Bojan Samson

Nužno zlo

.

.

Žal

.

Novi koncept lebdi iznad moje glave.
Oblak mu se uzaludno umiljava.

Često gledam iznad sebe.
Iščekujem sečivo i brzu egzekuciju.

Luna u lancima udara ritam.
Nadahnuće na pokretnoj traci.

Novi koncept je kengurovo mladunče.
Meškolji se u mojoj torbi.

Hranim ga dok ne stasa
i oslobodi me promišljenosti.

Svatko ima svoj koncept.
To je borba neprestana.

Moj koncept je moj.
Moja strepnja i san.

Ne, nemoj mi prići,
ti konceptu crnooki!

.

.

Nužno zlo

.

„Zar ovo objašnjenje
ne svodi pesmu na zbir slika

i istovremeno je menja,
ako ne i upropašćava?“

Ali to su zidovi u
koje udara tumačenje:

objašnjenje nikada ne prenosi osećanje.
Samo sliku ili nepouzdano sećanje.

Pesma ovim nije upropašćena.
Ona i dalje leži netaknuta.

Kritika joj ne može ništa,
jer joj istinski i nije prišla.

Neće to nikada ni uspeti.

Uvek se tu nađe nešto više od reči,
što gori like a candle in the wind.

Reči poeziji smetaju,
one su večiti višak.

Nužno zlo
bez kojeg se ne može.

.

.

Egzaltacija

.

Pesnici čitaju zbirke svojih kolega.
Mudro šute.

Posećuju književne večeri.
Vežbaju tapšanje po ramenu.

Časte se lepim rečima i vinom.
Napiju se i posle puze do taksija.

Mešaju malter. Sele nameštaj.
Poklanjaju knjige jedni drugima.

Rečima seku vazduh,
a pred očima im žele-zeke.

Pesnici se osećaju uskraćeno.
Maštaju o solidarnosti.

Sanjaju o poljima makova,
a slute noževe pod grlom.

Zaranjaju u gomilu jastuka.
Pod jorgan-planinom.

Vežbaju razne taktike.
Uče korisne citate.

Igraju u svim pravcima.
Opet šute.

Tako nastaju beline.
Čitaju između redova.

Manje je uvek više.
Odsutna reč miluje vazduh.

Pesnici se osećaju ugroženo.
Tada reaguju po kuloarima. Oštro.

Milost prepuštaju belinama
što prete u njihovim glavama.

Kreću se u masi,
ali su u egzaltaciji.

I malter je građa za poeziju.
Poeziju kao sigurnu kuću jezika.

Pesnicima treba praštati.
Oni su neshvatljiva greška prirode.

.

.

The Nightrider

.
Porta: gluvarenje i cuganje:
upoznavanje neobičnih ljudi:
zovem ga The Nightrider:

Opušten, slobodan, jednostavan
i vrlo otvoren: dobra priča, inteligencija,
mrvica obrazovanja: bliskost.

On mi priča: bit čoveka, samosvest,
kosmička uloga, istinska sreća:
„Ti si u suštini pesnik.”

On: preko puta ja: tamna razmena:
„Prihvati svoju nutrinu:
otpadanje kamena sa srca: lakoća.

Peci hleb: budno neguj tvrdu koru:
meko srce. Do panja igraj svoju ulogu:
nije ti potrebna ta bradica.”

The Nightrider se vraća u tamu: u nesvest:
ne srećem ga više: provodim duge noći
u Porti: tragam za plodovima bdenja.

Nema razlike između hleba i pesme:
predati se samozaboravu:
pogledati noćno nebo: naravno, zvezde.

Ne vladaš sećanjem: biće da je obratno.

.

.

M.

.

Bivši đak. M. Promenio prezime.
Lažni otac. Ćale alkos. Maltretman.
Napuštanje. Razočaranje. Bes.
Stojimo u Porti. Ja s pelindžerom.
Povremeno predajem. Imitacija
nastavnika. Fake teacher. Maska.
Klošar zapravo. Subverzivni element.
On sa zavojem. Na desnoj šaci. Povreda.
Patnja. Uči za stolara. Vikendom radi
u piceriji. Odricanje. Nada. Vera.
Pitam ga za zavoj. Ne predajem mu više.
Odavno već. Zato odlučuje da mi kaže.
Otvoreno. Bez uvijanja. Nema
devojku. Drka. Mnogo. Nažuljao je dlan.
Zato zavoj. Ostadoh bez pravog odgovora.
Bez poente. Svatko nosi svoj krst.
Može li tako? Tim rečima? Bez moljenja?
Da bi stvari naprasno dobile smisao.
I dalje sam bez poente. Više nije ni bitno.
Pozdravljamo se. M. i ja. Odlazimo.
Svatko na svoju stranu noći.

.

.

Za šaku sitnih eura

.

(Otpadak od brendiranog života)

.

Imperije su kao sante leda:
samo mali deo pluta na površini.
Određeni broj prodavnica, brendova i proizvoda.
Vrlo određen broj kombinacija.
Nema iskoračenja. Nema iznenađenja.
I tako do u beskonačnost: Marija Hilfe Štrase.
Sve je već odavno rezervisano, izbrojano,
kupljeno i proživljeno. To vam je današnji Beč.

Grad prepun rimskih brojeva s tačkom na kraju.
Jer, tačka mora da dođe na kraju.
Prodavačice ljubazno ignorišu moj očajni nemački.
Sporazumevamo se osmesima. Stranac sam.
Naročito u metrou. Skriveni pogledi.
Pritajena mržnja.
Setim se Bernharda: stranca u sopstvenoj zemlji.
Nešto je divlje u zraku.

Turci prodaju tehniku. Afrikanci pričaju
nemački. Srbi pričaju srpski.
Hrvati igraju stoni tenis. Albanci pričaju nemački.
I pomalo srpski. Nude mi flajere za koncert
klasične muzike. Više sam za rokenrol.
Samo bez jugonostalgije. Ako ikako može.
A izgleda da ne može. Zato volim i harmoniku.

Na početku Marija Hilfe Štrase harmonikaš
s glavom belog konja.
Lepo svira valcere. Lipicaner.
Tek će se otkriti ko ovde koga jaše.
I za čiji račun. Sledeći dan nosi glavu petla.
Sviđa mi se njegova svirka. Ostavljam mu
par sitnih eura. Bolje njemu nego muškim
baba-serama na izlazu iz metroa: korišćenje
pisoara besplatno, ali WC šolja se plaća.

Harmonikaša odaju ruke. Tamne su.
Poput mojih. Više nisam stranac. Posle ga
vidim bez maske. Deluje egzotično.
Zato je čas lipicaner, a čas petao. To deluje
baš austrijski. A i više se zaradi.

Ide mi se kući. Ipak sam ja stari varvar.

U mojoj glavi, Konan, Kavafi i Matović
drže se za ruke i igraju ringe-ringe raja.
Na šta da potrošim ove sitne eure?

I dalje putujemo na zaboravljenoj santi leda.

.

.

Antipedagogija

(otpaci iz učionice)

.

1. Prepoznati autora i nastaviti niz:

Dete izrasta u preosetljivog čoveka kada ne poštuju njegovu bazičnu osetljivost.

Svaki čovek je ostrvo. Brodovi koji nas povezuju razvili su jedra nesvesti. Mi smo zapravo ta jedra. Ubeđeni kako nosimo dragoceno znanje i iskustvo, ne vidimo stene koje nam prete svojim oštrim ivicama. Naša arogancija vodi nas u propast. Kada potonemo, spoznaćemo istinu: potreba za znanjem samo je loše zamaskiran osećaj krivice. Ljubav je najžešći bič discipline.

2. Prepoznati autora i nastaviti niz:

Pedagogija je disciplina posle koje čovek ostaje isti kakav je bio pre nje.

Da bi postao učitelj, uvek moraš biti spreman da budeš učenik. I kao što učitelj uči učenika, tako i učenik uči učitelja. Svaki pedagog nalazi se u procepu ideologije koja mu se suptilno nameće. On mora odlučiti da li će biti njen promoter ili će joj se na neki način suprotstaviti. Deca su najbolji stvaraoci. I najbolji rušitelji. Ona uništavaju iz čiste dosade. Za svoj ćeif. Ako hoćeš da saznaš kakvo je neko društvo, idi u zatvore. A zatim idi u škole. Kao što su zatvori škole, tako su i škole zatvori. Zatvori duha. Pokušavam pobeći iz škole. Iz svog sopstvenog zatvora.

3. Prepoznati autora i nastaviti niz:

Čovek celoga života ima dečje reflekse, samo vremenom nauči da ih prikriva.

Učitelj ove stvarnosti nikada neće podstaći kod učenika svest o nekoj drugoj stvarnosti koja čeka samo na njega. Učitelj ove stvarnosti je kao čuvar prolaza. On čuva prolaz samo za jednog određenog čoveka koji nikada neće preći na drugu stranu jer ima strah od čuvara. Naš učitelj nas uči strahu, to je njegova jedina misija u ovoj stvarnosti. Ostatak života služi nam samo za jedno: kako da u potpunosti zaboravimo naučeno. Poslednji stadijum učenja i jeste zaboravljanje. Oslobađanje od naučenog. Oslobađanje od oslobađanja.

4. Prepoznati autora i nastaviti niz:

Učitelj nikada ne otkriva sve
svojim učenicima. Ako ih voli.

.

.

Hvalospev shizofreniji

(otpaci od mudrosti)

Uzimam samo ono što mi je na dohvat ruku.
Što mi je u vidokrugu.
Ljudi gutaju stvari. Stvari gutaju ljude.
Ljudi gutaju ljude.
Novac je loša zamena za osećanja.
Bes ne kvari odnose, nego ih popravlja.
Ako želiš da stvari budu bolje, učestvuj u njima.

Manimo se imenovanja. Pustimo neka stvari teku.
Neka postoje bez imena.
Naknadna čitanja loših knjiga su otpad života.
Mučenje koje je samo sebi svrha.
Kada si gladan, svaki otpadak je dragocen.
Na kolena pred istinskim talentom, vi carevi osrednjosti!

Strah iskrivljuje stvari.
Obično se izvinjavamo nakon što smo rekli istinu.
Ćutanje o pročitanim knjigama je milost
koju pisci ne umeju da cene.
Sve dok ne progovorite o svom čitalačkom utisku.
Da bi živeo, čovek mora nositi u sebi
određenu dozu sadomazohizma.
Za spas duše, obećanje drugog neba.

Kod velike poezije imaš utisak
da si diktirao pesniku (šaputao na uvce)
neke nerazumljive reči svoga srca
koje samo on dešifruje.
Najviše žalimo za stvarima
u kojima smo se najviše dali.
A trebalo bi da smo tada najponosniji.

Hranim ideju koja me bezuspešno čuva od bola.
Da bih sutra bio bolji,
učini da mi sada bude bolje.
Ipak je teže nego što izgleda, zar ne?
Moral je nastao iz straha, ne iz ljubavi.
Poezija: kada nas jezik vodi u neki drugi svet.

Uvek u rascepu između deteta i mašine.
U svakoj drami krije se potraga za istinom.
Etika umetničkog dela opire se
uplivu autorove lične etike.
Srce moje, pa ti si nežno čedo kapitalizma!

Stajati na vetrometini do sudnjeg dana.
Čitati tajni jezik.
Čovek celog života pokušava da se vrati detetu.
Pisanje za neprijatelja je naporno,
ali pruža i određena zadovoljstva.
Bolećivost prema zaljubljenima…

Možda govorim prave reči,
ali one nisu namenjene tebi, već nekoj drugoj osobi.
A za to vreme netko drugi izgovara savršene reči
za tebe, u društvu neke druge osobe.
Ipak, ovde smo i dalje samo ti i ja: prenosioci poruka.

Ne razumem život, ali ipak ne odustajem od njega.
Izložiti naivnost svetu otvoreno:
Neka se svet ogleda u očima deteta!
Hrabrosti i snage mi dajte za naivnost!
Najlepše reči zapele su u grlu.
Najlepše reči su najteže reči.

Posmatrati predmet svoga poraza: samo za najhrabrije.
Protiv tog otrova što teče tvojim venama
čovek se ne može boriti.
Kondom je bezuspešna borba protiv volje za noć.

.

…………………….

………………………..Izbor sačinila Danijela Jovanović

.

.

.

.

.


Bojan Samson

Rođen je 1978. u Osijeku, a književnost diplomirao u Novom Sadu. Više godina bio angažovan Centru za novu književnost NEOLIT. Objavio pesničku zbirku Superblues (Matica srpska, 2007), a jedan je od koautora Zbornika nove novosadske poezije Nešto je u igri (2008). Objavljivao prozu, poeziju i književnu kritiku u domaćoj periodici i na Internetu, a prevođen je i na rumunski jezik.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)