Miroslav Maksimović

Kad stihovi više nisu dovoljni

.

.

.

…..Jednog dana, sredinom devedesetih godina prošlog veka, sedeli smo, Stevan Raičković i ja, u njegovom stanu u Svetosavskoj. Bio je u jeku posla priređivanja svojih sabranih dela, preturao je papire i vajkao se da ima mnogo problema u komponovanju tog izdanja. „Ma, šta se mučiš“, pecnuh ga, „i tako ćemo, posle tvoje smrti, ispreturati sve te tvoje fioke i od nađenih rukopisa napraviti sasvim novu sliku tvog dela, drukčiju od one koju ti hoćeš da ostaviš.“ Zamahao je, odrečno, kažiprstom, u vazduhu: „Neće moći, ničega neće biti u fiokama“. Objasnio je da sve rukopise, verzije i beleške uništava čim završi određenu knjigu.
…..I zaista, kada je Stevan 2007. godine umro, u fiokama i na ploči radnog stola nije ostalo ništa, osim uredno, u fasciklama, složenih rukopisa dva nedovršena posla: knjige izabranih pesama, koju je pripremao za Nolit, i prepiske sa Crnjanskim, od koje je nameravao da napravi memoarsko-esejističku knjigu. To je bilo dovoljno da se te dve knjige uobliče i, kasnije, objave, tako da, verujući uputstvu Stevanovog kažiprsta, nisam dalje ni tražio.
…..Međutim, posle nekoliko godina, dogovorio sam se sa Goranom Petrovićem da, za njegovu biblioteku „Jedan na jedan“, u „Službenom glasniku“, napravim knjigu Stevan Raičković. Specifična koncepcija knjiga iz te bibiloteke, tražila je da imam na raspolaganju i razne detalje iz Stevanovog života i rada – autografe, rukopise, slike, prepisku i slične sitnice. Tako sam bio „prinuđen“ da odem dalje od radnog stola i radne sobe, da zađem u ormane u drugim sobama, u podrum… Na veliko vlastito iznenađenje, otkrio sam da kažiprst nije mahao u tačnom smeru: našlo se tu i pisama, i rukopisa objavljenih, neobjavljenih i nedovršenih pesama. Ništa što će bitno promeniti sliku Raičkovićevog dela, ali dovoljno za radoznalog istraživača da otkrije poneku „tajnu“ pesnikove radionice.
…..Moju pažnju privukli su isečci iz novina, ubačeni među rukopise. Bilo je nekoliko isečaka iz „Politikine“ rubrike „Mali leksikon zanimljivosti“. Učinilo mi se da odnekud znam te tekstove. To prepoznavanje bilo je lako privesti saznanju: pored isečaka, u istoj fascikli, nalazili su se rukopisi Stevanovih pesama napisanih na teme iz „Malog leksikona zanimljivosti“. Sve te pesme objavljene su u knjizi Stihovi iz dnevnika. Za ovu priliku, izdvojio sam izrazit primer pesme „Abisinski car“:

Abisinski car Menelik II

Naručio je 1890. godine
Iz Amerike

Tri električne stolice

Jer je bio oduševljen
Modernim načinom egzekucije
Na smrt osuđenih

(U kojima nije oskudevao).

Kad su naprave stigle
U Etiopiju

Car je shvatio da su neupotrebljive

Jer u njegovoj zemlji
Tada
Još nije postojala
Električna energija.

Ipak

Jedna stolica je dobro iskorišćena:

Preuređena je
I služila je vladaru

Kao presto.

A evo i teksta iz „Politike“, predloška za pesmu:

…..Abisinski car Menelik II, naručio je 1890. godine iz SAD tri električne stolice, jer je bio oduševljen modernim metodom egzekucije osuđenika. Kad su naprave stigle u Etiopiju, car je shvatio da su neupotrebljive, jer u njegovoj zemlji tada još nije postojala električna energija. Ipak, jedna stolica je dobro iskorišćena: preuređena je i služila je vladaru kao – presto.

…..Odmah se vidi da je pesma gotovo doslovan prepis novinskog teksta. Pesnik je uneo samo nekoliko manjih izmena: birokratsko „iz SAD“ promenio je u „iz Amerike“, „metod“ je posrbio u „način“, „osuđenici“ su življe opisani kao „na smrt osuđeni“, dodat je, u zagradama, ceo jedan stih-strofa.
Ovaj postupak pravljenja pesme nije Raičković smislio, ali je zanimljivo da ga je on koristio. Jednako je zanimljiv podatak da je tako očevidan trag svog postupka Raičković sačuvao, uprkos onom mahanju kažiprsta. Ne verujem da je kažiprstom hteo da me dovede u zabludu, nije logično a nije ni bilo potrebe za tim. Verovatno je ove rukopise u jednom trenutku sklonio, a zatim zaboravio da ih je sklonio. Možda je, tako, njegova podsvest htela da ostavi povod za razgovor o jednoj od važnih tema u razumevanju poezije uopšte, i važnom elementu Raičkovićeve poetike – odnosu poezije i stvarnosti.
…..Ovom temom detaljno se bavi čitav jedan odeljak („Liričar među činjenicama, dokumentima i citatima“) knjige Dragana Hamovića Raičković – koja je, u stvari, doktorska disertacija i, koliko znam, nastudiozniji pristup, do sada, celini Raičkovićevog pesničkog dela. Uzgredno, na svoj način, iznosi je i sam pesnik – i u autobiografskoj i autopoetičkoj knjizi Jedan mogući život i u uvodu proširenog izdanja Pesme tišine. A i čitave njegove pesničke knjige – Slučajni memoari, Suvišna pesma, Čarolija o Herceg-Novom, Kineska priča – jesu, sadržajno zaokružene, pesničke priče o uspostavljanju odnosa poezije i stvarnosti istorijskih događaja ili događaja iz pesnikovog života.
…..Veoma jasan iskaz o prisutnosti stvarnosti u vlastitoj poeziji, pesnik je dao početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Taj iskaz tada nije primećen, pre svega zato što je dat u jednoj televizijskoj emisiji, a zatim i zato što je izgledalo da nije bitan za stvaralaštvo tako izrazitog liričara, za kakvog je, u srpskoj književnosti, važio Stevan Raičković. Naime, Televizija Beograd je snimila polučasovnu emisiju o pesniku, koji je, u kameru, izgovorio i sledeću rečenicu (navodim po sećanju): „Ja mislim, a i većina stvaralaca, da poezija, čak i lirika, nije samo igra duha, izmišljotina, kao što izgleda, nego je vezana za sasvim konkretne stvari i doživljaje…“ Pa je zatim pokazivao i navodio „sasvim konkretne“ izvore tema nekih svojih lirskih pesama: mali trg u Senti, drvo na beogradskoj ulici, Tisu, bolovanje u istoj bolnici s Vladimirom Purićem, itd.
…..Ta, samo na prvi pogled iznenađujuća izjava jednog liričara, ovaploćena je i u pesničkoj praksi toliko razvijena u narednim knjigama i decenijama, da se nikako ne može izbeći u razgovorima o njegovoj poeziji.
…..Da osmotrimo, sada, odnos stvarnosti i pesme „Abisinski car“. Tu je stvarnost trostepena, tj. pesma očituje tri momenta stvarnosti.
…..Prvi je istorijska stvarnost, fakat da je Menelik bio abisinski car i da u istoriji njegove vladavine postoji i bizaran detalj o električnim stolicama.
…..Drugi je stvarnost dokumenta, novinskog članka.
…..Treći momenat je stvarnost pesme kao umetničkog artefakta.
Pa, kako se toliko stvarnosti odjednom pretvori u poeziju, kako gotovo doslovno prepisan novinski članak postaje tekst pesme? Uzete odvojeno, to su samo tri puke stvarnosti: istorijska stvarnost, novinska stvarnost, bibliografska stvarnost. Postaju pesma kad se međusobno prožmu u pesničkoj formi, ona ih toliko zajedno oživi da jedna bez druge više ne mogu. Čitalac istovremeno čita i pesmu i stvarnost. Kao da je zadovoljena večna čežnja pesnika da dotaknu svet, i da budu svet: stvarnost je pesma, a pesma nije ništa drugo nego obična, neposredna stvarnost. Kao da se pesnik, razapet traženjem smisla, konačno može smiriti u nekoj vrsti nepostojanja: nema više potrebe da smišlja stihove, stvarnost mu ih daje.
…..Naravno da u nastanku pesme „Abisinski car“ ključnu ulogu ima pesnička tehnika. Ali ovde tehnika nije način dolaženja do teksta pesme, nego je ona već pesma (jer tekst postoji). Postupak je delo, tehnika je ta umetnost koja andrićevski lebdi nad činjenicom novinskog teksta. Žerar Ženet, koga i Hamović citira u svojoj knjizi, precizno je opisao tu situaciju: „Ovde pesnički jezik, čini nam se, otkriva svoju istinsku ‘strukturu’, koja se ne sastoji u tome da se bude posebna forma, koju definišu njena specifična svojstva, već pre stanje, jedan stepen prisutnosti i jačine do kojeg može biti doveden gotovo bilo koji iskaz, pod jednim jedinim uslovom da se oko njega stvori ona margina tišine koja ga izdvaja usred (a ne izvan) svakodnevnog govora.“
…..Tako se vraćamo starom nauku: u poeziji nije važno šta, nego kako. Način pisanja može da od bilo kog sadržaja napravi pesmu. I, eto, kako pesmu „Abisinski car“ odvajamo od stvarnosti. Ona je, ipak, samo pesma. Pobeda poezije pretvara se u poraz, ali taj poraz je njena pobeda.
…..Priča o pesmi „Abisinski car“ je deo mnogo šire priče o Raičkovićevom pesništvu.
…..Njegova poezija nastajala je u dva jasno primetna toka. Ti tokovi se razlikuju u odnosu poezije i stvarnosti, ali i u jednoj suštinskijoj dimenziji: po odnosu pesnika prema fenomenu poezije. Pesnička forma upućuje na hronološku granicu između ta dva toka i smešta je u vreme oko 1980. godine. Do tada, u prvom periodu, koji se završava poemama Razgovor s ilovačom i Točak za mučenje, i sonetima o smrti supruge Bojane, u Raičkovićevom stvaralaštvu dominiraju pesme u vezanom stihu, a od tada – one u slobodnom stihu. U drugom periodu, u vezanom stihu napisano je samo još pet soneta, za konačni oblik knjige Kamena uspavanka, i tri „Torza“, za Fasciklu 1999/2000. Sve ostalo su pesme u slobodnom stihu koje su, uglavnom, prozni zapisi prelomljeni u stihove (taj postupak je na velika vrata uveo knjigom Slučajni memoari, 1978). Za takve zapise, Raičković je našao i posebnu formu knjiga, mešajući pesme i prozu, i nazvao je: poetski i prozni zapisi.
…..Ta promena u oblikovanju, promena forme, poklopila se, približno, i sa promenom sadržaja Raičkovićeve poezije.
…..U prvom periodu, pesma je dovoljna sama sebi, ona je biće po sebi, iz reči izvire i u reči uvire, tajnama sile jezika nije potrebna nikakva pomoć sa strane. („Vapim da mi jedna pesma bude/ Čista kao klas usred leta“). Lirsko ja pretežno određuje sadržaj pesme. Takozvane stvarnosti malo gde ima, a ako je i ima – iscrpljuje se u lirskom ja. Reklo bi se da je takva situacija posledica forme, odnosno dominacije vezanog stiha, ali nije tako: pesme u slobodnom stihu iz tog perioda bliže su po karakteru pesničkog izraza tadašnjim pesmama u vezanom stihu, nego kasnijim pesmama u slobodnom stihu.
…..U drugom periodu, međutim, stvarnost ne samo da je prepoznatljiva u pesmama, nego je i sasvim konkretizovana činjenicama iz života pesnika, ljudi oko njega i naroda kome pripada. (Zanimljiv i poučan je podatak da je tako upečatljivo svedočanstvo, u poeziji, o sudbinskim događajima u istoriji srpskog naroda u dvadesetom veku, ostavio, vođen isključivo pesničkim porivima, jedan prononsirani liričar, kao što je Stevan Raičković, koga je dugo bio glas da peva o travama.) Eterična pesma sama po sebi više nije htela da bude to, nego je odlučila da se konkretizuje, sadržajno, i postvari u pesmi-dokumentu, pesmi-reportaži i pesmi-dnevničkom zapisu. Stihovi soneta, zgusnutog izraza, nabijeni značenjem, postali su priča, proza koju prelom rečenica i strofiranje pretvara u stihove. Tvorac „Kamene uspavanke“ sad je gotovo prepisivač „Abisinskog cara“ sa stranica novina.
…..Kao da odjednom „stihovi više nisu dovoljni“ (da iskoristim ovu lepu formulaciju iz teksta „Poezija ili život“ Mila Lompara, koji se bavi baš ovim momentom u Raičkovićevom stvaralaštvu). Nisu dovoljni ni kao cilj, pa se pesnik, umesto na pesmu, oslanja na život, niti su dovoljni kao sredstvo, pa pesnik stihove iz književnih kanona zamenjuje prelomljenom prozom, čak i rečenicama iz novinskih tekstova.
…..Ovaj Raičkovićev prelom bio je radikalan, a nije bio, u vreme kada se odigravao, gotovo ni primećen. To se, sa takvim promenama, često dešava. Ali, u stvari, prelom se nije ni odigrao radikalno, odjednom, kako se to skraćeno formuliše u ovakvim, naknadnim gledanjima, nego se odvijao postepeno. Šta je knjiga Zapisi o Crnom Vladimiru nego najava kasnijih knjiga „poetskih i proznih zapisa“? Šta su pesnikove reči iz pomenute televizijske emisije nego dokaz da su, u pesnikovoj svesti, klice svega ovoga što nam sad liči na prelom već prethodno postojale?
…..Da li, dakle, zbilja Raičkoviću poezija više nije bila dovoljna, prestala da bude ono što je bila? Da li je život došao po svoje?
…..U poeziji, život uvek dolazi po svoje, čak i u onoj poeziji koja, naizgled, nikakve veze sa životom nema. Kakvo će to dolaženje biti, koliko će ga biti, i koliko će primetno biti – zavisi i od života i od pesnika. Kod Remboa, recimo, došao je baš žestoko. Nikakvi stihovi više mu nisu bili dovoljni. A, opet, kažu da je njegovo predsmrtno buncanje ličilo na stihove a ne na trgovačke ponude. Izgleda da ni sve ovo čemu stihovi nisu dovoljni – nije dovoljno.
…..Pesnik može da prestane da piše, zauvek ili privremeno. Ali ne zato što više nije pesnik, nego baš zato što je pesnik. Kao što pesnik može da menja svoj izraz. Ali to se ne dešava onda kada mu stihovi više nisu dovoljni, nego onda kada traži stihove. Poezija je stvaralački način našeg učešća u životu. Razlikuje se od repeticija mnogo masovnijeg načina: spavaj, obavljaj poslove, kupuj, jedi, gledaj televiziju, spavaj… Stvaralaštvo uvek kreće iznova (suštinski, ne tehnički), kao da se pre toga nije živelo i stvaralo. Jer je čežnja za nemogućim. Zato može posegnuti za ćutanjem (i to je, onda, stvaralaštvo, mnogo više nego repeticije već napisanih stihova), i za novinskim tekstom kao predloškom za pesmu.
…..Mogu se pesme i štancovati, serijski proizvoditi, korektno, kao način zarađivanja za hleb. Ima takvih, istina retkih, primera. To je pitanje trgovine, a ne poezije. (Desi se da istinski pesnici tako rade, ali kod njih, onda, to se štancovanje otima repeticiji i postaje stvaranje – takvi primeri su još ređi, jedini koga se mogu setiti, u srpskoj poeziji, je Dušan Radović.) Mogao je, recimo, Raičković da napiše još dvadeset kamenih uspavanki, ali niti bi one bile „Kamena uspavanka“, niti bi on bio Stevan Raičković. Pesnik, ako je još pesnik, ne može da prepisuje sebe, njemu napisani stih nije dovoljan. Mora da traži (to se zove „stvaralačka pauza“), pa ili da nađe novi stih, ili da nađe prozu, ili da ne nađe ništa, pa ode u trgovce.
…..Kada primetimo da je pitanje „da li stihovi više nisu dovoljni“ postavio, samim svojim delom, pesnik kao što je Stevan Raičković, kome je poezija bila sve i svja („Ma gde i ma sa kim bio, ma šta činio, ja sam osećao da se nalazim pod svodom poezije“), onda pitanje moramo uzeti veoma ozbiljno, ali imajući na umu da je to stvaralačko a ne životno pitanje. Kod Raičkovića, život nije bio odgovor, nego sredstvo da se stvaralački odgovor nađe. Otuda su u sadržaje njegove poezije nahrupili, naizgled odjednom, prepoznatljivi elementi stvarnosti, a u njegov postupak novinski članci, dokumenti, dnevnički zapisi, citati. (U Raičkovićevom književnom postupku u tim godinama, prepoznavani su i elementi postmodernizma, mada on, naravno, nikakve veze s postmodernizmom nije imao – osim onoliko koliko je postmodernizam samo novo sistematizovanje starih književnih ideja i postupaka. Međutim, imao je svest o promenama književnog doba i moguće je da je instinktivno – a jak mu je bio i književni i životni instinkt – na njih reagovao. Sećam se kako je u jednom razgovoru o našem zajedničkom književnom poduhvatu primetio kako se tu, u stvari, radi o kraju poezije, verovatno misleći na poeziju kako je on doživljavao.)
…..Pitanje o kraju poezije, „da li stihovi više nisu dovoljni“, Raičković je, vidimo, i postavio, i na njega odgovorio – stihovima. Stihovi nisu dovoljni. Nikad nisu ni bili. Ali sve ono čemu „stihovi nisu dovoljni“ živi samo u stihovima, ovakvim ili onakvim. Stvarnost za kojom žudimo nije ono što pipamo, gledamo i slušamo, nego ono što stvaramo. Kao Raičković.

.

.

.

.


Miroslav Maksimović

Rođen u Njegoševu 1946. godine. Napisao je jedanaest knjiga poezije i dve esejističke knjige. Dobitnik je brojnih književnih nagrada.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)