Nenad Šaponja

Očevidnost

……………………………………..    Poema

.

…jer mi ne mislimo na ono što se vidi,
nego na ono što se ne vidi, jer vidljive
stvari su privremene, a nevidljive su večne.

                               Druga Korinćanima, 4:18

.

…Cela očevidnost pred jedinim svedokom…

                                                                                                                       Borislav Radović, Kroćenje vremena

.

.

.

              Nasukan nad tapije leporekog

              beleškarenja nevidljivog, postajem

                             ljubitelj budućnosti. Izrezujem zanose

                             bića iz njihove svakodnevnosti.

                            Odseva lica kopni zbirka. Razbrajam                      5

                            i zbrajam sumrake reči. Izbavljen iz

                            tela i duše, prebivaš u zlatilu ikone

                            sumraka. Zanos tišine mi spočitava

                            nedodir tvoje brige, spočitava mi

                            nepočin tvoga sećanja. Sve bilo je                          10

                            već juče. Malena zbirka budućnosti

                            tavni u susretu koji je zaborav

                            naših sanja, u kristalu noći

                            koja podražava dogovor sa beskrajnim.

                            Posvećujem se u tajanstvo konca                            15

                            našeg dodira. Zakoračujem iza

                            zabrana strahovanja. Zaboravljam

                            zanos što kopni međ’ senkama

                            prišivenim za zemlju. Patos reči

                            ljubavi pokušava okajati sve ono                            20

                            što se učinilo nije. Razmetne suze

                            zatiru ostatak zanosa. Ne prepoznajem

                            kišne boje. Nevideći samim, kao kao.

                            Prepisujem zavetovanu tišinu,

                            dogovoren ushit, tajanstvenu jednakost.               25

                            Jedna kost, zviždi kao jedna jedina,

                            izgleda, iz leda, iz rečeničnog sleda.

                            Očevidno, samo izgleda. Neprimetnost

                            dahtaja kiše hvata odsjaj zlatila

                            misli. Slova trnu.                                                         30

.

.

.

.

.

                                      Grana se pup februarske slutnje.

                            Udvajamo nastanak nestanka. Mirisi

                            razodevaju poglede duša. Gubimo

                            posedovano i dobijamo nemanje. Pre

                            pitanja, prvog znaka, progonitelja,                            35

                            prosvetlismo priču, prepoznasmo sebe.

                            Bejah putarinom tvojom. Glas, čije

                            ništa obeležava karte naših svetova,

                            štiti bez reči i zahteva. A ako je

                            ako. Zaklon se sliva sa lica. Navod                             40

                            navike prosipa sutra obučeno na danas.

                            Naučeno neznanje o onom čega nema

                            osmišljava spokoj zaborava. Predigra

                            skrovite misli koči pogled u neprolaznom.

                            Zabava zaboravljanja zaborava u peščaniku            45

                            sjedinjenog i ništenog, u konaku

                            samorazumevanja beskonačnog, prepoznaje

                            prepričanost onoga što beše dodir.

                            Pitanje i znanje, i oca i sina, isto

                            slane u drhtaju vidnog. Kristal sumraka                  50

                            rastapa se u moru noći. Dopisujemo se,

                            oblačimo poglede, sklapamo kapke.

                            San sna, okov žudnje, zavarava nas

                            sećanjem na ulaz u dušu. Valjanost

                            gledanja nestaje u zanosu iščekivanja                      55

                            očiglednog. Postah ti. Privid.

                            Prazninu svemoći opazivog rasvetlismo

                            tugom reči zakovanih u vremena druga.

                            Isti, ponavljasmo još isto. Drugo.

.

.

.

.

.

                                      Kolebljivo uviđam neizbežno.                         60

                            Ukidanjem znanja o skrivenom,

                            prepoznajem viđeno, otkupljujem davninu.

                            Gledam da budem, ne vidim kad jesam.

                            Varka bivšeg razmerava nepojmljivost

                            odraza tvoga. Izgovor biva sećanje                            65

                            sadašnjeg lika. Promisao se otkriva

                            u ničem. Utajen strah, privid susreta,

                            upotpunjava odjek svrhe. U prolaznom

                            dogovoru posledica prikazuje se

                            odsustvo. Jedino jeste. Pribežište                              70

                            nemira i bezuslovno sećanje

                            podražavaju odziv pogleda. Ustaljenost

                            se nesigurnim presvlači u nepotrebno.

                            Predvidljivost klice, neosporno i krotko,

                            kao ništa, zaboravlja sve. Uobličenje                         75

                            prostora, razvrgnuto u nama i nama,

                            određuje i otkriva međusobnost

                            privida i potvrde. Prepoznajemo,

                            nedešeno i ne treba da bude.

                            Ostvarujući gubitak, strašan pred                              80

                            lepotom, pripremao si izgnanstvo

                            kretu vremena moga. Uvedeni u zaveru

                            potpunosti, u srmi mimohoda zamišljenog

                            i stvarnog, neposrednog i vernog,

                            uzajamno nesvodivi, potvrđivali smo                       85

                            potvrđeno. Sporili smo se ničim

                            oko ničeg. Previđali smo isto,

                            i drugo. U zatečenom i neodređenom,

                            izviđasmo izmišljeno. Uporno bliski,

                            sklopismo nesporazum.                                               90

.

.

                                      Slika kojom ću te slikati nestaće,

                            ne, staće, iza suviška vidljivog.

                            Manjak straha prekriće blagorodstvo

                            iskušenja. Vernost rastanka označiće

                            sudbinska kaskada kašnjenja. A nemogući               95

                            susret razotktiće nevidnost

                            u očevidnosti. Razotkriće pukotinu

                            svetlosti i usnu rasečenu. Privezan

                            za sne dobrovestne, postajem posmatrač

                            uzavrelosti pojavnog. Postojanje                              100

                            navodi na izmišljanje sveta,

                            na uobrazilju igre slanih dana

                            i slanih noći. Nazivam slikom ono

                            čega nema, opredmećene predmete

                            i umišljene misli, jata činjenica                                 105

                            i zalude činjenja. Prezir pojavnog,

                            sastrugan sa zenica oblepljenih

                            svetlošću, čini parodičnim ovaj

                            bezutešni okvir trajnosti. Zaklon

                            i samoća prepoznavanja zri                                        110

                            u poznom. Imenujem sve ono

                            što se opire rečima. Imena služe

                            neimenovanom za zaborav. Nestalnost

                            postaje zabludom nestalnosti.

                            čežnja imitacijom čežnje. Okasnelim                        115

                            pogledom, tišinom, saopštavam reči.

                            Sašaptavam se zaludicom čežnje,

                            preslikanim govorom, slikom slike.

                            Prerušen rečima zametnutih slika,

                            skrivam se u prividu imena kuća.                             120

                            Kiša i tišina mute se u čaši.

                            Obedujem nevericu. Slutenje ili

                            navike rata, ritmično se oblizuju

                            u mešanju boja. U pokretu začetnom

                            i rodnom. U obliku dosetke oka.                               125

                            Očekujem ono što se dogoditi neće.

                            Bezbroj odbrojavam unazad. Otvaram

                            vrata, tihom gostu. Strahom zaluda

                            odbojavam sne. Poručujem postojanje

                            jezikom svog neznanja.                                               130

.

.

.

.

.

                                      Izdvajam kod namere                                        135

                            i ispunjenja. Proglašavam ga, tobom.

                            U domašaju povorke, razmatram

                            ograničenja. U odvojenosti spram

                            nemanja, taložim odredbe dovršenog.

                            Neprolaznost privlačenja, opire se                            140

                             viđenom. Kudim oskudno. Brojim

                            slojeve retkog. Kamen i drvo

                            osluškuju pir. Učim se žudnji.

                            Učestvujem u dovitljivoj raskoši

                            srodnog. Prizivam i priznajem,                                  145

                            poredim i napuštam. U pozadini

                            nevoljnog, i nepostojanog, zapuštam

                            spokoj. Ljupko zanemaruje pouzdano,

                            brojanje nabrojano, savest strah.

                            Potpunost presvlači celina. Reč dajem                     150

                            i celim jezik podele. Priželjkujem

                            lom usnulog. Potporu tražim

                            u zovu nedoumice. Samo obećanje

                            prima dušu. Osvedočeno ugađa

                            poniznom. Savetujem suze. Usnivam                       155

                            beskrajni ispis strpljenja nade.

                            Opipljivost zastire obličja obećanja.

                            U igri sveta uznosi se iskaz

                            imena obdarenog brzopletim.

                            četvoropreg pouzdanja potčinjava                            160

                            nenadano. Odmeravam o, zanos

                            zanetog, objavu odsutnog.

                            Obličim te u besprekoru manjka.

                            Zazivam zavist naklona. Kratim

                            bdenje razbora. Pratim smernost                              165

                            ispunjenja. Namera sjajnog,

                            zaboravlja vid. Naizmenično

                            prosuđujem dogovor pouzdanja,

                            dešenom i nedešenom. Uvežbavam

                            gledanje. Seme neznanog, obdelava                         170

                            znano. Oskudnost sećanja, preparira

                            čarobno. I nismo gde jesmo.

                            Različiti, susretali smo se

                            u prikazu istog, ogrtali

                            u razmetljivosti začetka,                                              175

                            sameravali u čudima poslušnog.

                            Ništili smo ničim.

.

.

.

.

.

                                     Liturgija odlistavanja sledi

                            trag i razmer šapice zeca. Zavera

                            bokvice, nesigurnost nečeg. Nesanica,                     180

                            snevnost. A, i. Bili smo bili.

                            Klonim se bezdanosti sećanja.

                            Poreklo kletve bubrežnog kamenca

                            vezuje me za nepravilnost zabune.

                            Gasne neposlušnost citata. Ogrebotine                    185

                            nastanjuju skriveno. Prostranstvo

                            početka osvaja veo neumitnog.

                            Češljam snovidno krzno brige.

                            Udes preoblačim u ideju propadljivog.

                            Meru tajnog pisma namere, zapućenog                   190

                            ka nepredvidljivom pribežištu konačnog,

                            određuju čini raspečaćenih navika

                            tvojih misli. Podražavam privid.

                            Bez ostatka, sasut u ništa,

                            potvrdjuješ pridev. Ne opazivši,                                195

                            da su  mir i nemir i pojavnost

                            spornih reči isprani neuhvatljivom

                            vrlinom vode, razmetnuvši zaborave

                            i znanja, posvećen, izvodio si,

                            i uvodio u, jednačinu razlike.                                     200

                            Dužica nalik na lik duge, igraše

                            u predigri ovog i onog. Nazivam

                            naziv. U neizbežnosti pogleda,

                            uvek, strepi poredak nevidljivog

                            tkanja. Lakonosno treperi budnost.                         205

                            Primetno očekuje izgovor stvarnog.

                            Bezuspešno pokušavam sameriti čin

                            sa dostatnom dubinom činjenice.

                            Toplina saglasja piri zaboravnim.

                            Podozrivo znanje obavija negovanu                          210

                            izlišnost. Bezostatno dug, bio si

                            i nisi, ostatak zapleta u kome

                            rad reči od govora dobija odgovor,

                            u kome vid gledanja podražava

                            privid ogledanja. U kome,                                           215

                            lakeje primetnog, bokvice namernog,

                            prizivam u sklad.

.

.

.

.

.

                           U neizabranom zabranu

                            neprolaznog slutim prikaze dana

                            moći i razdanja nemoći. Hir, ili                                     220

                            poredak, preobučen u krik, kao zaborav

                            skladnog, kao seta u rasparu okova

                            jajeta nestvorenog, razmenjuje se

                            za gledište, za moguću očevidnost

                            poslednjeg. Umeće odgovora                                        225

                            nedogledom troši obred pogleda.

                            Znaš, sad i već, nijedno mesto nije

                            naše. Zaslon siluete proteklog,

                            tamo je gde je, služi, samo,

                            onome što je. Mene, posećuju posete.                        230

                            Sečivo prikladnog podrazumeva

                            darove darova, zamenu zamene.

                            Primam manje od onog što nemam.

                            Zvon drhtavog ritma ukrašava nemar

                            promene žestine osmeha. Prihvatam                          235

                            ono što moram, žar gašenja

                            u neomedjenju očekivanja pažnje

                            i zanosa čežnje. Milujem hladni

                            beskraj prostranstva sobe. Blago

                            oblaka iskušava svaku zamisao                                    240

                            pokrova zemnog. Rukom Golema

                            spajam nespokoj. Čine me Čini.

                            Trošna zamisao utočišta premešta

                            zenit odgovornosti ka neospornoj

                            odanosti dogovora. Dosledno se                                  245

                            odgovara u savezu sa sanjivim.

                            Sneg se suši u nozdrvama. Zatečene

                            i ostavljene stvari, obasjane

                            raznobojem užasa kratkotrajnog,

                            mere još namere. Počelje pada                                    250

                            u bivše, pluta očekivanjem. Dozreva

                            način. Javka pojave zamenjuje mesto

                            mesta u ispravci nepristupačnog.

                            Razabiram nesavladivo, u razmeštaju

                            okončanog vreba potraga uzvratne                             255

                             grimase. Dekor tela odmenjuje spokoj

                            i strahoslasno se povinuje otporu

                            prozirnog. Neopaženo i nepomično,

                            u doba izmirenja, raščinjava se,

                            i ukida, ono dati u onom gledati.                                 260

                            Poslušno gluvi osvit hitrog.

                            Neuhvatljivo predočava o snu

                            san.

.

.

.

.

.

                                      Opipavam i ljubim mramor pulsa.

                            Žudnja za neočekivanim određuje se                         265

                            i obliči kao svetlost objave.

                            Svedenost potrage za izmirenjem

                            nagoveštaja na senovistost susreta,

                            stapa pritajeno i razaznato. Obasjan

                            bledilom iverja, zakočen u vihoru daha,                     270

                            lomim se i činim u dodiru oka.

                            Petlja očekivanja razmotava se u snovima

                            neospornog. Tren rastapa svet.

                            Pozivam se na nepoverenje odluke

                            i ne prepoznajem uzdah dešenog.                               275

                            Razgledam kanjone otisnutog prsta.

                            Trag neodgovornog u jarosti razumljivog

                            uzjahuje pitanje. U četiri takta,

                            ples celiva presvlači kožu. Spremnost

                            i spokoj trna izmešta vidno                                          280

                            i nevidno. Zaboravljam dostižno jeke

                            i odjeka. Kazna kazanog zavetuje.

                            Pogled na neotuđivo zamišljenu

                            figuru odsustva, na nekad i nakon,

                            obespokojava maglenost moga sna.                           285

                            Razuzdavam razloge, bdim nad

                            izazovom larve, istražujem mogućnosti

                            izuzetog. Uplićem neporecivost vatre

                            u graviru iskupljenja, u tečnost

                            ogledala, u zamor spletenih suza.                               290

                            Zbiram preciznosti nepokretnog.

                            Krotim nesigurnost zlatnog veka.

                            Izvan vira iskaza, nevidljivo

                            tka neizbežno. Žuti iskustvo davno

                            izlistalih reči. Postiđen praskom                                 295

                            neoborivog, kivan i očekivan,

                            iza paravana doziva, izdvajam

                            oduzeto iz niti zbira. Iskušavam

                            tišinu.

..

.

 

.

                                      Obojen mirisima raznogodnih                          300

                            trava, lepolik k’o vetar, znamenjem

                            ishoda i zavada, udvajaš vreme.

                            Obostranost krvavog reza, porođajnog

                            sklada tišine u sapetom kriku,

                            rašiva beskonačnost dana.                                           305

                            Prepoznajem te, i ne znam da li neću

                            to što hoću. Ne prepoznajem te

                            i znam da hoću to što neću.

                            Zabuna jednostavnosti pređe

                            svla_i se u zaboravu odjeka imena.                            310

                            Prepoznajem odsutnost onoga

                            što jesam. Zanosni okvir nedostatka,

                            okvir neiscrpnog, posmatra strah.

                            Smeh i plač dozivaju se u dogovoru

                            s nedostižnim. Bez dodira, duše                                  315

                            izmiču jedna drugoj. Klize ka jeci

                            zaborava. Prepoznajem mir zabune

                            na licu koje ne vidim. Novorođeni

                            zabavlja svet, oživljava senke

                            reči, podseća na ono što se                                           320

                            dogodilo nije. Drugačija i ista,

                            polja dana i noći graniče se

                            i mimoilaze u varci dodira.

                            Utegnutog ždrela odmahujem praznini

                            školjke naše istovremenosti. Nemoć                         325

                            zaborava jeste zabava tumačenja

                            poruka koje raznovremenost vidnog

                            smišlja. Ljeskanje mora, kvar

                            ogledala beskraja, prepoznaje te

                            u otporu sećanja na sada. Zadovoljstvo                     330

                           si poverio bolu koji si bio i koji

                            jesi. Odsutnost imena podelili smo

                            nespokojstvom, ivice istovetnog

                            orazličili dodirom, i tamo smo

                            gde nismo. Istovremeno.                                               335

.

.

.

.

.

                                      Nepomičnost susreta,

                            nesigurnost oblika, dozivanje i

                            podsećanje, na igre pripovedanja,

                            na stisak tišine, na neopozivo

                            i dogovoreno izuzeće uzaludnog,                                 340

                            čeznutljivost ribljeg oka

                            prelama u ništa. Beleg uzajamnosti

                            početnog i krajnjeg zapisa,

                            nevidljivim pečati naše usne.

                            Ćutimo u dozivu tišine i mraka,                                   345

                            u nemiru nedodira večnog. Kazano,

                            ne beše dodir, ne beše zaplet,

                            ne bi zvuk i ne bi svetlo onog

                            što smo bili. U odmeravanju

                            beskraja, težine i lakoće,                                                350

                            ne vidim, a vidim, ne čujem,

                            a čujem, nisam, a jesam, samotnik

                            tvoje brige. Osunčan nevidljivom

                            mišlju, razastirem kolebljivost

                            slova. Prhut susreta, tragova daljine,                           355

                            reskih poruka, jezovito se spušta

                            niz leđa prošlosti. Odjekom

                            bez glasa, razmičemo se i dovikujemo,

                            s kraja na kraj reči. Vihor odsustva,

                            zadenut u sliku konačnog, razmračuje                        360

                            neočekivano. Nepovratnost zbira,

                            gordo previđena u raskoši jednostavnog.

                            Zavidna vremena dvojna obnavljaju privid

                            dijaloške forme. Dozivanje i podsećanje,

                            na nepomično i nesigurno, buduće                               365

                            i prošlo, podražava blesak godina,

                            lepet i kruženja misli nad nemirom

                            odsanjanog. U odzivu očiglednog,

                            duše spaja zaborav dva radovanja.

                            Sašaptava nas beskraj zakašnjanja,                              370

                            gubitak dobitka, poruka poruke.

                            Odlivak vremena, prisustvo poznatog,

                            navod navoda, zaklanja ono

                            čega nema.

.

.

.

.

.

                           …. U tesnim obredima svakidašnjeg                               375

                            Razumevanja previđam plesanje

                            podudarnosti. Sagledavam ponovljivost

                            tela očaranih razočaranjem pokazanog.

                            Nemoć preostalog umnožava se u zlaćenju

                            sećanja na ništa. U prepariranom svetu                      380

                            ličnih zamenica, bezutešje vremena

                            sažimaju slučajne žene. Neviđeni

                            dogovor zaprema preostalo. Oslađeni

                            gnevom, dovikujemo se i dogledavamo.

                            Doživeli smo ono čega nije bilo.                                     385

                            Očekujemo još susret nevidljivog

                            i neshvatljivog, zaborava i dogovora,

                            boravka i govora, svakog slučaja.

                            Neodoljivo nepomično odmeravam

                            naše susticanje. Mrlje od sna                                          390

                            neprimetno upija odevenost. Poklon

                            kazne odgleda se u kazni poklona.

                            Utajeno vreme postaje nerazumevanje.

                            Godine stežem u reči. Privid neizrecivog

                            udvaja nagadjanja. Napuštam tajnu                              395

                            tvojih lica. Bez imena, biljke sanjaju

                            naš govor. Duše, zarozane u šapatu

                            strašnog damara, busolom netraga

                            uprte u nejasno, u međi nedodira

                             rasvetljuju susret. Pretačem vodu                                400

                             u vatri. U prisutnom razređujem kob.

.

.

.

.

.

                                      Jeste, razbuđujemo se.

                            U ničemu nigde nestade ništa.

                            Sukobljeni smo, opet, sa besmrtnošću

                            dosade. Vidljivost vidnosti naše                                     405

                            prešla je u očevidnost, u okvir

                            iz koga se izliva još samo slutnja.

                            Stvari oko nas izgledaju čudne,

                            kako nam se čini. A čini nam se,

                            jer činimo. Razbuđujemo se.                                          410

                            Privikavamo se svetu složenom

                            od zabluda. Svetu u kome reči,

                            te slike ničeg, ne odslikuju ništa.

                            Govora znanja nema, postoji samo

                            govor reči. Razbuđujemo se                                           415

                            i govorimo reči. Ionako govoriti

                            ne možemo drugo. Zato i ne verujemo

                            u misli zaboravom suđene,

                            ne verujemo niti da ne verujemo.

                            Ne, verujemo. Inače, pisali ne bi.                                   420

                            Obrubljeni mukom naših znanja,

                            zakasnili smo na susret vlastitih

                            sudbina. Nastavili smo tamo gde

                            stali nismo. Činili smo kuće.

                            Uokvirivali svet. Ti, pa ja.                                               425

                            Okućismo okvir svetu, zaštitismo ga

                            od sebe, sve noseći njegove štitove,

                            očevidnosti vidnog i strašnog

                            u ravnodušju godišnjih doba.

                            Preselio sam samoću u tebe                                          430

                            i zato me nema kao što te nema.

                            Sve ono što nam se dogodilo,

                            nedostižnost ljulja. Reči su, pak,

                            čudne, bole, i vole. Ne postoji

                            dvostruki dodir sećanja. Mi nismo                               435

                            dvojstvo, nego niz, a ipak se

                            odvažujem reći mi. Govorim

                            kao da ćutim. Razbuditi se,

                            znači saznati da dana nema,

                            znači, zarobljen očevidnošću,                                      440

                            moliti se nevidnosti, kretati se,

                            najčešće, pravcem iz koga se

                            ne dolazi, gledajući, koristiti

                            vidnost. Očevidnost.

.

.

.

.

.


Nenad Šaponja

Rođen je 1964. u Novom Sadu. Bavio se različitim poslovima – lekara, psihijatra, televizijskog autora, slobodnog kritičara i sekretara jednog društva pisaca, a 2002. je osnovao izdavačku kuću "Agora". Piše poeziju, esejistiku i prozu. Zastupljen u različitim antologijama i izborima poezije. Dobitnik nekoliko književnih nagrada.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)