Dušan Stojković

Mladci i starci

.

.

(Mladi i stari pisci samoubice)

.

.

…..Svojevremeno je Slobodan Marković objavio ukletu knjigu. Ona je sadržala pesme onih pesnika koje život nipošto nije mazio. Veliki je broj, i značajnih, pesnika okončao svoje zemaljske dane svojevoljno a da se nije ni tridesete godine života nauživao. Svaka književnost ima svoga Branka (Radičevića ili Miljkovića). U ruskoj poeziji to su Ljermontov i Jesenjin. Njihovo delo sasvim je, svojom nespornom vrednošću i uticajem koji ni do danas presahnuo nije, “pokrilo” tragične sudbine i odlične pesme mnogobrojnih drugih, i ne samo ruskih, lirskih stradalnika. U nemačkoj poeziji to je veliki ekspresionistički pesnik Georg Trakl. U engleskoj poeziji, u kojoj nekoliko vekova već nepomerivo je Kitsovo mesto, i nešto manje Šelijevo, sve više im se pridružuje i Vilfred Oven, a gotovo je pitanje dana kada će se ovoj velikoj poetskoj trojci pridružiti i tragični samoubica Tomas Čaterton. Kod Francuza izuzetno slavljen pesnik je Lotreamon (što je zasluga nadrealista); u nešto manjoj meri i Tristan Korbijer. Kod Portugalaca je takav Mario da Sa Karneiro, po značaju odmah iza neprikosnovenih Kamoensa i Pesoe. Mađari ne zaboravljaju Jožefa Atilu, Poljaci Rafala Vojačeka. Hrvati Janka Polića Kamova. Datum smrti Čerila Anvara „Dan knjige“ je u Indoneziji.

…..Rembo koji je poezijom poput komete projurio izazvavši pravi potres, tako da se o poeziji evropskoj i svetskoj govoriti i dâ i mora, tako što se ona deli na onu pre Remboa i onu posle njega (mnogo je vidljivija i presudnija ta međa od one koja bi se vezivala za Bodlerovo ime i njegov doprinos svetskoj poeziji: Bodler je okončavao ono što mu je prethodilo, “zaključavao”; Rembo je “otvarao” i vrata i prozore lirske kuće) – ne sme se nikako zaboraviti. Iako je poživeo trideset sedam godina i nije iz života otišao samoubistvom, ovaj večiti dečak, đavo anđeoska lica, anđeo prevršen đavolstvom, koji je prvu pesmu na francuskom jeziku objavio kada je imao petnaest godina, a poeziji rekao definitivno zbogom pet godina kasnije, samo je njeno srce. Alhemija reči prisutna u njegovoj Sezoni u paklu i njegovim Iluminacijama „zarazila“ je sve uklete pesnike pristigle nakon njega. Čak i onda kada njenog dejstva nisu bili uopšte svesni, svi oni njome su makar nesvesno okrznuti. Mnogi su njome bili sprženi. Kroz njih progovara i mnogo godina posle svoje smrti, i danas jednako kao juče, i danas kao nesumnjivo i sutra, onaj ko se s razlogom može okrstiti neumrlim.

…..Mladi pesnici samoubice nipošto ne predstavljaju jedan čvrst “blok”. Možemo ih podeliti, uslovno, na dve kategorije / vrste. Jednu bi činili oni koje bismo odrediti mogli kao mlade mlade, oni koji nikada nisu dočekali svoju dvadeset treću godinu. U drugoj skupini su oni koji su od njih stariji ne više od osam godina. Ali tih osam godina pride ogroman je vremenski period za one kojima je uskraćen bio. Prvi su bili, po logici stvari, pesnički poletarci. No, na vrednosnoj poetskoj skali, bili su, sumnje nema, pravi majstori. Šta bi bilo kada bi bilo (da im se život, kojim slučajem, odužio), ne znamo i ne možemo nikako da znamo.

…..Evo spiska najmlađih pesnika samoubica. Nabrajanje vršimo unatraške (od najstarijih ka najmlađim) jer nam se to jedino prirodno i čini. Dvadeset dve godine u trenutku smrti imali su: Dmitrij Venevitinov, Nadežda Lavova, Vsevold Knjazev, Karlo Stuparič, Enriko Frakasi, Hans Lejbold, Kamenko Garčin, Lora Berger, Pablo de Agvila. Dvadeset jednu: Svetislav Tisa Nikolić, Julijus Janonis, Havijer Ero, Vladimir Šimanovič, Jokio Kusaka, Sofi Podolski, Joti T` Hoft, Marko Pavček, Boštjan Seliškar. Dvadeset: Tošijuku, Božidar, Kristof Fridrih Hajnle, Eros Alezi, Feliks Fransisko Kazanova, Aleksandar Bašlačev, Karolina Patinjo. Devetnaest: Viktor Eskus, grof Volf fon Kalkrojt, Vladimir Poletajev, Aleš Kermauner, Ilja Tjurin. Osamnaest – princ Arima i Aldebaran, sedamnaest – Tomas Čaterton, M. Suškov, Misao Fudžimura, Petja Dubarova i Ladislav Landa. Trinaest – Oko Sindži.

…..Iako sam od planiranih trinaest, štampao osam knjiga Gramatike smrti u kojima se upravo samoubistvo u literaturi prikazuje i proučava posredstvom dela pisaca koji su se na njega odlučili, priznajem da ne znam, a ubeđen sam da će se isto desiti i kada čitav posao priveden kraju bude, zašto pisci, i ne samo oni, podižu ruku na sebe. Ono što jeste inicijalna kapisla za samoubistvo verovatno je samo vrh ledenog brega koji je dugo već krstario dušom onoga ko samoubistvu pribegava. Alber Kami je s razlogom pribeležio kako je, jedini postojeći, „doista ozbiljan filosofski problem – samoubistvo“. Pritom se on uputio za Kafkom – kojeg je, i inače, veoma često, i ne samo u Mitu o Sizifu, sledio – koji je, pre njega, napisao da „metafizička potreba je samo potreba za smrću“. Kamiju se, ironično, kako je to samo on umeo, suprotstavio Borislav Pekić opaskom po kojoj je „jedini ozbiljan filosofski problem kako samoubistvo izbeći“. Prisetimo se i Emila Siorana i njegove filosofske „dosetke“: „Da nam nije pomisli na samoubistvo, ovoga časa bismo se ubili!“ Nju „produžava“ dodatni aforizam po kojem je potrebno, intenzivno i neprestano, „misliti na samoubistvo da je na kraju nevažno ubiti se ili ne“.

…..Paradoksalnost napisanog nesumnjivo je ambivalentna. Jadno je življenje koje se plaća (neprekidnim) razmišljanjem o nebivstvovanju. Čovek je onda samoubica koji hoda. Smrt koja (ga) misli. Pravi „zaključak“ Sioranove misli (no, zaključak ovde prethodi samoj misli) onaj je Blanšoov po kojem „kad govorim, smrt govori u meni“. Frojdovo tvrđenje da „izbor nekog oblika samoubistva otkriva najprimitivniji seksualni simbolizam“, poput psihoanalitičkog bumeranga, i samo otkriva kako su, po ocu psihoanalize, Eros i Tanatos zmijski prepleteni i neraskidivo srasli. Još Sveti Avgustin će povesti za sobom čitavu kolonu tumača samoubistva za koje je samoubica zapravo „ubica“. Pitanje je samo da li dovoljno „prikriven“. Frojdov učenik najpre, pa teorijski suparnik potom, Alfred Adler, samoubistvo tretira kao osvetu životu. Ono je, pre i iznad svega, „imitacija“ – ugledanje na ono što su prethodno učinili idoli, stariji, članovi porodice, poznate ličnosti… To se, donekle, suprotstavlja, ranije iznetom, stavu začetnika moderne suicidologije Emila Dirkema, po kojem „svaki samoubica daje svome činu lični otisak“. (Napisao sam „donekle“ jer lični otisak može se naći i u samom izboru onoga koga ćemo opraštajući se sa životom slediti.) Nimalo slučajno, i nipošto usputno, Ljubomir Erić nas opominje da „svaki čovek nosi u sebi skrivenog samoubicu“, a Stevan P. Petrović dodaje: „A razloga za samoubistvo ima bar toliko koliko i razloga za življenje.“

…..Spomenućemo samo nekoliko po mnogo čemu osobenih i drastičnih samoubistava (o ostalima zainteresovani čitaoci mogu naći podatke u već spomenutim tomovima Gramatike smrti). Engleski pesnik Tomas Čaterton (1752–1770) počeo je sa jedanaest godina da piše na izmišljenom staroengleskom jeziku. Kasnije će izmisliti sveštenika i pesnika Tomasa Roulija kojem će pripisati svoje pesme i prozu sročene upravo na tom izmišljenom jeziku (štampane, posthumno, 1777. godine). U pitanju su, pored pesama, i nedovršeni spev (u dvema verzijama) Bitka kod Hastingsa, ekloga Elinor i Džuga, tragedija Ela i spisi poslani Horasu Volpolu – Postanak slikarstva u Engleskoj i Istorija engleskog slikarstva. Kada je otkriveno da je posredi bila mistifikacija, siromašan i nesrećan, pesnik se ubija arsenikom dok su po podu njegove sobe, kao i obično, bili rasuti komadići iscepanih rukopisa. Niko nije došao do mrtvačnice da bi ga identifikovao, a u registru umrlih upisano je (da li je tu slučaj poželeo i sa Šekspirom i sa njim da se poigra) pogrešno ime – Vilijam. Nikola Žozef – Žilber (1751–1780), francuski pesnik, pao je s konja i teško povredio glavu, te je, u duhovnom bunilu, pošto je prethodno napisao svoju antologijsku pesmu „Oproštaj od života“, progutao ključeve od kovčega u kojem je čuvao svoje rukopise i tako umro. Naš romantičarski pesnik Damjan Pavlović (1839–1866), pošto je završio politehniku u Beču i Pragu i započeo sjajnu karijeru u Beogradu, nesrećno se zaljubio u Katarinu Konstantinović kojoj je držao časove a da nije znao da je u nju zaljubljen i njen dalji rođak – knez Mihailo Obrenović. Izjavljuje ovoj ljubav, a Milivoj Blaznavac, „dežurno uho“ pored vrata iza kojih se prenošenje znanja obavljalo, uz silna vređanja, izbacuje ga na ulicu. Nesretni pesnik ubija se tako što dva puta udara glavom o šestar prethodno postavljen na sto. Japanski romantičarski pesnik Kitamura Tokoku (1868–1894) veša se iz krajnje bizarnog razloga: japanska književnost je savim daleka evropskoj. Misao Fudžimura (1886–1904), drugi mladi japanski pesnik, ubija se skokom u vodopad Kegon u Niku (sever Tokia), pošto je prethodno urezao u koru drveta svoju oproštajnu pesmu, Grof Volf fon Kalkrojt (1887–1906), pripadnik stare i čuvene aristokratske porodice, kome je Rajner Marija Rilke posvetio poznati “Rekvijem grofu Volfu fon Kalkrojtu”, ubio se da ne bi služio vojsku. Dadaist Žak Vaše, duhovni otac Andre Bretona i čitavog nadrealizma, ubija se tako što, sa još dvojicom mladića (jedan će preživeti), uzima preveliku dozu opijuma u jednoj od soba „Hotela francuskog“ u Nantu. U svojim Pismima je zabeležio: „Odbijam da poginem u ratu… umreću onda kada ja to budem želeo, a tada ću umreti sa još nekim. Dosadno je umreti sam. Voleo bih da umrem sa nekim od mojih najboljih prijatelja.“ Breton piše o njegovim prijateljima: „Verovatno da jadnici pojma nisu imali čime će se to završiti a on je, eto, odlučio da na kraju izvede zlu šalu s njima.“ Poljski pesnik Tadeuš Borovski, koji se spasao gasne komore u logoru u kojem je bio, otrovao se gasom u vlastitoj kunjinji 1951. godine, pošto se prethodno oženio, dobio kćerku i postigao lep uspeh književnim delom. Kanadska pesnikinja Iget Golen (1944–1972), autorka pesničke zbirke Čitanje na biciklu, objavljene u godini njene smrti, ekolog koji se zanimao socijalnim problemima, polila se benzinom i javno spalila na Trgu Žak Kartije u Montrealu.

…..Dvojica filosofa, Oto Vajninger (1880–1903) i Karlo Mihelšteter (1887–1910), napustili su život – obojica u kobnoj, dvadeset trećoj godini – neposredno pošto su okončali svoja životna, nužno mladalačka, ali itekako uticajna i vrednosno nezaobilazna, dela, Pol i karakter, odnosno Uverenje i retorika, pokazavši da onaj kome smrt sedi, poput anđela, na ramenu, može da piše i brže od nje i da ukrade od sebe – nikad ostvarenog – budućeg, ono što zaveštava budućnosti i trajanju. Vajninger se lišava života u sobi u kojoj je pre njega stanovao veliki, i najveći uz Johana Sebastijana Baha, kompozitor, njemu omiljeni, Ludvig Betoven.

…..Kada je o čitavoj seriji ruskih samoubica, mlađih od trideset godina u trenutku kada su samoubistvo izvršili, početkom dvadestog veka reč (Viktor Lazarevič Poljakov, Viktor Viktorovič Gofman, Aleksej Konstantinovič Ljubič-Jarmolovič-Lozina-Lozinski, Ana Mar, Vsevold Knjazev, Nadežda Grigorijevna Lavova, Božidar, Olga Vaksel, Viktor Aleksandrovič Dimitrijev, Nikolaj Ivanovič Dementjev), izdvajamo način na koji se od života oprostila ljubavnica Valerija Brjusova, Nadežda Lavova (1891–1913); ubila se metkom iz brauninga koji joj je upravo Brjusov, tvorac “Demona samoubistva”, poklonio.

…..Izvestan broj samoubistava (najpoznatija su ona Sergeja Jesenjina i Branka Miljkovića, ali i ona – verovatna – koja su počinili Gaspara Stampa, Lotreamon, ili Tristan Korbijer) se – u poslednje vreme poprilično intenzivno – osporavaju. Neka se i ne priznaju za takva (npr. ono Dimitrija Vladimiroviča Venevitinova), a Nikola Milošević – nipošto ne jedini – uvodi i kategoriju „prikrivenih“ samoubistava. Za primer uzima dvoboj koji je Mihail Ljermontov podelio s Martinovim u podnožju gore Mašuk, neposredno pre otpočinjanja oluje. Ruski pesnik dopustio je svom protivniku da dođe do crte sa koje je bilo dogovoreno da duelanti pucaju a da se nije ni pomerio sa svoga mesta. Kada je protivnik podigao revolver s namerom da puca, Ljermontov nije ni pomakao svoj. Za našeg književnog teoretičara „ubistvo pesnika Ljermontova predstavlja, po svoj prilici, jednu vrstu prikrivenog samoubistva“, odnosno samoubistva „koje je poteklo iz krajnje depresije i krajnjeg očajanja“. Voleo bih da znam, i nisam jedini, od čega je umro Lotreamon. Stalno mi je pred očima slika koja ga prikazuje onakvim kakav je bio i koju bih mogao da stavim pored sjajnog imaginarnog portreta ovog francuskog pesnika, rođenog u Montevideu, koji je odsanjao Salvador Dali.

…..Karlo Meninger piše i o hroničnim samoubistvima i pripisuje ih teškim alkoholičarima kakvi su bili, na primer, Edgar Alan Po ili Dilen Tomas. Društvo bi im pravili nesumnjivo narkomani, ali i duelanti i ljubitelji prebrze vožnje. Termin hronično neki suicidolozi zamenjuju terminima kvazi ili parasamoubistvom.

…..O Klubu 27 počelo je da se priča i piše 1969, iako je on već imao u svojim redovima Roberta Džonsona koji je umro još 1938. Između ostalih pripadaju mu (navodim samo one rokere koji su pisali pesme za vlastite kompozicije): Džimi Hendriks (1942–1970), Dženis Džoplin (1943–1970), Alen Vilson (1943–1970), Džim Morison (1943–1971), Grem Parson (1946–1973), Tim Bakli (1947–1975), Piter Hem (1947–1975), Kurt Kobejn (1967–1994). Ijan Kertis, najbolji pesnik među rokerima, ubio se u dvadest četvrtoj. Australijski rok pevač Majkl Dransfild ih je takođe unatraške nadskočio: ubio se u dvadeset petoj godini. Sid Višiz bio je još brži: presudio je sebi u dvadeset drugoj. Izvestan broj ruskih pesnika i pesnikinja samoubica bavio se i rok muzikom. Navedimo samo Aleksandra Bašlačeva i Janku Đagiljevu (pesnikinju je upravo samoubistvo Bašlačeva i nagnalo da mu se pridruži učinivši isto). Važi to i za poljsku pesnikinju Šarku Smazalovu.

…..Bilo bi interesantno posebno se pozabaviti (ostavljam to za neku drugu priliku) poezijom kojom su nas darivale pesnikinje (devojke i žene) koje su prigrlile samoubistvo: Erina, Perneta de Gije, Gaspara Stampa, Ho Nansorhon, Karolina fon Ginderode, Ejmi Levi, Stanislava Koča, Nadežda Lavova, Marija Poliduri, Olga Vaksel, Antonija Poci, Šarlota Salomon, Lora Berger, Herta Kreftner, Ingebor Bahman, Jokio Kusaka, Eliz Nada Koven, Danijel Kolober, Šaka Smazalova, Veronika Forest Tomson, Marija Emilija Korneho, Iget Golen, Sofi Podolski, Feliks Fernando Kazanova, Aldebaran, Mari – Jo Simenon, Nelgun Marmara, Petja Dubarova, Tatjana Soldo, Janka Đagijeva, Klaudija Ruđeri, Ana Gorenko, Nika Turbina i Karolina Patinjo.

…..Da li, i šta, razlikuje poeziju mladih pesnika samoubica od one koju su pisali pesnici koji su mirno starili i ostarili? Pred nama je pitanje na koje ne smemo ni po koju cenu ostati odgovora dužni. Ali, istovremeno, i pitanje na koje, ma koliko poeziju pesnika mladaca pomno iščitavali, pravovaljan odgovor, posebno takav za koji bismo sa sigurnošću mogli reći kako pogađa u srce stvari – ne možemo dati. Ipak, ne treba odustati.

…..Još 1883. godine, u časopisu „Lutecija“, počeli su da izlaze tekstovi Pola Verlena o ukletim pesnicima koji su sadržali i popriličan broj njihovih stihova i celih pesama i tako predstavljali mini antologiju ukletog pesništva. Konačnu knjigu, drugo, dopunjeno izdanje Verlenove studije, štampao je, kao i prvo, Leon Vanije i ona je predstavila šestoricu pesnika: Tristana Korbijera, Artira Remboa, Stefana Malarmea, Marselinu Debord – Valmor, Vilijema de L`Il Adama i samoga Pola Verlena. Zadržimo li se na francuskoj poeziji, Pjer Segers je, 1972. i 1985, objavio antologiju Savremeni ukleti pesnici, a Alen Breton 1981. onu koja se zvala Novi ukleti pesnici. Žak Koli je, 2011. godine, objavio antologiju koja je sadržala pesme pedeset petoro francuskih pesnika koji su „odlučili da nestanu“, Vouageurs de l`absolu. Francuske uklete pesnike u prevodu, knjigom koja je upravo tako i nazvana, ponudila je našoj čitalačkoj publici Vesna Cakeljić 1995. Prethodila joj je Ukleta pesnikova noćna knjiga (1972) Slobodana Markovića, subjektivan izbor – uz nekolike pesme australijskih buš-rendžera – pesama sledećih pesnika: Edgara Alana Poa, Hristine Georgine Rozeti, Fransoa Vijona, Artira Remboa, Lotreamona, Sergeja Jesenjina, Peja Javorova, Borisa Pasternaka, Jirži Volkera, Jelisavete Bagrjane i Orhana Veli – Kanika.

…..Šta je, dakle, zajedničko mlađanim pesničkim ukletnicima?
…..Najpre, apsolutna životna neprilagođenost. Kao da je život prolazio mimo njih. Ako bi ih i dodirnuo, onda je to činio tako što ih je ranjavao.
…..Ne retko, pobuna protiv takvog življenja, ne retko takođe, narasla i do pobune protiv života samog, koja je njihove pesme znala da preobrati u pesme koje bismo, najtačnije, sećajući se nezaboravne Munkove slike, nazvati mogli pesmama – kricima.
…..Kao da su živeli usred same smrti. Predodređeno tragičnih životnih sudbina. Ako ih nije odnosilo dragovoljno pribegavanje preuranjenoj, izabranoj, po Ničeu slobodnoj, smrti, bile su tu velike kataklizme poput ratova i žuta gošća koja ih je nepogrešivo upisivala u svoj, na ranu smrt osuđeni, razred.

…..U prisenku, i obilato, i alkohol i droga uzimaju svoj danak.
…..Odgovor na postavljeno pitanje i jedno je pitanje na koje se takođe samo može ponuditi ambivalentan, nekonačan odgovor: Da li su ukleti pesnici bili, i crpli odatle, na korak samo od ludila?

…..Ostajemo dužni i pokušaja da utvrdimo razliku, ako je uopšte ima, između pesama koje su ispevali pesnici i onih koje su plod pevanja tragičnih pesnikinja.
Za Alena Bretona samoubistvo je „poslednje pročišćenje“. Pesnici naše antologije nagoveštavaju ga – i gotovo neprestano prizivaju.

…..U pesnicima koji su bili pred nama kao da tinja, inače nepostojeći, samoubilački gen, a plamti gen smrti koji nas sve naposletku smrvi. Čini nam se kako kod najboljih ne pevaju to samo oni već smo suočeni sa osobenim poetskim dvoglasjem. Drugi glas „peva“ sama smrt.

…..Mnoge njihove pesme „oproštajne“ su pesme. Oni su smeli, i znali, smrti da pogledaju ravno u oči. Iz njihovih pesama, ne retko, u nas, čitaoce, zuri smrt. Čitajući ih, smešteni oči u oči sa onom čije nas hladno naručje neminovno čeka, stičemo li iskustvo koje inače ne možemo imati i do kojeg – moguće je – niko živ kao do iskustva stići ne uspeva?
…..Pesme mladih ukletih pesnika ne mogu se nipošto čitati ravnodušno. I njih, kao i one koji su ih ispevali, dodirnulo je krilo smrti. Čujemo li, dok ih iščitavamo i mi leprš istih?
Njihove pesme pesme su u kojima su zmijski srasli Eros i Tanatos.

…..Oni su mahom dostegli preranu zrelost koja im je omogućila da – uz nos malom broju godina koje su proživeli – ispune svoju pesničku sudbinu tako što će istresti sve što se zateklo u njihovim pesničkim vrećama.

…..Morali su ispevati sve. Nije bilo vremena za njih: svako njihovo danas moralo je biti i njihovo sutra, pogotovu ono sutra koje nikada doživljeno ni neće biti.
…..Ukleti pesnici ne lažu. Poezija jeste njihov jedini život.

…..I zato, ali ne samo zato, njihova poezija jeste, i mora takva biti – autobiografska. No, njihove biografije same po sebi – idenje posred pakla, hodanje dnom smrti – razlikuju se od biografija građanski pitomih pesnika utonulih u dosadno micanje dosadnog i sporohodnog življenja.

…..Čitavo njihovo biće bilo je samo ranjiva koža. Po njoj su nemilosrdno grebali.
…..Njihova refleksivnost bila je, kao bršljanom, obrasla emocijama. Retko se kod drugih pesnika može susresti takav i toliki emotivni drhtaj misli (primera radi, sasvim je dovoljno osmotriti kako je „propevala“ – heraklitovska – vatra u Miljkovićevu pesništvu).

…..Ukleti pesnici najvećma su učili od ukletih pesnika koji su im prethodili. Postoji, podzemna, tradicija ukletog pesništva. Jadna je svaka književna kritika i svaka književna istorija koja to ne uviđa i o viđenom ne podnosi pošten račun.

…..I pored svega, i uprkos svemu, njihov je život, jednako kao i njihova poezija, bio, i bila, proslavljanje apsolutne slobode. Oni sami jesu sprženi Ikari. Ono što nam je od njih ostalo jeste pregršt sunčanih mrva. One svetle. Mala su sunca.

…..Ostali su zauvek, i nepopravivo, i nezaboravivo, mladi. Mihail Ljermontov je već sa četrnaest – petnaest – šesnaest – sedamnaest godina ispevao čitav niz antologijskih pesama. I oni među pesnicima čija je samrtna hora zakucala blizu tridesete njihove godine, mnogo godina pre toga ispevali su pesme koje su pokazivale, i dokazivale, da pravi i autentični pesnici nesumnjivo jesu. Dovoljno je navesti samo jedan primer: čileanski pesnik Horhe Kaseres poživeće dvadeset šest godina, a antologijske pesme ispevao je, kao i mnogo značajniji od njega Ljermontov, kada ih je imao samo petnaest.
.

2.

…..Grigorij Čhartišvili konstatuje, u svojoj dragocenoj knjizi Pisac i samoubistvo: “U današnjem svetu starci dobrovoljno odlaze iz života mnogo češće nego mladi.” To “pravilo”, međutim, ne važi i kada su književnici u pitanju.

…..Sasvim očekivano, mnogo je više mladih pisaca koji su digli ruku na sebe od onih koji su se na isti korak odlučili a da su u pozne godine zašli. Kada govorimo o starim samoubicama među piscima, proglašavamo takvim samo one koji su doživeli osamdesetu. Među njima je – i to se moglo očekivati – malo pesnika. Pesnici sagorevaju brzo. Nebo traži najlepše i najdarovitije. Razlozi koji stare pisce pozivaju da promene svetom nisu previše brojni i razlikuju se – i to je sasvim očekivano – od onih koji su mlade pisce nagnali da podignu ruku na sebe. Ako su mladi, moguće je, bili, između ostalog, i poprilično, zaljubljeni i u samu smrt, za stare pisce samoubice to bi se veoma teško moglo reći.

…..Iako su bile oponentne, dve grčke filosofske škole – stoici i epikurejci – opravdavale su samoubistvom stanovištem po kojem se čovek sa životom treba, i mora, rastati dostojanstveno. Ne vredi živeti, po njima, ako se život premetnuo u teret i sebi i drugima.
…..Legenda veli kako su Kleantu (oko 331 /330–232 /231. p. n. e.), nasledniku Zenona iz Kitiona na mestu predvodnika stočke škole mišljenja, lekari preporučili uzdržavanje od hrane kako bi se oslobodio gnojnog čira na desnima, a on se odlučio da ne jede više uopšte i umorio se glađu. Isti način presuđivanja sebi primenili su i, veliki, Demokrit (oko 460–oko 370. p. n. e.), sofista retor Isokrat (436–338. p. n. e.), koji je bio na strani makedonskg kralja Filipa a njegova rodna Atina je bila zaratila sa njim, Eratosten iz Kirene (oko 276–194. p. n. e.), kada je oslepeo, mađarski romansijer Tibor Deri (1894–1977), pošto je prethodno slomio kuk, ali i naš Miloš Crnjanski (1893–1977).
Stoik Antipatar iz Tarsa (oko 210–oko 130. p. n. e.) još jedan je od starih samoubica. Odlučio se da ispije otrov. Isto su uradili i kinik Krates iz Tebe (oko 365–oko 285. p. n. e.), rukovoditelj Atinske Platonove akademije Ksenokrat (oko 395–312. p. n. e.) i stoik Hrisip (oko 286–oko 204. p. n. e.; po drugoj verziji napio se do smrti nerazblaženim vinom). Kinik Antisten (oko 445–oko 336. p. n. e.), Diogenov učitelj, zaklao se nožem. Njegov učenik Diogen iz Sinope (oko 412–323. p. n. e.), kome je nadimak Pas donelo to što je bio privrženiji ovim domaćim životinjama nego ljudima, najčuveniji kinik uopšte, obmotao je glavu ogrtačem i tako prekratio disanje.

…..Indijski filosof Nagarđuna (oko 150–oko 250. n. e.) rešio je da prinese svoju glavu Budi te ju je odsekao, nad Budinim kipom, sabljom.

…..Mađarski pisac Šandor Marai (1900–1989), pucao je sebi u usta u San Dijegu. Bohumil Hrabal (1914–1997), usamljen, onemoćao, bolestan, skočio je kroz prozor bolnice u kojoj je boravio, a zvanična verzija je pokušala da ulepša njegovo stradanje tvrdeći kako se ono zbilo dok je hranio golubove, iako naš Milan Čolić svedoči kako pored pomenute bolnice nikada nijednog goluba nije ni bilo. Vladimir Stepanovič Iljašenko (1887–1970) se, paralizovan, ustrelio.

…..Sigmund Frojd (1856–1939), koji je imao više od tridesetak operacija vilice i nosio, po sopstvenim rečima, monstr-napravu u ustima, podsetio je svog lekara Maksa Šura na dogovor koji su postigli i ovaj mu je, kada su bolovi postali nepodnošljivi, dao injekciju morfijuma te se otac psihoanalize preselio na onaj svet u snu.

…..Vilijam Bekford (1760–1844), engleski predromantičar, izuzetno bogat egocentrik koji je posedovao bogatu zbirku istočnjačkih rariteta i sagradio veliki gotički zamak, autor gotičkog romana Vathek, prestao je – neizlečivo bolestan – da uzima hranu i tako se preselio među mrtve. Bolestan od tumora pluća, italijanski pisac Franko Lučetini (1920–2002), skočio je, kao i Primo Levi, u stepenišni otvor svoje zgrade. Francuski filosof Andre Gorc (1923– 2007) ubio se zajedno sa ženom (poput Hajnriha fon Klajsta ili Osamu Dazaia, na primer), a španski pesnik Huan Peres Kreus (1919–1999), borac u Španskom građanskom ratu i zatočenik Frankovih zatvora, oženjen našom zemljakinjom Milenom i veliki poštovalac naše zemlje, skočio je kroz prozor na vest da je otpočelo NATO bombardovanje Srbije i Crne Gore. Autoru pesničke zbirke Pevanja o Crnoj Gori i druge pesme (1981), poslednja želja je bila da urna sa njegovim pepelom upravo u Crnoj Gori počiva.

…..Dobrovoljno su napustili svet i, muza Majakovskog, Ljilja Jurjevna Brik (1891–1978), koja se uzgredno bavila i pisanjem, veliki psihoanalitičar Bruno Betelhajm (1902–1990), najznačajniji holandski pisac za decu Ani Marija Gertruda Šmit (1911–1995), sjajni teoretičar muzike i tanatolog Vladimir Jankelevič (1903–1985).

…..Lista se tu ne okončava. Navodimo još pregršt imena: Tit Silije Italik (6–101), Mihail Stanislavovič Čajkovski (Sadik-paša) (1804–1886), Umberto Kvito Fiero (1848–1929), Frederik van Rensilir Dej (1851–1941), Konstantin Aleksandrovič Čkedze (1894–1974), Džon Patrik (1905–1995), Vas Albert (1908–1998), Berton Roveše (1910–1994), Flečer Knebel (1911–1993), Žan-Nolel Viarne (1915–1996), Džejn Ejken Hodž (1917–2009), Gabrijel Vitkop (1920–2002), Huan Larea (1895–1980), Stefan Rože (1914–1994), Albert Minder (1879–1965) …

…..Pribeležili smo već kako su stari pisci imali manje motiva od izuzetno mladih književnika da prekrate svojevoljno život.

…..Ne samo kada je o antičkim misliocima i piscima reč, jedan od njih je bila gordost koja ih je nagonila da iz života izađu kada se ovaj pretvorio u staračko mučenje, životarenje nedostojno čoveka.

…..Ruku pod ruku s tim motivom, ide i nemogućnost da se punim životom živi i, posebno, i pogotovu, kao ranije, stvara.

…..Bolest je, na žalost, prirodni saputnik starosti. Ljudi se na različite načine sa njom mire. Neki ne mogu da se pomire nikako.
…..Postoji li i umor od života? Ima li ga, po logici stvari, on bi najpre mogao da “zakači” pisce i filosofe.

…..U poslednje vreme postala je moderna eutanazija. Bolesni, razočarani, literarno i misaoni istrošeni pisci pribegavaju joj se kako bi vlastitom životu, na zalasku makar, pribavili privid davno iščilele punoće. Eutanazija im omogućava, ili oni koji se na nju odlučuju imaju iluziju kako to čini – da iz života izađu kao ljudi.

…..Ne sme se zaboraviti ni usamljenost koja stare ljude, pa i pisce i filosofe svakako, “sačeka” kada se “izmeste”, prirodnim tokom stvari, iz generacije kojoj rođenjem pripadaju Novo vreme traži nove ljude. Novo vreme ne priznaje u dovoljnoj meri one koji su pripadali trenutku koji su oni nasledili. Sinovi najradije, i najoštrije, ratuju sa svojim očevima.

…..Ne sme se prenebregnuti činjenica da među piscima samoubicama starijim od osamdeset godina nalazimo samo dve žene: Ani Šmit i Džejn Ejken Hodž, što je specifičan psihološki fenomen kojem bi se trebalo pozabaviti.

…..I na kraju, možda stare samoubice ka smrti goni strah od smrti (vremenom ona postaje jedina misao koja se njihovim umom “valja”) koji se leči, ili “leči”, tako što se u ždrelo smrti uskače.

 

***

…..Prizovimo nadrealistički slučaj. U imenu Lotreamonovog Maldorora mogu se, i simbolički, otkriti, dovoljno skrivene a nesumnjivo prisutne, nekolike reči: bol, zlo, bolest, muka, trud, zlato, užas, groza… Sve se to iznaći da i u delima pisaca i filosofa koji na sebe dižu ruku.

…..Žan-Pol Sartr pribeležio je: “Razlika između čoveka i životinje jeste u tome što čovek može život da okonča samoubistvom.” Na svim ljudima, ne samo piscima, je da učine sve što je u njihovoj moći da ta razlika ne ostane jedina koja postoji. Osporava je već i to, što je teško dokazati kako životinje nikada samoubistvu ne pribegavaju. Čhartišvili nas podseća kako se pričalo kako je Mocartov pas umorio sebe na kompozitorovom grobu. Plinije Stariji bio je mnogo duhovitiji od francuskog egzistencijaliste. Po njegovom mnenju, jedini koji ne može sebe da poništi, stoga što je po definiciji večan, jeste Bog. Samoubistvo je, po ovom autoru, najveći i najplemenitiji poklon kojim ga je Gospod darivao.

…..Samoubistvo je mnogo univerzalnija, i složenija, pojava no što smo spremni da priznamo.

.

.

.

.


Dušan Stojković

Rođen je 1948. godine u Beogradu. Pesnik, pripovedač, književni kritičar, esejist, antologičar, prevodilac sa slovenačkog i francuskog jezika. Urednik Šumadijskih metafora (Mladenovac). Zamenik urednika Akta (Valjevo). Potpredsednik Udruženja književnika Srbije. Član Slovenske akademije književnosti i umetnosti u Varni. Objavio osam pesničkih knjiga, dve knjige kratke proze, pet knjiga književnih kritika i tridesetak antologija, među kojima i osmotomnu Gramatiku smrti sa delima pisaca samoubica i ostvarenjima u kojima je samoubistvo glavna tema, Telo u telu – antologiju srpske erotske poezije i, sa Dejanom Bogojevićem, Zrnca – antologiju srpske kratke priče. Sa Miljurkom Vukadinovićem radi na trotomnom Trezoru srpske poezije – antologiji koja bi, na 2000 strana, trebalo da pokaže kako je izgledala srpska poezija u dvadesetom veku i bude njen rečnik. Štampao preko 1500 priloga u listovima i časopisima. Živi i radi u Mladenovcu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)