.
.
…..Na granici atara sela Konatica i Draževca nalazi se turski nišan. Najpre je stajao u obali visoko postavljen. Na njegovoj istočnoj strani nalazili su se urezani zrakasti znaci, solarni simboli. Vremenom su počeli da blede i da zarastaju kao ožiljci. Sada se jedva poznaju. Bager koji je potkopovao obalu potkopao je i nišan, i tako se našao uzdužno na sredini puta. Godinama je tako stajao, a onda je premešten tik uz obalu našeg imanja. U vreme turske vlasti selo u čijem bi ataru bio ubijen turski zvaničnik bilo je osuđeno na represalije i plaćanje velike globe. Otud je telo ubijenog Turčina položeno na među. Ostavljajući ovce da blaguju špartali smo prstićima po vidljivim znacima na kamenu krečnjaku. Znali smo da dole leži Turčin sa svojom zlatnom sabljom, kopljem, možda i sa zelenom zastavom na kojoj su polumesec i zvezda. Pribojavali smo se pri prvom sumraku da tuda dogonimo ovce. Nišan je sporo stario, sem lišajeva na severnoj strani, zbrinut u samoj obali, u proleće bi zarastao u travu macu i visoku kukutu, s jeseni se belasao i bio je vidan izdaleka. Zbilja. Ko leži tamo? Nikad nećemo saznati. Spomenik se neće nikad sam uspraviti, a naš strah da će Turčin ustati iz groba i početi da nas vija svojom krivom sabljom nestao je. O onome što se znalo, generacijama se ćutalo. Da li se radi o junačkom delu, osveti ili pljački. Ne zna se. A nišan ćuti.
NIŠAN
skončan krajem
A
trajem
u prah stišan
A
nišan
ćutnjom večit
A
rečit
crno počet
A
dočet
glasom belim
A
svelim
krilom cvalim
A
palim
.
.
.
.
.
