Vladimir Kopicl

Hvala zaboravu

.

.

Vladimir Kopicl rođen je 1949. godine. Završio je studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio je knjige poezije: Aer (1978), Parafraze puta (1980), Gladni lavovi (1985), Vapaji & konstrukcije (1986), Pitanje poze (1992), Prikaze – nove i izabrane kratke pesme (1995),  Klisurine  (2002), Pesme smrti i razonode – izabrane i nove pesme (2002), Smernice(2006), Promašaji (2008), Sovin izbor – nove i izabrane pesme (2008), 27 pesama: tenkovi & lune (2011), Nesvršeno (dvojezično izdanje, 2011), Tufne – izabrane pesme (2013), kao i knjige eseja: Mehanički patak, digitalna patka (2003) i Prizori iz nevidljivog (2006). Priredio je i preveo više zbornika i antologija: Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti (1972, sa Anom Raković), Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju (1983, sa Vladislavom Bajcem), Novi pesnički poredak – antologija novije američke poezije (2001, sa Dubravkom Đurić), Vrata panike – telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije (2005), Milenijumski citati  (2005), Tehnoskepticizam (2007) itd. Dobio je Brankovu nagradu za prvu knjigu pesama (1979), Sterijinu nagradu za pozorišnu kritiku (1989), Nagradu DKV za knjigu godine (2003), nagradu „Stevan Pešić“ (2003), nagradu ISTOK-ZAPAD (2006), Disovu nagradu za pesnički opus (2008) i Nagradu „Desanka Maksimović“ za pesničko delo i doprinos razvoju srpske poezije (2011). Prevođen, zastupljen itd. Živi u Novom Sadu.

.

.

Gde je sad FNRJ u kojoj ste rođeni?

.

Tamo gde i onaj što je svojevremeno izjavio da sve svoje sobom nosi. Dakle, na sigurnom.

.

.

5.avgusta je rođen Gi de Mopasan; da li ste ga čitali?

.

Da. Još kao osnovac koji je pročitao već skoro sve teške a lako dostupne knjige u kućnoj biblioteci, pa onda i roditeljski štek s ponekim naizgled lascivnim ili drugačije ne sasvim podobnim naslovom. GdM? Nedovoljno za klinca koji je već video film s BB u akciji.

.

.

5.avgusta je rođen Džon Hjuston; da li ste ga gledali?

.

Da, naveliko. I na vreme od njega naučio da  poruke šaljem poštom, filmove snimam,  pesme pišem, a romane uvek rado očekujem.

.

.

5.avgusta je rođen Fridrih Engels; da li ste mu verovali? 

.

Pa, nesumnjivo je bio zgodniji od Marksa, mada ja nisam bio devojka, pošto sam rođen 8. avgusta. Što reče Voja Despotov – “Dobra je Sahara, kao baka sa sela”, a ni Marks & Engels nisu iz današnje perspektive ništa lošiji. Taj Vojin stih smo, kao i svi filozofi, samo tumačili, a zapravo se radi se o tome da se on promeni pa zatim primeni tako da se dobrobiti socijalizma vrate kao dobra baka. i da ova postkapitalistička pustinja odjebe u neku mračnu i od ljudi zaboravljenu šumetinu. Tamo odakle je, prema prologu jedne Krležine drame, zapravo i potekla.
.

.

Vaša učiteljica?

.

Druga po redu učiteljica mi je bila moja majka, ali vrlo kratko, ni ceo jedan razred. A onda se fatalno razbolela i umrla. Ostale nisu, ali nisu ni iskoristile šansu da mi postanu rezervna majka, mada sam jednu od potonjih nekog ranog jutra sreo kako zamiče od sobe u kojoj je spavao moj otac prema kupatilu.

.

Slika Vašeg detinjstva?

.

Negde do upravo pomenutog makabralnog trenutka sasvim urbo-idilična, a posle prilično haotična, sve dok swinging sixties, nisu nastupile u svom punom rokerskom i njuejdžerskom sjaju. Tu sam se odmah primio i stvari su brzo došle na svoje mesto, kosa na ramena, a mozak na pomisao o mogućnosti trajnog napasanja mojih kreativnih ovčica na beskrajnom art bunjištu ovoga sveta.

 .

.

 
Vaše igračke?

.

Sećam se jednog zelenog čamca od fino lakiranog drveta, na čijem pramcu je bilo kaligrafski ispisano Bohinj. Taj je upoznao mnoge novosadske bare i barice, bio u Dunavu, učio sa mnom da pliva u Jadranu, i uopšte je prošao mnogo bolje od moje prve fudbalske lopte. Ta je bila pravo jednodnevno čudo u posleratnom gradu, pogotovo što  je  stradala istog dana kad sam je i dobio za rođendan. I to je stradala pod točkovima nekog od tada podjednako  retkih atomobila koji je baš tada našao za pametno da naiđe Ulicom Alekse Šantića, gde sam započeo uzbudljivu karijeru gradskog klinca. Kakav susret. Gore nego Marko i Musa, i znatno brže nego ono njihovo – letnji dan do podne. Pafffffff – i gotovo! Ode sanak pusti.
.

.

Igre?

.

Mahom kolektivne i spoznajno-udvaračke: Ide maca oko tebe, Između dve vatre, Ide majka s kolodvora… Sve po desetak, dvadesetak klinki i klinaca odjednom na gomili, kako danju tako i noću, uz mlad ili pun Mesec, sve dok nas roditelji ne nahvataju i uteraju u kuću. Bilo je, dabome, i onih maštovitijih a ujedno i senzualnijih. Recimo,  zarobi mlad kauboj mladu Indijanku pa je navodi da oda crvenokožne jatake. Ili, gađamo se kod nekoga u dvorištu trulim jabukama, pa ja budem ranjeni partizan a Ona bude bolničarka Mara, zadužena da privije ranjenog druga u zagrljaj, previjanja radi. I tako. Slatko.
.

.

Roditelji?  
.

Otac – socijalistički biznismen, tj. razvojno odan rukovodilac u razvojno važnoj firmi. Taj je stalno putovao, govorio jezike, vladao materijom kao i svetom muzike, lova, ribolova. Silne smo večeri provodili pevajući uz njegovu mandolinu, jer tada još nije bilo TV-a ili se svodio na sat programa dnevno. Emisija za decu, onda jedno sat vremena gledaš kako se okreću skazaljke sata na ekranu, pa Vesti. A onda – odjava programa.

Majka, još predratna učiteljica i dama. Vodila nas je u Sloveniju da beremo ciklame, na more da plivamo slobodni pod Suncem, na bezbrojne izlete, na priredbe, na klavir, na engleski, na nemački, na ruski… A onda i do groba, nažalost. Baš kad nije trebalo.

 

 .

 –

Sestra?  

.

Moja sestra Zorica je još kao osnovka bila zapažena pesnikinja koja je učestvovala na pesničkim priredbama i slikala se s Mirom Alečković i drugim literarnim zvezdama epohe (nad)realnog socijalizma. Tako sam se i ja, kao njen mlađi brat i povremeni pratilac pri izlascima na korzo, igranku ili na Tribinu mladih našao blizu progresivnom pesničkom NS serklu. Naravno da mi je tu bilo zanimljivije što Sloba Tišma, tada poznat kao Tile, peva u rok bendu Manijaci, nego što piše pesme umalo kao Rembo. Tako sam i ja ekspresno počeo da se stihovno frajerišem, a onda smo Zorica i ja naprasno klinački  zbrisali iz očevog doma, pa se Zorica uskoro bacila u brak, a ja u hipi i art vratolomije. Ali dok je bila na našoj planeti – nije od nje bilo ni diskretnije, ni vernije art podrške. Kao one sestre u Gorskom vijencu, samo malo više panonski, bez cike, vriske i odgovornije prema održivom rastu kose.
.

.
Poezija u doba komunizma?  

.

Bar smo imali povod da se otimamo, da postanemo svoji, a ne nečiji ili samo ničiji. Poezija naprosto jeste, a ako nije – ni komunizam joj neće nauditi. Niti će joj bilo kakav -izam pomoći.

.

KPJ?  

.

Kao član konceptualističko-situacionističke ekipe sa NS Tribine mladih i raznih drugih zloglasnih sastava, od Grupe Januar do Grupe Februar pa unakrst, rano sam spoznao lepote društvene kritike i pratećeg joj apsurda. Recimo, dok su moji tadašnji drugari Miroslav i Slavko zaglavili u zatvor zbog svojih dela, ja sam samo ostao bez posla. Ali  skoro punu decenijicu, što me je silom prilika sjajno iškolovalo za multi-praktik umetnika i kritičara koji brzo nauči da malo jede a puno stvara, što je zdravo i za njega i za umetnost uopšte. Jer tako umetnik silom prilika postaje dugovečan, a dabome da je sve bolji što je stariji. I to ne samo kao vino u podrumu, nego i u krevetu, ili kad piše o jastuku.

A kad su Miroslav i Slavko već pali u ruke pravde, pa nije bilo baš zgodno da se cele naše NS art ekipe iz 1971. reše na isti način, pozvani smo nas dvojica preostalih nepodobnih  umetnika i urednika sa Tribine u jedan lep pokrajinski kabinet na razgovor, i to zbog poziva koji smo upravo tada dobili, da kao art grupa učestvujemo na prestižnom  Pariskom bijenalu. I pala je džentlmensko-komunistička ponuda visokog zvaničnika.  Ako odemo u Pariz da predstavljamo avangardu i slobodarske art tradicije naše zemlje oni će nam platiti put, smeštaj i troškove. A ako se rešimo da van otadžbine ostanemo i malo duže, ili duže duže – ponuđeni  iznos se može i logično povećati. Dosetljivo i skoro postmoderno otmeno. Jer danas, na primer, Evropska prestonica kulture NS uz potporu stranih fondacija šalje art nesrećnika u daleko udaljeniji i skuplji Japan sa samo 900 evra, total – u džepu. A to je frapantno bednije od onog našeg komitetskog slučaja, mada je i demokratičnije, pa se jedinim zajedničkim činiocem nekadašnjeg i današnjeg  sistema čini skoro transparentna nada sistema da se umetnik više i neće vratiti.

.

.

Vaše iskustvo Amerike?

Velika zemlja, pa sva ćoškasta, a u svakom ćošku drugačije. Kao mlad i nepozvan sam agilno štreberski obilazio velike gradove američkog Istoka i Zapada, a pravu fascinaciju i Muzu našao u titravoj vrelini pustinjskih predela, Nevade i Jute, pa sve do Arizone i orijaškog procepa Kolorada. Kao već stariji i pozvan presedeo sam silne dane u jednom otmenom književnom raju na milionerskom mega ranču severno od Njujorka, sve švrćkajući sa ekipom odabranih kolega po okolnim gradićima skockanim za ostarele bogataše iz NY i čudeći se šta su oni sve za sebe izmislili. Sve je tu bilo fensi i po protokolu, ali je svima glavna fora ipak bila kad nam je jednog dana na to književno znanje-imanje upao neki sasvim otkačen tip koji je jednom rukom držao doboš a drugom neprestano mlatio po njemu uz nekakvo smorno zapevanje. I? Zapravo je to glavom i bradom bio originalni inspektor Serpiko po čijem je stradanju Sidni Lumet snimio slavni krimić sa Al Paćinom. I šta je taj lik radio tu? Sa svojim psom, bubnjem i kombijem obilazio je okolne selendre da svakoj ponudi svoj šou i zaradi koju kintu. A u bubanj mora stalno da lupa da se ritam planete ne bi sasvim ugasio i sve nas počistio, kao njega nekad urbana Imperija. Fascinantno i blesavo, ali prava američka ikona. Pisac ih tamo vidi bezbroj, i ta veličina svega, taj nedohvat, to je prava slika i pravo iskustvo Amerike. Kao Sibir. Gore nebo, a dole – ničemu ni kraja, ni konca.

.

.

Koliko je V.K. novinar smetao V.K. pesniku?  

.

Šekspir kaže da je zrelost sve. Ni rutina nije loša. Kad si u novinarskoj praksi par hiljada puta sa uspehom proverio da li nešto možeš odmah da napišeš a da to i valja ili  dotiče pažnju drugih, književni rad ti je kao limunada leti ili sladoled zimi. A ako si bar par decenija radio i kao urednik koji popravlja pisanje drugih – e ti si sigurno onaj pravi. A ja pogotovo.

 

.
.

Najbolja i najgora pozorišna predstava koju ste gledali?

.

Ma sve su to radili neki moji sadašnji ili nekadašnji prijatelji, i omiljeni žreci, pa da ih ne svađamo uzajamno. Inače, jedna od boljih predstava u finalnoj fazi dobre stare Jugoslavije, još osamdesetih godina prošlog veka, bila je Geteov “Faust” u režiji Tomaža Pandura. I što je sada pominjem? Pa zato što su te najbolje i najgore uvek na neki način sa nama, a u Mariboru i Ljubljani su upravo osmislili možda i najbolji način za to. Baš sam se otud vratio i sad mi je žao što nisam maznuo bar jedan mega plakat za ovaj iznova oživljeni hit srezan posle tri decenije u originalnoj Pandurovoj postavci i sa minimalnom merom neizbežnih promena. Mali nam je ovaj ATR avion što leti tamo-amo, pa da ne bude drame  već pri ukrcavanju.

.

.
Šta Vam je Spiridon Kopcil iz filma “Davitelj protiv davitelja”?

.

“Daviteljev” otac i reditelj Slobodan Šijan i ja se znamo još od ranih sedamdesetih godina, kad smo se upoznali u domu Šalamunovih u Kopru, a svakih pedeset godina i sarađujemo, sasvim neplanski. Tako je prvo Šijan iskoristio moju konceptualističku i švalersku harizmu maznuvši moje zgodno art prezime za svog Manijaka u liku novotalasne ikone Šapera. A ja sam njemu ljubazno uzvratio kad smo mu pravili retrospektivu u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine pa sam ga naterao da ispod kreveta izvadi i izloži najbolje i javnosti skoro nepoznate radove iz svoje rane, konceptualističke i psihodelične faze. On se meni više puta izvinjavao zbog manijaka Kopicla, a ja njemu nisam nikad, mada je to tako učtivo.

 

 .

Kome nikada niste verovali?

.

Nisam baš neka verujuća duša, ali ni neverovatno neverujuća.

.

Da li je pesma o paucima Vaša najbolja pesma?

.

Da. Ali i E, to jest – E, moj Enese?! Jer ako samo pogledaš od te pa na ovamo, videćeš da mi je od tada skoro svaka najbolja. Pogotovo ako je pročitaš.

.

.

Haiku?  

.

.

Bio sam u to vreme ekstra motivisan i ujedno ekstra zauzet obavljajući silne sastanke i poslove kao tadašnji novosadski pomoćnik gradonačelnika i gradski šerif za kulturu. Pošto umetnik ne treba nikad da spava, a pogotovo ne u pauzicama između formalnih i neformalnih sastanaka, spontano sam počeo da u tim trenucima nasitno stvaram  kuckajuci po mobilu, pa se haiku sam nametnuo. Briljantna forma i sprava za pisanje u hodu, pogotovo u letu, a ako još sedneš, ili već ležiš, pogotovo s nekim ko te dodatno nadahnjuje, nikad kraja tom umetničkom izlivu. Tako politično naerotizovan sam očas kod Arhipelaga  objavio prvi svoj haiku antiroman u stihovima “H&Q”, a jedna mnogo dorađenija knjiga tog tipa, čiji je naslov zasad “Paštrnakova sutra”, još uvek čeka svog izdavača. Jaka stvar i erotično baš naelektrisana, ali će kanda Godo do nje pre Lagune.

 .

.

Iskustvo rada sa Žilnikom?

.

Opasan tip. On me je uvalio da kao vajni kritičar i frend gledam masu varijanti njegovih filmova u montaži, pa i da postanem profesionalni pozorišni kritičar jer je neko trebalo da odbrani njegovu predstavu “Gastarbajter opera” kad je Željko kao filmadžija bio proskribovan pa prešao na pozorište. Manje se zna da je pisao i angažovane poeme, uglavnom protiv lika i dela Dr Draška Ređepa, te da je imao običaj da te poeme premijerno čita tako što u cik zore upada u moj stan, jer se tu nada nekoj dodatnoj lepoj publici. Tako ti on tu nahrupi zorom, onako sav zajapuren i zadihan, pa se odmah penje na najvišu stolicu u počinje da urliče te stihove, dok se svi ne okupimo oko njega – ne bi li prestao. Tako on vidi koga tu sve ima i kad je zgodno da se vrati, da ujedno proveri umetničke i druge efekte svog stvaralaštva. Dobar tip, uvek je podržavao nas mlađe jatake, uglavnom tako da smo se s njim uvaljivali u svakojake političke i art-zajebane situacije i tako očvrsli. Trenutno se od mojih konceptualističkih radova po aktuelnim evropejskim tematskim izložbama i retrospektivama najviše vrti jedan performans iz sredine sedamdesetih gde ja nešto filozofično izvodim pred kamerom, a kamerman je baš Željko, pa sad to svi traže kao onu neskafu “dva u jedan”. Nema nam trećeg, to jest para i sreće.

.

.

Kao predsednik SKD napisali ste jedan izveštaj kao pesmu, po tome kako ste vladali desetercem, vidi se da ste čitali epske pesme…

.

Svako članstvo je kod nas već posle trećeg dana članstva kao uspavano, a često i kao drogirano nadom da će neko sve obavljati umesto njih. Moraš ih nekako probuditi iz tog anti-transa, a poezija zna da iznenadi čak i pesnike, ili baš njih ponajviše. Pogotovo kad prononsirani nadmodernista opali nešto važno u desetercu. A to je moj teren. Naša epika je apsolutni vrh umetnosti književnog nepisanja, pa ja njene forme već decenijama smišljeno rabim podjednako u intimnoj i u poslovnoj prepisci na najvišim nivoima. I nisam propao. Možda tek malko. Hvala zaboravu.
.

.
Planirate li da se kandidujete za akademiju?

.

Ima ko će.

.

.

Ili da nagovorite nekog da Vas kandiduje?

.

Ibid.

.

.

Čemu se radujete?

.

.

Svakoj radosti.
.
.

Čemu se ne radujete?

.

Zlosti.
.

.
.

Boja Vašeg kišobrana?

.

Kineska.

.

.

Najbolja kafa u Novom Sadu?

.

Kad uspe.

.

.

Najlepša žena u Novom Sadu?  

.

Ona što uvek ima prednost.
.

.
Da li ste osuđivani?

.

Da, prekršajno, kao direktor institucija u kulturi, kad sam izneveravao nepotistička očekivanja i glupe ambicije kvazimoćnika. Odmah ti pošalju inspekcijicu da iščačka neku njihovu staru i tako im već znanu brljotinu iz vremena još pre tvog mandata. ali ti si kao aktuelni menadžer odgovoran za svaku i svačiju svinjarijicu između dva dolaska inspekcije. A onome pre tebe nikakvu inspekciju nisu ni slali godinama, jer je slušao, pa ti ispadneš odgovoran i za pad Kule Vavilonske i za stradanje Starog Vujadina i obadva  sina. I sudiji neprijatno, ali nekog reda mora da bude, makar i naopakog.

.

.

Kajete li se?

.

Ne, ne duvam, ako mislite na onu pesmu Boba Marlija.

 

 

                        Razgovarao Enes Halilović

.

.

.

.

.


Vladimir Kopicl

Rođen je1949. godine. Završio je studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio je knjige poezije Aer (Matica srpska, 1978), Parafraze puta (Matica srpska, 1980), Gladni lavovi (Književna zajednica Novog Sada, 1985), Vapaji & konstrukcije (Matica srpska, 1986), Pitanje poze (Matica srpska, 1992), Prikaze – nove i izabrane kratke pesme (Matica srpska, 1995), Klisurine (Narodna knjiga, 2002), Pesme smrti i razonode – izabrane i nove pesme (Orpheus, 2002), Smernice (Biblioteka »Svetozar Marković«, 2006), Promašaji (Narodna biblioteka »Stefan Prvovenčani«, Edicija Povelja, 2008), Sovin izbor – nove i izabrane pesme (Gradska biblioteka »Vladislav Petković Dis«, 2008), 27 pesama: tenkovi & lune (KCNS, 2011), Nesvršeno (dvojezično izdanje, Matica makedonska/ Arka, 2011), Tufne - izabrane pesme (Narodna biblioteka Srbije i Zadužbina »Desanka Maksimović«, 2013), H&Q (Arhipelag, 2013), Format zveri (Arhipelag, 2015). Knjige eseja: Mehanički patak, digitalna patka (Narodna knjiga, 2003), Prizori iz nevidljivog (Narodna knjiga, 2006), Umetnost i propast (Futura publikacije, 2018). Priredio je i preveo više zbornika i antologija: Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti (Tribina mladih, 1972 – sa Anom Raković), Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju (Narodna knjiga, 1983 – sa Vladislavom Bajcem), Novi pesnički poredak – antologija novije američke poezije (Oktoih, 2001 – sa Dubravkom Đurić) , Vrata panike – telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije (Orpheus, 2005), Milenijumski citati (Orpheus, 2005), Tehnoskepticizam (Orpheus, 2007) itd. Dobio je Brankovu nagradu za prvu knjigu pesama (1979), Sterijinu nagradu za pozorišnu kritiku (1989), Nagradu DKV za knjigu godine (2003), nagradu »Stevan Pešić« (2003), nagradu ISTOK-ZAPAD (2006), Disovu nagradu za pesnički opus (2008), nagradu Desanka Maksimović« za pesničko delo i doprinos razvoju srpske poezije (2012) i nagradu Ramonda Serbica za celokupno delo i doprinos književnosti i kulturi (2017). O njegovom književnom i umetničkom radu objavljene su monografska izdanja: Vladimir Kopicl:Ništa još nije ovde ali neki oblik već može da mu odgovara (Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2007, priredio Nebojša Milenković), Najbolji svet – Vladimir Kopicl, dobitnik Disove nagrade (Gradska biblioteka »Vladislav Petković Dis, Čačak, 2008, priredila mr Marijana Matović) kao i zbornik radova Poezija Vladimira Kopicla (Zadužbina Desanka Maksimović, Beograd, 2014, priredila Mirjana Stanišić). Prevođen, zastupljen itd. Živi u Novom Sadu.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja