Selena Ratković

O Danilu Lučiću

.

.

Pustoš logoreje

.

(Danilo Lučić, Šrapneli – pejzaži od baruta, Areté, Beograd, 2017)

.

            U kakvo oružje smestiti šrapnele misli, poetskih slika, zvukova? Ova zbirka poezije Danila Lučića je eksperiment sa šrapnelima poezije. Svi lirski glasovi u ovoj zbirci, a i njen programer, postavljaju pitanje – kuda više sa poetskim fragmentima? Odmah ću reći – Lučićevi jezički eksperimenti su namenjeni isključivo onima koji pišu poeziju ili promišljaju o njoj. Drugačija publika neće pročitati ni ovaj prikaz. Kome god od takvih ekscentrika u ruke dopadne ova zanimljiva knjižica, videće odmah da u njoj ima tri ciklusa specifična po formalnim odlikama pesama koje obuhvataju.

            Isprva je fragmente Lučić kalupio u rešetke od četiri katrena bez naslova – šesnaest rezova sam sebi dao kao šesnaest šansi. Međutim, njegovi „rezovi” nisu skladni, i na grafičkom, a i na semantičkom planu ima više od šesnaest fragmenata. Grafički su izdvojeni tačkama podignitim na sredinu reda, poput srednjevekovne interpunkcije, ili poput olovnih kuglica unutar šrapnela. I na semantičkom planu autor ruši drevne ograde katrena, opkoračenja su konstanta, smislene celine se kače za rešetke i klize po njima kao krvavi komadi mesa rasutog u eksploziji. Međutim, svih dvanaest rešetaka ovog ciklusa su dvanaest tematski skladnih celina, dvanaest interesantnih pesničkih slika. Lirski glasovi iz ovog ciklusa promišljaju o poetskom jeziku i postavljaju večita i dobro poznata poetička pitanja o poziciji pesnika i smislu poezije kroz alegorijske slike žmurki, samoubistva, BDSM-a; kao i kroz pounutrašnjene dijaloge sa artificijelnom inteligencijom i kompjuterskim softverima. Nekad glas lirskog subjekta govori sasvim jasno i direktno, glasom mladog pesnika koji promišlja o svom ocu i dedi koji su mu ostavili spisateljski „zanat” :  otac je od mene bio bolji pesnik · njegov otac bio je od /mene bolji pripovedač · zašto su se okomili · u tekstu /zaplet od kompozicionih elemenata · taman pomislim / da znam šta je strah · kad mi bude jasno da nisam shvatio / i da ne znam šta je · šta može biti srž spisateljskog  / povlačenja · licemerno podvižništvo · samo da ne moraš / biti omasovljen · da držiš nečija leđa u svojim dlanovima · / da priznaš da ti štošta ne pripada · da kupiš najlepše čarape.

            Nakon dvanaest rešetaka koje idealno mazohističnom čitaocu pružaju makar optičku iluziju da čita klasičnu poeziju, sledi ciklus koji je najavljen fotografijom pečurke koja se javlja usled eksplozije atomske bombe. Sledećih trideset pesama su tako konstruisane da su centripetalnim silama poravnate ka spoljnim ivicama stranica kako bi grafički podražavale navedenu fotografiju. Fragmenti su sada rasuti posvuda, a naslovi pesama drugog ciklusa ironizuju svaki pokušaj uspostavljanja smislene veze između rasutih elemenata jezika. Naslovi koji se javljaju su poput književno-teorijskih aforizama (Naslov, Zajednički imenitelj redova, Formatirano obaveštenje o sadržaju, Sirovine za versifikacijsku destilaciju) ili  parodiraju leksiku intelektualnih snobova (Artističke konfabulacije u režnjevima govora, Liricopuzzle za sekvencionalno modelovanje, Puč rezilijentnih didaskalija). Fragmenti ovog ciklusa su najčešće apsurdni, i neretko duhoviti sklopovi; mnogi su poput kratkih usmenih formi – brzalica, zagonetki, pitalica – bogatih aluzijama i kao stvorenih za ono razigrano dete u teoretičaru književnosti (jer književni teoretičar je tip osobe koja bi jedina, pored pesnika, možda mogla iskreno da uživa u ovoj knjizi). I dalje se promišlja o smislu poezije, ali sasvim iskidano i raspršeno svuda, jer slabo ćemo bilo šta sa stihom ako nije fitilj bombe. Upotrebom groteske, neologizama, internet slenga i drugim igrama reči, pisac nastoji da prikaže apsurdnoparadoksalni spoj poezije i egzistencije u doba twitter ilijada #KOSMET.

            Sledeći ciklus najavljuje jedna roršahovska mrlja od neizbrojivo mnogo puta ponovljenih i jedno preko drugog prelepljenih univerzalnih oznaka za fusnote „Ibid.”, koje kao da svojim sleganjem stvaraju crnu rupu na belom listu papira. Gospodin Hawking rekao je da crnih rupa nema jer nema više ni horizonta događaja ali jasno je da katkad onome što pređe granice melanholije nema povratka već samo nestajanja – ovim rečima počinje pesma-fusnota Ibid,53. koja je jedna od šesnaest fusnota, koje se sve odnose na istu stranicu sa crnom mrljom. Neke su pesme-fusnote poput mini-eseja ili začetaka teorijske misli, druge su deskriptivne, iskustvene i nabijene melanholičnim i nostalgičnim emocijama, a sve reči ovih fusnota su se savršeno pravilno slegle na dnu stranice poput zrna kukuruza u silosima. Stihove u ovim „silosima” odvaja samo poneko veliko slovo, zareza nema, a tačka se nalazi u donjem desnom uglu stranice, na kraju. Ovakva forma pomalo podseća na Tabaševićev roman „Tiho teče Misisipi” i njegov stil pisanja „iz jednog daha”, budući da je Tabašević poznat po tome da mu je nagon za poezijom toliko jak da ga mora oblačiti kao vuka u jagnjeće krzno i skrivati među proznim ovčicama. Pravi Del Boj za trgovinu poezijom! Lučić oseća taj „ribrending” poezije, oseća ga dok stoji na granici pesničke melanholije, ali zato njegovo delo sluti i mnogo više od toga. Poslednja Ibid,53, ujedno i poslednja pesma u zbirci  kaže: Dogodi se ponekad da kao što je cement pronađen mnogo pre nego što je stvorena tehnologija za proizvodnju cigli u meni dođe do stvaranja rečenice za koju još uvek nema konteksta u koji bi se kako treba uzglobila i relativno brzo ta se rečenica pretvorila u bombu koja bi svakog časa mogla da eksplodira ostavljajući za sobom pustoš logoreje.

            Pitam se sad zašto ja sebe smatram jednim od srećnika koji poseduju jedan od 200 kolekcionarskih primeraka ove knjižice? Nazivam je knjižicom jer mi je draga, iako je u svojoj fizičkoj pojavnosti nestandardnog formata i uvek mi štrči iz police i ispada kada uzimam druge knjige jer je polažem horizontalno iznad drugih knjižica poezije. Takođe, nema ni naslov na prednjim koricama i uvek razmišljam da li da je poklonim nekom svom kolegi i na korici napišem posvetu. Međutim, neću to učiniti jer smatram da zaista jeste vredna retkost zbog toga što je, kao što i pesnik i profesor književnosti Goran Korunović primećuje, puna vedrog duha, humora i lakoće. Liričnost zaplesala u pihtijama od jezičkih kostiju, i tako plešu svi elementi ove poezije u veseloj rableovskoj groteski i piju irski viski i tok misli / ili je po volji rakija ratara. Čak i fragment poput – čovek na letnjoj terasi pijucka bevandu / i puca iz puške na svoju ženu – nije nimalo čudan generacijama odgajenim na Kusturičinim filmovima, pričama Dušana Kovačevića, aforizmima Dušana Radovića i sličnim delima autora sa ovih prostora koji sasvim prirodno istaču iz svog jezika crni humor. Ovim generacijama nirvana nije metafizika / nirvana je sladoled , i to najukusniji sladoled! I mnogi stihovi me nateraju da se pošteno zamislim baš zato što su tako ukusno duhoviti.

            Drugi razlog zbog kog ću ovu zbirku poezije sebično zadržati, ali nesebično pozajmiti svakome ko želi da je pročita, jeste ona moja književno-kritičarska i pesnička priroda zbog koje obožavam da maštam o budućoj književnosti. Vidimo već da nam sledi doba kiborga ili makar sinergije artificijelne i prirodne inteligencije. Lučić zna da poezija ide u tom pravcu – oduvek sam bio stran / svemu što duplja puna palacanja porodi · a teško / je ne spoznavati sopstveno dijete · moguće je / da ovde ležim lenj i nem kao nepokrenut pesnički / softver · u kojem istovremeno postoje sve pesme / na svetu i nijedna · možda je prvi put govor bio / kada je govor video da je policajčeva brada polu / konstruisana · a onda opet tako je teško sa nemuštom / decom i robotima – i on ovde stavlja hiperlink na zbirku poezije kompjuterskog softvera zvanog Racter. Još uvek ljudska, umetnička misao se kreće u pravcu raznoraznih objava na društvenim mrežama, ljudski duh ka meme-ovima, ali prava poezija nikada neće biti masovna. Zato smatram da je instagram i twitter poezija samo jedan od stadijuma ka budućoj poeziji koja nije „sve što vole mladi” i nije pustoš logoreje psiha sa raznoraznim anksioznostima i poremećajima pažnje. Autor ove bombastične zbirke namerno (kompozicija bi bila drugačija da nije tako) eksperimentiše dupljom punom palacanja, kako bi iscrpeo sve „staro” u poeziji, a onda, predosećam i iskreno se nadam, krenuo u novom pravcu. Pod pojmom „staro” podrazumevam sve avangardno i postmoderno, svaku diktat(uru) fragmenata. Proučavajući poeziju avangarde u trenutku kada je ona i nastajala, Marko Ristić je govorio da je svaka poezija revolt u trenutku kada nastaje, inače nije poezija uopšte; jer ono što se ma i virtuozno ponavlja – nije poezija. Danilo Lučić je izuzetno talentovan i vešt pesnik, i upravo će njegova buduća poezija biti takav jedan – BUM!

.

.

.

.

.


Selena Ratković

Rođena 1994. godine u Beogradu. Apsolvent na grupi za Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom Filološkog fakulteta u Beogradu. Bavi se marketingom i prodajom knjiga. Posebno se interesuje za savremenu i buduću srpsku književnost. Živi i radi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)