Mileta I. Aćimović

Mangolije Tomislava Marinkovića

O  biljkama, pesmama, tugama i nama

                                                                                  

.

Ali je zemlja korisnija od svega;

                                                           i car njivi služi.

                                                                            Knjiga Propovednikova, 5, 9.

                                                                 Ti u nemi suton, draga,

                                                                    Mrtvih seti se ko živih

                                                                Jer ne gubi se bez traga

                                                                        Što se s ljubavlju proživi.

V. Solovjov

.

.

…..I onda je to izgledalo pomalo čudno, a danas je skoro nezamislivo, da se dvojica prijatelja iz dva mačvanska sela – dopisuju. Tako je bilo, a davno je bilo.

…..Početkom osme decenije minulog veka imali smo Tomislav Marinković pesnik na zemlji iz Lipolista i ja, svakovrsnom radoznalošću obuzet školarac iz Banovog Polja, da sa razdaljine od dvadeset i pet kilimetara jedan drugom nešto posebno, sadržajno i važno, pisano saopštimo o našem poimanju književne umetnosti, pogotovo o modernoj  poeziji kojom se tad u Mačvi skoro niko zanimao nije. Da zatajeno i potiho ponešto o dodiru i spoju poezije i života, onako samoubeđeno, među se poručimo i došapnemo. Da se kroz doživljaje i misli stihovima podstaknute, prisnije i trajnije zbližimo. Da o našim unutranjim previranjima, zanosima i maštenskim porinućima, sa svešću o provincijalnoj prikraćenosti i nedovoljnosti, reknemo i ponešto od onoga što je za naš tadašnji život bilo nasušno, a od čega pregorelom patinom dugovremenog trajanja prožeti i prijateljskom verom, dubokim prožimanjem i razumevanjem overeni i  u razdvojene stvarnosti potopljeni, naši  životi i danas zavise. A to je ljubav. Ljubav za svet, za sve njegove vidljive darove. Ljubav za čoveka, za žive stvorove i ljubav za biljke; za biljke – govorim po sećanju – za koje su Piter Tompkins i Kristofer Bird, u mojim zagrebačkim danima mnogo čitanoj knjizi Tajni život biljaka, zapisali da su upravo one  spona koja povezuje fizički i metafizički svet. U tom zagubljenom zavičajnom svetu, obgrljenom biljkama cvetnim i rodnim, Tomislav i ja smo se našli, prepoznali i trajno prijateljski vezali.

…..Između fizike i metafizike, uglavnom porazne stvarnosti i čitalačko-stvaralačkih upora, tekli su naši životi godinama, decenijama. Sretali smo se, posećivali, prijateljevali, pesnikovali, u vinoljubstvu s grlenim osmesima nadgovarali i, valja to reći, ljudski i bratski nekako sržno razumevali i voleli! Kod milih Marinkovića  –  Ljubinke i Tome – vazda mi je bilo lepše nego kod kuće. Oni su svoje veliko dvorište pretvorili u baštu, sopstveni mali Eden na čijem je povlašćenom mestu, pod venjkom što ga čini natkriljeni brest, na čvrsto ukopanom stolu kojeg je naš mekodušni i vešti Zdravko, kad je počinjao da se zove majstorom, sačinio od crnog bagrema – onog uzrasnog i tvrdog drveta dukatno suvozlatne unutrašnje boje na čijim su u prepotopski mulj porinutim direcima, duže od veka, opstojavale ćuprije na rodnoj mi Zasavici. Po takvom dvorištu im je u prošlom veku trčkarao i neko motorče vazda udešavao njihov plavooki nasmejani sin da bi, na naše razdragane i već borama obrubljene oči, sada to činila njegova plavooka, vragolasta ćerkica.

…..Toma je listao, rastao i cvetao kao pesnik, a još više kao otac i „dedek“. A ja sam,  „tečajem vremena“, sa ženom i golemim naramkom knjiga hitao iz Beograda u selo gde sam, podržavajući precvalu roditeljsku starost, najčešće bivao sam. Lišen golemih želja, zasut slovima, istrajavao sam tupo i spokojno zagledan u prisnu jednoličnost siromaškog seoskog trajanja kome sam i danas, do patetičnosti, ostao privržen.

…..Godine su prolazile, neprilike se umnožavale, a mi smo postajali sve nužniji i važniji jedan drugom. Ratovalo se svuda okolo. Tako su onog kobnog leta sred devedesetih, po Svetom Iliji, u selo hrpimice stigli prognanici. Horizont nam se mračio, a u dušama se plela crna povesma. Pisali smo pesme i mnogo, lekovito, čitali. Pogotovo ja. On je uzgajao biljke. Sa ženom. Predano i strpljivo. Javljali smo se jedan drugom. Utešljivo, sa nešto prkosa, malo više nade i podosta tvrde vere kao deca smo   ponavljali uverenje – da svet jeste božja bašta i da ga, ipak, lepota može pokrenuti i spasti. A spasa tada nije na vidiku bilo. Samo neki veliki teret u grudima i osećaj ojađenosti i gorkog poniženja. Postajalo je kadikad mučno slušati vesti, i teško su one padale na duše pravednika. Video sam to u očima svojih seljana koji su, uvek kada je bivalo tegotno i mučno, glavu priginjali k zemlji. U nju pogledavali kao u jedinu  izvesnost. I oko našeg uskog dvorišta obraslog cvećem što ga je majka negovala i od kojeg se u njemu sve i obnoć, pri magličasto-mlečnoj nekoj mesečini, šarenelo i bleskalo, počeli su da se slute i ukazuju „crni konjanici“. Sa njima je, narednog avgusta, baš na Preobraženje, i otac otišao iz života. I tada se od: šeboja, petunija, lepog čove, turskog karanfila, noćne frajle, nevena, dragoljuba i raznobojnog prkosa, dvorište u šarenilu razlistavalo i blistalo dok su se u njemu, bez kapa, sabirali da ga isprate suncem ožegnuti njegovi ispisnici – mačvanski zemljodelci, pijačari, ubožari i šaldžije. A u rana jutra, po sahrani, kad su se cvetne latice stidno otvarale i miris oštro brizgale, ono je svu ubogost i tugu naših života vedrim i mirisnim vazduhom u oblake uznosilo. Tako je, znali smo tad, biljna lepota oporavljala naše tugom povinute živote.

…..Darivao mi je Toma vremenom raličite sadnice. Kroz prozore mog starog Renoa 4 vijorili su vršci nekih pitomih četinara, sa posrebrenim završnim tonom u njihovoj  tmasto-zeleno zasićenoj boji osnove i tako, oku na radost, selili se na rast i vito grananje iz njegovog u moje selo. Iz pocerske zemlje beluše u moju vodama okruženu, situ humusnu smonicu. Primili su se na čuđenje familije koja, uz njihanje glave i izraz  mešavine zainteresovanosti i prosevom atavističkog straha na trenut ukazane zabrinutosti, ispotiha i kao poizdalje, govoraše da se u avliju sade samo rodna drveta. Ali smo se, zaboraviv to iskustvom overeno mudrosno saznanje što se tradicijom naziva, brzo privikli na njihovo stalno posrebreno, šuškavo i na letnjem vetriću treperavo zelenilo, posađeno duž dela ivice tog uskog dvorišta. A po očevoj smrti, darovao mi je prijatelj-pesnik i dve sadnice magnolije. Moji u selu takvo drvo nisu poznavali ni imali, a ja sam ga ranije, kao oniže stablo široke, uglavljene, granate krošnje koje prvo s proleća, uz široke mesnate listove, izbaci kao pesnica velike, jabučaste, mlečno-rozikaste cvetove, sagledao u uređenoj bašti za ponos lepe Biblioteke šabačke. I poneo u sećanju tu jarku simbol-sliku moćnog i večnog cikličnog buđenja prirode. Tu sam prvotnu lepotu poželeo da naselim i kod sebe. Zbog toga sam zaumio da jednu sadnicu namenim ocu i posadio je udno njegove humke, a drugo uz terasicu naše već rušne seoske kuće. Ona sadnica na groblju nije se lako primala, na kraju je skoro sasušena nestala pri košenju iždžikljale letnje trave od koje seosko groblje noću, pri mesečini, ume da izgleda jezovito-privlačno i mistično. Dok je ona sadnica u dvorištu, u kojem je sve životno sahnulo i nestajalo, odmah krenula u visinu i širinu.

…..Za par godna ona se fino razvila, pa je počela da cveta. Tad smo je i zavoleli. Majka ju je često, sa svojim rođačko-komšijskim drugama, za koje smo pred dvorištem napravili klupu da one sa nje obdan glede i otpozdravljaju svetu koji se užurbano i zaslepljeno drumom valja, preko okvira naočara, kriveći u maramu povezanu glavu, sa zanimanjem i čuđenjem zagledala i sa njima nešto prigušeno komentarisala. Da – čudan stvor. Glatka kora, veliki elipsasti listovi koje je s jeseni valjalo u navršenim korpama i kolicima odnositi, a povrh toga i njeni grozdasto-bubrežasti zeleni plodovi za koje nismo znali da li i čemu služe, povećavali su čuđenje i zanimanje onih koji su navraćali. A u završnoj godini veka u naše je dvorište doneseno bledo-žutkasto, lepo i baš živahno štene, kome sam nadenuo ime Nora. E, to su već bila dva čuda, sa čudnim imenima, koja su u bliskom vremenu  stekli stanište u našem uskom a dugom dvorištu, sa kućom na duž, i zgradicama u nizu spojenim.

…..Živelo se tako od ranog proleća do pozne jeseni među cvećem čiji je izgled i poredak Nora, sad već ubava i pametna keruša sa lepim očima i trepavicama, uveliko rovanjem i trčanjem kvarila, dok se magnolija sa sve dužim sabljastim prutevima kao granama širila, širila. Marinkovići su dolazili u tople letnje večeri da, između  razgovora, zalogaja i gutljaja vina, poglednu i provere kako nam naše drvce, upirući se u nebo i šireći olistale ruke pri tom, smanjuje dvorište i ka ulici pomalo zakriljuje vidik.

…..Kroz godine su naše starije rođake i komšinice, a mamine druge u starosti, tiho, kao kad u jesen noću, jedva čujno, opada lišće magnolije, redom promenile svetom. Sve mi se tamo nekako smanjivalo i sivelo u nestajanju, samo su blistale Nora, uz koju se razvijao njen sin ogaravljene dlake od mene nazvan Prokopije, Proka, i granata k nedoglednim sferama malo u širinu, a više uvis uperena magnolija. Nju sam, jednom, radikalno okresao i na dva je stuba sveo, onda ih čvrsto nekim kablom suspregnuo i za nosač terase privezao, da bi gledala samo nebo. A ona je i sa nebom brzo sklopila savez, pa kad je leti znao da se sa severozapada, kako su u selu govorili: „navuče crn oblak od Sremske Rače, ko ponjava“ i dune vetar naglo ona se, njemu nudeći, sva radosna žustro povijala, trzajući i tresući celu konstrukciju terase. A bočne grane su joj se podvlačile pod njen azbestnim pločama pokriven krović i razdvajale ga. Raslo se tih prvih godina novog veka i u duhu, mnogo. Samo je majka u tišmi i osami, među biljkama, sa kerušom koju je zbog privrženosti i vernosti, a i zbog otmenog psećeg držnja i pomalo oštre, uozbiljene naravi, ona nazvala „gospođa Nora“, u dvorištu u kojem je i leti zarana prilegao mrak, vidno kopnela i osme godine u onoj kućici što je dužno prizidana uz stariju kuću koja je podignuta kad sam ja na svet došao, sa mojih ruku, otišla zauvek k ocu i našim precima. Tako se u rodnom selu, „na trošnim ostancima predaka milih“, duže od vek i po sinstvom krepko zanavljan, za mene i sa mnom okončao lanac porodičnog života.

…..Kuća mi je u selu ostala nenastanjena. U dvorištu je bila samo keruša, o kojoj se brat starao. Ona nas je dočekivala i ispraćala. Ređala su se, potom, proleća, leta, jeseni i zime. Jedna od njih, mrazna i snežna, povila je, razbarušila i rascepila one srebrnaste četinare. S proleća sam ih posekao. I nisam žalio. Ni cveće više nisam sadio, ono je još koju godinu iz svojih u povije i bore meke dvorišne zemlje skrivenih semenki za sebe raslo i cvetalo, bez nadzora i reda, dok i njega nije prerasla večno radosna trava. Ostala je samo ona – protegljasta magnolija sa uskim profilom, kao omanji jablan. I dalje je rasla i pretila da, vetrom podstaknuta, otkine neki deo terase. Odlučio sam da i nju posečem, ali sam to odlagao. Čekao sam duboku jesen, kad su životni sokovi drveća u korenu i zemlji. Kad drvo ništa ne boli. I zaista, lako je bilo. Reskom zvuku motorne testere krotko se podala i, onako izdužena, pljoštimice  pala stresavši sa sebe sve godine vihorenja i cvetanja, sve senke uspomena.

…..I sad, zastavši u šetnji mirijevskim pobrežjem, pogledam u daljinu, preko Dunava, u Banat. Usamljen, sred Beograda, setim se tad i svojih blagih i dobrih Marinkovića koji tamo, u zavičaju, među brojnim sadnicama svakog dana, posvećeno i predano kao u molitvi, od naše rodne zemlje ištu milost i potporu za biljni rast, za život i lepotu u njemu. Jer, od biljaka i cveća na ovom šarenom svetu malo čega divotnijeg ima. A katkad mi se, dok stojim tako osovljen na slike uspomena i zagledan u nigdinu, pred unutarnje oči odnekud projavi slika majke koja, već ostarela sa štapom u krilu, u kožuh odenuta, sa žutom kerušom koja drema ukraj njenih nogu, pod vitkom senkom Tomine magnolije čiji su listovi nalik u molitvu i divljenje sklopljenim dlanovima, za toplijih predvečerja, s jeseni, sedi zavaljena u stolicu i gleda na ulicu kojom sad prolazi svet njoj malo znan. I priviđam kako se na blagom vetru pomera jedan bakarnom rđom već prožet magnolijin list koji, kao u lakom plesu, načas zadrhti i u tom drhtaju čvrsne, a potom se lako, kao uzdah, otkine, u trenu zalebdi, lelujavo strmoglavi i padne na meko tlo ispred naše kuće, pored majke i njene gospođe Nore. Očas se i ja prenem  i kao da nekom najbližem, najtišim rečima tugom osenjene ljubavi, prošapćem – Ali, majke odavno nema! Tomine magnolije, nema. A od ovog proleća, ni Nore više nema.

…..Uzdahnem tad čujno i, na tren, u svesti zadržim i ujasnim tu sliku majke u dvorištu kako, ničim ne narušavajući spokoj konačne jeseni, pokraj drveta i psa kao jedinih bliskih, sa blagim osmehom sverazumevanja i svemirenja, zagledana u seoski put koga presecaju kasni odsjaji i sitnim, zlatastim lišćem zasipaju breze, nekom radosno otpozdravi, mahne. Dok iza njenih leđa u dnu dvorišta i dalje, negde preko Save, u Sremu i Slavoniji tamo, sunčeva rumen pri zalasku treptavo problesne, pa utrne, a po zasenjenom dvorištu muklo se klobuča tama.

                                                                                                                                            ….. (2015)

…..

…..

…..

…..

…..


Mileta I. Aćimović

Rođen 1966. godine u Bogatiću. Diplomirao je i magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio je kao urednik u izdavačkim kućama Narodna knjiga i Nolit. Sada je glavni urednik Književnog magazina. Poeziju, esejistiku i književnu kritiku objavljivao je u listovima, časopisima, naučnim zbornicima i publikacijama. Objavio je sledeće knjige: Dno (Prosveta, Beograd, 1995), Svet i pesma, (Povelja, Kraljevo, 2010) i Pesničke zagonetke (Službeni glasnik, Beograd, 2011). Za poeziju je dobio „Brankovu nagradu“, a za književnu kritiku nagradu „Milan Bogdanović“. Živi u Beogradu i Banovom Polju, u Mačvi.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)