Tomislav Marinković

Moja sudbina

.

.

.

Tomislav Marinković, rođen 1949. godine u Lipolistu. Prvu knjigu pesama Dvojnik objavio je 1983. godine. Sledile su: Izvesno vreme (1985), Stihovi (1991), Sumnja u ogledalo (1996), Škola trajanja (2003), Svet na koži (2007), Običan život (2011), Putovamja kroz blizine (izabrane pesme, 2013), Nevidljiva mesta (2015), Izdvojene tišine (izabrane pesme, 2016). Priredio je knjigu Pisac u vrtu,  najlepše priče i pesme o biljkama i prijateljstvu, 2016. godine. Za svoju poeziju je dobio nagrade: Branko Miljković, Miroslav Antić, Vasko Popa, nagradu za najbolju pesmu u periodici u 2011. godini, Zaplanjski Orfej, kao i Disovu nagradu  za celokupan pesnički opus, 2016. godine. Pesme su mu prevođene na ruski, japanski, španski, portugalski, makedonski i slovenački jezik. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Lipolistu.

.

.

Kada ste postali pesnik?

.

Sklonost ka poeziji se stiče rođenjem, samo što čovek svega toga postaje svestan mnogo kasnije. Zapravo, ja sam u sebi oprezni, stidljivi pesnik; ne smem tako otvoreno da priznam ni sebi ni drugima da sam onaj koji piše godinama pesme, da sam sve to napisao samo zahvaljujući sopstvenom umeću, znanju, mogućem talentu. Skloniji sam mišljenju da je pesnik antena u svemiru, prenosilac onih istina koje u sebi čuva jezik, i neka vrsta posrednika između sveta i čovekovog srca.

.

.

Prvo o čemu ste pisali?

 .

Prvu pesmu sam napisao o praznim klupama u parku. Malo naivno, pesmu sam nazvao: „U parku će klupe spavati prazne“. Ne bih mogao da ponovim od reči do reči kako je glasila pesma, ali znam da me je dirnulo to što sam, prolazeći kroz jedan beogradski park, u kasni noćni sat, video da su sve klupe prazne. Nije bilo parova, ni beskućnika, ni nekog umornog putnika koji bi se na njima odmarao. Uvek sam osećao prema klupama u parku neku nežnost, ni sam ne znam zašto. Nikada ne prolazim pored njih ravnodušno.

.

.

Kada i gde ste objavili prve stihove?

 .

Toga ću se uvek sećati. Pesme sam odneo u redakciju „Mladosti“ koja se nalazila na beogradskim Terazijama. U listu je postojala rubrika „Mlada literatura“. Znam da sam se dugo penjao visokim i uskim stepenicama i da sam bio uzbuđen. U sledećem broju su objavljene moje pesme, uz lep komentar urednice, koja je već bila afirmisana pesnikinja. Sve što sam kasnije objavio, računajući i knjige, ne može se uporediti s tim osećanjem. Osetio sam olakšanje što je još neko primetio da imam nešto važno da poručim kroz svoje pesme.

.

.

Ko vam je prvi pružio podršku?

 

Uvek ima ljudi koji su vam naklonjeni i žele da pomognu. Ja nisam tražio nikakvu pomoć, samo sam želeo da naučim što više od pesnika koje sam upoznavao tih godina. Jedini savet koji sam dobio u tom početničkom periodu, dao mi je Milovan Danojlić. Rekao mi je: „Nemojte da slušate ni pohvale ni pokude, već samo svoj unutrašnji glas“. Toga se držim i danas. A oko objavljivanja mojih pesama u prestižnim listovima i časopisima najveću pomoć su mi pružili Borislav Radović i divna gospođa Radmila Gligić, urednica Trećeg programa Radio Beograda. Taj program i danas ima visok renome, ceo je posvećen kulturi. A pesme su čitali najbolji spikeri Radio Beograda.

.

 

Da li su vas saplitali?

 .

Ne. Ljudi obično podmeću nogu onom za koga misle da ih ugrožava u nečemu. Ja sam se već bio vratio iz Beograda u Lipolist, i iz te daljine samo slao svoje pesme redakcijama časopisa. Književni život u velikim centrima je bio uzavreo i bogat u svakom pogledu, ko bi obraćao pažnju na nekog pesnika koji živi u provinciji i piše tihe lirske stihove.

.

.

Koliko vam znače nagrade koje ste dobili?

 .

Vaše pitanje je ono koje mi najčešće postavljaju, i nikad ne znam da na njega dam pravi i zadovoljavajući odgovor. Morao bih da znam kako bih se osećao da su moje knjige prošle nezapaženo, pa tek onda da saznam vrednost dobijenih priznanja. Nikada nisam pisao sa mišlju da treba da budem nagrađen. A kad bi mi javili da sam dobio neku nagradu, radovao sam se, ali tiho. Uvek mi se činilo da povređujem nekog ko je, možda s punim pravom, očekivao da nagrada pripadne njemu. Takođe, nikad nisam zažalio što mi je izmakla neka nagrada. Bio sam više puta u najužem izboru i za „Zmajevu nagradu“, pa ne očajavam što su je dobijali drugi. I nije sva sreća u nagradama, važnije je da knjiga bude čitana, da neko zna da vam navede vaš stih kad ste ga već i sami davno zaboravili.

.

.

Prijatelji koje ste izgubili?

.

Može li se govoriti o izgubljenim prijateljima? Ili je ipak reč o lažnim prijateljstvima, o nekoj računici koja ih je u nekom času približila, a potom udaljila od mene? Iskreni prijatelji nikada ne postaju bivši. Ja mogu da se podičim svojim dugogodišnjim prijateljstvima, ostala su nepomućena i u dobru i u zlu. Odanost se ne planira, već izvire iz samog srca.

.

.

Otkuda vi na FB?

 .

Zašto mislite da je to čudno? U jednom trenutku sam poželeo da i sam vidim šta i koliko pruža mreža na kojoj je većina mojih prijatelja odavno prisutna i aktivna. I sad, posle nekoliko meseci svakodnevnih prepiski, čitanja zanimljivih priloga, upoznavanja puno dobrog i pametnog sveta, mogu da kažem da vreme nije prošlo uzalud. Ono što me interesuje, to i nalazim. Što mi smeta, izbegavam da učestvujem u tome. Ipak, treba proceniti i kad je vreme da se čovek malo odmori od svega, da se vrati samo knjizi i nužnim kontaktima preko elektronske pošte. Baš sad, kad razgovaramo o tome, ja sam se na neko vreme sklonio u tišinu svoje sobe, nisam prisutan na FB, ali ću se svakako vratiti kad se uželim razgovora.

.

.

Čemu se nadate?

 .

Da budućnost neće biti onakva kako nas uveravaju pesimisti.

.

.

Prema kome ste bili nepravedni?

 .

S namerom, ni prema kome. Ali to me ne oslobađa krivice ako sam se, i nenamerno, poneo loše prema nekome. Imam dosta ljudskih slabosti, trudim se da ih suzbijam, pitanje je koliko uspevam u tome. Zuko Džumhur je tvrdio za sebe da nije dobar čovek, ali da vodi neprekidnu borbu protiv svojih mana i nedostataka. Govorio je da se pametan čovek bori da bude dobar, i da ne postoje ljudi koji se rađaju bez mana i slabosti. U svemu se slažem sa Zukinim mišljenjem.

.

.

Šta sebi nećete nikada oprostiti?

 .

Što sam se dugo opirao da prihvatim činjenicu da je poezija moja sudbina. Prvu knjigu sam objavio s velikim zakašnjenjem za svojom generacijom.

.

.

Imate li podršku porodice?

Da, naravno.  Inače, kakva bi to bila porodica.

.

.

A podršku Lipolista, Šapca i Mačve?

– 

Tu su stvari malo komplikovanije. Ja živim u Lipolistu, ali sam udaljen od svih zbivanja koja čine život sela. Meštani su me dugo gledali s čuđenjem, najposle su prihvatili da živim u nekom drugom svetu. Tek od kad su vesti o nagradama, intervjui u novinama i na televiziji stigli i do njihovih domova, počeli su da pokazuju više poštovanja za ono što radim. U Šapcu imam odličnu saradnju sa Bibliotekom šabačkom. Sa ljudima iz Gradske uprave,  takođe. Mačva je pitoma ravnica koju volim, geografski pojam, ali po pitanju književnog života, izvan Šapca, ona je skoro čista apstrakcija. U njoj se retko čuje pesnička reč.

.

.

Čega se stidite?

 .

Čak i kad ne postoji razlog za stid, to osećanje treba negovati u sebi. Stidim se naših naravi, navika, nedostatka kulture u ophođenju jednih prema drugima, bahatih i silnih… Sve to mogu da primetim samo ulaskom u lokalni autobus, ili u čekaonicu u kojoj se ljudi tiskaju u redovima ispred nekog šaltera. I niko se od onih koji pokazuju bezobzirnost ne stidi. Stidim se ja dok sve to gledam.

.

.

Pesma koje se često setite?

 .

„Život načinjen od sitnica“, Jovana Hristića.

.

.

Vaš pesnik?

 .

Između više „mojih“ pesnika, najviše „moj“ je Kavafi.

.

.

Po čemu želite da vas pamte?

 .

Po onome što će izmamiti nekome osmeh na licu, nipošto po nečemu što bi moglo da nekoga rastuži.

.

.

Dominantan strah koji vas prati?

 .

Moji strahovi su ostali u detinjstvu. Plašio sam se ala i vilenjaka koji su se pojavljivali u bajkama i pričama odraslih. Danas, kad postoji mnogo više realnih razloga za strah, osećam se prilično mirno. Jer, kao što kaže Andrić, toliko je stvari kojih smo se pribojavali a nikad se nisu desile. I to nije strašno, strašno je što nam se u tim momentima ni život nije dešavao.

.

.

Nada koja vas ne ostavlja?

.

Da ću se jednom iz materije pretvoriti u duh koji će nastaviti da živi.

.

.

Dan kada ste bili ponosni?

 .

Kad sam, boreći se sa teškom bolesti, shvatio da sam mnogo jači nego što sam mislio.

.

.

Prema kome ste imali predrasude?

 .

Češće sam činio greške suprotne predrasudama. Bez zadrške sam prihvatao sve ljude, ne pitajući se hoće li mi neko od njih nauditi.

.

.

Ko vas nije razumeo?

 .

Mislim da ih je puno više od onih koji su me u svemu razumevali. Ne žalim se, često se čak osećam zadovoljno što moja duša ne odustaje da bude zagonetna i da iznenađuje i mene i druge.

.

.

Veliki pesnik prema čijim knjigama ste ravnodušni?

Tomas Transtremer.

.

.

Veliki roman koji ste bacili?

 

„Hazarski rečnik“, Milorada Pavića.

.

.

Sa kojom biljkom se identifikujete?

 .

Među biljkama živim, stalno su mi pred očima. Ipak, nisam se trudio da sa nekom od njih nalazim sličnosti. Ali kad bih se opredeljivao, bio bi to žbun što se grčevito drži na kamenoj litici, pokazujući upornost koja je dobra metafora za život u celini.

.

.

Da li ste nekad poželeli da budete nešto drugo?

.

Ne. Prihvatio sam svoju sudbinu kao prtljag koji sam dužan da nosim do kraja života.

.

.

.

…………………………………………………………………………………       Razgovarao Enes Halilović

.

.

.

.

.


Tomislav Marinković

Rođen je 1949. godine u Lipolistu. Prvu knjigu pesama “Dvojnik” objavio je 1983. godine. Zatim: “Izvesno vreme” (1985), “Stihovi” (1991), “Sumnja u ogledalo” (1996), “Škola trajanja” (2003), “Svet na koži” (2007), “Običan život ” (2011), “Putovamja kroz blizine” (izabrane pesme, 2013), “Nevidljiva mesta” (2015), “Izdvojene tišine” (izabrane pesme, 2016).
Priredio je knjigu “Pisac u vrtu, najlepše priče i pesme o biljkama i prijateljstvu”, 2016. godine.
Za svoju poeziju je dobio nagrade: “Branko Miljković”, “Miroslav Antić”, “Vasko Popa”, nagradu za najbolju pesmu u periodici u 2011. godini, “Zaplanjski Orfej”, kao i Disovu nagradu za celokupan pesnički opus, 2016. godine. Pesme su mu prevođene na ruski, japanski, španski, portugalski, makedonski i slovenački jezik. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Lipolistu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)