Dejan Vojvodić

Hronika jednog straha

.

.

.

(Pomor i strah, Vule Žurić, Laguna, 2018)

.

.

…..Kada pričamo o novom romanu Vuleta Žurića, „Pomor i strah“ u izdanju Lagune, prvo ćemo naglasiti to da je reč o istorijskom romanu. Ovde se taj termin istorijski s pravom može izjednačiti i sa hronikom. Dakle, s punim pravom pisac je ovu svoju pripovest mogao nazvati nekakvom hronikom jednog pomora. To mu dozvoljava način na koji je došao do građe za svoju priču. Pre nego li i zamislimo pripovedača, nama prvo iskrsava slika istraživača, istoričara. Takav dojam stiče se na primer prilikom susreta sa „Travničkom hronikom“, gde slobodno povlačimo paralelu u tom brižnom odnosu prema dokumentima i istorijskim činjenicama, gde Žurić sigurno ni trenutka ne odstupa od onakvog odnosa prema istorijskom kakav je naučio od Andrića.

…..Građa koju Žurić koristi za ovu priču autentično je svedočanstvo o pomoru kuge u sremskom selu Irigu od 15. jula 1795. do 10. februara 1796. godine. Prema izvorima, u tom pomoru za pola godine umrlo je preko 2500 ljudi, a izgled jednog sela trajno je promenjen. Ipak, promene u karakterima ljudi, jeza koju je kako pisac na jednom mestu navodi, osećao i slučajni prolaznik kroz Irig nakon ovog pomora, jesu ona podloga na kojoj Vule Žurić može da sklapa i senči karaktere svoje priče.

…..U središtu Žurićeve priče o razmerama ove katastrofe jesu junaci koji su zaduženi da spreče dalje širenje kuge, a to su sveštenik Stevan Vezilić i lekar Andrija Budai, kao i figure stranaca zaduženih u ime austrijskog cara da suzbiju ovu pošast.

…..Značajno je na ovom mestu napomenuti da svaki Žurićev lik u ovom romanu nosi po neki motiv vezan za atmosferu romana u celini, a takvih junaka je dosta. Pomenućemo samo ženu pepeljastih očiju sa belim plaštom, čija mitološka pojava zapravo daje ovoj priči nešto od onog bulatovićevskog ambijenta kakvog možemo sresti u romanu „Crveni petao leti prema nebu“. Sa tom grotesknom slikom u kolaž se slažu i scene raspadnutih tela, grobara, šume po kojoj živi tumaraju za svojim mrtvima.

…..Ovakva pozornica savršena je za bojenje straha koji je glavni motiv ovog romana.

…..Pored ambijenta i sporednih junaka ove priče, svi glavni junaci svedoče taj strah. Ili preciznije strahove. Tu se odnosi pre svih na Vezilića i Budaia, kao i na onog stranca Šrauda, kog Žurić najtoplije predstavlja od svih. Ne skrivajući svoje simpatije za njega kao za pisca izveštaja koje je koristio u pisanju ove pripovesti. Taj stranac oseća karakter zemlje u koju je došao i njenih ljudi, on svoj strah ne meri samo kugom, već jednim svetskim bolom koji mu pisac ovog romana pripisuje. On je taj koji u svakoj situaciji misli na kompoziciju svog izveštaja, pažljivo birajući scene koje će u njega ući, kao autopoetički obrisi same Žurićeve kompozicije ovog romana.

…..Strahom se u ovom romanu manipuliše, on se pojačava u zavisnosti od potrebe onih koji rukovode akcijom preseljenja naroda u kotrumac, kako bi ih spasili. Tog gradiranja straha svesni su svi junaci romana.

…..Posebno se ovde treba zadržati na glavnom junaku ovog romana, a to je otac Stevan Vezilić. Njegov karakter najbolje se očituje iz Žurićeve neskrivene želje da od njega napravi prototip sumatraističkog junaka, koji samo u drugačijem ambijentu od onog u kakvom se nalazi Vuk Isakovič u „Seobama“, ima jedno posebno osećanje života bez smisla. On u toj maloj seobi naroda iz Iriga u kotrumac oseća istu onakvu pripadnost svom nacionu kakvu oseća Vuk Isakovič. Rekli smo da je to nedvosmisleno, pa Vezilić u jednom trenutku kad postaje svestan da mora biti inicijator te seobe izgovara Vukove reči, iz one scene kad Vuk pripit pomisli na Rusiju, i poviče: „Tamo az pojdu“. Vezilić izgovara iste te reči.

…..S druge strane lekar Andrija Budai jeste onaj romantičarski junak, koji mašta sanja o ženi i dalekom mestu svog detinjstva. Razlika između njega i Vezilića na savršen način vidi se iz jedne Žurićeve rečenice: „Na hartiju kanu kap mastila u kojoj Budai vide tešku, crnu suzu, a Vezilić najobičniju tačku.“ Dakle dva životna i poetska modela jesu očitovana u ovoj slici Vezilića kom život više ne predstavlja ništa, kog samo ponekad progone senke prošlost i Budaija koji se  prepušta svojim osećanjima.

…..Ipak strah im jeste zajednički i to jeste glavni argument za tvrdnju da ovo nije samo hronika jednog pomora.

…..Žurićeva naracija glavna je odlika romana u strukturnom smislu. Ona zadaje i tempo celoj pripovesti, iako se na momente stiče utisak da je pisac mogao da ide šire u svojim pripovestima. Ipak, ovaj roman kompaktno građen nema suvišnih celina.

…..On vešto kombinuje izvore i izveštaje stranaca, kao i epsku tradiciju srpskog guslara, koji je takođe predstavljen sa svim svojim ljudskim iskušenjima i unutarnjim borbama, što na neki način demistifikuje i te idealističke junake naše istorije.

…..Vule Žurić piše o karakteru Irižana, njihovim sujeverjima, naturalistički daje slike simptoma bolesti na živima i onima koji su podlegli bolesti, opisuje njihovu borbu sa vlastima u sakrivanju mrtvih, te daje i jednu nacionalnu notu priče u kojoj junaci svesni bliskog buđenja ustanka u Srbiji vode psihološki rat sa strancima po toj osnovi.

…..Ne treba zaboraviti ni jevanđeljsku stranu priče. Kužno jevanđelje koje je zaista postojalo jeste ono na kom je paroh Vezilić ispovedao one na samrti, ali i primao u kotromac zdrave, kao na vratima novog života.

…..Jedan od tih upečatljivijih takozvanih likova-simbola svakako je siroče koje neće da plače. Povodom ovog deteta Veziliću „ na um pade kako u kotromac ne treba staviti ljude, već reči, i da ne treba oprati Irig, već jezik“. Poigravajući se pričanjima koje su u direktnoj vezi sa širenjem straha Žurić ponekad svojim minijaturama poentira tako da nam i naizgled nelogična epizoda iz života njegovih junaka postaje savršeno jasna.

…..Humor koji se provlači kroz ovaj roman već je od ranije svojstven ovom piscu.

…..Iako istorijska saga o pomoru u Sremu, možda ova priča sa svojim junacima i njihovim spoljašnjim i unutrašnjim borbama predstavlja jednu univerzalniju priču nego što se na prvi pogled čini, na to nas i Žurić opominje poslednjom rečenicom romana gde kaže „ako bolesni od zdravih ne uklone se, to svi do jednog pomreti moraju“. Ostaje činjenica da je ovaj roman pisan zanatski veštom rukom. Čini se da je Žurićev raniji opus krećući se od satirične proze, preko dramskog opusa, bavljenja biografijama pisaca, ostavio traga u njegovoj poetici, ali taman toliko da možda prvilno oblikovati svoj roman, poigravajući se i našom književnom tradicijom, ali i građom koju je za pisanje koristio. Svakako da je savremena srpska proza u piscima kao što je i Žurić dobila jednu generaciju vernu priči, što će verujemo uticati i na budućnost srpske proze, a roman „Pomor i strah“ dobar je primer u kom pravcu treba ići.

.

.

.

.

.


Dejan Vojvodić

Rođen 1991. godine u Vlasenici (BiH). Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za srpski jezik i književnost sa južnoslovenskim jezicima. Spoljni saradnik redakcije za kulturu Radio Beograda 2. Od 2015. godine povremeno objavljuje prikaze savremene srpske proze i poezije. Živi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)