Katarina Ipša

Mater tenebrarum

.

.

.

…..Koliko puta u toku dana pomisliš na mene? I da li si ikada poželeo da razgovaraš o tome sa mojim stanodavcima? Da li se pitaš odakle sam došla? I zašto sam došla baš ovde, u stan broj 4, u kome su do juče živeli ljudi među kojima nije bilo zaverenika? Šta ako bih ti rekla da mi se ne sviđaš? I da sam prvi put kada sam te ugledala poželela da te udarim u lice? Ili misliš da se iza te pomisli u stvari krije jedino žudnja za dopadanjem? Da li se pitaš zašto kasno izlazim? I zašto nemam otirač pred vratima, ispred kojih do sada nijednom nisi mogao da ugledaš posetioce. Da li bi te uplašilo ako bih ti rekla da sam upoznata sa pojedinostima iz tvog života? Iako ne poznaješ nikoga ko bi mogao da ti kaže nešto o meni. Ili sam ja možda samo neko koga u ovim trenucima ne prepoznaješ; tek žena kojoj se lice gubi u kosi i koja je lišena brige za potomstvom? Šta ako bih ti rekla da si jutros doručkovao kobasice sa kimom? Ili ako bih te podsetila na to da te je sa Elenom upoznao prijatelj čiji zanat odumire? A naročito, ako bih ti govorila o Davidu? Tom malom žabcu koji ne voli da putuje, i koji nikada nije video borbu petlova.

…..Da li veruješ u analogije? Ili sumnjaš da podudarnost između stvari dokazuje to isto i u svim drugim svojstvima i odnosima? Na koji način bi razmišljao ako bi se zatekao kod prijatelja u trenucima kada bi ovaj shvatio da mu se sin ne odaziva na pozive? Ili jednostavno ne želiš da se igraš sa mnom? Ili kada bi batler prisutnima saopštio vest da je vojvodin sin nestao još pre nego što je postavljen ručak? Zamislimo da se tvoj prijatelj zove Viktor, da je srednjeg rasta, i da živi na periferiji sa tipskim kućama, iako možeš da ga zamisliš i potpuno drugačije. Koja bi bila tvoja prva pomisao kada bi vojvoda nakon povratka iz lova istrčao na pljusak, tvrdeći da zna ko stoji iza otmice? Na zadnjem tremu kuće u kojoj bi živeo Viktor pokušaj da zamisliš ono što je iza nje ostalo: dečakovu kapu sa štitnikom za uši, i komad čokolade koju mu je poklonila jurodiva susetkinja. Šta bi najpre učinio, Ogiste? Imajući na umu da zaključak proizilazi isključivo iz onoga što je pretpostavljeno u premisama. Ili si isuviše zbunjen da bi mogao da pratiš misao koja ne brine za istorijske uslovnosti: vojvoda nije tvoj prijatelj. Osim toga, mogao bi da osetiš identifikaciju sa zločincem koji je ušao među privilegovane slojeve. Međutim, mesto otmice je takvo da je do njega u oba slučaja bilo moguće dopreti jedino kroz susedno dvorište.

…..Misliš li da se bojim tvog psa? I misliš li da je bilo slučajno to što sam juče prošla kroz dečije igralište? I to baš u trenucima kada se David izdvojio iz grupe? Ili to ipak nije bio samo put kojim sam morala da prođem kako bih stigla do skvera? Da li bi želeo da saznaš nešto više o mojim opsesivnim ritualima? I o mojem izboru po srodnosti? Ili si ubeđen da se na drugim mestima krije ključ zagonetke o meni? Koliko puta si poželeo da me pratiš? I koliko dugo si juče gledao za mnom dok sam prolazila kroz unutrašnje dvorište, kao priviđenje među izletnicima? Na koji način zamišljaš prostor iza mojih vrata? Ukoliko taj prostor nije još nezamisliviji od onoga u kome bi predmeti bili stvoreni snagom volje? Pogotovo sada, kada je već prestao lavež, i kada još uvek nisi siguran u to da li mi je u ruci odrubljena pseća glava ili koren lincure.

…..Hoćeš li pozvoniti na moja vrata kada se bude ispostavilo da je David nestao? I kada u sobi budeš pronašao njegov rođendanski crtež? Hoćeš li provaliti kod mene i pre nego što obavestite policiju? Iako bi se možda ispostavilo da bi to bilo poslednje što bi trebalo da učiniš. Hoćeš li me zgrabiti za vrat i pribiti uz zid? Onako kao što to čine muškarci sa spuštenim ramenima, jer nećeš moći da se obuzdaš ako ti budem rekla da ne osećam kajanje i da bih to učinila ponovo. Međutim, što bi jedan dokaz bio očigledniji time bi sebe ubedljivije poricao, zar ne? Vojvoda je imao savršen alibi, jer je to popodne proveo u lovu sa nadbiskupom, onoliko koliko bi i ti proveo sa klijentom kao agent osiguranja. Zar ne misliš da bi možda i tebe neočekivano mogla da otkrije težnja ka osloncu: vreme koje je Viktor proveo u fabrici bilo je srazmerno vremenu koje je vojvodu oslobađalo optužbe za zločin koji je u isto vreme mirisao i na siromaštvo i na cinizam aristokratije. Šta ako ti kažem da ćeš biti prinuđen da me pustiš kada već budem počela da gubim svest? Još uvek nesiguran u to da li blefiram, ili zaista imam nešto što bi moglo da izazove sumnju pravosuđa?

…..I šta misliš? Da li će na kraju bilo šta moći da me zaustavi? Naročito kada se i ti budeš našao na listi osumnjičenih. Podjednako nesiguran i u to da li je dečak još uvek živ i da li je još uvek u mojim rukama. Da li već stičeš svest o tome da ću od tog trenutka moći da tražim od tebe šta god mi bude palo na pamet? I tvoj penis, i tvoje motive, i tvoj letnjikovac? Ili možda, ipak, sumnjaš da bi pod takvim okolnostima mogao da podneseš težinu ucene? Da nije pristao na nju, leš bi bio pronađen na mestu gde je vojvoda ostavio otiske u blatu idući za mnom namamljen izvan poseda. A Viktora bi odale dlake koje sam skupila nakon što je pokušao da me utopi u kadi. Da li bi bio iznenađen ako bi istražitelji na mestu zločina pronašli tvoje biološke tragove? Ili si pomislio da ćeš se suzdržati da ne nasrneš na mene sada kada sam ti otkrila šta bih učinila sa dokazima? Jer veštice poznaju taj trenutak: kada je prerano za krik, a prekasno za zaustavljanje jezika.

…..Da li te još uvek zanima gde je bio Viktorov pas koji je bio tako privržen dečaku? I zašto je svetlo na tremu bilo ugašeno? Da li i dalje želiš da saznaš zašto je batler oklevao da uđe u salon? I kakve su do tada bile njegove veze sa susetkinjom? Ili misliš da to uopšte više nije važno? Naročito sada kada bi već trebalo da proveriš da li je David u svojoj sobi? Uspavan, ili nagnut nad sveskom sa magarećim ušima, a Elena zauzeta pripremanjem hrane? Zar ne misliš da ćeš morati da pozvoniš na moja vrata, ako umesto njega pronađeš jedino papir na kojem je nacrtana moja silueta nalik na violončelo? Ili bolje rečeno, da provališ? Jer ih ja svakako neću otvoriti da bih ti rekla gde je David. Taj mali žabac kome si hiljadu puta rekao da ne uzima slatkiše od nepoznatih. Zar ne misliš da će to biti trenutak kada ćeš morati nešto da preduzmeš, jer nećeš imati drugog izbora? I zar ne misliš da je taj trenutak možda već počeo?

.

.

.

.

.


Katarina Ipša

Rođena je 1984. godine. Piše kratke priče i poeziju. Živi u Pančevu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)