Nenad Obradović

Nesite legende

.

.

 

НОВО ДОБA

 

Без нове истине.
А стварање – обест.
А човек – бог.
И жари простор, и путују ствари,
уз стару бол.

Лети, већ винут у небо уз металну коб.
И снима покрет збијеног света, у ком,
под вођом распршен бог
савршенством биља
живи зањихан под својим сунцем
у мраку обиља.

Назад! – назад у стан, опијен, сâм;
никада сâм.
Да л’ зидови дају слободу?
И слућен, слути и сâм, незнан: савршен траг,
па предаје бол, наслеђен, драг.

Без истине:
у дрхтају чучи бог, моћан, млад.
Бог је млад.
А небо – ни њему доступно –
он недостојно љуби, сад љуби…
Баш сад! – ужарених груди:
као сред леда чађ – оставља траг.

У туђим уснама познавши страст:
позна и жртву – једину сласт.

 

 

СЛЕТ

 

Па ипак – љуби вече!
Тамна мансарда,
и у њој: један уморан црвен цвет.

Неки авион, гле!
(Многи још у даљини, лете, дању, небо крече)
Над расветом велеграда, сада,
кружи, и црвено трепери. А свет? –
цео је стао у пртљаг, пакете;
све шаренило у кравате,
и осмех стјуардесе.

Не издалека, из невидних станова сваки креће.
Ето путника до мајушног прозора, пилотима,
(два пилота у лаганом заносном паду свом сазвежђу,
све ближи слету, новом рађању), омамом
Земље, којом кружи.

Чини му се: види своју зграду, свој дом.
Два пилота све ближи…
Чини му се: на улицама нема гужви.
Нова година: многобројне – електричне пахуљице, звездице,
светле.

Свете! –
у тамној мансарди крај пластичне јелке,
чуј! – црвени цвете:

Човек је бесмртно дете
Ужаса – који пролази.
А смрт дах што проноси
заборав – незагубљени.

 

 

СКИТНИЦА

 

Вене су покретне степенице пуне људи.
Лепота их смирује ал’ љубав оживљава!

Неко уморно обори очи, да не скита.
Жељом да сања – запита:
„Где сам?
Зар нисам…
Гле! – Јесам!“

Један, други, трећи…
Не! – први пут, други пут…
Четврти! – у сусрет срећи:
усталасан целим телом,
несташном смиреношћу.
Неуморно, неуморно, кроз ноћи,
предуго, без успеха – грехом
да потчини и страшћу слепом:
дар заједништву – самоћи.

Лепотом узнемирен да љубав оживљава!

 

 

ХИБРИС

 

Она је:
огледала сањива,
и њихови портрети, скулптуре, фотографије;
шарени затворени прозори храмова,
и њихове златне огрлице и високе капије;
падајући углови топлих зракова,
и њихови судари стапања у тврде одсјаје.

Неизбројни сунцокрети
поређани као невини дечији хор –
спуштају поглед са Сунца
у раскалашну брезу и снажан бор.

Она је:
леђима – ка несвладаној великој реци –
чији је вал, са чијег је дна.
Дави неурамљена платна, тихе речи –
чије маште, и чијег сна?
Отетом музиком обучена у свежањ раскошних сенки –
чије лепоте, чијег засена?

Горди и слепи,
њом опијени, лепи:
пркоси исконском жељом –
распршен траг – сањив и хром.

А она:
болна –
под пластичним осмехом маске;
трулежна –
у свили;
под отвореним плавим небом,
заклоњена златном стрехом –
зрачи у помрачини.

 

 

НАЈХУМАНИЈА МОЛИТВА

 

„Молим ти се
безбожно,
хумано,
за сувисло!

Не убиј у мени страх од осамљености и мира.
Не чувај ме од бучног сјаја немира.
Насмеј ме и стврдни ми бело лице
у бронзани осмех – да се не издвајам.
Заледи ми груди, и смрзни у њима
сваки напор срца да мисли.
Додируј ме чијим год рукама
само да тело у хладним ноћима подгревам.

Најхуманија молитва! –
за новине да пишем, рецимо!
О деци, ето! Нарочито сиромашној, по целом свету
што љубављу игром и радозналошћу наоружавају их срца –
да убијају нас и расту у крадљивце скупих умрлица.

За њих се молим!
Она не признају вечне истине крцатих учионица;
она не верују у наше богове, њихова чуда и литургијске моћи;
она не поштују ни сабор ни канонске молитве у доба ноћи.
За њих се молим!

Али не заборави и мени помоћи!
Јер њима не треба много:
нешто игре, мало љубави, дара.
Ко зна: то и од несреће ствара!
Зато те молим! – да као лира, зазвучи светом, свима! –
зелена, црвена, плава, новчаница,
заносније од првих пољубаца.
Код тебе нема греха, па нема ни опроста.
Тражим само среће и осмеха – дај их и најгорима, дај свима!“

***

А на почетку свих почетака, беше само бучна, суверена природа,
и, где она допушташе: тврда благодат, прозрачност, тишина.
И стојећи у њој, сећања белих, као прва, нова страница однекуда
пале, празне књиге – тај нови Човек наслути у себи палимпсест.
То беше прво откриће! Та стара Птица, што поново треба да
прогледа, осмели се, полети, запева! – птићи беху јој учитељи.

И ето где бруји, сада, све већим трбусима:
излази из њих с ожиљком будућег вриска,
накупљеног црвенила у дамарима отиска.
„Без сумње, слава му! Велики је!“ – пева, беседи,
у заносу поверљивости због љубави коју не просипа,
већ везује! – да плеше. Окривљена да се давно одрекла себе, која,
обећана беше још пре прве птице, прве песме, и пре првог боја.

Сад да јој се свети!

„Хајде, ко ће да је се реши?!“

Нежне радосне силе, лепе,
криве за све нове заборављене почетке, слободне, слепе.
Ко ће да погреши…

.

.

.

.


Nenad Obradović

Rođen 1991. godine u Kragujevcu. Piše poeziju. Diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Živi i radi u Pančevu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)