Stefan Kostadinović

Ljubavi će biti

.

.

1. i ako ne gledaš

.
ljubavi će biti i dok ne gledaš,
odjek njen, milenijumska glad,
promuko od ćutanja
prosi pažnju ko lepota svetlost.
danju proždire ptice sa neba u snove
da noćima hoda po hrskavim telima vrana.
kad mi priđe – ja u sebi kleknem.

strašan je to prostor: ne znati.
zato se roni za lepotom
i davi u svim pogrešnim morima.
moja udavljena perspektiva –
– užasno lokalizovana kiša –
o njoj sanja kao pas
o divljoj prirodi svojih morskih predaka:
plaši se gašenja jednog bezumnog strpljenja,
podrazumeva prirodnu sklonost
ka ronjenju na dah
(pluća su mi trošna
ali davio sam se i ranije
neka moja smrt ostane među nama)

sve je oduvek i sve se smeje.
ti se smeješ seizmički, čitavim svetom,
tvoje biće je smeh i kada si tužna,
tektonski poremećena i
osujećena u svakoj pripadnosti:
jedina bašta među kazamatima.

tražeći
ja zapuštenih udova pronalazim
spazam dodira
a tragao sam u tebi tek za svojom sujetom
u obliku izgubljene žene:
blago onom ko se od nje ne sablazni

čekam još da te nađem u mahovini; korovu;
nemom preziru ribnjaka; u nestrpljenju.
ontologiji gliba i gloginja.

ovakvi potresi se ne pamte,
o njima svedoči tkivo
i sve dok starost guri leđa da se kaže

ljubavi će biti (i ako ne gledaš)

moje oči, armature srušenih gradova
stražare
stražare

.

.

2. gospodine molim vas izađite

.

počinjem poricanjem tvog telesnog,
nedokazivo je i komunalno, a ja ne
verujem u boljševizam u ljubavi, mada
tek tako obnarođenu i umem da te
ljubim, odmahnem rukom, nek ide
život, šta ja znam o bilo čemu i –
– dođu takvi dani: romantično nebo,
romantični prosjak i nered, koješta.
kao da mi uvek i svuda, sa same
ivice pogleda, nekakav starac
nervozno i žučno nešto signalizira.

.

.

3. vrisnula je pre no što je pala

.

izdalo me čojstvo ko zapostavljena žena,
u fatalnostima uvek setna, nežna, možda
žene dolaze iz gradova u kojima svi žive
nežno, u kojima svi umeju svašta da kažu
o sebi, samo nikad ništa previše ružno,
možda one zato i beže otud u naše prozeble
ulice gde je sve stvar života i smrti; i ništa;
gde se voli sramno i grubo – ali se voli.
tako ja razmišljam o tebi.
tako ti se nadam.
dani otkrivaju previše i osuđuju.
trebalo bi uvek da se nalazimo noću
kada je savest pitoma i pospana
i tela primicanjem postaju grejna.
podseti me, da li nas to uvek hladnoća
neka približi, ili prosto ne prestaje decembar?

.

.
6. a ti čučni pa ćeš biti mali

.

dosta je igara i crnjanskog!
sva umetnost seli se iz knjige
u korist čoveka kao takvog
u hodnike čije sve prostranstvo
sićušno je ko nešto što šapneš,
gde stihovi previše su bučni,
gde divovi nikad ne bi stali.
zato kad te budu zvali
da porasteš, a ti čučni…

.

.

9. iz ciklusa „bašta”

.

ljudi ne znaju ništa o žeđi zeljastog bilja,
o skučenim senkama podzemnih žila;
više niko ništa ne zna o umirovljenju svetlosti
i stidljivim prstima noćne vegetacije,
o razvratu u svetu paprati i gljiva.

ljudi ni ne slute – bašta je zakopana,
apstrahovana iz dana,
pokop jedne savesti i obećanje steonih njiva,
leja za lejom strpljive smelosti,
krtole i klice i skice grana;
i tek poverenjem čežnje u obesti će obešenjak
iz strašljive podsvesti strašilo postati,
a čežnja postaće vrana.

nakon svih zabrana negde se skriva
pohotna žeđ zeljastog bilja.

.

.

10. kako se priziva žena koju voliš

.

da li je izronila, da li je plućima izborila
pravo na obožavanje, ili je oduvek krišom
sedela na tvojim prsima, to ne možeš znati.
tek, neko je tu – nešto ti oduzima.

ti, budala, lakom na simbole,
na srcu ti izrasta slepilo, svemogući mrak
i u njemu grad, uskogruda palata,
skriva stranputice do m.-ske ulice
gde slutiš njene buduće korake
i mantraš: ako se ljubavi nadaš,
nadaj joj se svakodnevno.

ti – čovek pešadijska jedinica –
– raštrkao se čaršijom da uđeš
joj u trag i ukidaš spontanost pobedi,
puni su ti je džepovi a nju ni
ova ludačka jesen ne potresa,
ona štedi glas na račun proleća,
ne ostavlja tragove, mimoilaze je
pogledi, ali i sumnje

siguran si da postoji
(snagom svoje žudnje)
siguran si da postojiš

tako se priziva žena koju voliš

.

.

.

.

.

.


Stefan Kostadinović

Rođen je 1985. godine. Živi i stvara u Beogradu. Interesuju ga sve vrste kreativnog izraza i rada.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)