Duško Domanović

Jedan čovek i druge priče

.

.

1.

Jedan Čovek godinama živeo u sobi bez prozora, te odlučio da ih na zidu nacrta, ne bi li i on malo svetla i dana ugledao. Namalao jedno krilo, pa drugo, pa treće. Na prva dva spustio roletnu, da mu sunce oči ne prži, a treće ostavio otvorenim, da kroz njega vidi nebo, i krošnje, i ptice, i avione. I da čuje glasove, i žubor potoka što mu je kraj kuće proticao. I komšijska dovikivanja, i smeh dece u proleće. Vremenom su se združili, nerazdvojni postali. Ljudi su ostavljali svoje poslove, i mesecima, nepomično, slušali njegove priče. I verovali u njih, kao što veruju u sebe. Svi. Osim dvojice policajaca, koji su, jednog mračnog, jesenjeg jutra, zbunjeno odmahivali glavama, pokušavajući da dokuče kako je neko mogao ispasti kroz zid na kom nijednog prozora nema.

.

.

2.

Jedan Čovek jeo jabuku, pa razmišljao o tome kako je Kosmos baš dobro udesio da jabuka, eto, bude jabuka, a čovek, eto, da bude čovek, jer bi, da je obrnuto, to jest da je čovek jabuka, a jabuka čovek, priča o njemu počela sa „jedna jabuka jela čoveka“, a to je, prema čovekovom najčvršćem uverenju, ubedljivo najtupaviji i najbesmisleniji početak priče, od početaka samih početaka i njihove zloslutne samozapitanosti o kraju svih krajeva. Eto, o tome je razmišljao Čovek, dok je jabuku jeo.

.

.

3.

Jedan Čovek prolazio pored crkve, a nije se prekrstio. Video ga Jedan Drugi, pa odmah pozvao policiju. U međuvremenu, dok čeka, ubrao jedan oveći gvozdeni krst sa crkvene ograde, te stao njime unakrst Jednog po kičmi da mlati.

„Šta se ovde događa?“, upita policajac koji se na licu mesta pojavio za nepunih pola sata, budući da situacija beše vrlo hitna.

„Ne znam, gospodine“, reče Jedan Čovek, sav u modricama i krvi, „evo dođe mi od čuda da se krstim!“

„Ma nije valjda?!“, reče Drugi. „Sad ti dođe, a malopre jok?!“

„Šta jok?“, upita policajac.

„Pa to da se krsti“, reče Drugi policajcu, „nego prođe mudrijaš kraj crkve, s rukama u džepovima, ko pored turskog groblja.“

„Uh, bio sam jednom na turskom groblju“, odvrati policajac, te po navici ukrsti Jednom Čoveku dve munjevite čizme u bubrege. „Sećam se,neki nesrećnik se prekrstio, pa ga uhapsili, zamislite idiote!“

„Strašno!“, reče Drugi.

„Strašno, nego šta!“, potvrdi policajac.

Te obojica produžiše dalje, a Jedan Čovek ostade na zemlji, modar i krvav, gledajući kako se onoj dvojici putevi pobožno ukrštaju. I prekrsti se Čovek, da li od verovanja, ili od neverovanja, više ni sam nije znao.

.

.

4.

Jedan Čovek bio nezadovoljan načinom na koji razmišlja, pa odlučio da puca sebi u mozak. To je i učinio, te se zaputio u obližnju prodavnicu mozgova, da sebi kakav nov, pametniji i bolji od onog pređašnjeg kupi. Nažalost, radnik u prodavnici mu reče da za Čovekovu glavu trenutno nemaju odgovarajuću veličinu, te ga zamoli da dođe sutra. Zbog toga, Čoveku ne preostade ništa drugo do da se pomiri sa činjenicom da će do sutra, budući bez ikakvog mozga, morati apsolutno tupav da bude. Avaj, sutradan u prodavnici ponovo ne beše mozga njegove veličine, a isto je bilo i prekosutra, kao i za šest dana. Sedmog je dana, kako to obično i biva kad se bez mozga ostane, Čovek već potpuno na svoju potragu zaboravio, nesvesno osudivši sebe na doživotnu tupavost. Kažu da je umro u dubokoj starosti, s kretenskim osmehom na usnama, podsećajući na narcisoidnu zlatnu ribicu koja se uvek iznova oduševi kada u akvarijumskom ogledalu ugleda svoj lik.

.

.

5.

Jedan Čovek celog života želeo da ima brkove, ali mu, avaj, nisu dozvoljavali, najpre roditelji, potom učitelji i nastavnici, onda žena i deca, a na kraju ni osoblje staračkog doma. Stoga Čovek beše prinuđen da brkove pušta krišom, noću, kad niko ne vidi, a da ih brije ranim jutrom, pre nego se drugi probude. I toliko je vešto te svoje brkove krio, da ih nikada niko ni video ni naslutio nije. Čak je i u čitulji bez brkova osvanuo, zbog čega Čovek veselo zaključi da to nije umro on, nego neko sasvim drugi. Neko ko se celog života bojao roditelja, učitelja, nastavnika, žene, dece i osoblja u staračkom domu.

.

.

6.

Jedan Čovek nije mogao da spava, te odlučio da zaspi, kako bi vreme prekratio i nesanicu pregrmeo. No, kad se probudio, opet beše budan. I ništa mu, avaj, opet ne bi jasno. Posle je umro, za svaki slučaj, da se kroz priču uludo ne razvlači, i da čitaoca ne maltretira zaumnim značenjima i izanđalim simbolima.

.

.

7.

Jedan čovek otišao u prodavnicu, s namerom da kupi pivo.

„Žao mi je, komšija“, reče mu prodavačica, „ali piva više nemamo. Baš malopre mi ovde behu neke pijandure, poslednju gajbu kupili. Zamislite, njih trojica, celu gajbu!“

„Šteta“, reče Čovek, „baš sam hteo da uzmem dve.“

„Dve gajbe?!“, reče prodavačica ushićeno. „Sigurno imate mnogo gostiju?!“

„A, ne“, odvrati Čovek, „ja se gostiju gnušam. Ali to mi je mera, znate, dve gajbe pre ručka, pa još dve posle ručka. Da malo prokrvim mozak, ja sam, znate, matematičar.“

„Matematičar?“, otpozdravi prodavačica. „Baš lepo. I ja vam se ovde, znate, po ceo dan matematikom bavim. Kad bih vam rekla šta sam sve samo danas sabrala, oduzela, pomnožila i podelila, verujem da bi čak i vama bilo teško da to izračunate.“

„Verovatno“, reče čovek, „računanje mi nikad nije bilo jača strana.“

„O, razumem vas“, reče prodavačica, „i ja sam s jačom stranom vazda slabija bila. Da me ne shvatite pogrešno, to ne znači da nisam udata. Ali nisam, ako vas već zanima.“

„Nije baš da me zanima, ali je zanimljivo“, reče Čovek.

„Šta je zanimljivo, komšija?“, upita prodavačica.

„Pa eto, to“, reče Čovek, „da jedna tako pametna žena koja tako divno sabira, oduzima, množi i deli nije udata. Baš šteta.“

„Da, šteta“, reče prodavačica, „ali biće sutra.“

„Šta će biti sutra?“, upita Čovek.

„Pa piva“, reče prodavačica.

„Kog piva?“, upita Čovek.

„Pa onog za vas“, reče prodavačica, „za pre i posle ručka.“

„Ah, nažalost, ja već odavno ne ručam, na dijeti sam, znate“, reče Čovek. „A i ne pijem pivo, znate. Baš malopre videh neku trojicu pijandura kako gajbu nose. Zamislite, njih trojica, celu gajbu! Nego, dajte mi, molim vas, jedan limun, za jednu lepu limunadu.“

„Žao mi je, komšija, nemamo više limuna. Baš malopre neka tri dripca poslednji komad kupiše. Zamislite, njih trojica, a jedan limun! A baš šteta, sigurno bi vam sad limunada prijala.“

„Nije za mene“, reče čovek, „za goste je, ja ne pijem limunadu.“

 „O, dolaze vam gosti?“, upita prodavačica.

„A, ne, nikako“, reče čovek, „gnušam se gostiju. „Ali volim da imam limuna, za slučaj da dođu.“

„Pametno“, reče žena, „tako i ja. Zato se ni udala nisam. A vi? Jeste li oženjeni?“

„A šta kažete, piva nemate?“, upita Čovek.

„Nažalost, nemam“, reče prodavačica, „baš mi malopre ovde behu neke pijandure, poslednju gajbu kupili. Zamislite, njih trojica, celu gajbu?!“

„Strašno!“, reče Čovek.

„Strašno!“, reče prodavačica.

„Oprostite“, reče Čovek, „žurim na ručak, a i gosti me čekaju.“

„Oprostite vi“, reče prodavačica, „evo i ja moram da žurim, muž samo što nije došao po mene.“

„Do viđenja“, reče Čovek.

„Do viđenja“, reče prodavačica.

.

.

8.

Jedan Čovek godinama jeo samo jednom dnevno, i to isključivo uveče, pred spavanje. Tako se jednom pred san zaneo, pa pojeo veknu hleba, paštetu, pet kuvanih jaja, kesicu majoneza, pola tegle ajvara, pakovanje napolitanki, dve čokoladice što ih je našao u ormaru među čarapama, tri paprike u pavlaci i četiri kisela krastavca, te se spremao da zasladi konzervom tunjevine koju je slučajno otkrio u frižideru, iza prazne kantice od masti, dok je tražio luk, jerbo mu se luk baš silno prijeo. Tad pomisli da je možda preterao, pa sam sebi reče: „Nećeš valjda i tunjevinu, svinjo debela?!“ Tu se malo postidi, i sam sebi odgovori: „Dobro, de, u pravu si, evo neću.“ Pa doda onom Drugom Sebi: „Hoćeš možda ti?“ „Šta znam, i mogao bih“, reče mu Drugi, i pojede tunjevinu. A Čovek, avaj, gladan na spavanje ode.

.

.

9.

Jedan Čovek se silno u Zvezdu zaljubio. Toliko silno, da je odlučio da do nje odleti, kako zna i ume. Konstruisao balon, opremio ga neophodnim potrepštinama, te se najzad, nakon brojnih komplikovanih priprema, u vazduh otisnuo. No, kada bi balon prestao da se u visine diže, Čovek beše prinuđen da se, malo-pomalo, oslobađa tereta. Najpre je bacio hranu, vodu i rezervnu garderobu, što mu je pomoglo da vazduhom još malo uvis plovi. Avaj, to ne beše dovoljno, te Čovek poče iz korpe balona da baca jedino što mu beše preostalo, delove sopstvenog tela. Najpre ruke, jednu pa drugu, potom isto tako noge, te trup i vrat, dok mu samo glava ne ostade. Ovako oslobođen tereta, balon se podiže toliko visoko da je na samo metar od Zvezde dobacio, te se tu zaustavio, od težine dalje ni da mrdne. Stoga Čoveku ne preostade ništa drugo, nego da i glavu sopstvenu iz korpe izbaci. Istog momenta kada je Čovek to učinio, balon se podiže do Zvezde, koja se odmah u Balon zaljubi, izgrli ga i izljubi, te mu u nastavku priče rodi osmoro dece.
„Bože, kako je ovo dirljivo, lepše ni sâm ne bih mogao smisliti“, mišljaše Čovek radosno, dok su ga na zemlji sastavljali, od razbacanih ruku, od razbacanih nogu, od razbacanog trupa, od razbacanog vrata, očajnički tražeći glavu, kojoj ni traga ni glasa ne beše.

.

.

10.

Nakon višedecenijske potrage za poslom, Jedan Čovek naišao na oglas u kom se traži radnik za rad u lokalnoj trafici. Kada mu je poslodavac, već posle prvog razgovora, rekao da može početi čim pribavi neophodnu dokumentaciju, Čovekovoj sreći ne beše kraja. U roku od nedelju dana izvadio je potvrdu o dedinoj krvnoj grupi, potvrdu da ima uši, lekarsko opravdanje za izostanak sa časa muzičkog iz trećeg osnovne i tetkino svedočanstvo o završenom kursu daktilografije, te mu ostade još jedino da se pobrine za izvod iz matične knjige umrlih. Kako bi ubrzao proces, Čovek istog dana ode kući i umre, prethodno uredno opeglavši odelo i spremivši užinu za svoj prvi radni dan. Sinhronizovanom akcijom uigranog lanca šalterskih službi, neophodan dokument na Čovekovu adresu beše dostavljen za manje od četiri sedmice, te se Čovek srećan pojavi pred svojom trafikom, u opeglanom odelu i sa užinom u kesi. No, na Čovekovu ogromnu žalost, poslodavac mu reče da je njegova pozicija u međuvremenu popunjena.
„Baš šteta“, pomisli Čovek. „Da sam bar znao ranije, pa da ne umirem, da mi ovako divna užina ne propadne.“

.

.

11.

Jedan Čovek prao zube, pa pomislio: „Mogao bih i kosu oprati, kad sam se već pokvasio.“ I bez mnogo dvoumljenja, poturi glavu pod tuš, te kosu opere. U isto vreme, na suprotnom kraju sveta, Jedan Drugi se nabo na iglu, gledao kako mu iz vrha kažiprsta izviruje kap krvi, te mu kroz glavu proleti misao: „Kad već krvarim, mogao bih se i ubiti.“ Tu uzme pištolj, i upuca sebe u glavu, najpreciznije što ume.
„Eto, kako se čudno ljudske priče isprepliću“, pomisli pisac, ushićeno.

.

.

12.

Jedan Čovek pročitao u novinama da se ljudi goje zbog premalo sna. Budući i sâm prilično nagojen, Čovek odluči da ostatak života prespava, ne bi li tako predupredio dodatno gojenje, te ne bi li nekako izboksovao da makar ne umre debeo, kad je već debeo tolike godine živeo. Avaj, nakon četiri sata bezuspešnog prevrtanja po krevetu, nesanica i dalje beše neumoljiva, a Čovek, jerbo ne imađaše zdravstvenu knjižicu i ne mogaše sebi da priušti legalne bromazepame, beše prinuđen da se uspavljuje čvarcima, slaninom, vrućim hlebom, kiselim krastavcima i mortadelom, sve pazareno na kredit kod lokalnog švercera. Posle nedelju dana ove samotorture, Čovekovo srce najzad prepukne, a Čovek, nesrećnik, umre, deblji no ikad. Grobari mu zbog toga naplatiše duplo grobno mesto i duple dnevnice za kopanje, a onaj lokalni švercer mu, zbog duga, svu hranu sa sahrane zapleni. I malobrojni posetioci, jakako, na sahrani ostadoše gladni, iako su, rekoše, zbog ove manifestacije ručak kod kuće preskočili.
„To samo spavalo, ništa radilo nije, vidi ga kako je nagojen“, reče jedan od nezadovoljnih gostiju. „Čitao sam pre neki dan u novinama da se čovek goji od previše spavanja.“
„U kojim novinama?“, upita Čovek. „Biće da sam pogrešne novine čitao!“
„Sasvim moguće“, reče gost, te ode kući da ruča, i da posle ručka malo odrema.
A u novinama, sutradan, na naslovnoj strani, iskoči veliki članak o tome kako ljudi koji vole kengure nikako ne bi trebalo da se voze automobilom, jer to, prema istraživanju stručnjaka sa jednog američkog univerziteta, ume opasno da razjari lovce na ucenjene glave.
„Da sam ovo ranije pročitao, tačno bih došao peške“, pomisli Čovek.

.

.

13.

Jedan Čovek čitao knjigu u svom stanu na petnaestom spratu, zaneo se usled nesrećne ljubavi dvoje glavnih junaka, te u tom zanosu kroz prozor ispao. Posle su mu ljudi na sahrani prigovarali da je hteo da ispadne pametan, što je Čovek odsečno demantovao, jer bi u tom slučaju, kako kaže, čitao kakvu pametniju knjigu. Sve u svemu, otad nije čitao ništa, čak ni račune za struju, zbog čega mu sudski izvršitelji, po hitnom postupku, oduzeše grobno mesto i prodadoše ga povoljno jednoj dobrostojećoj gospođi sa švajcarskom penzijom. A Čovek je, kažu, preoteo ženu iz one knjige, ona ga je, vele, silno unesrećila, te se od te nesreće Čovek ubio skokom kroz prozor svog stana na petnaestom spratu.
„Ako ovako nastavim“, pomisli Čovek, „do kraja ništa od mene za sahranu neće ostati. No, bolje i to, nego da struju plaćam.“

.

.

.

.

.


Duško Domanović

Rođen u Adranima kod Kraljeva 1979. godine. Diplomirao na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Objavio knjige poezije „Nedelja popodne“ i „Veći od života (Bukovski ovo nikada nije radio“), kao i zbirku kratkih priča „Puna linija“.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)