Oto Oltvanji

Jednom sam ranije prošao ovuda

.

.

.

Te noći kad sam pobegao od žene, otišao sam na jedino mesto gde sam znao da me neće naći. Za to je bilo dovoljno da sednem u kola i odvezem se više od sto kilometara jugoistočno od glavnog grada. Za uspešan beg mogao sam da nađem i neku kafanu, javnu kuću ili samo negde da prespavam dok ne sredim misli, ali sve bi to bila kratkoročna rešenja. Nisam se dvoumio jesam li odabrao pravo mesto. Dobro sam upamtio očeve reči. Ostalo mi je toliko malo uspomena na njega.

„Bog tu nije rekao laku noć“, rekao je. „Bog ni ne zna da ovo postoji.“

U redu, možda sam pre toga ipak svratio u kafanu. To je refleks, ništa tu ne mogu, kakav bih umetnik inače bio. (U javnu kuću nisam otišao.) Ali to ništa ne menja, ideju za odlazak gajio sam odranije. I nisam popio toliko da ne mogu pravilno da rasuđujem, sigurno ne da ugrozim druge ili sebe u saobraćaju. Sto trideset kilometara odvezao sam bezbedno, držeći se ograničenja brzine i drugih propisa, sve vreme svestan gde se nalazim, koliko je dubok mrak oko mene. I kuda sam se uputio.

Tik pre nego što sam ušao u klisuru, prednjim levim točkom prešao sam preko rupe na putu. Auto je poskočio tako da sam se čelom očešao o retrovizor. Gledajući kroz prirodnu kapiju klanca, video sam da je nebo s druge strane ljubičasto, vodopad pod njim tirkizna izmaglica, okolne stene prekrivene zlaćanom patinom. Sve kao što sam se sećao. U toj jednoj sekundi, možda i kraće, zurio sam u poznate boje i oblike želeći da trenutak potraje. Ali onda sam ušao u klisuru i sve je bilo gotovo. Svet se vratio u mrak, ponovo je poprimio krzave senke. Trljao sam čelo vozeći dalje.

Pre toga, tokom dva sata bega iz velikog grada, bio sam bombardovan dobovanjem kukaca o vetrobransko staklo, besnim, isprekidanim sirenama, zavijanjem kamiona u prolasku, bilo da ja obilazim njih ili, čim malo usporim, oni mene. Sad sam, pak, jedva nazirao zvuk sopstvenog motora, a lada niva nije tih automobil. Činilo mi se da slušam samo šuštanje guma po starom asfaltu.

Bilo je i drugih naznaka da sam ulaskom u klanac prešao nekakvu nevidljivu, umišljenu barijeru. Gotovo je trenutno nestao signal u mom mobilnom telefonu; protiv toga ništa nisam imao. Ali otkad sam poslednji put proveravao, kazaljka za gorivo poravnala se s crvenom linijom; u vezi s tim morao sam nešto odmah da preduzmem.

Mogao sam samo da vozim dalje. Zato što je motor mog auta u klisuri bio tih, nisam odmah primetio kad se ugasio. Jedno vreme sam jezdio na sopstvenoj inerciji, a onda počeo da usporavam. Uhvatio sam zamajac niz poslednju padinu i popeo se najviše što sam mogao, do vrha narednog brega. Elegantno sišavši s druma, parkirao sam u grmlje. Nikad pre nisam testirao ladin rezervoar do njegovih krajnjih granica. Mislio sam da ću imati više vremena, ali to je bila jedna od mojih mnogih hroničnih boljki.

Izašao sam iz kola na mesečinu osećajući da sam ostao sam na svetu. Iz trave kraj puta virila je pocepana kamionska guma kao odbačena zmijska koža. Nisam morao mnogo da biram: mogao sam da se vratim ili pođem napred, dublje u klisuru. Nisam se, istina, sećao kad sam iza sebe poslednji put video benzinsku pumpu, a, s druge strane, krajolik preda mnom nije delovao kao da je u njemu ikad bilo nečeg sličnog. Uzeo sam praznu kantu iz gepeka, zaključao kola i pošao napred.

Nisam bio sam. Umirivao me je hor noćnih ptica iz šumarka s druge strane puta. Pevale su pesmu potpuno drugačiju od graktanja svraka na koje sam navikao u gradu. U provaliji ispod mene vijugala je pruga koja je delovala nekorišćeno, možda čak godinama, povremeno nestajući u mračnim grotlima tunela. Bilo mi je lakše dok sam kraj sebe imao tu prugu kao vodilju.

Bio sam u lošijoj kondiciji nego što sam mislio. Kad sam se bez daha uspeo uz najstrmiju deonicu, s druge strane brda nije me čekala spasonosna pumpa, čak ni naselje ili poneka kuća. Preda mnom se pružao prizor u savršenom skladu svih elemenata, u najširem rakursu, kao trodimenzionalna karta, torta od planina, uvala i potoka. Sve je bilo osenčeno u slojevima, nijansama svetla, mraka i sivog. Nikad nisam toliko želeo da ovekovečim neki pejzaž, da se poigram neiscrpnim zalihama bele tempere u crnilu.

Ali bilo je tu još nešto. Žudeo sam da uronim u taj krajolik i ostanem u njemu, ne samo da ga prenesem na platno i pođem dalje, kao svaki put pre. Svi segmenti prizora bili su tako jasno isparcelisani u celine i stilove, kao da gotove slike već postoje, uramljene i poslagane tako da pričaju priču, slikarska izložba u prirodi. Samo je trebalo sve te slike da uberem i postale bi moje.

Disao sam oštar, hladan vazduh punim plućima. Bistrio mi je glavu izbacujući ostatke alkohola u meni i ponovo me opijao svojom čistotom. Nije me iznenadilo što sam želeo da ostanem tu, isto mi se desilo i kad sam prvi put bio ovde. U čitavom tom bogatstvu linija i oblika izdvajao se jedan detalj. Na pašnjaku kraj puta ocrtavala se silueta visoke, grubo sklepane osmatračnice. Imala je lestve, ogradu s tri strane i skraćenu nadstrešnicu odozgo. Prizor te napuštene skalamerije od crnog drveta u meni je izazvao tugu. Bila je nekompletna bez svog osmatrača.

U noći sam začuo zviždanje. Neko je pleo prostu melodiju od tri tona koju je naneo vetar, ali nije umeo da zviždi. Muzika se često prekidala, ostajala bez vazduha. Pokušao sam da nazrem nekog oko osmatračnice, ali tek kad je zvižduk postao glasniji, shvatio sam da mi se približava drumom.

Pogrbljena figura spuštala se opreznim hodom ka meni, kao da je svaki korak boli. Žacnuo sam se kad sam je spazio, iako je bila visoka, suviše pokretna, mlađahna. Ubedio sam se da mi ne predstavlja pretnju, ali nije mi bilo svejedno. Pridošlica je zastala na skoro metar od mene i tek sam tad video da je to mladić gustih, namrštenih obrva i masne kose koja mu pada u oči. Moram priznati da mi je laknulo.

„Došao si da vidiš pećinu?“, upitao je. Glas mu je bio istovremeno dubok i kreštav, kao u tinejdžera, mada mi je izgledao starije.

„Koju pećinu?“

„Pa Dubočku. Svi pre ili kasnije žele da vide pećinu.“ Zvučao je razočarano što to odmah nisam potvrdio.

„Zanima me gde mogu da natočim malo benzina.“

„Stao ti je auto?“

Pokazao sam palcem iz sebe. „Ostavio sam ga na prethodnom brdu. Ili je on ostavio mene.“

 Mladić me je gledao kao da mu je moj pokušaj duhovitosti nerešiva zagonetka. „Najbliža pumpa je sedam kilometara odavde.“ Slegao je ramenima. „Sada ionako ne radi.“

Prvi put sam osetio tračak žaljenja zbog odluke da dođem ovamo. Bilo je to više razočaranje u sopstveni instinkt, u krajolik koji mi je u mislima uvek zauzimao posebno mesto, a možda nije trebalo.

„Kuda ti?“, upitao sam. „Negde u provod?“

Ispustio je iz sebe zvuk koji bi u veselijem okruženju prošao kao smeh. „Kad počne da me boli glava, ne mogu da spavam“, rekao je. „Pođi sa mnom. Ja sam Ševa. Prespavaćeš kod nas, pa ćemo ujutro po benzin. Moj otac će te primiti.“

Okrenuo se i pošao ne sačekavši da vidi šta sam odlučio; prekoračivši metalni graničnik druma, potonuo je s druge strane. Stuštio sam se za njim niz travnatu padinu.

„Ti bi sada kod kuće išao u provod?“, upitao je.

„Možda ćeš misliti da sam lud, ali meni je ovde bolje.“

Pogledao me je iskosa. „Bio si već na ovu stranu?“

„Jednom sam ranije prošao ovuda“, rekao sam. I to je bila istina.

Kao dete sam često putovao s roditeljima na more, automobilima popularnim u socijalizmu, tristaćem, škodom, jugom. Moj otac bio je jedan od onih vozača koji bi, da se on pita, svaku deonicu odvezao u cugu. Usputne stanke pravio je samo zbog nas. Bio je toliko posvećen vožnji da se usredsredio na jedno: stići što pre. Sve ostalo, kao pauze, koliko god kratke bile, samo su mu nepotrebno odvlačile pažnju od tog cilja. Zato smo se majka i ja i iznenadili kada je prilikom povratka sa letovanja osamdeset šeste najavio da ćemo skrenuti sa naše zacrtane putanje. Uveravao nas je da će nam se dopasti ono što želi da nam pokaže. Skrenuli smo s autoputa na istok i tad nas je prvi put uveo u klisuru, ovu klisuru. Zaslepile su me nesvakidašnje boje neba, vodopada i stena. Tako mi je izgledalo sve u ovom raju opasanom planinama: kao nečije poigravanje onim što možeš videti u prirodi. Paleta boja ovde nije bila zacrtana niti konačna. Zaustavili smo se da pijemo vodu s potoka. Seljani su nas poslužili jagnjetinom. Otac je uživao kad je video koliko uživam. Kad smo toga dana kasno uveče stigli kući, objavio je mojoj majci da želi razvod i napustio nas. Nisam ga video narednih pet godina, a posle toga ne više od jednom godišnje.

I jedina mrlja u tom predivnom iskustvu dok je trajalo, kao najava onoga što čeka majku i mene, bila je pogrbljena starica u crnini. Ni dan-danas nisam siguran da sam je stvarno video, da je u godinama koje su usledile nisam pridodao uspomeni, kao nagoveštaj da svet nije uvek bajno mesto. Dok smo to popodne boravili u klisuri, samo je jednom pokušala da nam priđe, ali se ne sećam da je uspela da pusti glas od sebe. Kad se suviše približila, meštani su je odvukli da nam ne kvari ugođaj.

Ništa od toga, naravno, nisam mogao da ispričam svom mladom vodiču. Kuća u uvali do koje me je doveo mogla je da bude ista ona pred kojom sam pre toliko godina jeo jagnjetinu, ali znao sam da nije. Izgledala je kao da je konzervirana u drugom vremenu, održavana i voljena. U krugu svetla oko dvorišta, video sam podšišanu travu, uredno složene bale sena, zadnji branik kamioneta parkiranog pod strehu. Iza drvenog obora, u mraku se talasala crna vuna oblih životinja. Pre nego što je odškrinuo vrata s prozorčićem prekrivenim čipkanom zavesom, mladić me je pozvao pokretom glave i rekao:

„Oca zovu Bica, od ubica. Nikog nije ubio, samo je strog.“

Nasred glavne prostorije nalazio se veliki drveni sto, za kojim je sedeo osunčani prosedi muškarac, istog pogrbljenog, krakatog stava kao u mladića. Pred sobom je imao načetu pogaču, flašu prozirne tečnosti i dve čašice, jednu okrenutu naopačke.

Nad sudoperom u uglu, visoka devojka pletene kose prala je posuđe. Mladić joj je prišao hitrim korakom, prihvatio tanjir koji je isprala i obrisao ga krpom. Devojka mu je uputila pegavi osmeh. Muškarac za stolom me je pogledao, krupnom dlakavom šapom prevrnuo čašicu viška i nalio mi rakiju.

„Morao sam da se sklonim negde“, rekao sam. „Moja kola…“, zaustio sam, ali je Bica odmahnuo rukom kao da nisam prvi s takvim problemom kom je pružio utočište. Pokazao mi je da sednem.

Prihvatio sam ponuđenu rakiju. Pili smo u tišini. Svaki put kad je sipao sebi, dolio je i meni. Prostorija je mirisala na zdele pune šljiva, breskvi i trešanja na kredencu. Moj mobilni telefon nije više reagovao ni na jednu komandu, te sam ga odložio u džep jakne i zavukao patent zatvarač.

„Od čega bežiš?“, upitao me je domaćin.

Mogao sam da kažem bilo šta, ali sam shvatio da nema svrhe kriti, makar ne od njega. Rizikovao je mnogo više kad je pustio stranca u kuću.

„Od svoje venčane supruge“, rekao sam. Čak sam osetio olakšanje kad sam to izgovorio.

Podigao je jednu čupavu obrvu. Devojka i mladić zastali su s pranjem i okrenuli se ka meni.

„Moja žena je…“ Uzdahnuo sam. „Opasna sama za sebe. Ali ima zajebanog brata.“

„Kako to?“

„On i njegovi vucaraju okolo teško naoružanje i nose naočare za sunce noću.“

„Pa šta si joj uradio? Jesi li je tukao?“ Po načinu na koji je to izgovorio nisam mogao da ocenim da li bi osudio ili odobrio moj potvrdni odgovor.

„Ne, taman posla“, rekao sam. „Posvađali smo se. Rekao sam joj da je ne volim.“

Zavrteo je glavom. „Možda si zaslužio da stradaš.“

Devojka i mladić su se vratili poslu. Kad su završili, Ševa mi je kratko klimnuo glavom, izvadio cigarete iz džepa i izašao na dvorište.

„Ljupka“, rekao je Bica.

Pegava devojka mi je uz pogaču nasekla sir, pršutu i paradajz. Pošto me je poslužila, povukla se u susednu prostoriju u kojoj sam video delove tri visoka kreveta. Nisam ni bio svestan koliko sam gledan. Kad sam pomazao večeru, Bica je ustao i poveo me uz stepenice na tavan da mi pokaže gde ću spavati.

Krevet u uglu je škripao, ali čim sam utonuo u njega više nisam mogao niti želeo da se pomerim. Omamljen planinskim vazduhom i rakijom, u noćnoj tišini sam čuo nešto što je zvučalo kao kolektivni uzdah ukućana, starijeg muškarca i dvoje mlađe dece: ispušten maltene istovremeno, kao simfonija izraza nekakvog dubokog, hroničnog bola, na granici melodičnog jauka. Osluškivao sam da li ću čuti još nešto, ali se više ništa nije desilo, a ja sam se umorio od čekanja i zaspao.

Te noći nisam sanjao svoju ženu, već nešto što inače ne sanjam: radove koje sam naslikao, umesto onih koji su me tek čekali. Redefinisane predele od kojih zastaje dah, „specifično ukrštanje hiper-realizma i nadrealizma“, kako ih je nazvao jedan kritičar. Planine u oblacima zagasitih boja, rajske prizore u negativu, naopake perspektive. Slike koje je moja majka mrzela, a koje otac, koliko znam, nikad nije ni video. I na najvećem broju njih, uvek negde u ćošku, kao viđena krajičkom oka, čučala je pogrbljena prilika u crnom, umesto jedinstvenog potpisa autora. Uvek umirujuće statična.

Pogrbljena starica sa većine mojih slika unela mi se u lice kao da želi nešto važno da mi kaže, a ja sam se trgao iz sna i video da nada mnom stoji moj domaćin. Između crepova probijala se prva svetlost dana.

„Treba da pođemo“, rekao je Bica.

Sišavši sa tavana, video sam Ševu i Ljupku kako sede za stolom, tamnih podočnjaka kao da nisu ni trenuli, izbegavajući da me pogledaju u oči. Prebacio sam praznu kantu u Bicin kamionet i popeo se na suvozačevo mesto. Izašavši zemljanim putem na asfalt, krenuli smo na suprotnu stranu od one gde sam ostavio kola.

Prvi put posle toliko godina, po danu sam video boje koje sam doživljavao kao svoje, boje koje su me proslavile u zemlji i svetu. Zbog specifične konfiguracije terena, izolovanosti uokvirene planinama, sunčevi zraci ovde su ulazili pod drugačijim uglom. Upijao sam sve što vidim ne znajući kad će mi se sledeći put ukazati prilika za tako nešto.

Moj domaćin nije delio moje oduševljenje. „Nešto nije u redu?“, upitao sam videvši kako se mršti na put.

„Nisam dobro spavao“, rekao je.

„Bolela te je glava?“ Kad me je zapanjeno pogledao, objasnio sam: „Tvoj sin se žalio na isto sinoć.“

Slegao je ramenima. „To je na mene povukao.“

Dok smo ulazili dublje u klisuru, kraj puta sam video još jednu praznu osmatračnicu. Nije mi delovala zapušteno niti trošno.

„Za šta vam služi ovo? Da motrite dolazak neprijatelja?“, upitao sam napola u šali.

„Za gradonosne oblake.“ Podigao je obrvu. „Znaš šta je to?“

„Jesam iz grada, ali nisam idiot.“

„A čime se baviš?“

Sam sam se napenalio, naravno. Pitanje bi usledilo pre ili kasnije, a još nisam naučio da se osećam prijatno dok odgovaram na njega.

„Slikam.“

Nasmejao se jednom, glasno, kao da je zalajao. „Mazalo? Od toga može da se živi?“

„Ima dobrih perioda.“

Bica je frknuo i zavrnuo volan bez paljenja migavca, naglo skrenuvši na pumpu sa samo dve točilice. Iz kućice koja je izgledala više kao kabina za naplatu putarine izašao je sredovečni tip s nakrivljenim umašćenim kačketom.

„Natoči čoveku, Drakša“, poručio mu je moj domaćin. „Ostavio je kola na putu.“

„Došao si da vidiš pećinu, a?“, upitao je pumpadžija. Osmeh mu je nestao s lica kad ga je Bica popreko pogledao.

„A ta pećina“, rekao sam dajući mu kantu. „Na koju je stranu?“

Drakša je pogledao Bicu, spustio glavu i krenuo da odvrće poklopac kante. Neodređeno je mahnuo u pravcu nastavka druma kojim smo došli.

„Ima li neko obeležje kraj puta?“

„Hrast“, rekao je Drakša tiho. „Kriv kao slovo z.“

Moj domaćin se nakašljao, a radnik je zabio pištolj s crevom u kantu i posvetio se točenju.

„Zašto su došljaci opsednuti tom pećinom?“, upitao sam.

„Zbog glupih bapskih priča“, rekao je Bica. „Ale i bauci, mo’š misliti.“

„Ale? Ima neka ala?“

„Koja zviždi“, dobacio je Drakša gotovo besno, u inat mom domaćinu. Utovario je punu kantu na kamionet i pokušao da odbije novac, ali sam mu nabio svežanj u džep kombinezona na grudima. Okrenuo se i vratio u svoju kabinu bez pozdrava.

U povratku, Bica je bio taj koji nije dozvolio da se vozimo u tišini. „A kad nisu dobri periodi?“, upitao je.

„Molim?“

„Šta radiš kad ne uspeš da živiš od mazarija?“

 „Žena mi je, što se kaže, dobrostojeća“, rekao sam.

„Ona te izdržava dok ti slikaš. Šta njen brat ima protiv tebe, pitam se.“

Uzdahnuo sam. „Sestre slavnih kriminalaca se ne zaljubljuju u slikare. Možda samo namerno, da bi nervirale braću.“

„Pa jesi li joj rekao istinu?“

„Kad?“

Coknuo je jezikom. „Kad si rekao da je ne voliš.

„Ne znam“, odgovorio sam iskreno, osećajući kako se u meni skuplja bes. „A što se tebe to toliko tiče? Gde je tvoja žena, domaćine? Majka tvoje dece?“

„Stigli smo“, rekao je.

Zanjihavši se kao da će izgubiti ravnotežu, kamion se ukopao pored parkirane lade nive. Moj narandžasti auto odskakao je čak i od krajolika punog neobičnih boja.

„Čudan ti je izbor automobila“, rekao je Bica.

„Nasledio sam ga od oca“, odgovorio sam.

Klimnuo je glavom. Ostao je da sedi u kamionu dok nisam pretočio gorivo. Shvatio sam da čeka da uđem u svoje vozilo i odem. Primio me je u kuću, nahranio, postarao se da mi ništa ne zafali i da se bezbedno vratim odakle sam došao. Trebalo je da mu budem zahvalan, ali nešto mi je smetalo. Možda ovo poslednje: njegovo očigledno nestrpljenje da me se reši.

Šturo sam mu se zahvalio, seo za volan i krenuo. Gledao sam ga u retrovizoru dok nisam odmakao toliko da pokrene svoj kamionet i pođe kući. Čim mi je nestao sa vidika, napravio sam polukružno okretanje i pošao nazad.

Prošao sam pored mesta gde me je sinoć našao njegov sin, gde smo se spustili u uvalu do njihove kuće, gde je zemljani put vodio ka njihovom dvorištu. Kroz prašinu koju je digao odlazeći video sam zadnja svetla njegovog kamioneta. Prošavši, konačno, pored benzinske pumpe i Drakše koji je zbunjeno gledao za mnom, dao sam gas.

Možda samo još nisam bio spreman da se vratim u svoj svet. Uvredili su me tim prikrivenim izbacivanjem iz svoje sredine. Hteo sam da vidim šta to ne žele da vidim. Hvatao sam krivine u većoj brzini nego što sam navikao na nepoznatom terenu te umalo promašio skretanje pored hrasta izlomljenog u obliku slova z. Zakočio sam, vratio se unatrag i pošao uzbrdo po šljunku i kamenju. Moj auto je neko vreme dobro podnosio uspon, verovatno sposoban da osvoji još koji, ali sam odlučio da ga poštedim zaustavivši ga na proširenju puta ispod visokih borova. Dalje sam išao peške.

Šetnja je bila duga i naporna. Odustao bih da me nije mrzelo da se posle tolikog truda vratim praznih ruku. Na kraju, pećinu sigurno ne bih našao da do nje nije vodila sveže utabana staza. Spuštala se tako naglo da je izgledalo kao da su horde ljudi u cipelama raznih veličina bezbrižno odšetale u provaliju. Nagnuo sam se preko ivice i video da zavija pod maltene pravim uglom ispod velike stene, pod koju sam morao da se uvučem čučeći. Nekoga nije mrzelo da se tu zavlači, što je samo produbilo moju znatiželju.

Izbio sam na visoravan pred pećinsko okno krzavih ivica. Ličilo je na razjapljena usta sa zubima pirana.

Šta sam očekivao da ću zateći unutra? Alu koja zviždi?

Tokom godina čitao sam malo o kraju, zanimalo me je zbog slika, ali to je uvek bila više faktografija i topografija, a vrlo malo folklor, inače bih možda i naleteo na slično predanje. Ovako nisam znao detalje, koliko je priča utemeljena u stvarnosti, koliko ljudi ovde stvarno veruju u nju.

Oprezno sam zavirio u otvor, ali sam unutra osetio samo hladan i ustajao vazduh. Kad sam zakoračio u šire predvorje, nazreo sam prazne plastične flaše, zgužvane kese od grickalica i nedopušene čikliće. Dalje se put naglo sužavao u potpuni mrak.

Nešto crno, zgureno i preveliko za sitnu životinju povuklo se u tminu, ali sam uspeo da registrujem pokret. Bio sam siguran da mi se nije pričinilo. Telefon u mom džepu i dalje je bio beskoristan za sve funkcije, a drugog izvora svetla nisam imao. Bez svetlosti, nisam bio siguran da ću smeti da zađem u tu rupu.

Stajao sam ukočeno, dok mi je srce tuklo toliko jako da mi se zalelujalo pred očima, kad sam čuo glasove ispred pećine. Morao sam brzo da odlučim. Pomoglo je što sam se više plašio onog unutra, šta god to bilo, nego ljudi napolju.

Kad sam iskoračio na dnevno svetlo, video sam da ljudi još nisu stigli pred pećinu; glasno su pričali dok su se čučeći provlačili ispod stene. Imao sam taman toliko vremena da se zavučem iza stene i taman toliko mesta da im se sklonim sa vidika a da ne padnem u provaliju.

Na visoravan su, jedno za drugim, izbila poznata lica. Bica, njegov sin Ševa i ćerka Ljupka, porodica visokih. Poslednji je stigao onaj koji nikako nije mogao biti u rodu s njima, Drakša sa pumpe. Njih četvoro rasporedili su se u polukrug ispred pećine, ali u nju nisu ulazili.

„Dobro, pa gde je sad?“, rekao je Drakša.

„Kazao sam ti da nije ovde“, pobunio se Ševa.

„Ovoga ne bi bilo da se nisi raskokodakao, Drakša“, rekao je Bica.

„Znaš i sam koliko se tek navrznu kad ih odgovaraš od pećine.“

„Ih, vidim pomogao je taj pristup.“

„Kud se deo onda?“, odbrusio je Drakša. „Znamo gde je ostavio kola.“

Ševa je rekao: „Ako ga sad ne nađemo, ova tri dana prerašće u sedam. A kad ga ni tad ne budemo našli…“

„Ne možemo da ga ne nađemo za tri dana“, rekao je Bica.

„Dvadeset jedan dan ovoga ne bih izdržala“, promrmljala je Ljupka. „Ovog zvuka.“

Svi su načas ućutali.

 „Osećaš li kako jenjava, Ljupka?“, upitao je Ševa, kao da želi da je uteši.

„To samo znači da će se uskoro pojačati“, odgovorila je ona.

Nije mi bilo jasno o čemu govore. Nisam čuo ništa, sem vetrića u krošnjama drveća ispod mene, i njega veoma slabo.

Bica se obratio svima. „Ševo, ti još jednom pročešljaj kraj oko pećine. Ljupka, ti pođi uz reku. Ja ću motriti drum, javiću ostalima s one strane. A ti, Drakša, znaš šta treba da uradiš s njegovim kolima. Ajde, raširite se i samo bez panike.“

Napustili su plato pred pećinom spustivši se u tišini jedno za drugim u rupu. Još dugo nisam smeo da promolim glavu, nesiguran da li su stvarno otišli. Opkolili su me. Zaplenili su mi kola. Nisam znao kuda ću i šta dalje.

Kad sam utrnuo iskoračio iza stene, pred ulazom u pećinu ugledao sam crnu pogrbljenu priliku.

Toga sam se sve vreme plašio, još od onda kad sam ugledao Ševu na noćnom putu. Svih ovih godina, ako ćemo pravo. Starica iz mojih sećanja, mojih snova i mojih slika, bila je stvarna. Stajala je u crnim ritama, istovremeno suviše definisana i nejasna da bih podneo da na njoj duže zadržim pogled. Nije joj se videlo lice, iz marame na glavi nalik kapuljači izvirivao joj je samo vrh isturene brade. Bio sam siguran da me je spazila. Čekao sam da vidim šta će uraditi, ali bila je zauzeta nečim drugim.

Prišavši ivici platoa kao da lebdi, zavirila je u ponor. Iskoristio sam trenutak njene nepažnje da se povučem iza stene, ali sam se od manjka krvi u glavi ili ukočenosti u nogama zateturao, pogrešno procenio koliko mi je mesta ostalo do ivice i skoro proklizao. Odronio sam grumen zemlje pod sobom i očajnički se uhvatio za stenu. Kad sam pogledao dole, video sam kako me odozdo besno gleda Ševa.

Provirio sam iza stene, na jedinu drugu stranu za beg, i video da je prilika u crnom podigla suvonjavu ruku ispod skuta i prinela je glavi. Napravila je oštar pokret rukom nadole, kao da okida strune ili možda udara u drombulje u svojim ustima. Ponovila je pokret još jednom, agresivnije, i ja sam se spremio da čujem nešto, nekakav zvuk, bilo šta što bi bila posledica te radnje. Ali čuo sam samo jecaj duboko ispod sebe.

Ševa je poda mnom pao na kolena i uhvatio se za glavu.

Bilo mi je mučno gledati ga kako se valja u prašini. Kad sam ponovo pogledao ka pećini, crne prilike više nije bilo. Nisam mogao da procenim je li ušla u okno ili se bešumno spustila ispod stene. Ako je uradila ovo drugo, srešće Ševu. Kad sam, međutim, pogledao dole, video sam samo njega.

„Pođi sa mnom“, prostenjao je digavši glavu ka meni. „Znam prečicu, ništa ti se neće dogoditi. Neću reći ostalima da sam te sreo.“

„Ko je bila ova baba?“

„Siđi, pa ću ti ispričati“, rekao je sa suzama u očima. „Ne moraš da se plašiš. Ostali smo sami.“

Nije mi bilo druge nego da poslušam. Šmugnuo sam pored pećine najbrže što sam mogao i zveknuo glavom o stenu dok sam se provlačio ispod nje. Kad sam se spustio, Ševa je sedeo na niskom kamenu. Povratila mu se boja u lice i više nije plitko disao.

„Moramo da pođemo“, rekao je.

„Ne dok mi ne kažeš ko je ono.“

Uzdahnuo je. „To je zviždač. Naš frulaš. Naš glasnik i čuvar. Stara se da budemo svi na broju. Sa nama je tu dugo. Svaka prirodna oblast navodno je imala jednog. Koliko čujem, ostali ga više nemaju.“

Bog ni ne zna da ovo postoji, govorio je moj otac.

„Ajde, sada“, rekao je Ševa. Kad je krenuo u šumu, sledio sam ga kao mesečar.

„Kuda idemo?“, upitao sam.

„Do tvojih kola. Znam gde ih je ostavio Drakša.“

„Kako to misliš ’stara se da ste svi na broju’?“

„Nije to neka mudrost. Ti moraš da odeš, mi moramo da ostanemo. U ovom kraju uvek je morao da bude isti broj ljudi. Ako neko umre, neko mora da se rodi. Porodica se kod nas uvek pažljivo planirala. Uspevali smo da održimo broj čak i u vreme zbegova, kad su se tu skrivali hajduci. Moji su navodno potomci hajduka koji je ostao. Ako neko dođe, da bi se zadržao, neko mora da ode. Znam za bar jedan takav slučaj. Suština je: ti si ovde višak.“

„Ali zašto pristajete na to? Što biste želeli da ostanete ako ne želite?“

„Nikad ni u čemu nećemo oskudevati“, rekao je. „Tako nam je obećano. Jesi li video moju kuću? Svega imamo.“ Možda mi se samo učinilo, ali nije zvučao uvereno u to. „Ajde ovamo. Imamo još dugo da hodamo. Moramo da zaobiđemo rejon mog oca.“

Ševa je znao kako da nas sprovede ispod nasipa da ne budemo primećeni sa osmatračnice. Visoko na drvenoj platformi, Bica se oslanjao obema rukama o ogradu, zagledan u daljinu. Čekali smo da se sagne, podigne se sa flašom i nategne iz nje. Tek smo tad pošli dalje.

Ljupka je na drugoj obali reke bila zauzeta potapanjem marame vodu i stavljanjem obloga na čelo. Pre nego što smo uspeli da zađemo u novi šumarak, Ševa je zastao i zažmurio. Iz uglova očiju potekle su mu suze.

„Zviždač?“, upitao sam.

Klimnuo je obrisavši lice. „Podseća nas da si još tu. Da i dalje imamo čoveka više. Tri dana. Pa sedam… I onda…“ Ućutao je.

„Zašto ja ništa ne čujem?“

„Zato što nisi odavde.“

Bio je u pravu, naravno. Bio sam potomak nekoga ko je izneverio porodicu, a dozvolu da ponovim istu grešku tražio sam ovde. Zaluđivao sam se mišlju da će mi klisura pružiti novu priliku, a jedino rešenje bilo je da se vratim u grad i tamo ispravim svoje krive drine. Otac, majka, žena, njen brat. Morao sam sa svima da se suočim. Ovo ovde bila je iluzija koju sam predugo zloupotrebljavao.

Kad smo prošli kroz dug tunel od borova, Ševa nas je naterao da zalegnemo iza posečenog debla. Osećao sam se kao u rovu. S obe naše strane, osmatračnice su se dizale visoko u modro nebo i sada više nisu bile napuštene.

„Vidiš granicu?“, pokazao je ispred nas. Prepoznao sam usko grlo klanca kroz koje sam prošao sinoć da bih zakoračio u njegov svet. „Sa druge strane je sloboda. Samo da sačekamo noć.“

Nazirao sam svoju narandžastu ladu kraj puta, poput mamca koji je tu ostavljen da me privuče kako bih konačno izašao iz njihovog brižljivo čuvanog kutka. Umorio sam se od tolikog pešačenja. Nikad mi potencijal tog starog automobila i grada u koji će me vratiti nije delovao toliko primamljivo.

Čekali smo kraće da padne mrak nego što sam očekivao. Sunce je u klisuri brzo propalo iza planina. Spreman da se oprostim od svojih boja, pružio sam ruku Ševi, a on ju je rado prihvatio. Pod okriljem noći, ustao sam iz naše busije, ali nisam uspeo da napravim nijedan korak.

„Kud si pošao?“, rekao je Ševa maltene tužno. „Ta sloboda nije za tebe.“

Stao je na noge, obišao me i počeo da se spušta ka ulazu u klanac. Kad sam se osvrnuo, video sam da uz mene stoji zviždač i dugim, suvim prstima čvrsto me drži za podlakticu.

Ševa se nakratko okrenuo i klimnuo glavom zviždaču. Ovaj se nije pomerio.

„Mislio sam da ovde imaš sve što želiš“, doviknuo sam mladiću.

„Mislio sam da ti želiš da ostaneš“, odgovorio mi je Ševa.

Dok sam se batrgao pod zviždačevim stiskom ne uspevajući ni da pomerim ruku, gledao sam kako Ševa ispravljenih leđa spretno nestaje kroz kapiju klanca. Pripala mi je muka dok sam izbliza udisao miris osobe kraj sebe, nešto ustajalo, prezrelo i resko u njenoj odeždi ili koži.

I zviždač je čeznutljivo gledao za Ševom ili sam bar takav utisak stekao. Izbliza sam shvatio da ne izgleda kao starica, već pre kao gubavac koji je preživeo čitav vek ili tri. Kad je nakrivio glavu, video sam da je sprava koju okida dok muzicira u stvari deo njegove vilice, nalik tankoj, oštroj kosti koja mu štrči iz brade.

Uspeo sam da nazrem kako Ševa zastaje pred mojim autom na drugoj strani. Isprobao je bravu i zadovoljno otvorio vrata. Kad je ušao u kola, mrak oko njega se uskomešao.

Iza stene s druge strane puta digle su se tri glave. Video sam im samo senke i odsjaj mesečine u njihovim naočarima za sunce.

„Mislio si da ćeš pobeći?“, povikala je jedna od glava. Poznavao sam taj promukli glas koji je odjeknuo klancem. „Samo je trebalo da te sačekamo. Ovde je poslednji put zabeležen signal tvog mobilnog. Imaš pozdrave od moje sestre. Digla je ruku na sebe, gnjido.“

Do nas su doprli Ševini prigušeni protesti iz kola. Kad su tri senke potegle oružja dugih cevi, zviždač kraj mene je slobodnom rukom zadrombuljao po parčetu svoje kosti, a rafale koji su s druge strane klisure izrešetali moju ladu nivu nisam čuo od bola koje mi je prostrujao glavom i ugnezdio se u njoj.

.

.

.

.

.


Oto Oltvanji

Rođen 1971. godine. Odrastao je u Subotici, živi i radi u Beogradu. Autor je romana "Crne cipele" (2005), "Kičma noći" (2010) i "Iver" (2015). Od ranih devedesetih, objavio je četrdesetak pripovedaka u časopisima "Znak Sagite", "Gradina", "Koraci", "Severni bunker "i "Politikin zabavnik", i antologijama "Tamni vilajet", "Beli šum", "Gradske priče", "Nova srpska pripovetka" i "Četvrtasto mesto". Neke od njih sakupljene su u zbirci "Priče misterije i magije" (2017). Sa engleskog je preveo knjigu "This Is Serbia Calling Metjua Kolina", romane "Zlatna krv Lucijusa Šeparda", "Kiša kao metak Dejvida Šoa", "Prestonica nasilja Džordža Pelekanosa" i "Suđaje i furije Loren Grof", kao i tri naslova "Džonatana Letema – Sva siročad Bruklina", "Ne voliš me još" i "Tvrđava samoće".

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja