Aleksandar B. Laković

O nama danas

.
.
(Danica Vukićević, Dok je sunca i meseca, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2015)
.
.
 .
       Knjiga pesama, potencijalnog kontrastnog imena Dok je sunca i meseca je osma knjiga pesnikinje Danice Vukićević (1958), koja paralelno piše i prozu (dve knjige proze). Treba pomenuti, kada je sadržaj stvaralaštva Danice Vukićević u pitanju, da je književna kritika već, uočila izvesno tematsko saglasje između njene proze i poezije. Stoga tumačenje pomenute najnovije knjige Danice Vukićević treba biti sagledavano kroz njeno čitavo stvaralaštvo tačnije bliže kroz prepoznate okosnice i stožere njenog pesništva. I njihove dopune, izmene i otklone, koji su se vremenom dešavali.
…..Zapravo, motivsku preokupiranost poezije Danice Vukićević odlikuje pesnikinjino i naše okruženje, sa svim svojim posebnostima i sličnostima. Uz neobično snažnu empatiju koja se poput opijuma u talasima prenosi na čitaoce. Ovakvi su zaključci uslovili da se poezija Danice Vukićević učestalo karakteriše pojmom – verizam. Međutim, pitanje je da li je baš takvo „etiketiranje“ potpuno tačno i pouzdano, naročito ovako pojednostavljeno.
…..Doduše, istina je da se verizam kao književni pravac javlja i obnavlja u razdobljima razočaranosti i izneverenosti (kao što je ovo naše, danas i ovde), kojima su prethodili verovanje i čekanje obećanog boljeg života. Tačnije, života dostojnog čoveka. A mi danas upravo živimo život izneverenih i prevarenih, omalovaženih i skrajnutih. Živimo svet iluzija.
…..Zatim, po pesnikinjinom promišljanju, pesme, u takvoj situiranosti, ne smeju više imati samo ulogu uočljivog posrednika između čitaoca i književnih likova i događaja. Pesma mora biti deo i pesničkog bića i čitaoca. Pre svega, svojom igrom rečima, značenjima i slikama prepoznatljivih čitaocima i tumačima, koji dele isti prostor i vreme sa pesnikinjom. I potraga za pravim, a ne prividnim uzrocima sveta (ne)stvarnosti jeste postupak koji, inače, obeležava verizam.
…..Međutim, književni tekst Danice Vukićević u sebi ukršta konkretno-empirijski, misaoni i duševni sadržaj (Z. Paunković). Čak i naturalistički detalji lirski su upečatljivo predstavljeni (Sartr). Štaviše, dominira i tenzija u samom tekstu. Tenzija koja se uz višeslojevita umrežavanja preobražava i u neočekivano, značajno produbljujući i proširujući početni tematski okvir, što ne pripada verizmu, čak ni njegovoj modernizaciji i osavremenjenosti, koje su u toku. Pojedini književni kritičari ovakav pesnički obrazac oslovljavaju kao karakterističan spoj emotivne ekspresije i fragmentarnog lirskog izraza, nalik onom poeziji Silvije Plat (B. Vasić). Književnik Dušan Stojković oseća da iza svake pesme Danice Vukićević postoji još jedna pesma ili više njih. Kao da se kriju nekolike, ne sasvim poništene i ispričane, palimpsestno i kontekstualno, u odblescima prisutne pesme koja je ona suštinski, amalgamisana sublimacija. Stoga, integralan doživljaj njenih pesama pojedinačno, zapravo treba odgoditi i naknadno iščitavati sve njene godove. Ponekad je mnogo važnije i bitnije upravo ono što je skriveno u pesminoj maloj kutiji, i što je u međuvremenu pounutrašnjeno u pesmi.
…..Urbano kao jedan od atributa poezije Danice Vukićević je potpuno prihvatljiv i nije sporan. Međutim, ceneći semantičke obrte, ukrštanja i njihova sadržajna rasprskavanja, urbanost kao beleg ili stigma, u ovoj prigodi, gubi na značaju i potencijalnoj detekciji u čitanju i tumačenju i određivanju njene poezije.
…..Ženski pesnički glas Danice Vukićević, iako ga književna kritika, osim sa Silvijom Plat, poredi i sa Juditom Šalgom, Katalinom Ladik, Marijom Šimoković, Radmilom Lazić, Ninom Živančević, ne poseduje sadržajnu zajedničkost na kojoj treba insistirati. Dovoljno je u vrednovanju poezije Danice Vukićević prisvojiti njenu senzibilnost, emotivnost, meditativnost iz ofa, kao i niži prag nadražaja osobeniji za pesnikinje. U suprotnom može se doživeti stigmatizacija i unapred zamišljeni limit (potpuno neopravdan), koji nije potreban ni poeziji Danice Vukićević, niti bilo kojoj od prozvanih pesnikinja, a što one i „muški“ svedoče dometima svojih stihova.
…..Što se tiče gradnje pesama u knjizi Dok je sunca i meseca uočava se pesnički postupak blizak onim obrascima iz ranijih knjiga. Dakle, pesnikinja i dalje započinje pesme kao pesme-trenutak, kao pesme-pogled, kao pesme-san, kao pesme-doživljaj, kao pesme-sećanja, kao pesme-strahovi. Ali i kao pesme-promišljanja i pesme-predviđanja. Očita je i disperzija začetnih motiva, kao i u prethodnim pesničkim knjigama.
…..Izvori Vukićevićkinih pesama variraju od pesme do pesme, od neposrednih opisa („Hodali smo bivšim bespućem“ – pesma  1), pa do nadrealnih predstava u prirodi i društvu („Raspadne se samo, mirna scena/ U kojoj ti bio si akter/vidljivost/ Nova forma/postojanje“ – str. 43). Zatim, snohvatice i tužna situiranost pesničkog subjekta („Ja sam na ivici sveta“ – pesma Videvši), svakodnevica u različitim varijantama („Bila sam s kćerkom/ U šoping molu“ – pesma Nemoj me ubiti, zla banalnosti) – nasuprot podsećanjima na svet detinjstva („Odjednom, sećam se detinjstva“ – str. 29), kao i toploti i zabrinutosti za porodičnim skladom koji iščezava („Nemoj umreti stara moja majko“ – str. 41). Tu je i ironizacija i demitologizacija, kojom smo opterećeni i pojedinačno i kolektivno („Mitovi preobraženi u/ Mitsku banalnost“ – str. 6; „Ali nema utehe za danas/ Pritisnuti epohom koja se proteže predaleko u prošlost“ – str. 8). Na taj se način kompletira slika našeg okruženja, ali i pesnikinje i nas unutar njega. Naravno, na kritičan i beskompromisan način u odori ironije. Ironija (u prethodnim knjigama nedovoljno prepoznata, iako prisutna) u knjizi Dok je sunca i meseca se posebno svojom nenametljivošću izdvaja i kritički prebojava većinu pesama.
…..Ponavljam, iz pesnikinjinih raznolikih sopota pesama uočava se i prisustvo pesnikinje. Njeno iskustvo i njene emocije, često i njena lirska karakterizacija stihova. Danica Vukićević čitaocima nudi svojevrsne opise unutrašnjeg pejzaža. Pritom su izbrisane čak i sve granice i međe, čak i suptilne i nežne opne. Dakle, nestaju pred čitaocima svi slojevi koji bi mogli da razdvajaju i omeđavaju, što bi im, inače, i trebala biti očekivana i prirodna uloga.
…..Pesme Danice Vukićević nisu ispisane sa distance zarad očekivane meditativnosti, već neposredno iz njenog doživljaja pomenutog izvora pesme, a nasušnu i još efektniju meditativnost pesnikinja dostiže emocijama i igrivim asocijacijama. Neobične su, i autentične razigrane i vigilne kratke brojanice sa zvučnim efektima. I oni eliptični i redukovani stihovi, svedeni na sintagmu, sliku, meditaciju, fleš, pitanje, koje se munjevito ređaju u, na prvi pogled, neasocijativnom nizu. Na primer, u pesmi To: „To te zgrabi/ To te obuzme/ Ne zna se šta je to – to/ Bol. Bolest na smrt./ Kjerkegorizam/ Vremenske zone … Umor. Posle zimskog – prolećni./ Posle slobizma: čista demokratija/ Nesigurnost umetničkog života/ Život umetničke sigurnosti./ Neprilagođena osoba/ Fuge (tako je bežao muž bivše prijateljice)/ Mama se dobro drži/ U drugom životu kao nekoj vrsti dela./ Opus./ Verdijevo imanje. Igoova biblioteka./ Jursenar-ostrvo./ Ja sam trenutno u soliteru“, koja se okončava istim, na prvi pogled nespojivim sumornim slikama: „Psi zavijaju kao vukovi/ Mesec i opera/ Noćni saobraćaj/ Kese, đubre/ Mutne oči“. U tumačenju ovakvih pesama treba izvestan otklon od snažnih impresija. Tek tako se pronalazi onaj zajednički imenitelj i smisokaz pesme.
…..Književni kritičar Dušan Stojković (i ne samo on) tvrdi da je u epicentru pesništva Danice Vukićević život. Život koji se gleda i sagledava iznutra. Ispisuje se telom. Sopstvom. U isti mah, piše se i dušom. „Pesme su (nisu jedino to): i dušina i duševna tetovaža“.
…..Intenzivnije je i pesnikinjino prelamanje pesme stihovima-rečenicama-nabrajajućim sintagmama ili slikama koje se ubrzano smenjuju i ređaju. Mnogi ih kritičari oslovljavaju fragmentima mada ti stihovi-promišljanja ne ispunjavaju sve uslove za fragmentarnost, kao književni postupak, rasprostranjen u našoj književnosti. Naročito u prozi, mada među prve teoretičare i promotere fragmentarnosti su Jovan Hristić i Dušan Matić sa svojim esejima i stihovima.
…..Dozirana fragmentacija pesama Danice Vukićević, saglasna sa fragmentacijom čitavog društva, biva spojnica između polova kontrasta. Između života i smrti, između praznine i ljubavi, između smisla i besmisla, između sveta i nesveta. Takvi fragmenti osciluju između ta dva pola, svojom različitošću, nevezivanjem u formalne celine, ne fokusiraju imperativno čitaoca na samu tekstualnost ili plan forme, već na ono ne do kraja izdiferencirano osećanje, koje za sobom ostavlja čitanje niza ovakvih pesama (B. Vasić). Pa i zabrinutost što možda jesmo mada zamalo nismo ono što smo trebali biti i obratno.
…..Ipak, ne može se nespomenuti uspostavljanje asocijativnih dijaloga između tih oktroisanih i vrtoglavo prelomljenih stihova-brojanica-fragmenata (čitaj – slojeva unutar same pesme), što u suštini i jeste bitna odlika fragmentizma kao legitimnog, već, književnog obrasca. To čini pesme Danice Vukićević ekoovski otvorenim za brojna preosmišljavanja koje upravo ovako poređani stihovi podrazumevaju. Zatim, istom cilju pogoduje i mikstura različitih vremena, prostora, ličnosti i emocija, koje još više metakomuniciraju uzajamno. Sa posebnim, nepredvidljivim i naknadnim odjekom. Naročito je autonoman i značajan kontakt između stihova, na prvi pogled nespojivih, kao što je to u pesmi Ljudi-događaji: „Moj skučeni život/ Raspršuje se na polenski prah/ Grožđe sušeno u Turskoj/ Smokve sušene u Grčkoj/ Usredsređeni pogledi muzičara/ Mikrob je umro: sada ima izložba/ Ibrahimović širi ruke/ Na velikom zelenom terenu“.
…..Usred ličnog pesnikinjinog doživljaja često prohodaju i teme opšteg značaja, univerzalni simboli, opštevažeće kategorije, koji izvore pesama i same pesme još više, još dublje, još promišljenije preosmišljavaju i semantičke preokreću, neretko do pojma začudnog i nadrealnog.
…..U tako organizovanim pesmama sve su učestalija semantička ukrštanja i obrti, pomoću kojih pesma stiže i do potpuno neočekivanih poruka. Na primer, jedna od bezimenih pesama od svega jedanaest stihova počinje slikom („Lep je ovaj dan/ Dočekujem sunce“), a završava se očajem koji istinski boli, mada je istovremeno i neshvaćeni privid („Majka nečija dolazi/ Dva zlatna zuba odande donela je/ Iz ropstva, sebe“). I u još jednoj pesmi bez naslova, na 46. stranici, obično i opetujuće jutro i dan („Pranje zuba/ Svlačenje, ustajanje, počinak“) neočekivano se preobražava u pitanje („Sama usred smrti/ Za koju ne zna se da li je/ Opšta ili individualna“).
…..Konačno treba odgovoriti na pitanje kakav je pesnikinjin i naš trenutni društveni status tačnije kakvim ga pesnikinja uočava, doživljava, ćuti i boluje, i lirski predstavlja.
…..Pre svega, nameće se kao jedno od zajedničkih osećanja teskobe, što svedoče sledeći stihovi: „Moj skučeni život“ (Ljudi-događaji); „Ja jesam u zatvoru“ (str. 58). Kao i upečatljiv utisak izneverenosti i neostvarenosti („Živimo s pola snage, nerealizovani kao koncept“ – str. 8; „Živeti u istini isto je što i živeti u zabludi da živiš u istini“ – str. 10; „Bez vere/ Bez zablude prisutne u veri koja je/ Najdublja u veri/ Bez sumnje u veri/ Ničega nema, ni/ Stvaranja stvoritelja“ – str. 17; „Ushićenje nije više/ Napolju./ U bunaru je. Bunar je u meni./ Svakog trenutka moguće je izgubiti/ Dostojanstvo“ – pesma Nemoj me ubiti, zla banalnosti; „ali deca, decina deca/ održavaće iluziju slobode“ – pesma Razdvojeni). I motiv Adornijeve samoće i obesvojenosti je prisutan („Usađeni u sopstvene živote kao u saksije“ – str. 23), posebno u porodičnim okolnostima koje sve više blede do otuđenosti („Braća i sestre, rođaci, više nisu/ Deo moga sveta/ Moje izbeglištvo – besmisleno i bezbolno/ Jer svako je sam sam sam“ – pesma Leto). Metež, haos i poremećeni sistem vrednosti se nasilno i beskrupulozno nameću („Sada su oni plemstvo: ne/penzionisani/ Panduri stranački mideri i ljubovce/ Ozidali su prekrojili betonirali/ Genetski škart uzdigao se“ – str. 15).
Poseban sadržajni trijas čine prihvatanje starosti, bolesti i smrti, koji obeležavaju čitavu knjigu kroz osećanje očaja i rezignacije („otimanje iz kandži gluposti se ne isplati“ – str. 10). Kao i kroz utisak blizine nestajanja („Svet je za mene izgubio čar“ – Nemoj me ubiti, zla banalnosti).
…..Ljubav se nameće kao njihov kontrapunkt. Posebno ljubav prema članovima porodice (opet, trijas – majka-pesnikinja-ćerka). Ljubav koju povremeno i delimično ugrožava smrt bliskih. Ipak ljubav potvrđuje da je jedini pokretač života. Da je ključ i tajna života, sveta i svega.
…..Još jedna osobenost pesništva Vukice Danićević jeste izvesna esejizacija njenih stihova, posebno izvedena na svetlost dana uz obilje eruditivnih naslaga, poput kontekstualnog podteksta. Mikroesejizaciji stihova Danice Vukićević pogoduju i već prozivane nadrealne sintagme i slike.
.
.
.
_____________________________________________________________________
Od ukupno četrdesetšest pesama koliko ih broji knjiga Dok je sunca i meseca, čak njih dvadesetosam su bez naslova, oslovljene kao ***. U nastavku teksta će citati umesto naslovima bezimenih pesama biti označeni brojevima stranica iz knjige.


Aleksandar B. Laković

Rođen u Peći 22. jula 1955. Piše poeziju, esejistiku i književnu kritiku. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Prištini (1980), specijalizirao internu medicinu na Medicinskom fakultetu u Beogradu (1988). Živi u Kragujevcu i Ljutoj.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)