Ivan Antić

Hora lungă

.

.

.
skapavanje (fake vs. real)

………………………………………………………………Mariji

.

žičana ograda, rombovi kroz koje protinje
ruke a kad se provuče kvrga članka: strah
da se nikada, nikada neće izvući;
ostati zaglavljen zauvek, umreti tu,
lipsati. onda dolaze da ga hrane,
sad mora prikačen tako do kraja:
dovoljno je otvoriti usta,
uleće vrške puna kašika čorbaste boranije,
očekivanu umazanost briše karo krpa
u kolutanju usrdnih roditeljskih udova.
a kad minu godine, kad ostari, visiće
koščatiji no ikad, tužni čiča još izbojkom
erosa srasao s ogradom, doživotni talac detinjstva.
poturiće mu visoku kuhinjsku stolicu;
deca iz susedstva obilaziće ga, brižna
na dirljivo beskompromisan način zadevaće
mu maslačke u džep isprane prugaste košulje.
a desilo se drugo: njegovu vršnjakinju
koja je živela u belom kućerku iza
rombova, školsku drugaricu što je
za lepog vremena sricala lekcije
na baštenjskoj stolici (ne kao on,
utonuo u patološki dokonu tamu
svoje dvospratnice sipaca), dok se
travnjak, svom širinom, pružao
pred njom – odnela je galopirajuća
leukemija; i nije li jezik okrutan kad
leukemiju približava rekvizitima pastorala,
kadrovima vesterna, prizorima
s hipodroma, savana.

.

.

daydreaming

.
kačavenda pušta zmaja
za njim jurišaju dečačići

……..zagrcnuto
……..smeju se

vetar napne mantiju
vinu se i delije

šareno – crno – šareno
nad livadom

smeh od radosti opor
razleže se i stapa

…………s poljskim
…………alergenom

let se ne dâ
okajati
jer u letu
bola
nema
……….,
……….namiguje iz daljine
……….beli anđeo
……….radmile milentijević

vetar zavidi čari
(podmantijskih pčela)
…………..,
…………..misli kačavenda

i pretrne od zveketa makaza
nad desnim uhom

dok ga
bratija zlurado
podšišava

.

.
nešto mimo

.

u kasno posle
podne deca
trče oko

tobogana
oblepljena
parama

a ti blažen
i u dosluhu

kraj trogodišnjakinja
s majičicama
sweet daddy’s slut

tako dubok
da vidiš

izdužene
linije
barkodova

što se prepliću
nad našim
glavama

i
dišeš dišeš

da ozlovoljiš
tu mrežu
tu mržnju

taj vazduh
njihov novac
tvoj vazduh

.

.
priprema

.

oko deset pre podne na južnoj terasi.
hora lungă ligeti. mikrotonovima vetar

zanosi krošnju crnog duda. hlad
pod pretnjom oseke. na severu kuće

jedan starac zatire se dremežom.
(vetar jednako odvodi zamašne stabljike

ružičnjaka pokraj kapije.) drema sve
u radijusu dremača. na C žici škripe

potkrovne vratnice susedove kuće. prekoputa
na verandi ostarela prostitutka zaliva cveće

čekanjem izjednačena s dedom
sudijom u penziji; ukraj puta što nas razdvaja

ceri se ambrozija danima mi razdražujući sluznice.
na 38 stepeni -49 (B♮), -31 (E♭), -14 (A♮). dok

krvni pritisak severa ponire u vrtaču. duh dremeža
obavija smotuljke naših udova prividom lake tkanine

upitnoj avgustovskoj budnosti svijajući gnezdo. dok
dremača samog, lagano, uvodi u otmenost umiranja.

.

.
balast beleženja

.

povlačimo li nešto
i odakle
kad pišemo
o nekom
ko nije
tu. šta

ako
prisećanjem
odsutnima
otežavamo
dah. možda

za obe strane
lakše bi bilo
beležiti
za nekoliko godina
tek. ali

pojedinosti
čile

obrisi
dragog života
kondenzuju se
u oblak

koji više nije naš. makar

slovo
svako
zadavalo
oštar
bol,
za njihovo je dobro

neka potrpe malo. možda

pravi
stoik
postaješ
tek
u smrti
.

.

.

.

.

.


Ivan Antić

Rođen je 1981. u Jagodini. Diplomirao je Srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je dve knjige kratkih priča, Tonus (Prva knjiga Matice srpske, 2009) i Membrane, membrane (Kulturni centar Novi Sad, 2016), i samo jednu pesmu. Priče su mu prevedene na engleski, nemački, poljski, slovenački, albanski, makedonski i rumunski jezik i uvrštene u antologiju proze kulturno-propagandnog kompleta Beton: Nga Bergradi, me dashuri – Tregimi i ri nga Serbia (Priština, 2011), antologiju mlade srpske proze: "Pucanja" (Beograd, 2012) i slovenačku antologiju manjinske i migrantske književnosti.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)