Ivan Milenković

Najviše naučih od Deleza

…..

……Ivan Milenković (1965), filozof po obrazovanju (i nužnosti), prevodilac po vokaciji, kritičar po temperamentu, radi na Trećem programu Radio Beograda. Knjigu Pohvala neslozi. Makijaveli protiv makijavelizma objavio 2018. godine (Fedon, Beograd). Knjigu izabranih osvrta, prikaza i recenzija Filozofski fragmenti 2011. (Karpos, Loznica). Bavi se savremenom francuskom i političkom filozofijom. Književne kritike, prikaze i recenzije filozofskih knjiga objavljuje u nedeljnicima Vreme i NIN, dnevnim listovima Danas i Politika, te na Trećem programu Radio Beograda. U domaćim, regionalnim i stranim stručnim časopisima objavio četrdesetak naučnih radova. Preveo desetak knjiga s francuskog jezika, između ostalog Razliku i ponavljanje Žila Deleza, Politike prijateljstva Žaka Deride, Spise i razgovore Mišela Fukoa, Nesaglasnost Žaka Ransijera.

.

.

San iz detinjstva? 

.

Majka je umrla. Niko mi to ne kaže, svi se ponašaju normalno, ali znam da nešto kriju od mene i znam šta kriju. Hoću da viknem „mama”, ali ne mogu. Napinjem se iz sve snage, ali glas ne izlazi. Cepaju mi se i grlo i pluća od napora, suze liju u potpunoj tišini, usta su mi sleđena, iskrivljena u beskonačnom i bezglasnom kriku, kao na Munkovoj slici. Gušim se. Najzad, glas počinje da probija. Najpre lagano, krkljavo, a onda prerasta u urlik. Budim se obliven suzama, drhtim i jecam u majčinom naručju.

.

.

Vaše prve igračke?

.

Lego kocke koje mi je otac doneo iz Francuske i drveni vojnik na drvenom postolju s drvenim točkićima i uzicom, skalamerija koju mi je majka, 1971. godine, donela iz Lenjingrada. Toliko sam bio neprijatno iznenađen ruskom igračkom – očekivao sam metalne autiće s vratima i gepekom koji se otvaraju – da sam to otvoreno pokazao i na majčinom se licu ocrtalo razočaranje kakvo nikada pre toga nisam video. Danima posle toga napadno sam se, pred majkom, igrao tim vojnikom i trudio se da pokažem ogromno oduševljenje. I danas pamtim teskobu koju sam osećao kada bih se približio toj drvenoj igrački,

.

.

Lopta?  

.

Bio sam odličan golman (voleo sam Envera Marića, za njegovu sličicu iz albuma Minhen 74 dao sam sve duplikate koje sam imao) i solidno igrao košarku. Umeli smo beskonačno da čekamo u gimnazijskom dvorištu, pa čim kiša stane, ili makar oslabi, izleteli bismo na igralište puno bara i igrali fudbal. Bilo je divno.

.

.

Neobičan predeo? 

.

Njujork. Sviđa mi se njujorški reljef. To je moj omiljeni predeo. Prirodu nikada nisam ni voleo ni razumeo. Tamo žive bube. U Njujorku, pak, žive viršle sa senfom koje se kupuju na ulici, potom tamo živi šerif Meklaud (nisam mogao da dočekam nove epizode te imbecilne serije), posle sam saznao da tamo živi i Vudi Alen i svira klarinet u hotelu Karlton nedaleko od svog stana na 66. spratu u Petoj aveniji (verovatno nijedan podatak o Vudiju Alenu nije tačan, osim da živi u Njujorku, ali neću da proveravam pošto u mojoj glavi on živi na 66. spratu nebodera u Petoj aveniji).

.

.

Novalis smatra da je filozofija tuga za zavičajem, težnja da svuda bude kao kod kuće… opišite nam staze Vašeg detinjstva

.

Najpre moram da primetim da ne delim doživljaj filozofije s uvaženim Novalisom. Niste me to pitali, ali za mene je filozofija, kako to kaže Žil Delez, bekstvo: od zavičaja, kuće, otadžbine, roditelja, svega poznatog i utvrđenog i, naravno, pre svega od sebe. Ko ne pobegne od sebe – najebo je. (Najebo je i onaj ko pobegne od sebe, ali na drugačiji način.) Filozofirati, utoliko, znači povlačiti linije bekstva. Filozofija je svojevrsna kartografija, plan bekstva, iscrtane linije bega. Ne dajte se zavarati moralnim značenjima bekstva, ne vezujte ga za kukavičluk. Beg je aktivnost. Izbeglice su heroji. A od staza pamtim puteljak na zemljanoj brani pored Morave po kojem sam šetao s deda Acom, a potom, isto s njim, po toj stazici vozio bicikl. Ponekad smo silazili s brane, brali dudinje i jeli ih na licu mesta. Ako su bile crne i moje bi lice, u širokom luku oko usta – otprilike do očiju – dobilo boju mastila. Nije mi bilo jasno kako je deda ostajao tako besprekorno neumazan.

.

.

Da li je reč filozofija budila u Vama čuđenje onda kad niste znali šta je filozofija?

.

Ne baš. Privlačila me jeste, oduvek, ali čuđenja se ne sećam. Uostalom, ni danas ne znam šta je filozofija. Zato je i zabavno. To što sam malopre rekao da je filozofija iscrtavanje linija bekstva… pa, to još uvek ne znači da znam šta je ona.

.

.

Čežnja za filozofijom je iskra u duši koja se, kada se jednom zapali, održava i više ne gasi, reče Platon, a Vi nam recite kada je ta iskra zasijala u Vama?

.

Prvo, ja ne verujem u dušu. Pojma nemam šta je duša. Da je imam valjda bih je, do sada, otkrio, ali, eto, nisam. (Možda samo ne umem da tragam, ne bih znao.) Verovatno zbog toga nikad nisam bio oduševljen Platonom i njegovim svetom ideja. A iskra filozofije, kako vi to kažete (odnosno Platon), zasjala je u meni kada mi se učinilo – krajnje pogrešno, odmah da dodam – da se devojke primaju na pametne tipove, pa sam pomislio da ći ih na taj način privući. Posle, kada sam od filozofije hteo da odustanem jer niti sam njome privlačio devojke niti sam primetio da sam postao mnogo pametan, bilo je kasno. Dobro, Platon je bar u nečemu bio u pravu, kad se jednom zeznete da se podate filozofiji izlaza više nema.

.

.

Da li su za predrasude o filozofiji ponajviše krivi profesori filozofije?

.

Nisu. Za predrasude o filozofiji – premda bi zanimljivije bilo da kažete na koje predrasude mislite – krivi su oni koji predrasude imaju. Oni koji imaju mišljenje o filozofiji a da nisu pročitali ništa živo. (Mišljenje je, što bi rekao čuveni američki filozof Hari Kalahan, kao dupe, svako ga ima. Filozofija je nešto drugo.) Oni koji bi da im sve bude servirano na tacni i potaman, koji bi da ih ništa ne žulja. Filozofija, međutim, ne nudi utehu nego nemir. Filozofija nije pojednostavljivanje, nego, naprotiv, usložnjavanje. Filozofija komplikuje stvari upravo na onim mestima na kojima nam se čini da je sve jednostavno i jasno. E pa nije. Ali lakše je verovati da su stvari proste i razumljive samo tako.

.

.

Kako ocenjujete nastavu filozofije u srednjim školama u Srbiji danas i u vreme kada ste bili srednjoškolac? Koliko su profesori tada i danas bili motivisani da približe đacima filozofiju i da đake približe filozofiji?

.

Eh… zavisi od profesora. Naravno da su, u ovom užasu, bedi i besmislu u kojem živimo, osiromašeni i iscrpljeni profesori demotivisani, ubijeni u pojam, ali kao što je nekada bilo divnih profesora, tako ih ima i danas. To su, bez razlike, strasni, pametni ljudi. Ako ste već odabrali filozofiju, ili je, možda, ona odabrala vas, onda se morate potruditi da vas stvarnost ne pokrije svojom banalnošću. U suprotnom, zašto ste uopšte studirali filozofiju? Pada mi na pamet moja mlada koleginica Milica Rašić koja, s vremena na vreme, predaje u niškoj gimnaziji „Bora Stanković”: učenici je vole kao i ona njih (jer od njih uči). Ili Goran Bašić, čini mi se da predaje u 13. beogradskoj. Hoću reći: možda će vas dobar profesor „nagovoriti na filozofiju“, ali, pre svega, filozofija će, ako ste odgovarajućeg štofa, pronaći vas. Bez brige.

.

.

Da li bi jednu partiju šaha trebalo uvesti kao deo prijemnog ispita za filozofiju? I filozofi teže sistemskoj borbi, pobedi i strategiji, zar ne?

.

Ma ne, kakav šah. Analogije mogu biti zanimljive i, manje ili više, duhovite, ali za filozofiju neupotrebljive. Kao što je, uosalom, poređenje šaha i filozofije beskorisno za šah. A za čim teže filozofi… o tome ne znam ništa. Niti me zanima. Neka filozof teži, recimo, slavi, što da ne, u Francuskoj su filozofi često zvezde. Ili neka teži istini. Svejedno. Ne računaju se težnje, nego se računaju tekst i ono što, kao filozofi, legitimišući se kao filozofi, rade u javnoj sferi. Računa se jedino filozofija.

.

.

Smatrate li da je Hajdeger ostao dužan da se detaljno izjasni o svemu što je učinila partija kojoj je plaćao članarinu?

.

Naravno da je ostao dužan. Matori nacista je bio skučen čovek – što je, uostalom, definicija svakog fašiste – i, na trenutke, genijalan filozof. Ovaj spoj smrada od čoveka i genijalnosti ne bi trebalo previše da nas čudi. Pogledajte samo koliko je krpa, u ljudskom, moralnom i građanskom smislu, među piscima, a da su, istovremeno, bili genijalni: Luj Ferdinan Selin, Ezra Paund, Vasko Popa… Ne mogu Hajdegera i njegovo post-nacističko ćutanje da operu ni tako genijalni i duhoviti filozofi poput Žaka Deride koji je Hajdegerovo ćutanje smatrao činom radikalnog nacizma (premda nemam pojma šta je Derida hteo time kaže, iako je on verovao da je rekao nešto važno), činom dostojnim poštovanja. Isuviše bi se lako izvukao Hajdeger, smatrao je Derida, da je sebe posuo pepelom i tako iskamčio nekakav oproštaj, nekakvo razumevanje. Ovako je, ostajući dosledan, neprestano, svojim ćutanjem iznova prizivao tumačenje nacizma. No, meni se čini da Hajdegerovo ćutanje upućuje na drugi, važniji momenat: ko god pristane na fašističku banalnost zapravo je i sam banalan – ko bi, uopšte, s iole integriteta i pameti, mogao da se primi na Hitlerove nebuloze? – a u Hajdegerovom slučaju, bojati se, to upućuje na banalnost njegove filozofije. Jer, Hajdeger je svoju nacističku epizodu pravdao filozofskim razlozima i filozofskim jezikom, a ti razlozi su i taj jezik – pogledajte samo skandalozni Hajdegerov „Rektorski govor“, tu nakupnu koještarija i parafilozofskog trućanja – bolno banalni. Zbog toga je sumnja u domete njegovih najpoznatijih spisa, računajući tu i Biće i vreme, čini mi se, sasvim opravdana. Jer, da li je čovek koji se primio na fašističke koještarije i gluposti mogao, uopšte, da proizvede veliku filozofiju? Odgovor se, pak, može dobiti samo posvećenom analizom Hajdegerovih spisa.

.

.

Šta pitati Deridu?

.

Zašto je ostao sa svojom zakonitom suprugom ako je već toliko voleo Silvian Agasinski? I da li misli da je pogrešno procenio Silvian nakon što je ona pokušala javno da ga ponizi u svojim spisima? Ništa ge ne bih pitao o filozofiji. Šta da pitam filozofa čije delo je, za sada, premašilo sto tomova? Valjda je rekao sve šta je imao da kaže, a na nama je da to čitamo i tumačimo.

.

.

Ne ulazimo u značaj nego u Vaš utisak – da li su Vam zanimljivija Vitgenštajnova razmišljanja o jeziku ili o bojama?

.

Veoma. Kad smo već kod Vitgenštajna: čudi me da genijalan filozof kakav je bio Žil Delez, filozof od koga najviše naučih o filozofiji, nije voleo Vitgenštajna. Čak naprotiv, napisao je da Vitgenštajn piše gluposti. U redu, ima kod Vitgenštajna gluposti, pogledajte samo skandaloznu poslednju rečenicu njegove Logičko-filozofske rasprave („O onome o čemu ne možemo da govorimo o tome moramo da ćutimo“ (!). Koliko god da je logički dosledno izveden (a nije), ovaj stav je i dalje neviđena glupost. Pa filozofija (i književnost, primetimo to usput) ne rade ništa drugo nego govore o neizrecivom, izriču ono što se ne može reći.) S druge strane, rasprava o bojama je zapanjujuća. Zapravo, i rasprava o bojama je rasprava o jeziku.

.

.

Kako tumačite misao Eugena Finka: Filozofija započinje kao pražnjenje, kao totalna apstrakcija i kao okret ka skrivenoj neposrednosti svega neposrednog: ka bivstvu.?  Da li taj okret udaljava filozofa od života? Koliko se ta misao sudara sa današnjom ekonomijom? Da li je današnji ekonomista spreman da stiče kapital kako bi finansirao radno mesto filozofa na institutu? S ovim u vezi, sećam se stiha Paava Havika: novac bez filozofije je slep.

.

Uh, čekajte, ovde imate gomilu pitanja. Finkova filozofija početka, ili započinjanja, veoma je uzbudljiva, ali, lično, nisam sklon toj vrsti filozofiranja. Fenomenologija mi ne leži jer je, u najkraćem, nastojala da bude apolitična, da pojmove izdvoji iz vremena, da učvrsti ono što nadilazi istoriju, a takvi mi pokušaji – stari, uostalom, koliko i filozofija sama – nisu zanimljivi. Bezvremeni pojam je mrtav pojam. Ne mislim da se Finkova filozofija udaljava od života, dobra filozofija uvek je u samom središtu života, unutar njegovog vrenja, a odmak od tog vrenja metodski je filozofski gest: moraš da se odmakneš da bi bolje video, da bi zahvatio celinu. Drugi deo vašeg pitanja konstatuje krizu filozofije i ta je konstatacija tačna, ali nema mesta strahu da će ova gruba vremena naškoditi filozofiji: filozofija je najbolji lek protiv gluposti, a glupost je večna.

.

.

Vraćate li se Platonovom “Kratilu”?

.

Naravno. Tu ima nezaobilazih redova o jeziku. Nemojte da vas zbunjuje što sam rekao da mi Platon nije omiljeni filozof: bez Platona nema filozofije. Na neki način Platon jeste filozofija.

.

.

Avicena je pisao na arapaskom i na persijskom, da li danas postoje filozofi koji mogu iznositi filozofske probleme i stavove na dva jezika? Ne govorimo o prevođenju već o pisanju na nematernjem jeziku?

.

Da, mogu, jer filozofija, iako se služi običnim jezikom, za razliku od književnosti sadrži izvestan stepen formalizacije, ona u sebi sadrži deo tehničke terminologije, te upravo oko tehničke strukture može da se plete tekst na drugom jeziku. Lajbnic, Nemac, pisao je na francuskom, nemačkom i latinskom. Matematika, recimo, kao visokoformalizovani jezik, dopušta matematičarima da, ako koriste taj jezik, s lakoćom komuniciraju. Udeo formalne strukture u filozofiji olakšava pisanje na nematernjem jeziku. Transcendentalna apercepcija, recimo, znači isto na svakom jeziku, a ako se bavite filozofijom vi morate znati šta je to. Doduše, nema previše filozofa koji uspešno pišu na stranom jeziku. Zahtev da se mora pisati na engleskom kako bi se dobijali nekakvi bodovi – dopustite mi da se izrazim akademski – neponovljivo je imbecilan i s filozofijom nema veze, ali s nasiljem gluposti ima. Pre svega, uprkos svom bogatstvu, engleski se opire filozofskom izrazu, a potom ovo što ljudi danas smatraju znanjem engleskog veoma je upitno i sumnjivo. Zbog toga smo preplavljeni apsolutno idiotskim tekstovima (koji bi da budu filozofski, jel’) na engleskom jeziku. Prevođenje je, međutim, izvorni filozofski gest. U književnosti je, da dodam i to, veoma teško, gotovo nemoguće pisati na nematernjem jeziku.

.

.

Najveća slabost savremene filozofije

.

Ako pod savremenom filozofijom podrazumevate ono što se na sceni događa u 21. veku, onda je to odsustvo hrabrih ideja. Ako, pak, pod savremenom filozofijom podrazumevate poslednjih stotinak godina, onda ne znam šta bih zamerio. Period od šezdesetih godina prošloga veka, do početka novog milenujuma, dakle tih četrdesetak godina, zlatno je doba filozofije. Ideje koje su se tada artikulisale svom silinom žive i danas.

.

.

Očekujete li nekog novog debljeg Debeljka?  

.

Pa, ljudska je glupost upravo kolosalna, tako da su atomski rat i perspektive samouništenja uvek u igri.

.

.

Da li je uticaj slikarstva i muzike na savremenu filozofiju minoran, za razliku od uticaja poezije, proze i drame?

.

Poststrukturalisti, recimo, kojima se bavim, pod najdirektnijim su, snažnim uticajem svih vrsta umetnosti. Pogledajte, uostalom, ko je napisao najuzbudljiviju, genijalnu knjigu o Frensisu Bejkonu? Žil Delez, naravno. Ili Delezova tumačenja slikara i skulptora Kristijana Renonsia, u neverovatnoj knjizi Nabor. Setite se Fukoovih analiza Velaskeza i Magrita, ili Deridine knjige Istina u slikarstvu. U čudesnoj svojoj knjizi Sećanja slepca Derida tvrdi, na sebi svojstven način, da samo slepac može da slika. Jedva da je potrebno pominjati saradnju Deride i Valerija Adamija.

.

.

U vezi Vaše misli: praktičnost je stav koji već time što je stav, dakle time što se izriče i što traži opravdanje za sebe, dovodi sebe u pitanje, jer, strogo uzev, praktičnost ne bi zahtevala nikakvo opravdanje, nikakav govor, već bi, naprosto, delala bez ikakve potrebe ili želje da opravda sebe. Koliko ste praktični u osnovnim životnim aktivnostima?

.

Da malo, najpre, pojasnim ovu igru sa praksom i praktičnošću. Kad neko kaže: „mene zanima samo praksa (ne i teorija)“ on sebi uskače u usta jer da ga zanima „samo praksa“ ne bi govorio nego bi „samo“ radio i ćutao. Čim zine, čim progovori, čim se posluži jezikom, praktičar je već na tlu teorije jer jezik je, po svojoj prirodi, refleksivan. Čim se artikuliše u jeziku praksa nikada nije „samo praksa“, već je teorijski problem zato što jezik jeste mišljenje. Kada, dakle, neko kaže: „mene zanima samo praksa (ne i teorija)“ on traži priznanje svog stava, svog držanja, svog izbora, svoje prakse, drugim rečima on traži opravdanje (zašto bi inače govorio nešto tako očigledno, naime da ga zanima praksa? zašto ne ćuti i radi?), a čim zatražite opravdanje vi ste, nužno, izašli iz „čiste prakse“ i stupili na teren apstrakcije, ako hoćete i filozofije. Kada čujete reklamu za neki fakultet na kojem se, kaže reklama, daje prednost praksi nad teorijom, bežite otud kao đavo od krsta, jer ti ljudi ne znaju ni šta pričaju ni šta rade. (U stvari, znaju šta rade: uzimaju pare od naivnih i glupih.) Lično, inače, ne umem ni sijalicu da zavrnem, iako se trudim. Naročiti netalenat ispoljavam u pravljenu para, zbog čega moja porodica žestoko trpi. Žao mi je supruge (zaslužila je boljeg muža) i dece (zaslužila su sposobnijeg oca).

.

U vezi Vašeg stava: Na beogradskom Filozofskom fakultetu brižljivo se vodi računa o tome da se – s ponekim izuzetkom – na Fakultetu ne ukaže filozofija. Jer, filozofija dostojna tog imena opasna je stvar. Da li bi Vi preporučili nekom mladom filozofu da ode iz Srbije i da se filozofijom bavi u inostranstvu? 

.

Ne. Samo ga upozoravam da gubi vreme ako upiše filozofiju na beogradskom Filozofskom fakultetu. Tu pre svega mislim na apsolutnu prevlast nečega što se zove analitička filozofija, a što do filozofije nikako ne uspeva da dopre. Udaljena od stvarnosti, neposobna da, svojim jezikom, artikuliše bilo kakav živi problem – jer nastoji da svoju pojmovnu konstrukciju izvuče izvan vremena, dakle izvan istorije – analitička se filozofija gubi u najneprozirnijim metafizičkim maglama sve verujući da je doakala metafizici.

.

Sujeta među filozofima?

.

Naravno. U tom pogledu filozofi se, na žalost, ni malo ne razlikuju od bilo kog drugog insana na ovome svetu.

.

Da li bi radije slušali predavanja Hegelova ili Šopenhauerova?

.

Hegela svakako. Znam zašto me to pitate: rivalstvo Hegela i Šopenhauera bilo je nadaleko čuveno, a Šopenhauer nije mogao čudom da se načudi kako je moguće da jedan tako slab govornik koji, uz to, frflja dok govori, neproziran filozof, čovek koji čita popularne romane poput Anika ide preko Alpa, dok on, Šopenhauer, ne samo što je briljantan govornik, nego Ilijadu i Odiseju čita na starogrčkom, kako, dakle, neko poput Hegela može da bude tako privlačan, pa je, da bi ukazao na sopstvenu genijalnost, organizovao predavanja na fakultetu u isto vreme kada i Hegel. Na predavanje su mu došla dva slušaoca. U sali gde je Hegel govorio nije bilo slobodnog mesta. Mora da je tipa kakav je bio Šopenhauer, beskrajno zaljubljenog u sebe, to žestoko pogodilo. No, Hegela bih slušao jer je bio genijalan filozof. Uzmite bilo koje njegovo delo i pročitajte samo nekoliko stranica: ideje iskaču kao pečurke posle kiše. (Ako bismo ostali pri slici mogli bismo reći da je Hegel plodna zemlja, a naše čitanje – kiša. Tumačenja bi, utoliko, uvek sveža i nova, mogle biti rečene pečurke. Dabome da ćete naleteti i na otrovne pečurke, ali filozofija se uči, upravo kao i branje pečuraka.)

.

.

Karla Sandberg piše da je od profesora koji tumače smisao života tražio odgovor na pitanje šta je sreća… ali oni su slegali ramenima. Imate li Vi odgovor na pitanje šta je sreća?

.

Naravno da imam odgovor. Sreća je kad 29. u mesecu imate još dve hiljade dinara u džepu.

.

.

Niče nas je učio kako je zadatak filozofije da tokom vekova sačuva duhu njegove visine i time obezbedi večno nastavljanje svega što je veliko, te nam recite šta je ono veliko što ste Vi sačuvali za budućnost? Gde i u čemu ste dali najviše?

.

Niče je to rekao? Ne liči to na njega, mora da je to rekao mladi Niče, ali verujem vam, naravno. Nije da sam neambiciozan, niti sam čuven po skromnosti, ali sumnjam da oni koji pretenduju na večnost i na velika dela proizvode išta vredno pažnje, pa je suzdržanost glede stvari krupnih, u mom slučaju, svojevrsna metodska preporuka koje pokušavam da se držim: neprestano čitaj (to je najvažnija delatnost), piši kako znaš i umeš i ne daj se ni korumpirati ni, naročito, samokorumpirati, pa ako nešto ispadne – odlično. Ako ne – barem si uradio šta si mogao, a što nisi bio spreman na velika dela – to je tvoj problem. Mogu se nadati da sam, do sada, proizveo nekoliko zanimljivih tekstova.

.

.

Film kojem se vraćate?

.

“Četiri venčanja i sahrana” Majkla Njuela iz 1994. godine. Kad god Čarls (Hju Grant) kaže Keri (Endi Mekdaul) da je voli, istopim se od miline. Kad god, pak, Fiona (Kristin Skot Tomas) kaže Čarlsu da je beznadežno, oduvek i zauvek zaljubljena u njega, dok on o tome, naravno, nema pojma, razvalim se od tuge.

.

 

Pesma? 

.

“Pepela”, Vasko Popa. I neprestano se vraćam “Izabranim pjesmama Nane Mazutha” Miljenka Jegovića.

.

 

Kada ste poslednji put čitali “Jamu” Ivana Gorana Kovačića?

.

Nikada nisam ni prestao da je čitam („Krv je moje svjetlo i moja tama (…) Moje su oči zgasle na mom dlanu“). Doduše, uz nju nikada neću prestati da čitam Zar je to čovek? Prima Levija, Ljudsku vrstu Robera Antelma, Zašto se niste ubili Viktora Frankla, Priče sa Kolime Varlama Šalamova, Ništa lakše od umiranja Elvedina Nezirovića.

.

.

Vaša najveća greška?

.

Toliko ih je da je besmisleno izdvajati najveću.

.

 

Vaša najveća nada?

.

Da će moja deca biti (mnogo) srećnija od mene.

.

.

Koliko dugo ste spremni da trpite kamičak u cipeli?

.

Predugo.

.

.

.

.

                    Razgovarao Enes Halilović

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.


Ivan Milenković

Rođen 1965. godine. Filozof po obrazovanju (i nužnosti), prevodilac po vokaciji, kritičar po temperamentu, radi na Trećem programu Radio Beograda. Knjigu Pohvala neslozi. Makijaveli protiv makijavelizma objavio 2018. godine (Fedon, Beograd). Knjigu izabranih osvrta, prikaza i recenzija Filozofski fragmenti 2011. (Karpos, Loznica). Bavi se savremenom francuskom i političkom filozofijom. Književne kritike, prikaze i recenzije filozofskih knjiga objavljuje u nedeljnicima Vreme i NIN, dnevnim listovima Danas i Politika, te na Trećem programu Radio Beograda. U domaćim, regionalnim i stranim stručnim časopisima objavio četrdesetak naučnih radova. Preveo desetak knjiga s francuskog jezika, između ostalog Razliku i ponavljanje Žila Deleza, Politike prijateljstva Žaka Deride, Spise i razgovore Mišela Fukoa, Nesaglasnost Žaka Ransijera.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja