Valentina Novković

Margine bivstvovanja

.

.

.

Zaigrana

.

I danas sa dvojnim prisustvom
Na marginama bivstvovanja
Znam da se zaigram
Zamišljenim kartama sudbine
Ove koje su mi dodeljene
Po svim matematičkim pravilima
Na jedno se svode
Slabašno među velemajstorima
Ne po umeću već po predodređenosti
Dobre volje delioca.
Znam da se plodu od koštice uznadam
I pogači od opni ječmenih
U tom poigravanju ušetam u
Kakav prizor nežnosti
Obedujem iz limenih malo obijenih
Posuda iskrenosti
Natrunjene okrajke bdenija
zanemarim
Bedemi u nama silom nepomerivi su
mekota se sveta pod trnovljem naslućuje
.

.

Vajaru drugolikosti

.

Moja je vlas na tromeđi
mašte zanoćila, zato me kuštravu,
zato me raznovlasu
jedva prepoznaješ.
Pod dlanom planinskih
iscelitelja lice mi svekolike crte
poprimilo,
zato me teško zaboravljaš nikad
na istom mestu ne prenoćivši.
Godinama dleto i šilo u
neizmislivu alatku spajaš koja bi do
legendi zaboravnih staraca doprela,
kojom bi se odvažnost tvoja usudila
da me u tebe ne dodirnuvši izvaja
usnama se na tajnu oslonivši.

.

.

Potomci

.

Vilice sveta provlače
reči prijateljstva, škrgut nemoći,
poneki prekor i pomisao da bismo
mogli bolje, mi neki drugi, a zapravo
ponavljajuće jednaki.
U teškom promicanju kroz otvore
nepoznanja laktovima, kolenima
skramu razmičemo. Upornost na
stvaranje pokorice ne utiče.
Ona je dokaz da se smisao čekanjem
u trajnost odeva.
Znala sam, dok rondam po delićima
sačuvanim da im se ne vratim,
pružiti priliku rasporedu zvezda
po pravilima slučajnosti.
Onako kako to čine u zapise verujući.
Pesme su potomci nabubrelih prstiju
neuspelih u oslikavanju snova,
vrijuće žuči osmeha i smirenja
u osluškivanju čekića koji će ti
drveno pokrivalo dovršiti.

.

.

Slutnja peta

.

Peti poklonjeni pogled :
desno utopija, levo zapuštena
nasleđa prilježnih beležnika
sigurnosti.
Delim se na leteće prolaznike.
mileće čuvare pravremena.
Podvijam gađenje da ne pokažem
koliko se kože pod čežnjom
smežuralo, naglo kao dodir u vodi.
Upijam :
urušene krovove obližnjih postojanja,
mačju glad i opomenu.
Svest da sam se kandžama bezljublja
predala kao u transu nekog strašnog obreda
i lažne magije.
Peti iznuđeni pogled:
iznad istresene mrvice podvijenih moranja,
ispod neminovnost pred kojom samo bezruk
možeš doticati.
Sudim najstrože oku svom i tabanu
što ne gledajući ne pobegoše sa tavanica,
sa zidanica koje suzu namučenog radnika u
sebe upiše.
Da se kletva nekako poništi u pogledu Petom,
poslednjem, kako slutim.

.

.

Svodovi

.

Jedini zvuk koji od mene ostane
Biće svirala trščana na usnama
Prvorođene
Za poj predodređene
Govoriće evo me evo me
Na gluva brda podeljene
Na proplanke neočešljane
Gde se rojem vile dolinarke
Na počinak spremaju
Jedini trag koji ću ti pružiti
Lastavice će sakriti u gnezda
Da se za let nespreman
Stazi na koju tek pokušaj prstiju
Pristaje
Pokloniš
Kad bes u košulji oklevanja otkopčaš
Nad pripadanjem će se svodovi raspršiti

.

.

.

.

.


Valentina Novković

Piše poeziju, kratke priče, bavi se prevođenjem i pisanjem književnih osvrta. Diplomirala na katedri za ruski jezik i književnost. Poeziju je objavljivala u mnogim časopisima: „Književne novine“, „Književni pregled“, „Balkanske vertikale“, elektronskim časopisima „Zvezdani kolodvor“ i „Društvo živih pesnika“ gde su dve njene pesme prevedene na engleski. Pored toga njena poezija je prevođena na ruski i na bangla. Na konkursku Čukaričko pesničko proleće (2014.) osvaja drugu nagradu za najlepšu ljubavnu pesmu. Iste godine iz štampe izlazi njena zbirka pesama „Bezvremeno“ (izdavačka kuća Draslar). 2017. godine učestvuje u zborniku Bojićevog poetskog kutka jedinstvene i najposećenije pesničke tribine u nas. Živi i stvara u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)