!

Trubutka:            Spasavaj gusku. Spasavaj Ljubicu!

Momak:               Iz ovih stopa idem po Ljubicu. Samo… Hoće li mi oprostiti?

Batlić:                    Pa probaj da se vadiš na lepotu. He! He!

Momak:               Jel’ ja? Misliš da… (Ogleda se u Pticogledalinom ogledalu..) Kako ti izgledam? Da li misliš da sam lep? … lepuškast? … Ružan sam! Znao sam to, znao!

Pticogledalo:       Nemoj mene da pitaš. Ja sam samo ogledalo i nemam svoje mišljenje.

Momak:               Pa koga da pitam?

Pišiprica:              Zini da ti kažem!

Batlić:                   Da se ja pitam…

Pticogledalo:       E, sreća, te se ne pitaš!

Momak:               Ja odoh! Guskoooo! Gus… Ljubiceee!

Trubutka:            Idemo, idemo idemo… Tru trruuu!

( I tako ponovo krenu u potragu.  Posle malo traganja….)

Momak:               Eno Lisice! A gde je lisica tu je i Ljubica. Stani lijo!

Lisica:                   Nemam vremena. Moram u šetnju sa svojom družbenicom.

(Posle velike jurnjave Lisica uhvati gusku i utrči sa njom u jazbinu.)

Momak:                      (čudnim pticama) Brzo! Donesite onu baru koju sam nacrtao. Njome ću Liju da isteram iz jazbine.

(Ptice donose nacrtanu vodu)

Lisica:                   Zašto si doneo tu baru ovamo.

Momak:                      Ako dosad nisi naučila da plivaš, ovo ti je prilika. (pticama) Sipajte sve to u jazbinu.

Lisica:                   Stani!!!! Ući će mi vlaga u zidove!

Momak:                      (pticama koje zastanu) Sipaj!

Lisica:                   Udaviću se u tolikoj vodi!

Momak:                      Udavi se kad si tvrdoglava!

Lisica:                   Ako se ja udavim i guska će. Krila su joj vezana.

Momak:                      (Pticama) Stani! Lisica je u pravu. (ptice odnesu onu vodu.)( Liji:) Nateraću te ja već nekako da oslobodiš gusku.

Lisica:                   Kao što vidiš, nema pobednika. Zato imam jedan predlog.

Momak:               Mora da je glup!

Lisica:                   Ju! Opet si nevaspitan.

Momak:               Da čujem.

Lisica:                   Ti želiš da ja oslobodim tu tvoju Ljubicu?

Momak:               Tako je!

Lisica:                   Ako pogodiš u kojoj je jazbini ja ću ti ispuniti  želju.

Momak:               A koliko jazbina ti to imaš?

Lisica:                   Pa.. tako… oko – nekoliko!

Momak:               Pristajem.

Lisica:                   (Lisica postavi tri jazbine, tj crne fleke koje predstavljaju ulaze i posle ih izmeša, kao šibicari na vašarima.) Ako pogodiš – tvoja je! Ali…

                               Nećeš saznat ti od lije

                               Gde se tvoja guska krije.

                               Moja ruka pogled stiže

                               Dobro pazi, priđi bliže

                               Ne pomaže to što bleneš

                               Ako negde pogled skreneš

                               To će biti greška tvoja

                               A pobeda samo moja

                               Ako trepneš – prošo voz

                               Pobediću skroz na skroz!

(Lija je završila sa premeštanjem i čeka…)

Trubutka:            A šta ćeš sada? Šta?

Batlić:                   Da rasturamo jazbine! Jednu po jednu!!?

Pišiptica:              Nadam se da ćeš ovoga puta razmisliti!

Pticogledalo:       Može se misliti glavom…

Pišiptica:              …a može i srcem

Batlić:                   Mišići i snaga, to je savet moj!

Pišiptica:              Budi pametan pa srce slušaj.

Trubutka:            Možda će se rešit samo? Zašto pamet da mešamo!

Momak:               Koji savet da poslušam? Svaka od vas drugačije peva!

                               Ova kaže – srce, ova – snagu nudi, ova – pamet… Da čovek poludi!

Pticogledalo:       Saveti su korisni. (ovo pevaju čudne ptice:)

                               Ja savete nudim

                               I besplatno delim

                               A ponekad ludim

                               Kad neće da sluša

                               Ni mene

                               Ni mene Ni nas!

                               Ni nas! Ni nas!

                               – Ti pametan budi, pa srce slušaj.             

                               – Zaposli i glavu, to pravi je put!

                               – Mišići i snaga, savet ti je moj!

                               – Poslušaj i mene… Tru trru tru tru!

                               Ja savete nudim

                               I besplatno delim

                               Taj razuma glas

                               Što stiže od nas

                               I kada bi hteo

                               Da čuje bar deo

                               Od saveta mog

                               il mog

                               il mog…

                               Sve bilo bi bolje

                               A ponekad ludim

                               Kad neće da sluša

                               Ni mene

                               Ni mene

                               Taj razuma glas

                               Što stiže od nas

                               A kada bi hteo

                               Da čuje bar deo

                               Od saveta mog

                               il mog

                               il mog…

                               Sve bilo bi bolje

                               Sve bilo bi lepše

                               Slušaj savet naš

                               Slušaj savet naš

                               Naš. Naš!

                               Baš naš!

Pišiptica:              Pametan si ti, izabraćeš dobro.

Momak:               (hoda tamo – amo, kao da razmišlja. Prolazi pored onih otvora od jazbina, pored jednog zastane…) Gle čuda! Srce mi jače lupa kad priđem ovom otvoru. A tamo i tamo ne. Samo ovde. To mi srce govori gde je Ljubica. Poslušaću ga.

Lisica:                   Dosadan si sa tim srcem. Ja u jazbini imam toga na pretek. Lecedersko srce, svetleće, leteće – sa helijumom, od čokolade, drvena, razna. Kome to treba? Odluči već jednom. Pogađaj!

Momak:               Ne treba da pogađam. Ja znam. Srce mi je reklo. Ljubica je u ovoj jazbini.

Guska:                  On me voli! On me ipak voli! Ali platiće mi! Kriv je što sam guska!

Lisica:                   Pogodio si! Imaš sreće što sam ja jedna lepo vaspitana lisica i zato ću ti za rastanak ispuniti jednu želju!

Momak:                      Šta da poželim? Znam! Ova želja rešiće dva problema jednim udarcem.

Batlić:                   Tako je! Dva udarca po jednom problemu!

Lisica:                   Nećeš valjda da biješ jednu gospođu?

Momak:               Slušaj pažljivo. Želim… želim… Želim da mi se vrate sve guske koje sam izgubio.

Lisica:                   Ha ha ha! Ta želja ti je već odavno ispunjena. Da si bolje gledao, video bi da tvoje guske nisu nikud ni odlazile. Eno ih dremaju u jaruzi pored bare. Ko ti je kriv što ih tamo nisi tražio. Eto! Želja ti je ispunjena. Doviđenja!

Momak:                      Čekaj malo! A Ljubica?!

Lisica:                   He he! Zaboravio si da ona nije prava guska i zato ću nju da zadržim!

Momak:                      Prevarila si me! Daj ključ od jazbine.

Lisica:                   Sam si se prevario. Da si razmislio, drugo bi poželeo. (Lisica uzme ključ kojim je „zaključala“ Ljubicu i počne da beži) Moja je! Moja!

Momak:               Stani! Vraćaj se ovamo! (Potrči za lisicom)

Batlić:                   To se traži! Juriiiiiš!

Trubutka:            (Svira lovačke motive) Tru tru tru… Svi u lov na lisicu!

Pišiptica:              A ne! Ja ću samo da posmatram i zapisujem – za buduća pokolenja.

Pticogledalo:       Ni ja ne idem. Ogledalo može da mi se razbije u toj gužvi. Ko će onda da mi kupi novo?

Guska:                  Eno je tamo iza duda!

Batlić:                   Opkoli!

Trubutka:            Lijo, stani, posle ćeš ti nas da juriš!

(jurnjava)

Momak:               E sad si gotova. Nemaš kud, sem na dud.

Lisica:                   (drži ključ u zubima) Ne pvivazi! Sad fu fkofiti u bavu.

Momak:               Nećeš – nećeš! Znam ja tebe. Ti mrziš kupanje.

Lisica:                   Ftani! Baciću kljuf u bavu! Nikada ga nećeš naći!

Momak:                Daj ključ. Neću ti ništa! Stani! NEEE!

Lisica:                   (Lisica zamahne glavom i ključ poleti u baru. Buć!) Ups! Odoh ja. Žurim. Imam zakazano kod krznara.

(Lisica iskoristi zabunu i nestane)

Trubutka:            Šta sad?

Batlić:                   Prazni baru! Vadi vodu!

Guska:                  Požuri.

(Momak se sprema da skoči u baru)

Pišiptica:              Stani! Krajnje je vreme da malo razmisliš.

Momak:               Nemam vremena. Prvo da nađem ključ.

Pišiptica:              Ključ ti je u glavi.

Momak:               Kako u glavi ključ?

Pišiptica:              Pa, ključ rešenja!

Pticogledalo:       Razmisli…

Trubutka:            Što ga stalno terate da misli. Razboleće se dete!

Pišiptica:              Seti se ko si, odakle dolaziš i kuda ideš?

Pticogledalo:       E, sad si preterala! E, sad si preterala!

Batlić:                   Opet fizolofira?

Trubutka:            Fifi zozo lolo fifi rara! Truuu truuu!

Momak:               Tišina tamo! Ko sam – to znam, odakle dolazim – i to znam. A došao sam ovamo da nađem gusku.

Pišiptica:              A kakvu gusku?

Pticogledalo:       I od koje vrste?

Momak:               Od one vrste… kad je poljubiš od nje postane devojka.

Pišiptica:              Pa?

Momak:               Pa!!

Pišiptica:              Cm… cmm… ooo…??

Pticogledalo:       Cmok!

Momak:               Pa da! Poljubac! Kad je poljubim čarolija će nestati…

Pišiptica:              Konačno se setio!

Trubutka:            Šta! Čega se setio?

Batlić:                   Bolje da smo samo razvalili vrata.

(Momak dođe do guske)

Momak:               Hajde da te poljubim pa da idemo. Malo sam ogladneo.

Guska:                  Stani malo. Mene ne može niko da ljubi tek tako! Poljubac mora da se zasluži.

Momak:               Samo reci šta da ti donesem i koga treba da pobedim..! Preplivaću sedam mora, pobediću sedmoglavu aždaju, džinove dovesti u red, morske nemani…

Guska:                  Ništa od toga. Dovoljno je da me voliš. Ako me voliš – poljubi me. U suprotnom – zaboravi na mene, gusku.

Sve ptice:              (raznrženo) Jaaaav!

Momak:               Ovo je najteže…

Guska:                  Da me voliš?

Momak:               Ne to. Lako je voleti. Najteže je priznati  da nekoga  voliš.

Batlić:                   Ajde priznavaj. Nemoj da primenjujem metode.

Pišiptica:              Pusti ga. Sam će.

Momak:               Ja te volim već dva leta… i jedan zimski raspust, samo nisam smeo to da priznam…

Pticogledalo:       Jel’ ima neko maramicu, (šmrk jec)

Batlić:                   Znao sam ja da će ovako da bude. Imam fotografsko pamćenje.

Pricogledalo:       Da vidimo poljubac pa da idemo.

Guska:                  Opraštam ti zato što te volim i što ti voliš mene. Poljubi me.

Momak:               (pticama) Okrenite se na drugu stranu. (ptice se okrenu, ali ipak malčice zaviruju) CMOK!

Ptice:                     Juhuu! Ura. To! Vidimo se. (Ptive uskaču u kutiju. U međuvremenu scena se transformiše u prvobitnu. Momak, Ljubica i crtež.)

Momak:               Zašto si otišla? Sve sam ti nacrtao. I travu i baru i dud

Ljubica:                Da si nacrtao srce i mene u tom srcu, onda nikuda ne bih odlazila.

Momak:               Pa da! Onako sam crtao za gusku. A za tebe ću nacrtati po jedno srce na svakoj stranici čitanke.

Ljubica:                Samo nemoj više da crtaš guske!

Momak:               Pa dobro. Nego.. jesam li ja sačuvao gusku ili nisam?

Ljubica:                Sačuvao si našu ljubav. To je važnije.

Momak:               Dobro, ali nemoj posle da pričaš kako ja ne umem da sačuvam ni nacrtanu….

Ljubica:                To sam ja samo onako…

Momak:               Udaj se za mene.

Ljubica:               Drugi put. Čim ti porastu brkovi. A onda će i sve  guske, u belom,  doći na našu svadbu.

Momak:               Čekaću. Čim obujem odmorne cipele, učiću guske da igraju kolo. Svadba mora da bude vesela.

Ljubica:                Kako?

Momak:               Ovako: (Izvadi sviralu i zasvira a oko njega zaigra stotinu gusaka)

.

 

Kraj

.

.

.

.

.


Jovan Caran

U zrenjaninskom lutkarskom pozorištu radi kao glumac-lutkar od 1974. Igrao u gotovo svim predstavama Lutkarskog pozorišta. Ima i tridesetak nagrada sa raznih festivala – za glumu, dizajn lutaka, scenografiju, režiju, lutkarski tekst… Vodio dramski studio iz koga je potekla mlada generacija glumaca lutkara. Uređuje i održava najobimniji internet sajt o lutkarstvu u Srbiji “dnk-lutkarstva”.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)