Mira Popović

Odbačeni lik

     Kradljivac reči

.

   Ja sam kradljivac reči, lik iz mašte talentovanog, ali lakovernog pisca. Lakovernog, jer nije slutio da će moja glad za plenom postati nezasita i da ću se okomiti i na njega. Ukratko, pokrao sam ga do poslednje reči. Nije imao čime da završi priču, bio je primoran da odustane od romana. U Društvu odbačenih junaka bio sam najrečitiji dok nisam shvatio da se moje bogatstvo topi svaki put kad odrešim jezik. Sa ovo malo preteklih reči rekao sam sve o sebi.

.

.

 Laka težina

.

   Pogledajte me, i biće vam sve jasno. Krupna sam, ali priznaćete da sve te obline i lakoća s kojom nosim svoju težinu imaju draži. Po zamisli pisca muž me vara, a ja se tešim jelom. No, sama sam otkrila da ima još zadovoljstava, osim hrane. Pisac je počeo da me nalazi u krevetu sa junacima tuđih romana i s mukom me je vraćao u svoju priču. Prebacio mi je da sam laka žena; napustio je roman i uslovio nastavak pisanja mojim slabljenjem. Dijeta se pokazala kao preveliki zalogaj za mene.

.

.

Preobražaj

.

   Pisac se pozabavio mojim likom vrednog mladića, a potom se posvetio dugim poglavljima koja sa mnom nisu imala veze. Jako sam se dosađivao u iščekivanju povratka u priču. I, kad sam se jedne noći, u snu, pretvorio u komarca, ta me je promena čak zabavila. No, u času ponovnog vraćanja na moj lik, Pisac me nije prepoznao. Radnju romana poveo je drugim tokom, a mene juri da me ubije. Ne, nije on kalibra Kafkinog. Za njega niko ne bi ni čuo, da ja ne zujim uokolo i ne pričam ovu priču.

.

.

Čitalac

.

                                                                                                           Ponekad mislim da su dobri čitaoci

                                                                                                           retke ptice, još mračnije i neobičnije   

                                                                                                           nego dobri pisci.

                                                                                                                                          Horhe Luis Borhes

.

   Pisac beše iskoristio moju čitalačku radoznalost i sklonost ka neobičnim knjigama. Priču je započeo upravo sa mnom kao čitaocem: čitao sam o nekome koji čita o drugom koji čita o trećem koji čita kako četvrti čita o petom koji čita… do u nedogled. Posumnjao sam da je pisac skrenuo i da ga niko neće objaviti. Opomenuo sam ga, a on mi je odgovorio da može bez mene jer sam samo kap u moru čitalaca. Ne žalim što više nisam u toj knjizi. Muči me jedino pitanje: šta čita poslednji čitalac?

.

.

Dirigent

.

   Potkraj romana postalo je nepodnošljivo. Pisac mi je za koncert Malerove Simfonije br. 8 oduzeo štapić i izveo me na scenu bosog i skoro golog, napisavši da sam „u izazovu upravljanja vokalno-instrumentalnim kolosom od hiljadu duša odlučio da koristim svaki delić tela.“ Kao obično, pisao je sa slušalicama na ušima i nije slušao koncert kojim dirigujem, već neki užas koji je on nazivao muzikom. Kao obično, čuo sam ga, ali više nisam mogao da izdržim: jedan od nas dvojice morao je da strada.

.

.

Čehovu za ljubav

.

   Tražio sam dobre prilike za braću Karamazove. Pomišljao sam na sestre Bronte, ali bojao sam se da ne otmu mom piscu pero i ne napišu šta hoće o svojim brakovima s Karamazovima. Izbor je pao na Tri sestre. Samo smo pisac i ja, lik provodadžije u njegovom romanu, znali intrigu, kad je u štampi iznenada osvanulo: „Tri sestre za tri brata!“. Pisac je pomislio da sam se negde izbrbljao, isterao me iz romana. Požalio sam se Čehovu: Napiši priču, rekao je on, drugo ti ne preostaje.

.

.

          Legenda o poseti Vazimbi– II

.

   Jedne noći pozvao sam u goste Vazimbe, prve naseljenike Madagaskara. Da bih ih poštedeo civilizacijskog šoka, iz opisa moje moderne kuće u rukopisu romana čiji sam glavni lik dotle bio, izbacio sam sve stvari. Osim jedne, koju sam sakrio. Kad mi je mobilni zazvonio u čarapi, Vazimbe su se u strahu razbežale po celom romanu. Svitalo je, nisam imao kud. Za kaznu, pisac me je zaključao na praznoj stranici i bacio ključ u more. Talasi huče da su Vazimbe preživele u romanu do današnjih dana.

.

.

              Lik i ništavilo

.

   Iako me je sam pisac skrojio po meri filozofa, primetio sam da mu idem na živce. Nervirala ga je moja nepresušna potreba odgonetanja tajni, suštine i smisla sveta i postojanja, a naročito to što sam saznanja do kojih sam dolazio čuvao za sebe, što ni sa njime nisam hteo da ih delim. U društvu u koje me je uveo pravio sam gafove da bih se što pre vratio osami i izgradnji svog pogleda na svet. Koji sad, pošto sam odbačen lik, ne mogu da izložim jer sam bez pisca ništa.

.

.

   Carte blanche

.

   Po prirodi sam odmetnik, nepopravljivi odmetnik, usuđujem se da kažem. Odmetao sam se od svega i svih, od društva, porodice, vere, prirode, civilizacije… Već na početku rukopisa, pisac je shvatio s kim ima posla, dao mi je carte blanche i nadalje je samo, rekao bih i sa uživanjem, beležio moje avanture. Tako je išlo sve dok se, razigran i nesvestan posledica, nisam odmetnuo od samog sebe. Ni pisac, niti ja nismo znali odgovor na pitanje: kako dalje?

.

.

     Saga o zmaju

.

   Odrastao sam među listovima knjige: pre nego što je saga o Iskejpovima počela da narasta, pisac je opisao požar u kome su „gotovo svi nestali“, da bi potom pratio sudbine članova porodice kojima je namenio da prežive. Na mene, „dete s  plamenim očima“, zaboravio je. Glavni junaci tajno su me hranili. Zvali su me Zmaj. Kad me je otkrio, pisac je hteo da zna ko sam. Zmaj, pokušavali su junaci da me spasu, zmaj od papira. Pisac nije poverovao.

.

.

                   Nevinost bez zaštite

.

   Ja nisam odbačen, ja sam najuren. Zbog piščeve ljubomore, mislim. Usamljena dok je on pisao, žena je piscu prigovorila da likove u njegovim romanima poznaje bolje od njega samog. Pisac je, izgleda, posumnjao da su ta poznanstva otišla dalje. Ne znam zašto se baš na mene okomio, ženu mu nikad nisam takao. Ostao sam hladan kao stena i tokom njihove svađe, i dok je ona, s novim muževljevom rukopisom u dnu krila, dlanom nežno pritiskala opis mojih pohotljivih usana.

.

.

           Skupina

.

   Mi smo mnoštvo i, zasad, skupno funkcionišemo. U Društvu odbačenih junaka smo u prolazu jer nas često neki pisac uzme pošto nas je drugi odbacio. Znate kako to ide, jedan pisac napiše, recimo: šetalište je bilo puno ljudi, pa se predomisli i izbriše nas, a drugi nas pomene u sličnom, uopštenom opisu, pa se i on predomisli… i tako redom. Vremenom, uvežbali smo razne masovne uloge. Ničim se pojedinačno ne ističemo, no svako od nas sanja da će ga pisac zapaziti, izdvojiti i zadržati u delu.

.

.

.


Mira Popović

Novinar, pisac i prevodilac, rođena je u Beogradu, gde je diplomirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Studirala je komunikacije u oblasti kulture na postiplomskim studijama u Beogradu i Parizu. Posle četvorogodišnjeg boravka u Francuskoj ranih osamdesetih godina, u Parizu ponovo živi od 1996. godine. Dugogodšnji dopisnik jugoslovenskih, srpskih i stranih medija – agencija Tanjug, dnevnik Danas, nedeljnik Evropa, radio Dojče vele i drugi – Mira Popović nastavlja da piše za domaću štampu o kulturnim i književnim događajima u Francuskoj. Autor je zbirki priča „Beograd Pariz“ (Narodna knjiga, Beograd, 2007), „Harmonija“ (Akademska knjiga, Novi Sad, 2012, uži izbor za Andrićevu nagradu), i „D’une terrasse à l’autre“ (S terase na terasu), u izdanju Viviane Hamy (Pariz, 2012), kao i knjige intervjua „Reč i (s)misao“ (Prometej, Novi Sad, 2014). Prevela je, pored ostalog, knjigu iz oblasti teorije književnosti “Anticipirani plagijat” Pjera Bajara (Službeni glasnik, Beograd, 2010) i knjigu razgovora Margerit Diras sa italijanskom novinarkom Leopoldinom dela Tore pod naslovom „U senci strasti“ (Plavi jahač, Beograd, 2015). Prozu i prevode redovno objavljuje u vodećim srpskim književnim časopisima.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja