.
.
.
1
.
…..U predsoblju zazvoni telefon, iz kuhinje otabanam tamo, kažem: »Halo?« Tu-tu-tu, filtrira mi bubna opna. Tu-tu-tu, filtrira. Pukne veza. Okrenem se, ponovo zazvoni. Kažem: »Halo?«
…..Odonuda, muški glas zadrobi: »Raskrsnica ulice Maksima Gorkog i Bulevara slobode, kamion zastava, pretiče automobil jugo.«
…..Sunem u mikrofon: »Oprostite, a Vi ko ste?«
…..»Da li je to 432-711?« pritišće odonud.
…..»Pa, da,« kažem.
…..Sune sad on meni: »Stariji čovek upravlja volanom kamiona narandžaste cerade. Crveni jugo vozi mlada žena. Kosa duga, crna. O, lepa je, ima plave oči.« Glas mu se produblja. Ali je mirniji.
…..Muk. Potraje.
…..»Neboplave oči!«
…..»Verovatno nije za penziju,« cinično prošapćem. Prasnem u smeh.
…..»O, Vama je smešno? Vama je to, zar ne, smešno. A stvar je ozbiljna. Možda i život u pitanju,« veli nepoznati.
…..»U pitanju, dakle, život – smrt u odgovoru!«
…..»M-molim?« pisnu nepoznati.
…..»No, ako je život u pitanju,« kazah tiho i gotovo ravno, »onda mu je smrt u odgovoru. Razumete? Šta, ne razumete?«
…..Tu-tu-tu: prekinuta veza.
.
.
2
.
…..Vraćam se u kuhinju. Novine grabim u prolazu, sa natkasle. Naslovna stranica: slika i kratki naslov Sudbonosno preticanje. Nema podnaslova, nikakvog komentara, objašnjenja; goli naslov i ta slika. E, a sada, zamislite ovo – i naredna, i svaka naredna stranica: raskrsnica, ista dva vozila! Vidim jasno šta je crveno, a šta je narandžasto, na mutnosivim tj. crno-belim fotografijama. Izlišno je dalje ih listati!
…..Utom, ponovo telefon. »Halo?«
…..S onu stranu: »Halo?«
…..Ja promucam: »Vi ste? Izvinite, načisto sam zbunjen!«
…..Prekine me, tada, neko drugi: »Ej, halo, ja sam. Halo, je l’ me čuješ? Marija ovde!«
…..»Čujem-čujem,« odglumim joj spokoj.
…..»Ukratko ću: ovde je ludnica! Čuješ li me? H-a-o-s! Znaš za preticanje?« Veza se prekine.
…..»Halo, Ma-arija!« Ljudi moji, šta sa preticanjem?
.
.
.
3
.
…..Palim te-ve: na svim programima, satelitskim, lokalnim, isti prizor kobne raskrsnice. Jedan snimak zumira šofera, starčića iz dotrajalog kamiona, drugi će da otprati devojku u crvenom jugu. Helikopter, ozgo, s visine sledi stupidni prizor, elise zaglušujuće krče iz zvučnika. Gasim te-ve, tada ga ugasim.
…..Strčim dole. Tu u našem haustoru – kuštrav malac cmizdri: tata mu je rek’o da je žena u crvenom jugu »pri-kočila«; drugi pak, kratko ošišani, ne popušta, nego i prkosi: e, pa, nije, nego je »dodala gas«. Žučna svađa, tajac. Podigli glavice. Gledaju me. Čujem kako trepću – tako leptir leprša krilima.
…..Podne je. Marije nema, do dva.
…..Hajde sad bar, dovršiću ručak. Ali, mozak mi stao, ne mogu da se setim, kako se ono, beše, sprema pilav. Panika! To se i sive ćelije reprogramiraju?!
…..Najzad, Kuvar! No, u njemu, ipak, recept.
.
.
4
.
…..Sutradan, komšije na kafi: šta bi drugo – pretresamo raskrsnicu! Lagodno zavaljen, muž (izvesni Sale) srkne gutljaj, a vreli napitak pari ove reči: »Noć pre toga legao sam kasno. Odspavao do podne. Međutim, video sam, kao na javi, n-da, svaki detalj. Verujte, kao da sam bio tamo, nije mi promaklo ništa, ni u snu!« Rtom nosa gnjura po šoljici, sad će da se hvali: »Prekosutra, u osam naveče, gostujem na televiziji. Otvoreni studio na temu Snovi i raskrsnica. Upravo, n-da, na tu temu! Ljubica će biti u publici.« A Ljubica (žena) prekrstila noge: čeka da se kafa »malko ladne«.
…..Svi odreda, dakle, traže svoje mesto, opšta trka da se doprinese znamenitoj stvari. Valjda ćemo i ja i Marija, valjda ćemo i nas dvoje, rekoh, ma i periferni, u celoj toj opsesivnoj priči naći svoje mesto. O, valjda hoćemo!
.
.
5
.
…..Sedmicu docnije, evo danas, maločas, zazvoni telefon. »Halo?«
…..S onu stranu – ponajpre zujanje. Nepoznati muški glas će (no, ne onaj iz prvog poglavlja): »Pred kraj utakmice, kod rezultata 2:2, sudija isključuje centarfora rumunske reprezentacije.«
…..Ne upitam koji broj mu treba. Ni slučajno to ga ne upitam. On nastavi: »Grubijani u žutim dresovima opkolili delioca pravde, koji se pred njihovim sve bezobzirnijim nasrtajima –.«
…..Tu prekinem vezu.
.
.
.
.
.
.
