Uroš Ristanović

Mere opreza

.

.

,,Zbunih se samo od rastanka sa telom, osetih kako je zemlja meka,
kako me prima vazduh i kako nema više ničeg tvrdog i nepomičnog,
na što sam, dotle, bezbrižno spuštao glavu”
M. Crnjanski, Ljubav u Toskani

.

I

Telo spušteno u ćošak
kožu po navici neprimetno mazi
prijatno hladan čaršav
rašireni: jorgan, zenica, miris.
Nedovoljno umorna mišićna vlakna nadjačavaju pokrete volje. Kreću se šake i grabe, niske, niske delove srodne. Prodor krvi. Dole. Nozdrve. Pokret, nazad. Opet. I opet…

Potom je tiho neko vreme.

Klizi preko trbuha plodna kap,
utapa se kroz pore, čaršav,
sunđer, obliva feder
mrljave postelje,
zazorna prijatnost od koje može
da nastane što umre,
ili se ubije.
Nagnut, raširenih krakova,
visi prodirući kroz liniju
nevidljive opne,
potrošenih nagona,
iscedivši nejasni sok
spreman za nastupajući odmor,
ne tako naivan – torzo.

.

II

Sećanje ne seže u presek noći
trenutka početka sna
ostaje blagi kiseo ukus,
mogućnost naklapanja:
Poput neprimetne škripe lifta zgrade industrijskog naselja koje se tako zove, a nije to od kad je fabrika za proizvodnju kupaćih gaća ugašena (sve se manje ide na more u gaćama domaće proizvodnje), pored napuklog rama sa kućnim redom, oko četiri i po izjutra ulazi u mene dugo očekivan san.

Poranja u neznanju svog cilja
nepažnjom deteta koje otkriva
lomljivost kristalne strukture
eksperimentom na babinoj vazi
(suvenir putovanja po Kini,
kasnih sedamdesetih u zimu,
zimi je najlepša Kina,
porculan u babinoj bundi
preleteo Rusiju, Moldaviju
…pamtim jesenju kišu
oblaci tromi i sivi
tihe stepe se njišu
drhte passažirы…
da se skrasi i krasi
vitrinu uspomena)
poranja u mene
dugo očekivan san.

Putuje širinom skučene sobe
praveći prostorom luk;
onom što ostaje od telesne kore
zavrće volju i noge.
prestaje okvir koji se čuje
ne, nema nadražaja
.. –.. — … – .- .— . / … – .. …. / ..- / -.- — — . / – . .-.. —
… .- … …- .. — / … .–. — -.- — .— -. — / … .- -. .— .-
Potom dođe što razum zove
očekivani fizički rasplet.

Shvatam bez mogućnosti povratka:
Kad zabodem nož kroz semenku jabuke
neće iscureti nikakav željeni sok
i ostaće samo gorak ukus na vrhu
nerđajuće oštrice

.

III

Prelama se kroz prozorsko staklo
I već vidim blago nesigurno
Primicanje novog dana
Kako natapa bele zidove
Ove nikad bolnički sterilne sobe.
Iza naslaga kondenza na staklu
Svedoka toplog daha
(nikad mog, nikad mog)
Nazire se sveže jutro u zraku
S one strane kruga kalendara.
Haotično složene stvari
Napola raspukla torba
Okrnjena boca vode
Udubljenje na plastici
Dehidrirana lavanda osvežiće dah
Utapanja tela u znojavu postelju,
Znam,
Provetriće ležaj otvoreni krak
Domognem li se metalne drške
Na početku mehanizma što seče
Unutrašnjost kapaka ove sobe
Tuđinski hladnog prostora za mene.

Uznemirava postojanje vazdušnog džepa na razmeđi dva prozorska sklopa, kiseonik nivelacije temperaturā sobnog i poljskog stana.
Tamo postoji strujanje
Vidljivo nagim okom,
i nema prostora strahu od nepomeranja,
dok grančica grebe komšijski krov
Iza nepogrešivo prozirne strukture stakla,
Nasuprot njoj, ležim.

To da vazduh pruža otpor
Dokazuju bolno nadute grudi
I primetno sve se menja;
Curi kristalni sok
Oko se stapa sa bleskom
Prelamanjem sunca kroz kap
Osećam prilazi jutro
Surva se naizgled brzo
Po površini bez trenja
I gnječi u meni poslednju želju
Ležim, a da li snevam.
Zaigra vlažna mrena
Vlakna prašine se sjate
Uviru dublje i šire prostor
Budućeg pristaništa

Nešto proseca put kroz levu stranu trupa preciznom putanjom od kažiprsta do kuka.
Puca u ćošku paučinasta struktura za lov preostalih muva. Policu žulja sveže promenjeni šraf, čuješ li je dok skiči. Ja sam ga (za nijansu šireg) juče u nju uvrteo. Naslutio sam u tome nešto sirove utehe. Zadovoljstvo od iščašenja.

Sve što ovaj mesec ima da ponudi
Su dosadne knjige i magla…
Kad se pruži telo u vazduh
Udahnuvši među prostor
Prozorskog sklopa
Pomera misao da neće preostati
Ništa od željenog skoka
Već samo utešni slobodan pad
Neželjeni kukavičji vrisak,
Na stolu nedostaje oporučna cedulja
Jesen, i jesenja kiša.
Odbija mogućnost odloženog efekta, prolongiranje traženog ishoda, suviše široka scena, indikacije i neželjena dejstva.

.

.

.

.


Uroš Ristanović

Rođen je 1994. Diplomirao na katedri za Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Osnivač Studentskog književnog lista Vesna pri Filološkom fakultetu, urednik rubrike Kritika u časopisu Eckermann. Bavi se srpskom poezijom devetnaestog, dvadesetog i dvadeset prvog veka. Objavljuje poeziju, eseje i kritiku u periodici. Živi na Umci.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)