Zlatoje Martinov

Kobno pismo

.

.

.   

Radio drama

.

.

                  LICA :

.

Jaša Tomić, prvak radikalne stranke Srba u Ugarskoj i urednik „Zastave“

Zarija Stanković, prota iz Čeneja, prijatelj Jaše Tomića

Baron von Kinsky

Pukovnik Esterhazy

Lobmajer, Predsednik sudskog veća

Državni tužilac

Milica Miletić Tomić, ćerka Svetozara Miletića,  supruga Jaše Tomića

Branko Petrović „Šandor“, pustolov i zavodnik

Kralj Milan Obrenović

Gligorije Giga Geršić, profesor prava i bivši radikal, sada dvorski poverljiv čovek  

Miša Dimitrijević, liberal, urednik „Branika“

Nikola Joksimović, saradnik „Branika“ i prijatelj Miše Dimitrijevića

Gospođa Dimitrijević, supruga Miše Dimitrijevića

Gospođa Birgermajer, novosadska dama

Gospođa Petronijević, novosadska dama

Višontaj, advokat,  branilac  Jaše Tomića na sudu

Jovan Jovanović Zmaj, pesnik

Svetislav Kasapinović, bivši  član Miletićeve Srpske narodne slobodoumne stranke, advokat u Pančevu

Pijanac, kafedžija, kelneri , ulična buka, glasovi razni

 

                                                                       Scena prva                                 

MUZIČKI UVOD DOČARAVA VREME S KRAJA XIX STOLEĆA. TAKOĐE U FONU JE KUCKANJE KONJSKIH KOPITA PO KALDRMI, NEJASNI GLASOVI ULICE, PRODAVCI, KOLPORTERI… ŽAMOR PRESTAJE, KUCANJE NA VRATIMA

Jaša Tomić: Da, napred! (OTVARAJU SE VRATA)

Zarija Stanković: Dobar dan gospodine Tomiću! Zima, e, baš je zahladilo.

Jaša Tomić: Dobar dan,  oče proto. Jeste, stegla ova zima… Ali nije ni to najgore…

Zarija Stanković: Hm, a ja bio u crkvi, pa svratio. Vraćam se  popodne kući u Čenej, pa  k’o velim,  hajd’ da vidim šta mi moj gospodin Jaša radi.

Jaša Tomić (besno) : Eto moj gospodine Zarija kako se raznose pisma moje žene svud po Novom Sadu! Pa i piljarice čini mi se već likuju i ogovaraju. Ne smem od sramote da prođem kroz  varoš. To  se pismo uveliko u prepisima kolportira, moj proto! Evo, čujte i sami. (ČUJE SE OTVARANJE PROZORA I ULIČNA BUKA).

Glas kolportera: Kupite najnoviji BRANIK!!! Najnoviji BRANIK najavljuje ljubavno pismo gospoje Milice Tomićeve!!! Škandal! Najnoviji BRANIK!!! Kupite… (ZATVARA PROZOR, GLAS KOLPORTERA POSTAJE NEPREPOZNATLJIV)

Jaša Tomić: Ne, ne, ne znam šta da radim! Noćima ne spavam, nervozan sam, palim cigaru na cigaru…Ta njina igra je prevršila svaku meru!

Zarija Stanković: Pa neće biti da je baš tako crno, ne jedite  se gospo’n Jašo,  to zli ljudi rade. Ne mogu oni vama nauditi.

Jaša Tomić: A šta ako ga objave, k’o što prete? Šta ako objave to nesrećno pismo, oče proto? Šta ću ja? Šta će moja žena? Ode s tim pismom i i moja i čast moje žene!

Zarija Stanković: Eeee, daa! Zli  ljudi ne miruju. Hoće da unište čoveka i njegovu čast. Njegov porodični život. Ali ne dajte se gospo’n Jašo. Ne dajte se dekuražirati! Ta biće sve u redu. Ne može BRANIK  da objavi TO pismo. Pa to bi bio…  to bi bio škandal prvoga reda…  to jest,  hoću  kasti  da bi time i javni moral povredili, mislim… ne smeju se ni po zakonu privatna pisma distribuisati svud po okolini! Vi ćete ih tužiti, pa će…

Jaša Tomić: Ma haj’te gospo’n proto, kakva tužba kakvi bakrači. Tom zlikovcu Miši i njegovima iz  BRANIKA  treba nešto jače od tužbe, da ih nauči pameti  jedared za svagda!

Pauza nekoliko trenutaka

Zarija Stanković: E, pa ja se zadržao, a vreme prolazi… E, gospo’n Jašo, nemojte se za badava jediti. Neće Miša Dimitrijević baš tako da udari na vašu čestnejšu suprugu Milicu. Ta zaboga ona je ćerka našeg diva, našeg srpskog sokola Svetozara Miletića!  Ni Miša Dimitrijević ni Polit Desančić ma kako da se politično više ne slažu ni s vama ni sa sirotim našim obolelim Miletićem, neće otići toliko daleko…

Jaša Tomić: Eee, ne znate vi njih  oče proto. Đubrad su to liberalska, đubrad… Sa njima treba… Oni razumeju  samo silu. Silu, moj proto!

Zarija Stanković: U zdravlje gospodine Jašo i nek’  bude po onoj narodnoj: trpen spasen!

Jaša Tomić: Zbogom!

Scena druga

 

GALAMA KAFANE: NEKA MAĐARSKA MUZIKA DOPIRE IZ DUBINE, ČUJE SE NEJASAN ŽAMOR GOSTIJU, KELNERI IZVIKUJU PORUDŽBINE, ZVEKET ČAŠA I ESCAJGA…

Baron von Kinsky: (Lista novine) Ne zvao se ja baron plemeniti fon Kinski ako ne bih zbog ovoga što pišu te srpske novine nekome prosuo džigericu i creva!!!

Pukovnik Esterhazy: Vaša visosti, na izdisaju ovog devetnaestog stoleća izgleda kako  izumiru  i stari dobri dvoboji. Eto, čak su i u našoj  vrloj Carskoj i Kraljevskoj armiji dueli najstrožije zabranjeni! Škandal!!! I sad će vas svaka fukara šikanirati preko „slobodne štampe“?! O, kakvo je to vreme došlo!

Baron von Kinsky: Pukovniče Esterhazy, izgleda da polako atrofiraju dobri maniri u društvu zajedno sa pogubnom „modernizacijom“ i framasonskim „slobodama“. Da, da, da… Ali ima nešto dobro i u ovom zlu. Konačno je strgnuta maska sa tih srpskih boraca za narodnost i slobodu. Da se vidi šta je to.

Pukovnik Esterhazy: Matori Miletić šenuo pameću a kćerka pisala ljubavniku pisma u stilu Markiza de Sada i Sto dvadeset dana Sodome! (ZACEREKAJU  SE OBOJICA)

Baron von Kinsky: U čast Sodome i Gomore – živeli!

Pukovnik Esterhazy: Živeli! (KUCAJU SE ČAŠAMA, ISPIJAJU)

Baron von Kinsky: Nego, zna li iko pouzdano šta piše u tom pisamcu?

Pukovnik Esterhazy: Ne. Samo nagađanja. Ja lično mislim da je to samo kopija petparačke pornografske literature koja se prodaje ispod ruke u Beču i Pešti… Herr Ober! Donesite nam još po jednu čašu vina, molim.

Baron von Kinsky: Mogu misliti kako je sve to počelo?

PONOVO GLASNI FON KAFANE, MUZIKA SVIRA ČARDAŠ

                                                                         Scena treća

MUZIČKI PRELAZ KOJI TREBA DA DOČARA VRAĆANJE NEKOLIKO GODINA UNAZAD. PEŠTA, LETO 1884. GODINE. KIKOTANJE, POLJUPCI.

Milica Miletić: Kad ćemo se opet videti, mili moj?

Branko (nemarno): Pa rekao sam ti  da sutra  putujem u Beograd. Ti ostaješ u Pešti da brineš o lečenju tvog oca. (Uzdahne)  Eto putevi nam se razdvajaju mila moja, ali verujem ne zadugo.  Zbilja, kako je tvoj gospodin otac? I ne pitah, jer sam te odmah zgrabio i bacio u postelju, toliko sam te bio željan. (Milica se zakikoće)  Ima li kakvog napretka?  Zar baš nikog ne prepoznaje?

Milica: Branko, kad bi samo znao kako mi je tuga gledati ga takvog,  pomračenog uma! Onakav čovek. Dika srpskog naroda s ove strane Save i Dunava!

Branko: Znam mila moja da ti nije lako. Nikome  nije lako što je  tako veliki čovek  skrenuo pameću. Sećam se kao dete kako mu je pevano:  Oj, sokole vrli tiću, Svetozare  Miletiću!…  Milice, šta misliš šta  bi Srpstvo kazalo da može da me vidi u krevetu sa ćerkom takvog  čoveka, a?

Milica: Baš si blesav! (Kikot)  Mislim da bi svi poludeli, a moj jadni otac i da nekim čudom dođe k sebi,  ponovo bi sišao s uma!  O, Branko moj, ja te ljubim, ti si mi prvi i jedini muškarac i molim te da ovo niko ne sazna. Barem dok se ne verimo. A kad se verimo onda je to nešto drugo. Verićemo se je l’ da?

Branko: Pa naravno. Samo znaš, moram da obavim još neke poslove, treba mi vremena. Pa neće veridba pobeći, mila moja (ljubi  je). Evo, sad me zove kralj Milan u Srbiju, hoće da mu budem šef Presbiroa. Nisam ja badava dopisnik Kelniše cajtunga, a? Zna kralj Milan  da smo  mi iz preka pravi cvet Srpstva.

Milica (živahno): E, pa fino, gledaj onda da se do tada barem verimo, a onda ni venčanje nije daleko, zar ne, mili? Pa ti bi onda kad me oženiš preuzeo uređivanje ZASTAVE, otac ionako više to zbog bolesti ne može. Sad je metnuo moje ime tamo, ama ja ti  se baš ne razumem ništa u to.  A ne bi’ bila rada da onim notabilitetima dam  list kad već ne mogu da ga drugima prodam.

Branko (tobož zabrinuto): E, a  kako  ću Milice ako postanem šef Presbiroa  srpske vlade u Beogradu? Pak te onda neću moći ni ženiti  niti ZASTAVU Miletićevu preuzeti!

Milica (preneraženo): Ta šta to govoriš Branko?! Pa možeš ZASTAVU  i iz Beograda uređivati. A ja bih  s tobom mogla i u Beogradu i u Novom Sadu, a i na kraj sveta živeti!

Branko: Pa svakojako, mila moja, svakojako ću gledati da i to nekako  rešimo.   (Naglo  promenjenim tonom ali neiskreno, teatralno)  Čujem da se po Novom Sadu divani da te je begenisao onaj bedni novinarčić Jaša Tomić. Da i tvoj brat Slavko a i otac  kad mu se um načas povrati, nemaju ništa protiv da se udaš za njega. Kaži je l’ te već zaprosio?

Milica (odlučno):  Ja samo tebe volim. On čeka odgovor moj, i brat i otac me ne sile da se udam za njega.

Branko (šeretski): Pa? Kakav će biti tvoj odgovor?

Milica: Kad sam stobom ja na sve zaboravim. Ušao si u mene i  fizički  i duševno i ne mogu da te izbacim iz glave. Eto, je l’ si sad zadovoljan? (ČUJU SE OTKUCAJI ZIDNOG SATA).  Ijuuu, pa to je već podne. Moram  ići. Tata u dva ima terapiju. (Ljubi ga dugo i strasno, on joj uzvraća)  Zbogom mili i javi mi šta si uradio, piši mi ovde na Hotel Hungaria Pešta, ostaću pored  oca  do kraja oktobra. Ali samo da znaš – ako mi se do kraja oktobra ne javiš  napisaću ti  najluđe pismo koja jedna zaljubljena devojka može svom momku pisati! (ČUJE SE OTVARANJE I ZATVARANJE VRATA)

Branko (ironično, dvosmisleno): Zbogom, zbogom, Milice, duga trepavice. (U sebi) E, lude devojke, umislila da hoću da je ženim!

                                                                     Scena četvrta

MUZIKA KOJA NAS PRENOSI U KRALJEVINU SRBIJU U JESEN  1888. GODINE. BEOGRAD, DVOR)

Kralj Milan:  Eto šta pišu srpske novine BRANIK u Novom Sadu!  Dok se mi ovde, dragi moj gospodine Geršiću, borimo za konačno oslobođenje i ujedinjenje vascelog srpstva oni se međusobno svađaju i pišu o ljubavnim aferama  i škandalima. Ne zvao se ja Milan Obrenović, ako ovo ne završi kakvom tragedijom. A tragedija dragi moj gospodine Geršiću uvek počinje komedijom!

Giga Geršić (uz  osmeh):  U pravu ste Veličanstvo. Sasvim u pravu. E, al’  taj škandal se mogao i očekivati nakon svega što se tu izdešavalo!

Kralj Milan (tobož ljubopitljivo): Ako se ne varam, vi ste gospodine Gigo, bili lični, sa Svetozarom Miletićem.  Vi najbolje znate  njegovu porodicu. Pa je l’ moguće da mu je ćerka takva opasnica? Da piše tako škandalozna pisma svom ljubavniku? E  baš me zanima kako će tu sramotu i udar na  čast svoje supruge podneti  Miletićev zet,  radikal Jaša Tomić. Koga Pašić jako štuje, voli i ceni. Pa kad tajno iz svoje nove otadžbine Bugarske  otidne u Novi Sad  šta drugo radi nego šuruje sa Jašom. Zar on misli da ja ne znam  za to? (Pada u jarost).  Pa moji austrijski prijatelji su mi to odmah javili. Austrija ga nije uhapsila samo zato što meni trenutno to nije u interesu jer sad radim na novom ustavu i njime hoću da primirim radikale i to njihovo divljačko  nasilje  koje su  vršili po celoj Srbiji. Odisaj narodni! Ispeći živa čoveka na ražnju, moj gospodine Gigo pa  to ne rade više ni divlja afrička plemena! I još to  nazivati odisajem narodnim! Valjda je sad ovaj ludi narod  konačno shvatio šta su  radikali čim im malo daš vlasti! Ali Savi Grujiću sam jasno rekao:  vama  radikalima ću oprosititi sve to gnusno divljanje i silna ubistva koja ste po Srbiji prošle godine nekažnjeno iz osvete činili.  Opraštam vam  u interesu zemlje. Ali ne i Pašiću! On se u Srbiju ne može vratiti sve dok se iskreno ne pokaje za pobunu timočku od pre pet godina, pa ću tek onda kad se pokaje odlučiti hoću li i njega pomilovati.  (Posle kraće pauze, uzdahne)  E , moj gospodine Gigo,  u kakvoj zemlji  živimo! E, al ova afera sa Jašinom ženom, hm, baš sam znatiželjan  šta će sad da odgovori  novosadska  radikalska ZASTAVA.

Giga Geršić (oprezno): Veličanstvo, ali Milica je to pismo pisala još devojkom, tako da…

Kralj Milan (prekida ga): Da, ali samo šest nedelja pre udaje za Jašu Tomića.  Devojka spava sa momkom, piše mu razbludna pisma, a onda se šest nedelja kasnije uda za drugog!  BRANIK  kaže da će pismo objaviti u celosti i tako sasvim uništiti prečanske radikale. E, baš mi je merak! Poslušajte gospodine Gigo molim vas šta piše BRANIK:  „Što se tiče onog pisma od pre četiri godine, ceo svet zna da je napisano. A za ono dalje, treba g. Tomić da crveni,  da se pokrije i da bude sretan ako MI o tome pismu jednako ćutimo, jer ako MI“ –  paz’te sad ovo gospodine Gigo! –  „ako MI budemo otvoreno govorili – neće se Tomiću znati ni traga!“  Svaka im čast! (Dižući glas)  Znate šta gospodine Gigo, treba tim radikalima već jednom doakati. Dižu bune, izigravaju narodne tribune i časne ljude, domaćine. Naprednjaci, liberali  i mi evropejci  im ne valjamo. Pa molim vas lepo –  bojali su se železnce tobož  iskvariće nam omladinu!  A šta oni rade? Zar nije  tu skoro optužen  onaj  njihov Taušanović za državnu proneveru? Kradu radikalski prvaci itekako!  A eto njihove žene i kćeri se vaćare sa protuvama. (Pauza. Milan spušta ton.) Šta mislite gospodine Gigo, hoće li BRANIK  objaviti to pismo? Ala bi to nasekiralo i ove naše radikale u Srbiji! Mogu da zamislim onog uobraženog Pašića kako tamo u Bugarskoj grize onu svoju četku od brade! (Smeh)

Giga Geršić (smeje se): Sasvim, sasvim ste u pravu Veličanstvo.  Zamislite Pašića kako trlja bradu i zamuckuje kad ga Bugari zapitaju da l’ i druge žene i verenice srpskih radikala imaju nameru slične stvari činiti i javnome moralu se narugati.

Giga Geršić (uozbilji se): Samo, Veličanstvo, bojim se da do toga ipak neće doći. Ako je istinit i samo delić onoga što se po Novom Sadu  i prečanskim  varošima priča, ni BRANIK  ni bilo ko drugi to pismo NE SME objaviti!

Kralj Milan: Ne sme? A zašto?

Giga Geršić: Veličanstvo, Vi  vrlo dobro znate da pisma takve kompromitantne sadržine koja u sebi nose obeležja skarednog,  iz obzira moralne pristojnosti teško mogu biti publikovana u javnosti. Pak  još k tome napisano od strane jedne devojke, koja je samo par nedelja docnije postala  supruga vođe srpskih radikala u Ugarskoj! Ne, ne, liberalni BRANIK  ma koliko mrzeo radikale, neće se usuditi da to pismo objavi!

Kralj Milan: Ali gospodine Gigo zaboga, pa sadržaj tog pisma možete čuti od svake novosadske, somborske ili pančevačke piljarice. Istina, niko pismo nije video, ali za pretpostaviti je šta je u njemu moglo pisati … Ta svud po Ugarskoj se raznose prepisi  tog pisma.

Giga Geršić: Kako god, jedno je olajavanje čaršijsko i ženske trač partije, a sasvim drugo je objaviti originalno pismo takvoga sadržaja.

Kralj Milan: Nadajmo se da će biti tako, ali sa tom izvikanom „slobodom štampe“… nije se šaliti.

 

 

Scena peta

 

REDAKCIJA BRANIKA. UREDNIK MIŠA DIMITRIJEVIĆ I SARADNIK U NOVINAMA  NIKOLA JOKSIMOVIĆ. U POZADINI SE ČUJE ROTACIONA MAŠINA IZ ŠTAMPARIJE

Miša Dimitrijević: Takooo. Novi broj se štampa. Friška senzacija!

Nikola Joksimović: Dobru ćemo poparu skuvati radikalima! Od ovoga se neće brzo oporaviti. Pa kako gospodine Mišo dođoste do tog pisamceta?

Miša Dimitrijević: Ovo je tek nagoveštaj, dragi moj Joksimoviću. Još pismo nećemo objavljivati ali ga čuvam na sigurnom.  Eh, kako? Gospođa Tomić bila u ljubavnoj vezi sa Brankom Petrovićem zvanim  „Šandor“, znate ga svakako, bio je i preko, u Srbiji,  radio je u  njihovom Presbirou.

Nikola Joksimović: Prava lisica!

Miša Dimitrijević: Vrlo je inteligentan, obrazovan, govori strane  jezike. Ali…  kad su žene i devojke u pitanju, kao leptir je – leti s cveta na cvet. I to nije ono  najgore, već  što je nepošten, što je obična vucibatina.

Nikola Joksimović: O, to je poznato! Znate li vi gospodine Dimitrijeviću  da je taj „Šandor“  pre tri  godine u  Smederevu  zaveo ženu jednog trgovca, pa posle pod pretnjom batina pobegao glavom bez obzira? Mogu se kladiti da vam je upravo „Šandor“ dostavio to kompromitujuće  pismo. Koliko ste ga platili?

Miša Dimitrijević: A ne!  Dragi  gospodine Nikola, vi potcenjujete tu vucibatinu. Ipak je on švaler od reputacije. Evo kako sam dobio pismo: „Šandor“ je u  Bečkereku  zaveo i ženu advokata  Miloša Đorđevića. Pobegao s njom i njezino dvoje dece u Beč, napravio joj dete, a posle je sa decom ostavio na ulici. I jadni posramljeni gospodin  Đorđević šta je mogao nego da svoju nevernicu sa  dvoje dece i kopiletom primi nazad.  A „Šandor“  je spasavajući se od gneva  muža, da, da,  baš onog  muža iz Smedereva koga ste pomenuli maločas, zaboravio paketić sa brojnim naparfimisanim pismima. I eto, jedno od tih  pismama je i pismo Milice Miletić danas udate Tomić. Prevareni muž iz Smedereva je sva ta pisma ustupio advokatu Đorđeviću!

Nikola Joksimović (kroz smeh) : Divan primer solidarnosti dvojice rogonja! I Đorđević ga je predao Vama, to jest nama liberalima?

Miša Dimitrijević  (smeje se): Tako je, osveta je slatka.

Nikola Joksimović: Čujem da je ta bitanga sada u Kelnu, opet piše za Kelniše cajtung  i razvija neki posao, neko preduzetije. Ali  ako mu policija i zakoni ne doakaju, žene će mu doći glave,  nema sumnje.  A baš mi je žao starog  Miletića. Nije zaslužio sudbu koja ga je tako surovo pogodila.

Miša Dimitrijević: Svi smo mi iz Miletićevog šinjela proizašli.

Nikola Joksimović: Šta mislite kako će  ZASTAVA  reagovati i tu bruku sa svoga šefa sprati?

Miša Dimitrijević: U svakom slučaju, Vama se mogu poveriti, ja onakvo pismo ne bih smeo publikovati. Ni  slučajno! Ipak ćemo ga povremeno „podgrevati“ i pretiti njime, držaćemo Jaši pritisak… Videćemo dokle.

MUZIKA

                                                                  Scena šesta                                 

 JAUZNA KOD GOSPOĐE DIMITRIJEVIĆ. ČUJE SE TIHO KLAVIR: „ŠTO SE BORE MISLI MOJE“. ČAVRLJANJE ŽENSKOG DRUŠTVA.

Gospođa Dimitijević:  Izvol’te drage moje,  služite se.  Uz belu kafu pasiraće  i kitnikez,  baš je dobro ukuvan!   Ah, moja Ilonka  pravi je majstor  za kitnikez.

Gospođa Birgermajer:  Mein Gott  frau Dimitrijević, da nije danas kakav praznik ili da ne slavite štogod? Otkud i kitnikez!? Ta zar ovo nije obična jauzna?  Il’ nas još kakav iberašung  čeka kod vas?

 Gospođa Dimitrijević (značajno):  Nije praznik, gospođo Birgermajer,  a i ne slavimo ništa. Samo želim da probate  moj kitnikez. Ali u pravu ste kad velite da vas čeka iberašung! I to iberašung prvoga reda!

Gospođa Petronijević (jedva skrivajući  radost):   Bože, tako sam radoznala. Zdravo volemo iznenađenja, zar ne gospođo Birgermajer?

Gospođa Birgermajer: I ja sam baš najgirig! Frau Dimitrijević, tako vam Boga nemojte nas mučiti, već kažite o čemu je reč, mada ja već iz vašeg pogleda kanda podozrevam…

Gospođa Petronijević (ustreptalo): Ju, a da nije ono… to jest pismo…. znate već… škandal oko gospođe Tomićeve? (Pljesne rukama)

Gospođa Dimitrijević: Slatke moje, vi znate da ja nikad ne bih vlastitom voljom to pismo koje u posedu drži moj muž… htela sam kazati list BRANIK… mogla dati na čitanje bilo kome da već  u samom uredništvu nije čitanje dozvoljeno  onome koga ono interesira…  Eto baš juče svratio je u uredništvo i onaj gospodin  Joksimović pa  i on je nakon čitanja kazao  kako  je sadržina njegova  zdravo bezobrazna i gadna!

Gospođa Petronijević (tobož nemarno):  Pa ja u to ništa ne verujem što on kaže!

Gospođa Birgermajer (smeje se): Ne verujete? Ju, gnedige, a zašto?

Gospođa Petronijević:  Pa ja… ovaj… ne znam…  Gospođo Dimitrijević, zar je to pismo baš tako gadno i odurno?

Gospođa Birgermajer (uskače): Ta  zar ga vi frau Petronijević niste već čitali u kakvom prepisu?

Gospođa Petronijević (zbunjeno):  Ja… ne… nisam čitala, ne pristoji se časnoj i udatoj ženi takvog pisma i takvih gadnih stvari čitati…

Gospođa Birgermajer:  Ja  jesam čitala priznajem,  iako kako rekoste to ne priliči jednoj moralnoj i poštenoj ženi, al’ šta mogu, gorela sam od radoznalosti.

Gospođa Petronijević:  Da, sumnje nema nikakve, Milica Tomićeva je ovim pismom osramotila naše ženskinje i naš srpski rod.

Gospođa Birgermajer : E, eto ti sad! Otkud vi to, gnedige, znate kad kažete da nijedan prepis toga pisma u rukama niste imali, a nekmoli čitali?

Gospođa Petronijević (zbunjeno): Paa… nisam…  ali  slušala sam od drugih. (Zabašuruje)  A eto baš danas kad nam gospođa Dimitrijević tako ljubezno nudi original toga pisma, baš bi ga rado u vašem društvu pročitala!

Gospođa Dimitrijević:  Kol’ko je ovaj original  pun gadosti i to od jedne devojke, od ćerke tako velikog čoveka, govori i fakat da je pre samo dva meseca Jaša Tomić zbog tog pisma pozvao moga supruga Mišu na dvoboj!

Gospođa Petronijević : Ju slatka, pa zar na dvoboj?

Gospođa Dimitrijević (značajno): Da,da,  na pravi pravcati dvoboj. Možete li da zamislite tu drskost. Jaša je  kanda zaboravio u kojem vremenu živimo, da nismo u srednjem veku pa da mačevima stvari rešavamo  nego u hiljadu osamsto devedesetoj godini!

Gospođa Birgermajer: Mein Gott, pa taj Jaša  je sasvim poludeo!

Gospođa Petronijević (smeje se): Mogu da zamislim  seljački nezgrapnog  gospodin Jašu  s rumenim obrazima u onom njegovom izanđalom grudnjaku kako zamahuje mačem izigravajući francuskog viteza! Ha, ha, ha!

Gospođa Birgermajer : Ta oni bi, frau Petronijević,  revolvere imali, ne mačeve! (Kroz smeh)  Al’ kakvi su obojica strelci  pre bi kanda stradali njini sekundanti neg’ koji od njih dvojice,  ha, ha, ha!

SVE TRI GOSPOĐE SE CEREKAJU

Gospođa Dimitrijević (veselo i trijumfalno): Moje dame, nakon badem torte sleduje obećano iznenađenje ove jauzne: čitanje škandal-pisma. (ŠUŠTANJE LISTOVA, ISKAŠLJAVANJE.)

Gospođa Dimitrijević: „Dragi moj Šandore, moj …“ (REČI SE GUBE U MUZIČKOM INTERMECU POMEŠANOM SA KIKOTOM, UZVICIMA IŠČUĐAVANJA I NEISKRENOG „MORALNOG ŠOKIRANJA“.)

                                                          Scena sedma

                                 KAFANA. ORKESTAR SVIRA NEKI BEČKI VALCER.

Pukovnik Esterhazy (lista novine): Bože, Bože, sve moguće narodnosti traže  nekakva svoja „prava“ u Monarhiji! Svima sve malo.

Baron von Kinsky: Pukovniče  Esterhazy, setite se da je ipak mađarski  nacionalizam bio najsilniji i da je on izdejstvovao nagodbu iz šezdeset sedme godine. Ne zaboravite to!

Pukovnik Esterhazy:  Ako mislite, barone, da sam se ja ma i za trenutak solidarisao sa mađarskim partijašima i veleposednicima – grdno se varate! A – ne! Nikada! Ali sad, razume se, šta je tu je – imamo Dvojnu monarhiju i čitav koloplet raznih autonomija.

Baron von Kinsky: Česi, Hrvati, Slovaci… konačno Srbi… svi ti „mali narodi“ imaju svoje zahteve. Ali evo se Srbi zabaviše o svom jadu. Stvarno, nije mi jasno kako su se podelili na radikale i liberale? Zar svi nisu bili kod onog Miletića?

Pukovnik Esterhazy: Da, bili su kod tog ludaka što je i formalno završio u domu za sumanute. Pa pre pet godina kada je Miletić boravio na lečenju i kada se videlo da je što se politike tiče gotov, jedna grupa realističnijih političara donela je novi program u Kikindi gde su stali na stanovište da prekinu zaoštravanja sa Kraljevinom Ugarskom i sa Mađarima, da priznaju realno stanje i da ne huškaju više svoju narodnost  protiv većinskog  i državotvornog naroda. I eto, odmah ih furije radikalske sa Jašom Tomićem  na čelu napadoše da su izdajnici…

Baron von Kinsky: Ah da,  to su „notabiliteti“.

Pukovnik Esterhazy: Da, tako je, „notabiliteti“. Te oni stvoriše  novu  stranku  sa Politom Desančićem i Mišom Dimitrijevićem prozvanu  „liberalna“. Dok je partijski list ZASTAVU prigrabila struja Jaše Tomića verna starom nacionalističkom programu mržnje prema Mađarima. Te tako do danas evo i u novoj 1890. godini Dimitrijevićev  liberalni BRANIK iz broja u broj insinuira i preti tim ljubavnim  pismom…  Možete misliti barone, pismo napisano pre pet godina, a BRANIK bi tek sad da ga publikuje!  Ali to još uvek ne čini!

Baron von Kinsky: Godine prođoše, a ne smeju  da ga objave?! Dok se  po novosadskim pijacama  prodaje ispod ruke njegov tobožnji prepis. I svaki je drugačiji!  (ZACEREKAJU SU OBOJICA) Mamipara za budale!!!  Kelner, molim vas  još po jedno vino!

                                                                               Scena osma

PERON ŽELEZNIČKE STANICE U NOVOM SADU. ŠIŠTANJE PARNE LOKOMOTIVE, PIŠTALJKA OTPRAVNIKA VOZOVA, ŽAGOR PUTNIKA.

Miša Dimitrijević: E, baš će mi  ovaj praznični predah dobro doći.  Radujem se što ću se odmoriti od silnih obaveza u redakciji. Ta  Božiću se zato i radujemo!

Gospođa Dimitrijević: Toliko mi  je zima, a voza još nema.

Miša Dimitrijević (nežno): Ta  ženo moja, ne budi nestrpljiva, znam da se raduješ da što pre vidiš tvoje u Senti, ne boj se, voz će ubrzo.

Nikola Joksimović (smeje se):  Gospo’n Mišo,  vi idete, ta  zar vas nije žao što nećete svojim očima gledati kako od besa zelene i od muke pucaju oni iz  ZASTAVE  dok čitaju vaš najnoviji uvodnik? Pa su,  da oprosti milostiva, pustili u gaće od straha da ćemo objaviti pismo!

Miša Dimitrijević (smeje se):  Neka, neka, Joksimoviću, ne moram ja da vidim. Vi ćete videti i sve mi potanko istolkovati. E, baš da vidimo šta će sad da učini onaj lupež Jaša! Priteran je uz duvar, bitanga jedna radikalska! Skoro će pet godina od onog pisma njegove žene! Tempirana bomba!

Nikola Joksimović: Samo još da upalimo fitilj…

Iznenada se pojavljuje Jaša Tomić (Čuju se uzvici: Evo Jaše, pazi pazi…)

Jaša Tomić: Evo ti nož u srce, bitango!!

Miša Dimitrijević (jekne):  Udario me  bandit!

VRIŠTANJE , OPŠTA KONFUZIJA, ZAPOMAGANJE PRISUTNIH NA PERONU

Joksimović: Lekara, lekara! Brzo po doktora!!!

Gospođa Dimitrijević: Mišo,  moj  Mišo… (plače, rida): Ubio je mog Mišu!!

                                                                   Scena deveta

                                                      SUDNICA. SUĐENJE

Predsednik suda Lobmajer (udara drvenim čekićem):  Pismo gospođe Milice Tomić, devojački Miletić, na zahtev tužioca  biće  pročitano u  sudnici.

Graja, uzvici odobravanja ali i zvižduci negodovanja iz publike

Predsednik suda Lobmajer: Molim za red! Mir u sudnici! (LUPA ČEKIĆEM, ZVONI. PUBLIKA SE UMIRI) Imate reč, kolega zastupniče odbrane.

Advokat  Višontaj: Slavni sude, nema niti jednog razloga da se to pismo ovde čita. Ovde se ne sudi gospođi Tomić, ne sudi se za pisanje ljubavnog ili ne znam kakvog pisma, nego se sudi jednom čoveku koji je braneći svoju porodičnu čast potegao u jarosti a ne u nameri nož na drugog čoveka. Taj drugi čovek, uz dužno poštovanje prema mrtvima, bio je inadžija koji je skoro pet godina iz broja u broj svojih novina pretio ovde optuženom da će objaviti pismo njegove žene i tako ga moralno raskrinkati. Pokojni Miša Dimitrijević je pretio tim pismom kao da ono sadrži bogzna šta za suprugu optuženog. Optuženi nije znao niti mogao znati sadržinu toga pisma, ako je ono uopšte i postojalo, ali kao i svaki čovek od krvi i mesa morao je na neki način držati da objavljivanje tog pisma stvarnog ili lažnog, može naneti ljagu na čast njegove supruge. Zaštititi sebe i svoju suprugu od  pretnji pokojnog Dimitrijevića bila je sveta dužnost glave porodice. Neko će mozda kazati: pa ako je tako, ako je to pismo i lažno onda je ono  prazna puška koja ne opaljuje, pa je se ne treba bojati. Tačno, to pismo jeste prazna puška koja ne opaljuje, ali onaj  u koga je uperena to ne zna ili ne mora znati,  on se instinktivno brani, jer je u prirodi čovekovoj da se od puške braniti mora. Dakle, nikakvo pismo ne treba ovde čitati, nego po našemu  mišljenju treba sagledati motive ubijenog i motive mog branjenika. Staviti  ta dva oprečna motiva na  terazije  boginje Justicije i ocenjivati ih pa na osnovu toga doneti pravičnu presudu zadatak je ovog  Slavnog sudbenog stola. Mi, Slavni sude, mislimo da će prevagnuti tas na stranu našeg branjenika i  da će ga sud ili sasvim osloboditi krivice ili mu dodeliti blagu kaznu jer on nije krvoločni ubica, već čovek koji je samo branio svoje porodično gnezdo.

Predsednik suda Lobmajer: Hvala kolega na iscrpnom objašnjenu. Tužioče, vidim da ste se i Vi javili za reč. Izvolite.

Državni tužilac: Mi, Slavni sude, ostajemo pri odluci da se pismo javno pročita u sudnici. Evo već punih pet godina u javnosti se govori o tom famoznom pismu. Svi imaju neke svoje predstave šta u njemu piše. Peštanski „Lojd“  iz pera svog dopisnika je svojevremeno pisao kako su u pismu opisane takve skarednosti  kakve nisu viđeni ne ni  u spisima Pjetra Aretina… Ja naravno ne tvrdim da je to baš tako, svakako da ima tog novinskog preterivanja.  S druge strane  ima i onih koji sumnjaju da pismo uopšte postoji…

Predsednik suda Lobmajer  (prekida ga) : Pa naravno da postoji, vidite da ga držim u ruci gospodine državni tužioče!

Državni tužilac: Oprostite molim,  Slavni sude! Nisam ni sumnjao, ali upravo stoga što se branitelj optuženog,  moj cenjeni kolega Višontaj, opire njegovom čitanju, kolaju razne priče o tom pismu,  a kolaće i nadalje ako ono ne bude pročitano. Tome se mora i treba stati na put i pismo treba sad i ovde javno pročitati. Jer kod čitanja toga pisma nas ne zanimaju  erotske žudnje i raspaljene strasti te  mlade žene ma kakvim rečima, moralnim ili nemoralnim, bile iskazane. Mi ćemo preko njih pravnički hladno preći. Ne žudimo dakle da saznamo pikanterije. Nas jedino  interesuje činjenica da je zbog tog pisma ubijen jedan sasvim nevin čovek.  A ubijen je ne zato što je ubica pročitao  pismo svoje žene upućeno drugom muškarcu, nego zato što ga nije pročitao! Utoliko je njegov greh veći, a krivica teža. Da je bio uzbuđen i uznemiren  onim što njegova cenjena supruga piše u tom pismu, mi bismo donekle razumeli njegov bes i srdžbu, iako naravno to ne može biti razlog da nekoga ubije.  Ali on je na sam pomen da takvo pismo postoji, rešio da ubije onoga ko preti da će ga možda objaviti, pazite, možda, a ne sigurno objaviti, i to da ubije ne dakle u afektu, nego s planom, s predumišljajem. I zato ćemo mi tražiti najveću moguću kaznu za optuženoga. Molim dakle Slavni sud da donese odluku da se pismo ima javno pročitati!

Predsednik suda Lobmajer:  Hvala vam tužioče… Tročlano krivično veće  jednoglasno je  odlučilo  da se pismo ima pročitati. (GRAJA U SUDNICI)  Ali kako ovo pismo baca tamnu senku na ime nekadašnje gospođice Miletić, a sadašnje gospođe Tomić, to će ono biti pročitano bez prisustva javnosti. (POJAČANA GRAJA IZ PUBLIKE)  Dakle, isključujem javnost i molim publiku da napusti sudnicu! (ZVONI DUGO I UPORNO DOK PUBLIKA NAPUŠTA SUDNICU. NASTAJE MUKLA TIŠINA)

Predsednik suda Lobmajer: (iskašljava se)  Dakle, pristupamo izvođenju dokaza: Ja ću pročitati inkriminisano pisamo zavedeno u sudske spise pod numerom 272… „Moj najdraži Šandore, tvoja te…“ (REČI SE IZGUBE U VRTOGLAVOJ, BUČNOJ MUZICI)

                                                             Scena deseta i poslednja

                                     NOVI SAD,  KAFANA “KOD CARICE  JELISAVETE”

ZVUCI KAFANE. SPOLJA DOPIRE NEJASNA VIKA OČITO PIJANOG ČOVEKA. ON OTVARA VRATA KAFANE I UPADA UNUTRA.

Pijanac: Tu li si kurvo uzdajnička! Doš’o si u naš Novi Sad! Madžarone  prokleti! Izdao si sve što je srpsko, Jašu ste vi liberali, na robiju oterali! ‘Oćete Jevropu! Jebala vas Jevropa! Ja ću vam ovim mojim rukama suditi, zapamtite to! Dok Jaša nevin na robiji trune vi u BRANIKU   kujete planove kako ćete Srpstvu doakati, kako ćete u Jevropu s Madžarima… Pa idite s njima,  al’ nas tamo povesti nećete! A ti Zmaje! Šta ćeš ti naš vrli pesniče sa ovim ovde Kasapinovićem,  ovim nota… nota… lebi… bi.. tetom…, tebi je mesto sa nama, ti si Srbin, il’ si to bar dosad bio!

Glas kafedžije: Ajde  marš napolje, pijanduro! Vucibatino! Zar u kafani “Kod carice Jelisavete” da  praviš nered!! Zar nemaš obzira prema imenu naše presvetle carice?  Marš napolje, bitango jedna!!!  (GLASOVI GOSTIJU, VIKA PIJANCA KOJI NAJPOSLE IZLAZI).

Jovan Jovanović Zmaj (uzdahne): Eh, eto vidite gospodine Kasapinoviću kakav je naš svet. Sad su napali vas, al’ verujte da napadaju i mene i neću se uopšte iznenaditi ako se to već sutra možebit dogodi! Mi Srbi, taki smo: nemamo strpljenja, nemamo razumevanja ni za sebe ni za druge, neg’ šta naumimo makar to i pogrešno bilo,  to moramo odmah da ostvarimo  pa neka košta šta košta! Nek’ košta i same naše propasti!  Makar nam to činjenje i veća zla donelo,  mi se inatimo! Taki smo, na našu  nesreću, moj doktore Kasapinoviću! Liberale napadaju da su krivi  za Jašinu tragediju, a mene moj stari drug liberal Polit Desančić  napada da sam uz Jašu i da liberale napadam.  Al’ ono što je najsraminije u njegovim optužbama , jeste kako ja tobože  pravdam ubistvo Mišino!  (Duboko uzdahne)  Pa ako je ikoga smrt nezaboravljenog Miše Dimitrijevića  porazila – mene je, i mene će tuga za njim pratiti celog života.  Ta meni je ta tucindanska nesreća tako sveža rana na srcu i na duši kao da se juče dogodila! Al’ već  kao lečnik morao sam se naviknuti da ni u momentima kakve nesreće ne gubim prisutnost duha, već da odmah pomišljam šta raditi da ne bude od zla gore. Odmah prvi dan nakon užasnog tog ubistva, poručio sam kud sam mislio da poručiti treba, da pored plača i jauka ne zaborave obuzdati strast koja u takvim prilikama ume bezgranično da se otme. Moj savet se nažalost nije primio, štaviše dao je povoda  da se strasti i na mene okome.

Svetislav Kasapinović (s razumevanjem): Znam dragi Zmaj Jovo, znam, pročitao sam nedavno  ružan tekst u BRANIKU  kako vi navodno branite Jašu i podržavate  deputaciju srpskih žena koja je  čak u Peštu kod ugarskog ministra pravde  Silađija išla, moleći za  puštanje iz zatvora Jaše Tomića.

Jovan Jovanović Zmaj: Ta  to vam je gospodine Kasapinoviću bio čitav jedan mali ženski pokret. Te časne Srpkinje su smatrale da je Jaša time samo branio žensku čast, pa se zato one kao žene zalažu za njegovo puštanje na slobodu.

Svetislav Kasapinović: Da, da, čitao sam i sećam se da  je tu deputaciju predvodila gospođa Amalija Stratimirović.

Jovan Jovanović Zmaj:  Jeste, ona.  Poštena i hrabra žena, iz fine familije,  sinovica vovode Šupljikca, udova našeg dičnog Radivoja Stratimirovića potomka čuvenih  Stratimirovića koji su plemstvo dobili još pre jednog veka, a iz te familije je bio i mitropolit Stratimirović. Radivoj je bio veliki prijatelj moga  oca.  Umro je rano, pre skoro trideset godina, a gospođa Amalija, još čuva uspomenu na svog muža. Poštena i moralna žena u svakom pogledu.  Njene pobude su bile plemenite. Pa iako taj pokušaj nije urodio plodom, ja sam te žene u tome njinom naumu podržao, smatrajući da ako već naš dragi Miša trune u zemlji, ne mora  jedan živi čovek da trune na robiji… Moje pobude su bile čovečanske, a ne stranačke kako je “Branik” to bio prikazao.

Svetislav Kasapinović:  Apsolutno vas razumem. I ja mislim tako. Jer ako već imamo jedno zlo, zar nam je u interesu,  i kao ljudima i kao narodu,  da to zlo bude još veće.

Jovan Jovanović Zmaj: Ta nit’ mi kao narod, a bogme ni inteligencija naša,  kanda ne umemo razdvojiti važno od nevažnog, glavno od sporednog,  evo već nekoliko godina  taj razdor među nama Srbima ugarskim,  zbog jednog ljubavnog pisma  traje! Desilo se zbog tog pisma i afere oko njega  i ono najgore: smrt jednog čoveka i tragedija i samog ubice njegovog! A svađe među narodom umesto da se smire i prestanu zbog opšte nesreće naše, postadoše još jače,  a  jaz još dublji.  Ja držim da je Jaša Tomić čast porodice svoje mogao i drukče oprati, pa de ne bude ni groba ni roba, a možda je i on sad dok robija i sam došao do istog uverenja.

Svetislav Kasapinović: Strast ga beše obuzela. Strašno je kad kakvu osobu strasti obuzmu  do mere da se ne zna uzdržati, a još strašnije je kad strasti obuzmu ceo narod i inteligenciju njegovu. Onda je put do krvoprolića i opšte propasti  vrlo kratak! Ja se samo bojim, a ovaj primer nam to belodano pokazuje,  da mi kao narod nismo zreli da na sebe  primimo sve izazove koje novo vreme  pred nas postavlja! Pogledajte samo našu braću  tamo s one strane Dunava i Save, u Srbiji!  Pljuju i po mladom kralju Aleksandru  i po Milanu što ih u Evropu, a ne u Rusiju vode! Zovu ih austrofilima! Pre samo tri-četiri godine čim su se vlasti dokopali, tamošnji radikali su žarili i palili po selima srbijanskim, ubijali, pljačakali i žive ljude pekli,  samo zato što neće s njima, nego s Garašaninovim  naprednjacima,  pa su te svoje zločine bez ikakva stida  nazivali “velikim odisajem narodnim”!

Jovan Jovanović Zmaj (potreseno):  I tu sramotu našu srpsku i taj “odisaj” sam propatio i preplakao kao istinski rodoljub  odavde iz Ugarske. Zar mi je kao Srbinu i patrioti lako bilo čitati “Pesti naplo” i “Magyar Hirlap”  koji su o tome bombastično i sa zluradošću izveštavali! Ja sam prošle godine u Srbiji probavio celu godinu gde sam u njinom Narodnom pozorištu radio, i tamo se  iz prve ruke se o svemu tome i sam izvestio. Hteli su da ubiju i samog Milutina Garašanina! Došli mu pred kuću pa se siroma’ morao revolverom braniti i iz svoje kuće bežati! U sred Beograda! Tražili su  glave naprednjačke! O, Bože! Pa zar da na zločinima gradimo budućnost našu? Zar na tom i takvom temelju da gradimo i uzdižemo  sreću narodnu?  Zar se samo ubistvima  političkim mogu rešavati  stvari međ’ nama Srbima?

Svetislav Kasapinović: Primitivizam moj Zmaj Jovo! Umesto da primitivci i ogovarači ,kako je to u normalnog sveta, služe za podsmeh kao oličenje prostaštva, kod nas Srba  biva obrnuto, prostaštvo se kod nas uzima za vrlinu! Mera neukusa koju  su čak i naši inteligenti pokazali u slučaju ovog zlosretnog, kobnog pisma Milice Tomićeve,  prevršena je.

Jovan Jovanović Zmaj: I dovela do strašne tragedije…

Svetislav Kasapinović (razočarano):  Znate Zmaj Jovo, kad sam sa Nikom Maksimovićem i drugim viđenijim prvacima Srpske narodne slobodumne stranke pre skoro deset godina pravio Kikindski program, a sve u želji da učmalost stranke i celog našeg naroda prekinemo i entuzijastičnost povratimo,  nisam ni slutio u šta se upuštam i koliko je teško u narodu srpskom ma kakve reforme izvršiti. Što god pokušaš, odmah te optuže da si izdajica  interesa narodnih.  Ovaj napad na mene  večeras  je samo  ružan odjek onoga što se zbilo pre deset godina, još dakle1884. godine,  kad smo promene politike naše srpske iskali. Pratili ste u to vreme svakako,  kako su  notabilitete  tada strašno  napadali govoreći da smo madžaroni (baš kao što je i večeras ovaj pijani nesretnik govorio!)  da smo celo Srpstvo tim našim novim političkim programom izdali, tvrdili su kako nema i ne može biti sporazuma sa Mađarima…  Pa su meni zamerili i to što sam u mojoj adresi na Kikindskom zboru Ruse u usta uzimao i tvrdio da smo zbog njinog mešanja u balkanske poslove Bosnu izgubili. A ja tako štogod nisam kazao. To su oni skroz  izvrnuli. Kazao sam samo da je rusko mešanje i njina intervencija 1877. koja je Srbiji tada išla u prilog, izazvala drugu silu da isto tako interveniše i posle na Berlinskom kongresu uzme Bosnu pod svoje okrilje. A Rusi su na to ne samo ćutali nego i odobravali. A kakvi su nam prijatelji bili,  pokazao je ne samo Đunis, nego još više San Stefano. Pa smo doživeli i tu sramotu da je Austrija  morala spasavati  Srbiju protiveći  se ruskoj ideji Velike Bugarske i poništavajući sanstefanske odluke.  Sve su to istorijska fakta, ali šta to vredi!

Jovan Jovanović Zmaj: Vi ste se  kao pošten čovek zato i povukli iz politike!

Svetislav Kasapinović: Jesam. Pa me posle pitali:  zašto Svetislave?  Pitao me je to nedavno i Polit Desančić: “Zašto si ti Svetislave napustio političku borbu našeg naroda? Bio si mlad, obrazovan, dika srpska! Trebao si nam i još nam trebaš!” Kao da je zaboravio kako me je grubo napao posle zbora koji sam držao u Uljmi te nesrećne 1884. godine!  Sukob sa nama su tada izazvali pristaše Jaše Tomića i Laze Nančića, napali su naše ljude vatrenim oružjem, umešala se policija da razvadi sukobljene strane i tom prilikom u puškaranju s policijom ubijen je jedan seljanin, učesnik zbora. Tada je Polit zlurado pisao:  “Zbog te tvoje reforme Svetislave, pala je srpska krv! Zašto Svetislave? “ To me je tad jako zaboleo moj Zmaj Jovo. I otišao sam iz politike.  A on me sad, deset godina kasnije,  najnormalnije pita:  “Zašto si ti otišao Svetislave? Trebaš nam Svetislave!”

Jovan Jovanović Zmaj:  Vi ste dobro učinili. Al’ meni nisu dali mira. Trebao sam im ja. Hteli su me za sebe i liberali Politovi i radikali Jašini. I sve su činili da me pridobiju.  Al’ ja kao pesnik srpski pripadam celom narodu našem, ne  stranci kakvoj političkoj. A znam i to da sam im trebao ne kao Jovan Jovanović, trebao sam im kao Zmaj, kao ugledni pesnik da mogu da me iskoriste za svoje sebične političke ciljeve.. . Kad se pre par godina pojavila afera sa tim kobnim pismom ja sam se zalagao da se to sramno i poštena  čoveka nedostojno političko trgovanje intimom jedne mlade devojke prekine. Još tada sam upozoravao one koje je upozoravati trebalo da takva sramotna polemika vodi ka zlu, i da ničega dobro ni jednoj ni drugoj strani doneti ne može!  I čim je “Zastava” objavila to moje pismo, taj moj apelat na javnost  srpsku, na inteligenciju našu, odmah je iz “Branika” stigao odgovor kako sam ja radikal i Jašin čovek! Još su mi zamerili što sam taj moj apelat poslao ”Zastavi”, a ne “Braniku”. Kao da bi ga “Branik” objavio, ta “Branik” je jedva dočekao da se dočepa tog pisma!

Svetislav Kasapinović (zamišljeno): Eh, koliko je samo bede i jada u životu našem društvenom i političkom!  Kako smo zluradi na tuđu nesreću i kako je samo spretno umemo zloupotrebiti!  Ah te naravi naše! Uskoro će i dvadeseto stoleće nastupiti, a bogzna  hoćemo li se mi u tom novom veku kao narod i kao ljudi  nabolje promeniti!

Jovan Jovanović Zmaj (pomalo poneseno): Znate doktore Kasapinoviću, šest godina sam stariji od vas, nisam više mlad, dosta toga sam proživeo i doživeo, al’ opet voleo bi da mogu makar malčice da zavirim u taj novi dvadeseti vek. Čovek se nada dok je živ što kažu, pa kako s čovekom, tako biva i s jednim narodom. I narod naš nada se da će sve biti bolje neg’ što je dosad bilo. E, a kad bih znao da će našem narodu bolje biti, da će prosvećenost veću steći, da će bolji i razumniji postati, da će tamnice biti praznije a škole punije, da će atentati  i krvava politička ubistva zauvek nestati  te se politika bez strasti voditi, verujte mi,  ne bih mario ni da taj novi  vek ja osobno i ne dočekam!

Svetislav Kasapinović : Svi bi to voleli moj Zmaj Jovo. Samo taj put je trnjem posut i neće biti lako njime proći. Ali kako ste izvoleli kazati, nada umire poslednja. Za nadati se da će naš narod srpski svoju dušu pronaći u mirnom razviću svome i  uz slogu kako bi celj svoju u novom  dvadesetom stoleću ostvario i putem slobode i  demokratije krenuo.

Jovan Jovanović Zmaj: Jeste, jeste, put će biti težak i trnovit, kako rekoste.  Al’  uvek kad samo pomislim, doktore Kasapinoviću, na to da l’ ćemo i  mi Srbi jednog dana biti k’o  i svi  drugi napredni i prosvećeni  narodi evropski,  u meni se odjedared probude Muze. Nadamo se  i  verujemo da će nam dvadeseti vek doneti smirenja i razvitka narodnog, a ne sukobe političke i atentate. Za tako štogod  možemo samo da se Bogu molimo pa sam Mu spev’o ovu pesmicu (prva dva stiha  recituje Zmaj, a potom recitovanje preuzima glas iz off-a):

Što nisi Bože, sazd’o svačeg sina,                                                

sazd’o svaču ćerku od samih vrlina?                                           

Da im je ljubav svetija od svega,                                                  

da žrtve nose sve do časa svoga

 časa poslednjega! …

…Da vole videt samo srećna brata

Da ljube onog  kog su

Podigli  iz blata!

Oh,  al’ bismo bili s vrlinama jaki.

Ako sad tog nema

Hoće l’ , Bože, ikad Srbin biti taki?

                                                                                     Epilog

GLAS: Pismo  Milice Miletić „Branik“  nikada nije  objavio i o njegovoj  sadržini  se ni danas  ništa pouzdano ne zna.  Originalno pismo je čitano na sudu bez prisustva javnosti i bilo je sastavni deo sudskih spisa.  Danas ono ne postoji, ne zna se ni kada je nestalo iz sudske arhive.  Jaša Tomić  osuđen je prvostepeno na doživotni zatvor. Nakon žalbe, Kraljevski sudski sto u Segedinu smanjio je kaznu na dvadeset godina a Apelacioni sud u Pešti 29. maja 1891. godine doneo je pravosnažnu presudu kojom se  osuđuje na 6 godina zatvora i na 5 godina gubitka građanskih i političkih prava.  Jaša Tomić izašao je iz zatvora 1895. godine i nastavio politički rad. Umro je 1922. godine u Novom Sadu.

.

.

                                                                                 K R A J

.

.

.

.

.


Zlatoje Martinov

Rođen u Pančevu 1953. Diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu na kojem je i magistrirao. Piše kraću prozu, književnu kritiku, a bavi se i književnim prevođenjem i publicistikom. Autor je mnogih književnih prevoda i tekstova (recenzija, prikaza, teorijskih članaka) u srpskoj i esperantskoj periodici. Trenutno radi kao glavni i odgovorni urednik međunarodnog književnog časopisa „Literatura Foiro“ koji izlazi u Švajcarskoj.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)