Danilo Mrdak

Lazar

.

.

.

…..Hladno je. Odavno nije bilo ovako. Kačket ne pomaže, šal i rukavice nemam. I baš se mučim. Ulice su zaleđene a ja sam malo više popio. Još par kilometara i tu sam.

…..Zgrade su u mraku. Ljudi su se poput slijepih miševa zavukli u svoje betonske rupe i spavaju. Toplokrvne životinjice su ljudi a ipak su napravili toplane i radijatore i sada spavaju. Kakvo je to uživanje. To spavati u toploj postelji u četiri ujutru. To je velika stvar.

…..Tišinu sve dublje cijepa neki hrapav glas, nosi ga silueta što neumorno poskakuje i maše rukama. Čovječuljak postaje sve veći i uskoro ću razabrati šta to pjevuši.

…..Ne budim se rano. Spavaću koliko želim. Mnoge toplokrvne životinjice će uskoro krenuti na posao. Krenuće i moj otac. Taj čovjek, moj otac, ima fin i topao dom. I njegova žena i djeca mogu mirno da spavaju. I to je baš velika stvar. Mora mu se čestitati na tome. Malo mu čak i zavidim. Ipak baš mi je drago što se moj ćale snašao i ima kuću i šporet, i drva za šporet. I ja često prespavam tamo, pa ujutru klopam a frižider je stalno pun. I majka živi sa mojim ocem. Imaju dva sina.

…..Široke, zelene vene su dopirale sve do vrhova njegovih prstiju. Dobra cirkulacija, valjda zato čika Milutin ima tako tople šake i zato njegovo tijelo nije zgrčeno. Uh, kako ovaj starac dobro podnosi hladnoću.

…..Njegove okrugle, ovnujske oči se silno obradovaše, i istog trena se osili, pa još smjelije zaškripa: ,,Ne bi, ne bi ljudi život proklinjali, sve bi ruže ženi poklanjali! Kako bi se živjelo i kako bi se voljelo i kako bi dobro bilo! Da sam ja netko! Da sam ja netko!”

…..Baš mu je drago što me je sreo. Lijepo veče za prošetati. Šta će on, samac, nego da šeta. Počeo je novi život! Svi to znaju! Prvih osamdeset godina čovjek često proćerda, ali ne dozvati se pameti sada, to bi bila prava šteta!

…..Eto, sada konačno ima pozitivnu viziju o svojoj budućnosti!

…..Ja ću ga, Lazar, sigurno shvatiti! Ja sam u godinama kada razmišljam o porodici! Ha! Upišanko! Zna da mi se bliži trideseta. Prvi komšija sve zna.

…..Kada je bio u mojim godinama, ljudi su govorili za njega da je zakleti neženja pa im je na kraju i povjerovao. Prvo je smanjio piće, posvetio se nauci, radio na doktoratu, čitao, mnogo čitao. Mnogo čitati,mnogo putovati, mnogo znati! Ha! Previše kafe na prazan želudac. Ispravljao je grdne prevode poezije. Učio jezike. Ha! Na koncu je potpuno prestao da pije! Da, da. Pisao je loše eseje, trijezan čovjek može da piše samo loše eseje. I putopise da, loše putopise! Ha! Putovao je mnogo. Lutao! Sam. Da. Sam. E, sada je novi čovjek! Puca od zdravlja! Jabukovača i lozovača, to su njegove konkubine! Jedna drugu ne poznaje! Ali neće da me zadržava! Srešćemo se još!

…..Mrak u zgradama. Nisam daleko od kuće mojih roditelja. Stojim pored saobraćajnog znaka i drhtim. Ljudi iz taksija ne obraćaju pažnju na mene. Boli me glava. Bole me šake. Bole me vrhovi prstiju na nogama. Nikada mi nije bilo ovoliko hladno. Ne mogu se načuditi da oni koji imaju topao dom nisu proglašeni za heroje. Da ne postoji njihov dan, ma svjetski praznik bi to trebalo da bude! Sjutra ću izgrliti roditelje. Kakvo su dostignuće postigli u životu.

…..Opet saobraćajni znak i moram se osloniti o njega da ne padnem. Valjda sam već blizu. Umiću se toplom vodom, ugrijati ruke, popiti tabletu i uvući se u ćebe. Eto razloga da nastavim! Kako su srećni slijepi miševi u svojim pećinicama, u svojim sobama, u tim divnim sivim soliterima. Stotine spratova i hiljade stanova su svuda oko mene. Tu negdje je i kuća mojih roditelja. Gnijezdo. Hodam. Tamo treba stići. Velika raskrsnica. Bulevar. Ogroman bulevar sa osam traka. Zatim park. Pa novi blok zgrada. Ne prepoznajem ništa od toga i ne znam u kom se gradu nalazim. Ćutim i širim oči. Sješću u snijeg da razmislim malo o svemu.

…..Polako, razmisli, pogledaj oko sebe. Tragovi ptica u snijegu, barice svjetlosti na trotoaru, breze u parku. To je svuda isto. Novac! Dolari, dinari ili evri? Gledam u prazan novčanik i promrzle prste. Mačke i psi. Ljudi bijele kože u bermudama i papučama. Htio bih da me čuju, imao bih šta da pitam, ali ne mogu baš da govorim kako treba, rekoh, malo sam više popio večeras.

…..Žuta svijetla. Autobus. Nekako ulazim. Naslanjam glavu o prozor i ne brinem. Ja sam toplokrvna životinjica koja je pronašla svoje sklonište.

.

.

.

.

.


Danilo Mrdak

Rođen je 1987. godine u Bijelom Polju. Diplomirao na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu gdje i danas živi. Piše prozu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)