Boško Tomašević

Mir velikog ponora

.

.
                                                                           Pesme iz ciklusa “Moloa”

Kad smrt naša počne

.

Šta bi nam trebalo više: jedan prozor
belina koja stoji čista u zraku lice nevidljivo
sva lica sveta koji nam je prišao ulicom čistom
i prvom naše duše prolistalost pod kapijama
gde svečana senka nas mami igri od koje se ne
strepi glave uronjene u petunija dvorce u kojima
se beli vreme niotkuda i ne gredi nikud no stoji
u čaškama cvetova sa suncem isto niotkuda.
Odatle do ovoga trena život k’o odlazak po vodu
beše k’o trag puža u travi posle kiše s mirisom
ozona i beline svuda. Tu pred prozorom jedna
očevidnost kratka traje s merom i pada na kapke
na ruke darovanog odmora večnog kao kad izvor presuši
pa ćuti u Vaseljeni vedrotečno i po obećanju zauvek.

.

.

Koji nema šta da kaže, koji ne zna kuda da ide

.

To isto sve to tako napred i uzalud
opet i opet sve to tako za onog koji je
predugo čekao uzalud koji nema šta da kaže
koji ne zna kud’ da ode kad uzmogne se za ljubav
jednom dići jednog dana sve će zadržati iste
sate koji zlate breme tavnog vinograda i breme snega
nad vodom potoka. Nek ukršta se zato nemoguće
u onom šumnom sveta koji ćuti zagonetnim pahom
na listu Božjem što se presijava. I nek teče to isto
tako napred i uzalud jer će doći opet sve na isto mesto:
onaj koji nema šta da kaže za svet s pticama u nebesju
i ne zna kuda ide s pramcem pre kraja u očnom sjaju.

.

.

Bio bi mi potreban svetli prah mrtvih zvezda

.

Misle da ništa nisam dobio od života i da me je poslednja
svetlost ostavila pod zimskim nebom samog nevernog
živom obilju Božijega dara. Ako je trebalo stoga klečati
po bogomoljama i uporno morit’ oči prostranom prazninom
hladnog zeva – tad ne, za to nisam nikad bio oran. Radije
stoga trave gledah i senke što paprâti u šumi stežu oko
bogatoga stabla. I u sumrak čistog bilja pod zapadnim vetrom
osluškivat’ vapaj žedne tuge. To je trebalo biti sve od mene
svetu i od sveta meni. To – i bilo bi skoro sve. Ja ne mogah
očekivat’ – ako to nije prevršenje mere! – da negde nekad na me
padne svetli prah mrtvih zvezda. Al’ tu uslugu i bez želje moje
mogu žudet’ kada zemlju prospu na me u radosnom nekom
svetu drugom i tamo svom širinom i tajanstvom svojim boljem.

.
.

Jedna mala noć pod mojim zatvorenim kapcima

.

Tu je padala noć ili je pala i sa njom sve što beše namotaj
proteklih sati pritiskivaše cveće i lojanice okolo moje glave.
I svo olakšanje beše palo k’o sneg u tamnom februaru.
Tek gdegod crneo se osmeh po jabuci zelenoj i gdekoja smedja
nit pauka u poklopljenom lugu oka. Što je bilo, zanoćilo je tu
s mastilom koje ovekoveči moj život i moje snove. Strašna
zlost ljudi krenu u druge lovove za drugim ćudima i dušama.
Price i životinje tek usput im behu predmet zlosti. Jedna mala
noć pod mojim zatvorenim kapcima širila se unazad i sve beše
vidljivo odasvud ono što senka svetlih dana nekad od muke
od mene klonila je. Nije to bilo saznanje gorko. Tek prestati
čuditi se bilo je ozarenje veće i zaboravljati pustoš zemlje, takodje.

. 

.

                                     Savršeni večni mir velikog ponora

.

Ne javlja mi duša ništa! Sneg stade u belom, svom
belom. Odatle se stvari biću ne javljaju. Sve je ionako
sabrano u toj čistoti koju smo odavno počeli da
zaboravljamo. I toga se teško, ako ikad, spominjemo.
A i to zrnce spominjanja skriće se jednom od nas zasvagda.
Belo i nevino širiće se izvan nas, van naše mrkline “gde ništa

vidljivo nije niti se može izneti na videlo”1 . I nije mi žao
što to na kraju mi puta može se izneti kao fakat. U tome živeh.
I tome se bez nemira u večnosti i udomiti mogu.

.
.

Sve će se jednom svršiti osim čekanja

.

Uvek se još nešto može dogoditi. Ali ne zauvek. Uvek
se još nešto može dogoditi. Stvari poznate neće mi
Bog ponovo javljati. Stara znanja uzaludno je ponavljati.
I ništa ne treba sabirati. Sve posebno i zbito u sebi je ostalo
i nikada se pred sebe ne može izneti. U davnašnjoj sumnji
vernoj ono boravi. Krtice odoše pod zemlju a bivši ljudi
stekoše svoj grob. Svetlost nebeska, polučista, nad stvarima
tu je “s brojanicom dugom svetlih rođenja” .2
I to se opet može dogoditi. Ali zbivati se neće zauvek.
Jer sve će se jednom osim čekanja svršiti.

.

.

.—

[1]Robert Frost: “Oktobar”

[2]Robert Frost: “O ptici koja peva u snu”

.

.

.

.

.


Boško Tomašević

Rođen je 1947. godine u Bečeju, Srbija. Pisac, pesnik, esejist, romanopisac, teoretičar književnosti, osnivač škole bitnog pesništva. Svojih prvih pesničkih radova nastalih između 1970. i 1975. i napisanim u nadrealističkom maniru – odrekao se. Između 1977. i 1988. godine stvara svoju poetiku bitnog pesništva na temelju Hajdegerove filosofije bitnog mišljenja. Sumu svojih poetičkih radova objavljuje, počev od 1990. Boško Tomašević je član austrijskog i francuskog PEN-a, Sociètè des Gens de Lettres de France, Evropske Akademije nauka i umetnosti (Pariz, Beč), te austrijskog Društva pisaca. Od 1998. živi u Innsbrucku. Austrijski je državljanin.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)