Marija Prgomelja

O Branislavu Mikuliću

.

.

O putovanju i traganju

.

(Branislav Anton Mikulić, Srcem do beskraja, Synopsis, 2016)

.

…..Iako naslov ove knjige zvuči kao naslovi knjiga potekli iz pera ,,ozbiljnih” književnica poput Ljiljane Habjanović Đurović, Vesne Radusinović i ranijih radova Isidore Bjelice, nakon čitanja shvatamo da je Srcem do beskraja knjiga vredna čitanja, koja ima za cilj da oplemeni čitaoca i pokaže mu smernice kojima bi mogao da krene ukoliko poželi.

…..Kada sklopimo korice, i promislimo o pročitanom, tada otkriva moguće značenje sintagme sadržane u naslovu, njene glavne reči beskraj. Analizom niza slova, etimološki je možemo rastaviti na dve reči: besk i raj. Naravno, prva reč ne znači ništa i pretpostavljamo da je tu došlo do izvesne glasovne promene zvane jednačenje suglasnika po zvučnosti, dok je druga reč u potpunosti jasna i u skladu sa porukom knjige. Beskraj je zapravo kodna reč za raj o kom narator raspravlja.

…..Knjiga je sačinjena od dvadeset pet priča ili kako je to pisac istakao: ,,Ovo je roman u pričama.” Ako bismo pokušali da odredimo kom žanru pripada, rekli bismo da je na prvom mestu ovo autobiografija jednog naučnika i istraživača koji kreće putem svojstvenim radoznalom intelektualcu. Na dugom mestu, ovo je religiozno-teološka knjiga, rasprava sa samim sobom i drugima o Bogu i veri. I najzad, ovo je ljubavni i porodični roman. Ljubavni jer je ljubav kao apsolut glavna tema ove knjige, a samo delo sadrži priče o različitim vrstama ljubavi.

…..Kako autor ističe, ovo je knjiga o čeznji za onim što naslućujemo, o putovanju i traganju za skrivenim odgovorima, odgovorima na najvažnija pitanja, te knjiga o potrazi za spoznajom, ali pre svega, ovo je knjiga o ljubavi koja nam oplemenjuje život.

…..Roman Srcem do beskraja napisan je retrospektivno. Sećanje na detinjstvo i predeli zavičaja titraju nam pred očima dok čitamo ovu knjigu, tek toliko religioznu da prija našem mozgu i književnim čulima. Čitati Srcem do beskaraja znači poći na hodočašće, preispitati svoje odluke i proširiti vidike.

…..Put ka autorovoj religioznoj istini najavljen je tajnom molitvom tetaka Kaje koju mu je ona, još kao dečaku kazala, tiho i bojažljivo zbog prilika koje su tada bile na snazi, tokom njihovog prvog porodičnog letovanja. Već od tada, mučila ga je ta tajanstvena sila o kojoj piše, to ,,nadnaravno”, a pitanje koje ga je mučilo, misterija stvaranja sveta, pronašao je na stranicama požutelog Vukovog Novog Zavjeta.

…..Još jedna od početnih nedoumica bilo je stvaranje sveta za šest dana, koja se razjasnila mnogo godina kasnije uz pomoć geografskog atlasa njegove ćerke. Možemo kazati da tada počinje autorovo putovanje ka sreći.

,,Godinama sam lutao kroz život, bez pravog kompasa i putokaza. U početku to nisam ni znao, a kasnije, negdje nakon tridesete, počeo sam to osjećati, ali još uvek ne i spoznavati.”
( Srcem do beskraja )

…..Kako to obično biva, kada ljudi stupe na put vere, javljaju se razne figure i pojave kao pomagači. Tako naratora susret sa podmornicom podstiče da tumači i čita tajne znake, kodove i metafore skrivene u Bibliji. On pokušava da sazna istinu zapisanu i šiframa i neumorno proučava sve svete knjige, sa željom da sagleda celu sliku, istinu, nastavlja da korača tim putem. Tačno zna kada je to započelo: kada je krenuo srcem jer, kako veli, razum sputava. Ispostavilo se da je rešenje krajnje jednostavno: Bog je ljubav. Eksperimentom ubacivanja reči ljubav gde god stoji Bog potvrdio je:

,,Ljubav je ta tajna šifra.”
( Srcem do beskraja )

…..Mikulić je prešao put od ateiste do vernika koji videći čuda na sebi i drugima, odlučuje da i sam čini malena čuda svakog dana. U poglavlju Bog, posebno zanimljivom, vidimo ga na hodočašću, ali i u jednoj drugoj ulozi−ulozi sina. Naime, on održava obećanje majci da će je, ako i kada mu supruga podari naslednika, voditi na neko sveto mesto. Pošto majka bira Rim, oni kreću u večni grad i obilaze najveće svetinje: Vatikanski muzej, Petrovu baziliku, Sikstinsku kapelu.
…..Ovo putovanje je naratora još više utvrdilo u veri, posebno jer je sagledao Mekelanđelov Strašni sud. Renesansna predstava Boga, kao mišićavog, jakog i ljutitog staraca mu se nije dopala. Tada je bilo siguran da je Bog ipak malo drugačiji.

,,U pakao ne vjerujem, a ni u podzemna mučilišta i Had svakojaki. Ja ne vjerujem ni u Danteovih devet krugova pakla, čak ni u onaj prvi, u kojem kazne kao da i nema. Ja ne vjerujem u Boga koji hoće da kažnjava…”
( Srcem do beskraja )

…..Njegov stav o paklu najbolje se vidi iz ovog pasusa. Bog u kog on veruje prašta i zaboravlja i želi da primi ljude pod svoje skute. Znaci koje vidi na različitim mestima, čuje u kometarima i ophođenju ljudi, sklapaju se u mozaik koji slaže, ali složeni deo mu govori: Na dobrom si putu.

,,Živeti po zakonu srca.”, zakon je koji poštuje.

…..Na par momenata, više nego obično, pripovedač krajnje intimno i dirljivo ispreda priču o sebi samom. Najdirljivije su stranice pisama Ireni, u kojima on ogoljeva sebe do srži. Treba imati hrabrosti i tako pisati o sebi, bez sujete, bez lažne skromnosti.

…..Kroz dugi niz godina, pisac ove knjige, spoznaje prave vrednosti. Jedno od najvećih otkrića je kada shvati da je kapital nešto drugo.

…..Sve što steknemo nije naše. Sve je Njegovo, a bogat je, na šta nas i sama reč upućuje, onaj koji ima Boga u sebi. Prolaznost je deo nas samih, napisaće. A šta je naše? Naše je sve ono što dolazi iz srca, sva ljubav koju dajemo drugima, dok je oprost najveći dar.

…..I na kraju, polemika sa prijateljem Damirom, ateistom, podvlači jasnu razliku kakav je bio i šta je postao, i ima za cilj da nas uveri u njegovu potpunu transformaciju, jer pisac tokom razgovora gleda sebe u ogledalu i razgovara sa bivšim ja.

…..Međutim, ono što ovu knjigu čini jedinstvenom jesu ljudi koji je naseljavaju, njihove životi, nedoumice, strahovi. Poglavlja često imaju epistolarnu formu. Mikulić se obraća toplo i neposredno kako prijateljima, tako i čitaocu, te knjiga ima i značajan ispovedno-memoarski element. Ono što je zaista neobično, on neposredno i intimno komunicira čak i sa Bogom.

…..Na kraju, kako da shvatimo ove ispisane redove? Roman Srcem do beskraja možemo razumeti i kao autobiografiju jednog naučnika, kao priču o preobraćanju i spoznavanju istine. Neki će ovu knjigu shvatiti kao delo o jugoslovenskom intelektualcu u rasejanju koji pokušava da se sabere i nađe svoj identitet nakon raspada velike zemlje i još većih ideja, koji odbacujući predrasude i razne nacionalizme vezane za poreklo, jezik i domovinu, traga za svojom teološkom istinom.

…..No, Srcem do beskraja je roman o čitanju Svete knjige, svojevrstan dijalog sa Starim i Novim zavetom, najpre sa stvaranjem sveta, a potom i sa drugim biblijskim fenomenima: Adamom, Mojsijem, Jonom. Dakle, ovo je roman o tumačenju i tumačenjima Biblije kroz dvadest pet priča, o opiranju i na kraju, prihvatanju istine koja je zapisana mnogo pre nas. S druge strane, ovo je i knjiga ispovedene proze, sa tokom misli naratora, roman utisaka doživljaja i susreta sa svetinjama, ali najpre je knjiga susreta sa Bogom, koja nam poručuje da sledimo svoj vlastiti put. Do njega moramo doći, i doći ćemo, samo su putevi, kao i metode, drugačiji. Kroz ljubav se spoznaje istina, a od srca i u srcu, počinje istinska vera.

.

…………………………………………………………………………………………………………..

.

.

.

.


Marija Prgomelja

Profesor srpskog jezika i književnosti i doktorand na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše i objavljuje poeziju, kratke priče, književnu kritiku u zemlji i regionu, ali i na svom blogu: http://prgomelja.blogspot.rs/ i stranici @PriceNajkrace. 2014. godine dobila je nagradu Stražilovo za knjigu poezije Alter ego, koja je kasnije prevedena na engleski. Živi i radi u Novom Sadu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)