Miljan Mikić

Nauljene makaze

……

.

…..Penju se merdevinama. Odmah sam spazio Džonovu nameru da zauzme poziciju iza nje. „Pusti ga, znaš u kakvom je stanju.“ On, srećom, ne razume jezik koji odzvanja nad vodom.

…..Njeni dugi tabani lepe se za metal sasvim ga obuhvatajući, kao pentranje primata, kad se iznenadiš savitljivošću njegovih stopala. Na palcu ožiljak, znam kako bi trebalo da bude tamo, znam kako je nastao. Odsjaj sirene u kapima, klize niz kosu, udubljenje duž leđa, nestaju s rubova uzanih, plavo-belih, zeleno-belih kupaćih gaća. Nekoliko kapi završi na Džonovom zabrinutom čelu. Ne znam šta se toliko mršti, kog vraga, biće da ne vidi sve što bi želeo.

…..Puštam ga ispred, džentlmenski, ipak je u tom stanju. Jedva se održao na površini čekajući nas da završimo. I brod je njegov. A ja ga ljuljam ljutitim penjanjem. Gore vidim da joj je neprijatno. Dobro je, pomislim, njena uviđavnost ima granice. Valjda. Taman sam video scenu seksa s matorim na palubi, kao, nemoj da se ljutiš, htela sam da ga malo oraspoložim. A i da se osunčam. Sunča se naga, precizno utvrđeno vreme svakog dana. Počelo je od petnaest minuta, drugog dana po dolasku, na krovu. Ne znam koliko bi sada moglo da traje. Ali, čini mi se da Džon zna, ogrne je peškirom. Ona mu se osmehne, kao u uvodnoj sceni erotskog trilera: „Ubistvo na jedrenju“. Matori je stvarno bez ikakvog skrupula. Nije mi jasno da li je oduvek bio tako neposredan, da li se to dobija s godinama ili s bolešću.

…..Piljim u njega tako da on to primeti. Pokušavam da mu na nemuštom jeziku saopštim odjebi. Ona se suptilno mršti. On zauzvrat pohvali moje plivanje, prevejani irski mornar. Ko zna šta je sve taj prošao. I probao. Možda nas želi oboje na svojoj palubi. Pred svojom živom i zdravom ženom i našim stricem. Njenim stricem. Džonova žena, Sara, upravo je iz utrobe jedrilice iznela i poslužila ručak. Piletina; Irci nisu nikakvi kuvari u poređenju s nama, kaže.

…..„Ne, ovo miriše izvrsno“, uzvraća stric. „Dođite“, zove nas.

…..Hvala Bogu, htedoh reći, bolje da se skrasimo za stolom nego da nas ovaj uparloženi natrti negde na brodu ili u vodi.

…..„Kakav si ti homofob“, kaže ona kad se sve smiri, na kopnu, u mraku gostinske sobe.

…..Sad sunce peče kroz ceradu. Od nje su nam ruke i lica plavi. Ili žuti. Znojim se. Ona je plava ili žuta i topla. Stricu se po brkovima razmazuje salsa. Sara je jako mršava, pegava i prijatna. Deluje da je u mladosti bila lepa žena. Ne reaguje na Džonove nesuvisle komentare i jednosmislene insinuacije. Možda je to tajna uspešnog braka. Ne znam. Ne možeš biti pametan, osim naknadno. Brod se ljulja, sam od sebe, ukotvljen u laguni. Mokar i razjaren, ćutim i jedva čekam da se sve to završi i da se vratimo. Već neku godinu mi ne ide s prevelikim temperaturnim plusem. Pre puta, u više navrata je pitam: „Je l’ tamo ovoliko toplo? A ovoliko?“ Na pešačkom prelazu u podne, kad ti asfalt ulazi u crvenu unutrašnjost nosa tražeći gde da pobegne, u autobusu kad nemaš kud.

…..„Tamo je drugačije“, kaže ona, držeći me za ruku. Gleda me kao da bi sve to moglo biti ovde i sada.

…..„Pa“, s njenim imenom ne greši kao s mojim, „još jedno kupanje posle ručka?“

.

*

…..Pomažem da pristanemo, sa stricem. Džon nas je zamolio, kaže da nema snage kao nekad. Kao kad je probao da preplovi Atlantik, sa sličnim brodom, ne ovim. Ovaj ne bi izdržao.

…..Malenim stričevim autom se vraćamo preko sprženih brda. Čovek živi na tom ostrvu, bez suvišnih prijatelja, ulepljen u posao i tu nejaku prašnjavu mašinu koja se kvari, on je psuje sam na drumu, u brdima, kao ženu, kao kamilu, ali je voli, siguran sam i razumem ga. Uđem i zalupim vrata kao da ih nikad neću ponovo otvoriti. Ljubimac štekće, ali ne posustaje, ovog puta. Sunce je na izmaku. Otvaram prozor i udišem duboko, kao da otkrivam vazduh.

…..Miris sveže pečenih rol-viršli i netaknute površine vode u rano jutro. Otvara se zavesa, slična pozorišnoj, ali manja. U pitanju je pano za izložbu zbog koje smo se volšebno obreli u njenoj sobi. Ne shvatam kako radi, ona se osmehuje, ja se osmehujem, ona mi pokazuje još jednom, gleda me, povlači kanap, purpurni pliš klizi tamo i nazad, nikada ne bih bio sposoban da sastavim nešto slično niti razumem kako rade mašine, ali kažem da shvatam. Želim da me uzme za ozbiljno. Kad krenemo odatle zaustavljam je u trouglu od drveća.

…..„Znaš da je trougao savršena geometrijska figura.“

…..„Savršena za šta?“, ne pita, ali čitam to i puno drugih pitanja u njenom pogledu. Može samo da se ćuti ali i da se kaže sve i dalje od toga. Kad krenem odatle, krug je zatvoren, prodavac jabuka insistira na popustu za prvu mušteriju.

.

*

…..Kad se naredni put sretnemo, dok u malim gutljajevima ispijamo kafu, na stolicama koje se klate, pitam je o stricu i ljudima dole. Sari i Džonu. Kaže da je Džon umro godinu ili dve posle onog našeg izleta, onog leta.

…..„Srčani udar, ipak se nije mučio. Sara je kod dece, u Australiji… Divna žena.“

…..„Da, ona je bila jako prijatna.“

…..Nasmeje mi se. Bez obzira na sve. Uopšte se nije promenila. Osim, možda, tog nečeg s nogama, koliko me sećanje služi. Verovatno zbog teretane koju pominje.

…..„Možda te loše služi“, kaže i gleda me, pomno, široko, potpuni promašaj, neprijatno mi je što sam to pomenuo.

…..„Hoćeš ti tamo, na trolu?“

…..„Ne, autom sam.“

…..„Da, izvini, i mene sećanje loše služi.“

…..Nasmejem se. Ona me gleda. Ozbiljna.

.

*

…..„Ma, glupo je.“

…..„Zašto, reci.“

…..Ćutim. Koračam i gledam dole.

…..„Reci“, uporna je ona odnekud.

…..„Jesi se nekad… Je l’ ti nekad palo na pamet kako bi… Kako je…“

…..„?“

…..„Ma, ništa.“ Pocrvenim.

…..„Ne, čekaj, sve, sve zapravo. Sanjao sam, kad sam ono rekao, napisao, da sam i ja sanjao, to sam sanjao a onda sam još i video ona tvoja dva kruga na šemi“. Sve što se ikad i sve što bi ikad, s presekom koji je ovde i sada. Otkriješ naknadno da te je krivulja sna zavela, ali bez obzira na sve, osetio sam, bilo je tu, naišlo je neverovatno jasno kako bi to, kako je sve to moglo da… Mislim, da nije bilo…“ Pretvorim se u tanki prozirni papir.

…..Ona ćuti kao nauljene makaze. Ćutimo.

…..„Rekao sam da je glupo.“

…..Konačno se nasmeje. I ja se nasmejem, u retrovizoru s naočarima. Kao na šemi. Na vrhu spirale tunela čeka kristalan dan i rampa koja nas razdvaja. Pomislim da se jednom sigurno neće podići.

.

.

.

.

.


Miljan Mikić

Rođen je 1982. godine u Ćupriji. Živi u Beogradu, gde radi kao docent na Građevinskom fakultetu. Amaterski se bavio pozorištem i kratkim filmom. Od 2013. do 2016. god. pohađao je radionicu kreativnog pisanja i čitanja koju vode Srđan Srdić i Vladimir Arsenić. Kratke priče su mu do sada objavljivane u književnoj periodici i na web portalu Helly Cherry.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)