Srđan Srdić

Na prvoj liniji fronta

 

 

 

            Možda se spustila magla, ali nisam ja od juče. Važno je razgraničiti stvari; neke linije se ne prelaze, jednostavno je tako i dobar stojim da je tako – nema tog rođaka koji će da me ubedi u suprotno. Oni su tamo, i s ove strane je neophodna puna borbena gotovost, svi kapaciteti moraju da budu uključeni u procese odbrane. Rekao sam ženi da rukovodi resursima u prizemlju i da povede računa o tome kako deca razumeju novonastalu situaciju. Izdao sam komandu da zajebe nedeljni ručak i da prisutnom življu podeli konzerve, nešto mi govori da je stigao Dan D i da će oni pokušati da usmere invazivna dejstva ka nama. Probudio sam ljudstvo u četiri i trideset, postrojio ih u dnevnoj sobi, i objasnio koje su strateške pozicije svakog pojedinca. Održao sam govor, istorija nam pokazuje koliko je to značajno, dobar govornik – veliki državnik, postoje snimci na kojima je lako uočiti široke pokrete osvešćenih masa suočene s monumentalnim besedama, pametnom – dosta. Prave reči izgovorene na pravim mestima i na pravi način izazivaju konkretne doprinose. Deca su kenjkala, ali nisam imao vremena da sprovedem radikalnije mere protiv njihovog nemuštog defetizma. Pitao sam ih koji im je kurac i citirao velikog američkog predsednika Regana D. Ruzvelta, a taj je znao šta radi, koji je rekao da se samo dripci plaše i da su žuti ujebali, sve to postoji dokumentovano, dokazi su tu, Jutjub i te stvari, mada negde piše i kako je to rekao neki crnja, crnački kralj valjda. Ne možeš da živiš od crnja. Na svakom uglu dobro koordinirane opake crnačke milicije vrebaju u iščekivanju crnačkih pet minuta. Postoje zapisi, Nostradamus, Tarabići, Biblija, ali lenja, neprosvećena i nezainteresovana bagra ne čita. Svom srećom, postoje ovakvi kao ja. Bar za sebe znam, i daću sve od sebe. Ja sam garant opstanka.

            Oni su strpljivo čekali da se magla spusti, nisu se zaletali jer znaju ko je na drugoj strani. Koristili su tehnike spavača koji će se aktivirati u za njih najpovoljnijim uslovima. Procenili su da ću se braniti do poslednjeg. Jer, ja sam upućen, koristim adekvatnu literaturu, Hagakure, Umeće ratovanja, prihvatio sam etiku koje se čvrsto pridržavam. Put samuraja je smrt. Šta oni znaju o etici? Nameravaju da je razjebu do kraja, svaku etiku, majke im ga spalim paganske, da ne ostane ni e od etike. Nisu slučajno odabrali nedelju, to je dan koji provodimo u skladu s poslanicama iz Svetog pisma. I, šta sad imamo? Sad imamo opsadu, eto to imamo. I očevidne skrnaviteljske namere. Udar na tradicije porodičnog života.

…..Prvo, deluje kako je naša pozicija u geostrateškom smislu neodbranjiva. Moja žena je kriva za sve. Govorio sam joj kao čovek da niko s malo razuma ne kupuje kuću čiji je levi bok na vetrometini. Nema te osmatračnice i tog snajperskog gnezda s kojih je moguće istovremeno kontrolisati sumnjiva frontalna pomeranja i znatno podmuklije bočne udare. Dobro sam obučen i znam, osposobljen sam za ovakva delovanja, čitav život sam posvetio razrađivanju detaljnih taktičkih zamisli. Budala od moje žene nije poslušala, prvo je tvrdila kako će biti dovoljno da redovno kosim šipražje s praznog placa levo od nas. Objasnio sam joj, kao odgovoran muškarac koji vidi dosta toga unapred, da će u tom slučaju svako čije namere nisu časne trenutno razumeti zašto to radim, a da će, ukoliko ne budem to radio, potencijalni uljez moći bezbrižno da prodre na našu teritoriju. Onda je iznela primedbu o podizanju više i neprobojnije ograde, kao da istu tu ogradu ne mogu da potkopaju i prevaziđu drugim sredstvima. Taj neopisivi idiot s kojim sam prisiljen da živim razmišlja u kategorijama fortifikacije srednjeg veka. Poslednje što je učinila, a što je apsolutno nedopustivo, bio je odlazak u opštinu. Tamo su joj dostavili plan iz kog proizlazi da će na pomenutom neiskorišćenom placu opština izgraditi obdanište. Početak radova zakazan je za april 1986. godine. Rekao sam joj da imamo problem. Rekao sam joj da je 2013. godina. Rekao sam joj da je njen mozak običan probušeni kondom. Rekao sam joj da bi nas to obdanište još više ukopalo. Koga ima u obdaništu? Nekoliko sati dnevno tu su usrani klinci. Posle njih dolaze jebači bez stambenog prostora, narkomani i oni s kapuljačama. Ako sve to nisu jedni isti. Šta bi trebalo da radim u tom slučaju? Da obijem magacin neke kasarne i tako se dodatno naoružam? Ne bilo koji, kineski probušeni kondom. Napravio sam neopisivu glupost kad sam je poslušao. Svi grešimo. Kad sam ustanovio težinu sopstvenog propusta, morao sam da je išamaram. Kineze, inače, ne bih nipodaštavao. Kakva veličanstvena ideja, napraviti trg dovoljno velik da po njemu sprovedeš tenkovsku diviziju. To je civilizacija. To je kultura. Oni su se svojih crnja rešili. Niko nikada nije video crnog Kineza.

…..Dakle, morao sam da je išamaram. Kakva opština? Ko boravi u opštini? Pre svih: komunisti. Sve ih znam i dobro se sećam. Komunisti su okupirali zgradu opštine i nikada je nisu napustili. Šta oni rade? Razvodnjavaju stvari. To je komunizam, kreiranje atmosfere kolektivnog beznađa prouzrokovanog zaprepašćujuće neshvatljivim administrativnim procesima. Komunizam, to je otuđenje čoveka od smisla, kako nacionalnog, tako i individualnog. To su neke kancelarije, referenti, sektori, planovi koji se nikada ne ostvaruju, kao to sa obdaništem. Vešto kamuflirani komunisti su preimenovali svoje ideologije, sada je to stoglavo čudovište kome čovek gotovo ne može da naškodi. Potreban je zdrav i jasan otklon, prezir prema infiltriranom komunizmu. Jevreji, masoni, komunizam, to je kancer koji nagriza naše opštine. Deca umrlih komunista pare se između sebe i porađaju novu decu kojom popunjavaju ono malo preostalog prostora u zgradi opštine. Sve falsifikuju, krivotvore činjenice, to je ono što tamo rade, proveravao sam, kontrolišem sadržinu i verodostojnost svakog opštinskog spisa do kog mogu da dođem, 1992. nije bila prestupna godina, kako da ne, a ja sam mrmot, kradu nam identitet, vreme, dušu, hoće da nas izlude. Zato je sad ovako. Normalni su ludi. Izazivaju paranoju. Ali, nisu računali sa mnom. To je to, nema savršenog zločina. Sve će se doznati.

…..Dobro je što imam te probleme s prostatom. Malo-malo, pa moram na pišanje. Da nije pišanja, naše sudbine bi bile u njihovim rukama. Komunisti iz opštine jedva bi dočekali tako nešto. Oni brišu ljude sa spiskova dok trepneš. Postoje čitavi odseci koji se bave time, izbriši ovog, izbriši onog, izbriši čitavo leglo, čitavu porodicu, seci porodično stablo. Ne sahranjuju ljude, već ih bacaju u DTD kanal. Nikada, nikada, nikada neću zaboraviti kad se onaj autobus survao s mosta, nedeljama su tražili utopljenike, neki do danas nisu pronađeni, ali ko je pronađen, čak su se izlanuli da jeste, pronađeni su neki drugi utopljenici, neki drugi, e to su ti o kojima govorim, ti neki drugi, ovakvi kao što sam ja, bacaju ih u DTD kanal, mađarska Racija im nije ravna, onima koji bacaju, ne onima koje bacaju, na dnu kanala s betonskim cipelama, to je njihova politika. I nikada nisu rekli ko su ti neki drugi koje su pronalazili umesto onih koje su tražili, to su se samo novinari izleteli, izlanuli, sve su to komunisti ekspresno ućutkali, nema te i to ti je.

…..I pitam ja, kako su oni dospeli ovde, kad smo kupovali kuću moja žena je insistirala da to bude ovde, lep kraj, čist kraj, uveravala me je, a ja sam miran tip, nije mi do nevolja, imao sam težak život, mučio sam se kao Isus, trudio se da othranim svoju decu, da im usadim trunku elementarnog poštovanja, da ih očovečim. Da bi se desilo šta? U toj opštini valjda dele dozvole, samo dođeš i ljubazno zamoliš, op, evo dozvola, kupuj, gradi, radi. A odakle ti novac? To niko ne pita. Korupcija, to je komunizam. Ko je došao na ideju da deo grada u kom žive mirni i porodični ljudi naseli crncima? S njima je ovako: pustiš jednog, evo ih milion. Da, pripišalo mi se u pola noći, a prozorčić na toaletu gleda tačno ka kući preko puta. Tamo je živela prava, normalna žena, bar je to bilo ono što sam mislio o njoj. Nisi je ni čuo ni video. Ni njenog muža dugo nisam video, pričalo se da ga je tukla, ne mogu da kažem, stvarno izgleda kao neko ko ima tešku ruku. Bila je nastavnica nečega, domaćinstva valjda. Pišam i gledam svojim očima kako stižu. Kombi, nemačke registarske tablice, tek malo doterana olupina. Iznose stvari, larmaju, to su bezobzirni ljudi koji provociraju od starta. Donekle razumem i policiju, teško je snaći se, oni su povezani i govore jezikom koji niko ne razume. Komunisti su im dozvolili da uvedu taj jezik u pojedine škole, srećom ne u ovu koju pohađaju moja deca, inače bih morao da povučem određene nepopularne poteze. Zapišao sam svoju ruku, a da to nisam primetio, pokušavajući da ih prebrojim. Tad sam pomislio: Počelo je.

…..Narednog dana otišao sam do stanice policije. U prijavi sam naveo kako imamo situaciju sa ilegalnim imigrantima. Uputili su me kod inspektora zaduženog za takve i slične slučajeve. Čovek je delovao pristojno, saslušao me je koncentrisan, znam ljude i njihove reakcije, psihologija je nešto što me je oduvek privlačilo, kao i toliko toga. Opisao sam mu prizor kom sam prisustvovao što sam plastičnije mogao, kao i položaj naše kuće, i jasno mu stavio do znanja da očekujem najgore, kako za svoje ukućane, tako i za grad, ali i društvo u celini. Ustao je, rekao da ga sačekam dva-tri minuta, i izašao iz kancelarije. Kad se vratio, primetio sam izvesnu usiljenost u njegovim kretnjama, rekao je da iz katastarske službe i suda navoda da je u pitanju regularna i legalna procedura kupovine stambenog objekta od strane građana naše zemlje. Oni imaju jednaka prava kao vi ili ja, dodao je. Oni su isti kao mi. To si ti rekao, odgovorio sam. To je samo tvoje mišljenje. Ja znam šta ću, pošto mi država ne pruža zaštitu. Znam šta ću, ne zvao se ja Gale.

…..Isturili su najnemoćnijeg. Tako rade pacovi. Već dan po useljenju ugledao sam ga kako nehajno prilazi našoj kući. Ženi sam naložio da se s decom povuče u podrum. Imao je taj namešteni osmeh, kao da smo prijatelji koji se svakodnevno sreću. Otvorio sam vrata i zastao malo ispred praga, tačno toliko da mu onemogućim brz uvid u raspored prostorija iza mene. Klimnuo sam glavom ka njemu, nakon što me je jedno vreme ispitivački posmatrao, i dalje se osmehujući. Rekao je da se zove Babuš. Kurac. Niko se ne zove tako. Smisao njegovog izlaganja bila je navodna želja za upoznavanjem prvog komšiluka. Klimao sam glavom i slušao ga. Kada je završio, ruke su mu ostale delimično raširene, kao da želi da me zagrli. Razmatrao sam njegovu fizionomiju. To je kao s majmunima. Na neki način oni nam jesu slični, ali su i dalje majmuni. Babuš, rekao sam, trudeći se da ostavim utisak neprijatne osobe, vidi Babuš, ovde su ljudi malo čudni. Svako gleda svoja posla, Babuš, svako za sebe. Reći ću ti da je to najbolje za tebe, uradi i ti tako, gledaj svoja posla, Babuš, ali ih gledaj iz svog dvorišta. Tako je najbolje za sve, prijateljski ti kažem. I zatvorio sam vrata. Odvukao se nazad, sporije nego što je došao.

…..Čitavo leto proveo sam ušančen na spratu. Jednu od dečijih soba sam ispraznio i od nje napravio komandni centar. Iz te baze sam izbacio sve ono nepotrebno, čak i zidni sat s likom Snupija čije je glasno otkucavanje moglo da bude opasno u dva smisla: da me omami i uspava u kritičnom času, ili da me omete u nekoj od defanzivnih faza. Opredelili su se za opciju iscrpljivanja, koja tek u neznatnom broju slučajeva ne daje pozitivne ishode. Svakog dana dolazio bi različit broj vozila, najčešće nemačkih registarskih tablica, iz vozila bi izlazili neidentifikovani pojedinci, za koje je bilo skoro nemoguće utvrditi da li pripadaju susednom klanu po pravu stanovanja ili ne. Tako su me spretno zavodili u zamku netačnih informacija, koje, naravno, dovode do osmišljavanja pogrešnih strateških opredeljenja. Fenomen njihove tamnoputosti predstavljao je posebnu nedaću. Za nas, pripadnike bele rase, identifikacija i izdvajanje crnačkih individua predstavlja izuzetno kompleksan zadatak. Decenijama sam govorio i poučavao o tome: oni su isti. Tako i funkcionišu, kao natkriveni jedinstvenim crnačkim nervnim sistemom koji im nalaže da se kreću u istovetnim koordinatama. Deluju u tom smislu nepobedivo, svuda su, čini se kako su lako dostupni, ali ih je previše. Obruč se steže oko nas. Stoglava hidra napada. Sasvim specifične nedoumice imao sam prebrojavajući njihovu decu. Bilo ih je kao bubašvaba, milioni njih, puzali su i mileli, vukli se po utrini na kojoj su parkirali vozila. Znao sam da su njihova deca najsposobnija za rapidnu infiltraciju i decidirano sam saopštio ženi da tu gamad eliminiše svim raspoloživim metodama, samo li priđu našem posedu. Analizirao sam njihovu svakodnevicu i pitao se s kakvim namerama nastupa njihova matica Indija u odnosu na globalnu realpolitiku? Kakva je to superiorna kolonijalna matrica. I niko ne postavlja pitanje odakle oni ovde, od kada su tu, zašto ih negde nema uopšte a ovde nadiru sa svih strana. I shvatio sam retku ozbiljnost i veličinu nesvakidašnjeg primera koji dajem i koji ću dati. Nema predaje.

…..Pokušao sam da ih diplomatski zastrašim, kako bih dobio na vremenu i zbunio ih. Nedelju dana kupovao sam sve dnevne novine, od pažnje vredne štampe koja marljivo ukazuje na istinsko stanje, pa do listova u vlasništvu nedovoljno transparentno definisanog kapitala, čiji interes se ogleda u proizvodnji ambijenta pogubne letargije. Nasumično sam pomešao sve primerke novina, i pažljivo isecao slova. Zatim sam slagao slova, i lepio ih na podlozi napravljenoj od lista izvučenog iz dečije sveske. Tako rade trenirani profesionalci, majstori koji ne ostavljaju nepotrebne tragove. Napisao sam: Sve znam. Znam koliko vas je. Znam da ne volite ovu državu. Znam da ne volite nas. Nekima od vas teško je i da govore našim jezikom. Ali, dobro ste se organizovali. To vam priznajem. Moram da vam čestitam na tome. Svaka vam čast. Ipak, neću gledati šta radite skrštenih ruku. I ja ću da se organizujem.. Već sam to uradio. Računajte s tim. Nemojte to nikada da zaboravite. Nikada.  

…..Sačekao sam pogodne okolnosti, jedno kasno popodne tokom kog su komunisti iz opštine isključili struju na sat vremena. Rade takve stvari u pravilnim intervalima, žele da nas raspamete dok sprovode svoje mutne naume. Nema obijanja trafike u kom nije učestvovao neko od komunista iz opštine. Pretrčao sam ulicu, trudeći se da izbegnem mogućnost da me neko od njih ugleda s nekog od prljavih prozora. Tekst pisma, uredno upakovan u beli koverat, odložio sam na prag njihove kuće, tako obezbedio izvesno čitanje, i ekspeditivno se vratio na osmatračnicu. I dalje smo bili bez struje, kad su se začuli urlici tipični za stvorenja njima nalik. Pijano su laprdali, čula se lomljava i padanje s treskom, a jedan od njih je naglo izleteo iz kuće, kao da ga je katapultirala gigantska elastična opruga. Zapeo je za prag i posrćući pao. Uspeo je da sedne i delovalo je kako razmišlja, kada bi mu to bilo moguće. Ugledao je koverat i uzeo ga. Podigao se, s kovertom u ruci, i uputio na ledinu praznog palca. Držao sam ga na nišanu, imao sam određene sumnje. Još od susreta s Babušem nisam se odvajao od puške, glancao sam je, čistio i repetirao, kako bi mehanizam održao u stanju pripravnosti. Dovukao se tik do ograde naše kuće i otkopčao pantalone. Siguran sam da je simulirao pijanstvo, nikada nisam video čoveka koji deluje onoliko pijano. Ali, nisu ljudi u pitanju, nisu to normalni ljudi. Nismo to mi. Čučnuo je. Označio sam ga kodnim imenom Jedan od Babuševih potomaka. Bog mi je svedok, i on mi je tada zadržao ruku, sam Bog se oglasio i poručio mi Pusti ga nek se posere na tom mestu, jer na tom mestu biće njegov grob. Da mi Bog nije uputio signal, ustrelio bih pseto nad njegovim govnima. Nije bilo vreme, nije došao čas. U Bibliji piše da postoji vreme za sve, pa i za deratizaciju. Uzdržao sam se od likvidacije i otrpeo uvredu kakvu niko nikada nije otrpeo, još od Luciferovog izdajstva. Njegova mongoloidna glava se pomolila nad ogradom i odšepesao je natrag u jazbinu. Smilovao sam mu se, u društvu Gospoda, znajući da neće još dugo. Sutradan sam se spustio da počistim opoganjeno mesto i video kako je mojim pismom obrisao dupe. Ciganska posla.

…..Osećao sam obavezu da alarmiram zajednicu. Ja sam čovek društva i sistema, uvek sam takav bio, i to niko ne može da mi oduzme. Prva čovekova ljubav nužno mora da bude ljubav prema zajednici i njenim osnovama. Vera, ljubav, rasa. Svratio sam u kafanu, jedinu u naselju. Ljudi su ovde zaista obuzeti svojim poslovima, deluje se striktno po nalogu građanske savesti i u neprilikama koje su pojedincu nerazmrsive, koje iziskuju reakciju zajednice. Dok sam prolazio pored njihovog brloga, uočio sam tablu koju su postavili. Uspeo sam da protumačim natpis na njoj, ali uz nadljudske napore, pisalo je Stvair na prodaji, što je na našem jeziku valjda trebalo da znači Stvari na prodaju. Kakve stvari, pitam i danas? Ko prodaje, šta i zašto? Zbog čega? Ko ga je ovlastio, ko mu dao dozvolu? To su pitanja za institucije sistema. Poreklo imovine, fiskalni računi, PDV, šta je sa svim tim? Da li ima kontrole? Ne. Nema kontrole. Zato nam je ovako.

…..U kafani sam održao govor. Nakašljao sam se, unapred svestan mogućnosti neuspeha. Nije na pojedincu da se pita o krajnjem ishodištu njegovog napora, već da pokuša. Rekao sam, otprilike, da su oni stigli. Da su tu, među nama, već neko vreme. Da su ih neki od nas videli, a neki verovatno nisu. Da ranije nije bilo tako. Da smo ovde živeli u miru i međususedskom poštovanju. Da se svi znamo i da smo svi naši. Da sam došao u kafanu, i svesno žrtvovao porodicu. Svi me znate, rekao sam, imam troje maloletne dece, porodičan sam čovek. Dok vam ovo govorim, moja porodica je izložena, na udaru je. A znamo šta sledi: pohara, silovanje, otmica dece i transfer u Italiju. Bilo je takvih događaja, to ste čuli, objasnio sam. Nemojte misliti kako to vama ne može da se dogodi. To svakom može da se dogodi. Svakom od nas. Oni ne biraju. I ta koja im je prodala kuću, zašto je to uradila, to bi trebalo istražiti. Ništa nije slučajno. Vreme je da uspostavimo straže, naša koža je na šiljku. I koža naše dece. Vreme je da uzvratimo udarac. Niko nam neće pomoći, sami smo sa sobom. Bio sam u policiji i ne vredi. Kasarnu više nemamo. Svi znate ko se nalazi u opštini. Sami smo sa sobom. I s njima. I to je opasnost. Oni su opasnost. Ne želimo ništa veliko. Samo neka se vrate odakle su došli. Ili neka ih izmeste, rasporede. Postoje oni kontejneri. Postoje validna rešenja. Postoji svetla budućnost za nas i naše mališane, i pored svega. Ali moramo da se potrudimo i obezbedimo je. Svi mi.

…..Nisu me slušali. Neki lovci u uglu razgovarali su u o lovu na rakunopsa. Nisam dugo video rakunopsa u ovoj oblasti, tvrdio je jedan od njih. Kad malo bolje razmislim, dobacio je, samo nam još on fali. Ostali su ćutali u znak odobravanja, a ja sam izašao.

…..Spustila se jeziva magla, ali nisam ja naivan. Tišina na osmatračnici je tolika da mogu da čujem sve u krugu od sto metara. Žena je dobila instrukcije da konzerve otvara u mrtvoj tišini. A kamoli ono što se dešava na drugoj strani ulice. Kao dečiji glasovi i lopta koja udara o zid. Mene neće zajebati. Video sam svašta i umem da napravim procenu bezbednosnih rizika. Upaljena je crvena lampica, Nivo Sedam. Sve je deo unapred osmišljenog plana. Znali su da će ovo doći. Znao sam i ja. Imam čelične živce i nisam sklon nepromišljenim činjenjima. Još lakše bi bilo da nije te nesrećne prostate, piša mi se a ne smem da napustim položaj. Ipak, da budem pošten, prostata mi je već jednom sačuvala život. Naterala me da shvatim. Ostaneš sam sa sobom, tako je to. To su trenuci vrhunskog iskušenja. I Isus je tako. Ko ga je razapeo? Cigani. Ko drugi. Crnci. Oni. Podigao sam prozor taman toliko da provučem cev. Trebalo bi praviti kalkulacije s najmanjom mogućom štetom. Babuš. Pičku materinu Babuš. Ko zna ko. Na drugoj strani uvek je ko zna ko, i čeka da pogrešiš. Čeka da te sprži, kao one bitange iz Sodome i Gomore. Lopta pada na put. Granice su najveći civilizacijski izum. Komunisti su govorili suprotno, i šta imamo danas? Komunističku superdržavu, svako upada gde hoće, stoka tumara kao na neograđenom pašnjaku, dobro je što nas i to nije snašlo. Još uvek. Nema privatnosti. Sve što poštenom čoveku koji drži do sebe treba jeste malo privatnosti. Lepo sam rekao Babušu da gledaju svoja posla. Ljudi znaju, još od velikog predsednika Linkolna, ne prilazi i ne seri okolo. Jer dođe vreme i moraš da reaguješ u skladu sa okolnostima. One te primoraju, svidelo se to tebi ili ne. Zato si čovek, pa i divlje zveri se brane. Probaj da napadneš mladunce jazavca, probaj to da uradiš. Najebao si. Lopta prelazi put i pada pred našu ogradu. Bog i Gale u konkretnoj akciji. Sluh me savršeno služi, i nema te magle koja može da me spreči. Tap. To je to. Dođite nam opet.

…..Moja žena, taj moron, izleće iz kuće i otključava kapiju. Nikada neće naučiti, neki ljudi se jednostavno nikada ne dozovu pameti. Šta ona zna o teoriji brisanog prostora? To je osoba bez taktike i ma kakvog stila. Ne povlačim cev unatrag. Najgore tek dolazi, znam sve o tome. Žrtvovali su jednog kako bi me pokolebali i odvratili mi pažnju. Ona se stropoštava na zemlju i vrišti. To je dete, Gale. To je dete. Naivna bena. Kao da ja ne znam ko je. Kao da ih ja sve ne znam.

…..Onda čujem kako se otvaraju vrata njihove kuće. I magla se polako podiže.

.

.

.

.

 


Srđan Srdić

Rođen je 1977. u Kikindi. Esejista, urednik, izdavač i predavač kreativnog pisanja. Objavio je dva romana, dve zbirke priča i knjigu eseja, a kao autor ili urednik objavljivao je tekstove u nekoliko antologija kratkih priča i mnogobrojnim književnim časopisima.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)