Dušan Miklja

Ljudi koje vlast nije promenila

.

.…..Među mnogim znamenitim ličnostima koje sam imao sreću da upoznam najradije pamtim one, malobrojnije, koje vlast nije promenila. Počeću sa najstarijim, italijanskim predsednikom Pertinijem, jednim od retkih političara koje je narod voleo.

…..Da utanačim susret sa njim pozvao sam po ustaljenoj proceduri  ured predsedništva. Takoreći usred objašnjenja zbog čega želim da se vidim sa predsednikom, šef kabineta je za čas prekinuo vezu. Kada je ponovo uspostavio čuo sam: „ovde Sandro„. Malo je reći da sam bio iznenađen. Nisam jednostavno mogao da zamislim da je „na vezi„ lično predsednik. Dogovorili smo se brzo, takoreći u par rečenica. Imao sam, i pre i posle toga, susrete sa važnim državnicima ali nikada nisam lakše ugovorio sastanak sa jednim predsednikom  Uistinu lakše nego sa nekim nadobudnim predsednikom opštine .

…..U razgovoru koji je usledio, Pertini je ponovio istu neponovljivu jednostavnost.   Ne sećam se više sadržaja intervjua ali sam za ceo život zapamtio da se italijanski predsednik ponašao kao najobičniji čovek. Nije u tome bilo nikakve glume niti izveštačene skromnosti. Samo neusiljene jedinstvene ljudskosti. Nije mi, otuda, nimalo smetalo što je razgovor svaki čas prekidao da bi se pravdao prijateljici što nije došao na kafu, krojaču što je zaboraio na probu odela, svima koji su ga zvali zbog bilo kakve druge beznačajnosti. Ni na jedan poziv se nije oglušio nezavisno od toga da li je dolazio iz predsedničke palate neke važne države ili od starog prijatelja sa rimskih ulica. Sa stanovišta poštovanja prema sagovorniku, svi su mu bili podjednako važni. Kao da se gnušao vlasti svaki čas je bežao iz predsedničke palate u Kvirinalu u stančić kod fontane Trevi. Narod ga je voleo i zbog apsolutne nepodmitljivosti. Nije nikome dozvoljavao da plaća njegove račune. Čak i kada je kupovao kestenje na ulici.

…..Nikada nisam naišao na državnika koji je sa više lakoće uspostavljao dijalog sa narodom. Ljudi su mu zbog toga verovali i kada je nudio teroristima iz „Crvenih brigada“ da u zamenu za otetog sudiju uzmu njega za taoca. Nisu, naravno, prihvatili njegovu ponudu jer su znali da je sasvim ozbiljan kada je poručivao da će im, kao nestašnoj deci, „izvući uši”.

…..Još jedne ličnosti takodje se sećam sa velikim poštovanjem. Reč je o Agostinju Netu, predsedniku Angole, lekaru, gerilcu, državniku, i najzad, pesniku čije su pesme uvršćene u antologije stvaralaca na portugalskom jeziku. Više puta sam ga sretao, najčešće na aerodromima i afričkim konferencijama na koje je dolazio pravo sa ratišta. Da pripada malobrojnim ne samo velikim već i čestitim ličnostima uverio sam se na mirovnim pregovorima sa drugim angolskim rivalskim pokretima u  kenijskom gradiću Nakuri. Znao sam da među pregovaračima postoji dogovor da za vreme trajanja pregovora ne daju izjave ali sam se nadao, uzdajući se u višegodišnje prijateljstvo, da će Neto u mom slučaju učiniti izuzetak. Tako je i bilo. Vratio sam se u toku noći u Najrobi odakle sam prosledio izveštaj. Samo što sam pre zaspao, zadovoljan zbog obavjenog posla, probudio me je telefon  Neto je ukratko objasnio da ima velike neprilike zbog intervjua i da je neophodno da se opet vidimo.

…..Požalio se kada smo se ponovo susreli da su ga saborci prekorili  zbog intervjua koji su preneli mnogi svetski listovi sa dramatičnim naslovom: Rat sa Zairom. Shvatio sam odmah šta se dogodilo.  Agencijski izveštaj, kao jedini izvor obaveštenja o mirovnim pregovorima, bio je široko prihvaćen, ali kao u igri pokvarenih telefona, sa umecima i preinačavanjima koji su značajno menjali sadržaj intervjua.

…..Dugo smo se gledali pri čemu je on povremeno skidao naočare da ih obriše čojanom krpicom. Nije mu bilo lako ali ni meni. Sa uzdahom sam, otuda, promucao:  „Ali, ipak ste to rekli“. Dugo je ćutao pre nego što je odgovorio: „Rekao sam“. Mogao je da porekne, ali nije. Nisam imao nikakav dokaz jer razgovor nije bio snimljen. Samo se po sebi razume da bi u slučaju nesporazuma više verovali uglednom  državniku nego nedovoljno poznatom novinaru.  Uzdržavajući se da koristi pomenutu prednost, Neto je u celini preuzeo na sebe odgovornost. Uz svu štetu koju je zbog toga mogao da ima, poneo se kao čestiti čovek .

…..Nešto kasnije, na dan prve godišnjice nezavisnosti Angole, bio sam gost na proslavi u Luandi. Zajedno sa Netom koji je na terasi stare portugalske tvrdjave obilazio zvanice bili su i njegovi afrički saborci iz Mozambika – Samora Mašel i Namibije – Sam Njujoma. I njih sam znao iz vremena kada se velika svetska štampa  za njih malo interesovala. Iako sam stajao u jednom od zadnjih redova, kako je nalagao protokol ali i osnovni red, primetili su me. Razgrnuli su, da mi priđu, gomilu mnogo uglednijih gostiju. Dok su se zvanice, nadute od važnosti, pitale ko je sad ovaj, srdačno smo se pozdravili i izljubili.

…..Bio sam tronut. Da se nisu tako poneli ne bih znao da postoje ljudi koje vlast nije promenila.

.

.

.

.

.

 


Dušan Miklja

Rođen 1934. godine u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu na grupi za engleski jezik i književnost. U životu se najviše bavio rečima kao profesor, prevodilac, novinar i pisac. Boravio je u više od devedeset zemalja na svih pet kontinenata. Bio je pripadnik međunarodnih snaga koje su čuvale mir na Sinaju. Izveštavao kao stalni dopisnik iz Najrobija, Adis Abebe, Rima, Njujorka i Brisela i povremeno kao ratni dopisnik iz Afrike. Autor više zbirki priča, romana, drama i scenarija. U pozorištu mu je izvedena drama „Orden„ koja je na međunarodnom festivalu u Moskvi dobila nagradu za najbolji savremeni antiratni tekst. „Hronika nastranosti„ prevedena je na engleski jezik. Bavi se i prevođenjem. Živi i radi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)