Milica Milenković

O Ireni Plaović

.

.

Trka lirskog tela u trideset i jednom dahu

.

(Irena Plaović, Veliko toplo, Brankovo kolo, Sremski Karlovci 2018)

.

…..Ako je samo pesmi dato da razgovara sa pesmom i da je razume, nije li svako pisanje o poeziji neizbežno pesmotvorno, makar u mogućnosti? Ovim dilemom otvaram turnir tumačenja nad neponovljivim uzbuđenjem pesmom i jezikom koje mi je donela zbirka Veliko Toplo Irene Plaović.

…..Pesničko ostvarenje Irene Plaović nudi nam se kao zbirka-poema, izazov-trka koju treba doživeti u (trideset i) jednom dahu. Lasciar le cose celesti, kao prolog, i Prezrite zaključke, kao epilog, čine neimperativni interpretativni okvir, čime se može objasniti to što autorka uvodne i zaključne pesme smešta u zagrade.

…..Veliko Toplo preporučljivo je čitati na nogama, u pokretu i naglas, uz disanje pažljivo usaglašeno sa ritmom osmeračkih dahova. Ljubiteljima poezije koji ne mogu da se pohvale nužno zavidnom fizičkom spremnošću skrećem pažnju na to da se gotovo svaki galopiorajući dah završava svojevrsnim misaonim smirajem (I sve se miri u meni). Iskreno radovanje jezičkoj melodičnosti i suštinsko prepuštanje njegovoj ritmičnosti, eto to postaju odlike trkača koji se prepusti izazovu.

…..U ukupno trideset i tri pesničke deonice, Veliko Toplo govori o svim mogućnostima i nemogućnostima za hvatanje koraka sa samim sobom, o sustizanju i o preticanju sebe. Dok dahovi galopiraju beskrajnom stazom asocijacija, telo koje se takmiči u trci samootkrivanja – lirsko telo – izlazi iz sebe da bi progovorilo o jezičkim odjecima svega što ga je oblikovalo.

…..Telo se suočava sa svim dokazima svog iskustva iščitavajući na sebi zatečene tragove burnih traganja tokom proleća i leta, dana i noći, u svesti i u snu. Ono istrčava iz sebe da bi sa sobom i o sebi progovorilo. Seća se gradova, obroka i njhovih ukusa i oblika, dodira, knjiga i tekstura nekih drugih tela. Koliko ih se seća, toliko ih i domaštava. Ono se takmiči sa sobom da bi se samootkrilo – ne bi li utvrdilo gde prestaje koža, a gde počinje jorgan – ne prestajući da priziva i preispituje svoje nagone i nakane. A kako lirsko telo progovara? Kroz jezičke eksplozije ukroćene u dahove.

…..Dahovi su nizovi reči o voljenjima i propadanjima, o ljubljenjima i otrganjima, o unutrašnjim sprintovima koji se istrčavaju po nekim neminovnim zakonima postodrastanja. U njihovom galopu iščitavaju se spoznaje kojima se pristupa nevoljno ili uz uzbuđenje, a do kojih se na cilj stiže odranih kolena. A šta su kolena ako ne mesto na koje se spušta brada kad se umorno telo sklupča posle trke i savije ka sebi? Kao lavina jakih senzacija koje se kotrljaju preko jezika, ovo je knjiga koja se ne čita samo kolenima, već i nepcem, i koja se usvaja po zemljotresu među kukovima. Trka stihova čija se brzina oseća pod prstima i čije se tekstualne teksture udišu.

…..U ritmu jednog disanja odvija se pesmotvorna igra asocijacija. Iz pesničkog tela cede se značenja koje srču sile nepravedne neutoljenosti i grešne prezasićenosti. Jezik udara u nepce i odzvanjaju i reči i ukusi. Veliko toplo stavlja se u pogon na enegiju erosa, ono okuplja i raslaže, ono tvori i razara. Veliko toplo je samo jezik.

…..Ova zbirka govori nam o gorostasnostima jezika koji je jak i moćan čak i u svojim nemoćima, jer  toposi neizrecivosti niču svuda po grlima kao plikovi požude. U ovoj trci dahova, moguće je sasvim lako izaći iz svih mesta, doba, doba i ukusa, ali ne i iz jezika svog tela.  Jedino taj izlazak je kršenje bića i kršenje pravila. Uostalom, i dobro je što jezik utelovljuje, jer sve su najbolje stvari potpuno izmišljene.

…..Šta je Veliko Toplo ako ne i strašna milina, duboko propadanje u sebe od koga se sunovraćuje krvni pritisak i pročešćuju otkucaji srca? Veliko Toplo dolazi i obuzima telo čijim krvotokom kruži poezija. Veliko Toplo je i nagoveštaj spokoja koje guta i tupi oštrice da bi zaštitilo telo koje tek dorasta razumevanju mraka.

…..Irena Plaović u dahovima zbirke Veliko Toplo sa mnogo snage u grlu i stomaku peva o sazrevanju, prezrevanju i nedozrevanju. Sasvim jasno postaje da, ako je bar nešto saznatljivo u pojmu svoje beskonačnosti, to mora biti telotvorna moć pesmotvornog jezika. Jedino je biće koje traži svoje uporište u sili poezije, ono koje nikad neće izgubiti sebe. Ova knjiga-pesma koja je pobedila svesku uverava da je moguće izaći iz sebe i s radošću se sebi vratiti. Jedino, međutim, ako je na tom putu odlaska vođa jedno Veliko Toplo. Na kraju, kao uteha, ostaje određenje poezije kao prilike za samoiščitavanje i za samozaborav. Ova dva puta nikako nisu postavljene mimoilazno, naprotiv, ujedinjeno nas vode ka odgovoru na pitanje kako se postaje i biva samim sobom.

.

.

.

.

.


Milica Milenković

Rođena 1992. godine u Beogradu. Pohađala Filološku gimnaziju, odeljenje za španski jezik. Osnovne i master studije završila na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bavi se pisanjem i fotografijom.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)