Irena Plaović

O Sofiji Živković

.

.Intimno čitanje iz okoline Dorćola

.

.

(Sofija Živković, Intimni vodič kroz Dorćol i okolinu, Dereta, Beograd 2017)

.

……………………………………………………………………………………….Hiljadugodišnje su uspomene u meni

………………………………………………………………………………………………………………………………..Bodler

.

Lakoća čitanja – nešto što se stiče, ali i nešto što se gubi dugim studiranjem književnosti; nešto čega se prelako odričemo, čijem se povratku uvek pomalo nadamo, na šta tako retko opet nailazimo, što nas povrati u dane čitanja (za) sebe, a ne za vladavinu značenja. Oslobođenost od razumevanja, od razvrstavanja, od razvijanja stava. Oslobođena knjiga za oslobođenje od knjige, to je za mene, u ovom trenutku, jedno (ipak) određenje Intimnog vodiča kroz Dorćol i okolinu Sofije Živković.

Kada sam jedne večeri, ne sećam se u kojem godišnjem dobu, krenula niz svoju ulicu, nekada 27. marta, danas opet Kraljice Marije {a jednom davno Ratarsku, u kojoj je među mnogom braćom i sestrama živeo i moj voljeni Rastko Petrović} pa zagazila od jedne raskrsnice u vode Džordža Vašingtona, što uvek otvara pretnju strmoglavljivanja u Dušanovu – jer možda je to sve samo jedan Dušanov bulevar, od Lole do Beka, skrenula sam ipak pre Dušanovog fiktivnog početka na gore, u Cetinjsku, u tada još uvek nov Polet. Čitao se, mislim, Breht, a do mene je jedna devojka narandžaste kose upečatljivim glasom pričala o brendiranju grada, o Dorćolu koji je ceo njena kuća, o tome kako je u Polet svratila kao u drugu sobu (ovo sam možda izmislila). Sad, posle nekog vremena, možda godine, možda nekoliko meseci, možda i više od godine – ne znam – sedim u izmenjenom rasporedu svoje sobe i čitam ulice Dorćola koji je meni – okolina. Tako je udobno ne morati po ovoj hladnoći sići ponovo ulicom koju neprestano mami Dušanova, ne morati preći granicu između Palilule i Starog grada, ne morati se odvažiti na taj ujesen dalek put, a biti tamo. Grad se seli u rečenice, nešto tako petrovićevski {sada to nije Rastko, nego Goran, koji često ide mojim ulicama}. Grad se razmnožava.

Uistinu, ova knjiga bi za nekoga mogla da bude strašno daleka. Neko bi rekao – zatvorena u elitizam intime, nekakve misli o nekakvim ne tako stvarnim gradovnim pojavama. Vremenom se naviknete da postoje i ljudi koji su osuđeni na ovaj svet. Ova knjiga ih od toga neće izlečiti, ali će zato pojačati one koji su već spremni da dignu glavu iz svakodnevlja. Ovo je, recimo, vodič za one koji baš žele da budu povedeni. Ja sam od takvih – stalno iščekujem druge šetače, a autorka ove knjige po prizivu je šetač[1], pravi, posvećeni, spreman da se odriče sveta radi tih šetnji koje otkrivaju vansvetovne svet(ovn)osti.

Započinjući svoje pesničke šetnje-eseje (šetnjeseje?) tekstom U zaklonu ,,Bajlonove” pijace, Sofija Živković uvodi ovaj nepravilni prisvojni pridev kao šifru po kojoj se prepoznaju oni koji su ,,iz iste priče”. Nepravilnost, neregularnost, nekonvencionalnost, ne samo gramatička, kao svojevrsna lozinka kojom se ulazi u, u ovom prikazu proizvoljno haripoterovski zamišljen, common room jednog mentalnog kraja, obeležavaju celu ovu zbirku promišljanja i katalog osetljivosti na grad. Istovremeno, to je i osetljivost na priču i pričanje, jer je život na Dorćolu izjednačen sa životom u priči, a izvornost istorije kao izbora i kao priče na kome autorka insistira, svedoči o taloženju epoha u prostoru jednog kvarta. Tako se istorija, kao priča vremena, smešta u kraj kao priču prostora, a ceo ovaj intimni vodič predstavlja priču o pričama koje su se nastanile u priče. Složeno, ali tako prosto, samorazumljivo, jasno – kao intima iz koje se grana prva reč ovog naslova.

Gundulićev venac – fatamorgana ulice, kako glasi i naslov odeljka posvećenog ovoj neobičnoj, ,,iluzornoj” ulici, takođe svoju magičnost ispoljava u onom nepravilnom, zakrivljenom, krivudavom. Ona je još i apokrifna, nekanonska; to je svrstava u tim Bajlonove pijace, tim neuobičajenih šetača-odstupnika, ili, jezikom odeljka o ulici Đure Đakovića – tim mentalnih manjina.

Ima nečeg mističnog u razvalinama, ima nešto erotično u dekadenciji, autorka šetnjeseja piše u tekstu o Dubrovačkoj ulici, opisujući jednu zgradu pred kojom se često zadržava: taj velegradski fetiš propadanja,  snobovsko loženje na fizičku sliku onog rasipanja kakvo postoji i u njihovim dušama? Ne – to je ipak, mnogo pre nego zadovoljstvo u propasti, žudnja za očuvanjem, za restauracijom ,,nestalne navrdedovine”, za razumevanjem tradicije kao jedinom alternativom izdaji; ali je tradicija birana pažljivo, i u slobodi. Kao i jezik, koji se ovde zove prosto Beograd.

Beogradom je ovde ispisana i Češka, i Španija, puno Španije, i Dubrovnik, i Kragujevac i jedan brojem mali ali u njemu bitan kao u ovoj knjizi, narod: Jevreji. Dorćolska književna juderia, jedan od intrigantnih odeljaka vodiča, zalazi i u davno nestale ulice – Mojsijevu, Davidovu, Avramovu, u srušene sinagoge i među jevrejske pisce srpskog jezika. Sem poznatih velikana, Vinavera, O. Daviča i Kiša, ona skreće pažnju i na Haima Daviča i njegovu ženu Jelenu, Davida Pijadea, Haima Alkalaja, nadrealistu Solomona[2] Bulija. Ovo virenje u svet dorćolskih Sefarda kratko je i pomalo zagonetno. Odaje utisak većeg znanja, koje će radoznali šetač-čitalac morati sam da izbunari. Sem ako na nekom ćošku ne sretne ovu šetačicu.

A ona, očito, traga za takvim susretima, nada im se, za njih se sprema, i samo zato ova knjiga i jeste, nekakav, vodič, a ne prosto zbirka meditacija nad gradom. Jer, autorka računa na umnožavanje znanja, priča o ovom kraju, istorijskih anegdota ili malih ličnih iskustava, sa kojima čitaoci stupaju na njene trase.

Zato u ovoj dorćolskoj knjizi ima mesta i za Savamalu, i za posete rodbini izvan starog grada, i za misaone izlete na Vračar, i za sva mesta potencijalnih susretanja. Čak i za ona koja uistinu ne postoje, ali ih ipak ima. Zbog toga verujem da iščitavanje odavde, iz moje ulice, komunicira njima znanim kodom sa drugim ulicama, možda razbacanim, ali u gradu koji se nikada ne završava – ni na granici Starog grada i Palilule, Dorćola i Tašmajdana, ni dalje, na granici Palilule i Zvezdare, ni pod Avalom, ni preko mostova. Uveden među korice, on može da se pruži bilo gde, a Cetinjska, od koje moje čitanje počinje kao razgovor, može da dospe u ma čiju sobu. Uostalom, čini se da bi Sofija Živković sa istim esejskim raspoloženjem šetala i po većim ili manjim gradovima; možda je ne bi svi jednako nadahnjivali, ali bi u njima sasvim izvesno našla istinitost iluzija, pravilnost krivudanja i manjinske duhovnosti, i još nešto, što u ovoj knjizi opstaje, neprisutno: poeziju.

 

 

[1] Ovde se može guglati ,,flaner“.

[2] Moni de Buli bilo je njegovo umetničko ime.

.

.

.

.

.


Irena Plaović

Rođena u Beogradu 1992. Završila je Filološku gimnaziju, smer za italijanski jezik, i Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu, gde sada radi kao asistent na Srednjovekovnoj književnosti. Na doktorskim je studijama srpske književnosti. Pored naučnih članaka, piše eseje, pozorišnu kritiku i, najčešće, poeziju.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)