Snežana Milosavljević Milić

Od impresije do metode

.

.

ČITANjE POEZIJE U KRITICI BRANKA LAZAREVIĆA

.

.

…..U radu se analiziraju književnokritički tekstovi o poeziji i pesnicima srpskog modernizma književnog kritičara Branka Lazarevića. Osnovne izvore čine Lazarevićevi tekstovi o pesnicima: Svetislavu Stefanoviću, Milanu Rakiću, Vladislavu Petkoviću Disu, Miloradu Mitroviću, Aleksi Šantiću, Milutinu Bojiću, Josipu Miličiću. Pro¬učavanje istorijskopoetičkih i retoričkih aspekata Lazarevićeve kritike trebalo bi da nam pruži odgovore na pitanja o njenoj impresionističkoj metodološkoj zasnovanosti, o implicitnim ili eksplicitnim estetskim merilima primenjenim prilikom tumačenja pesničkog teksta, o odnosu između interpretacije i vrednovanja, kao i o njenom mestu i značaju u istoriji književnosti srpske moderne. Otud je važno i ukazivanje na povezanost Lazarevićevih kritičarskih impresija sa njegovim estetičkim i metakritičkim esejima, ali i sa onim duhovnim, stilskim i emocionalnim težištima koja karakterišu pesničko stvaralaštvo srpske moderne.

…..Ključne reči: impresionistički metod, stvaralačka kritika, metakritika, moderna u srpskoj književnosti.

…..U prvoj fazi moderne u srpskoj književnosti, u periodu od početka dvadesetog veka do Prvog svetskog rata jedan od najaktivnijih književnih kritičara bio je Branko Lazarević (1883-1968). Kako piše J. Deretić, Lazarević je u književnost ušao rano, već 1907, i kao kritičar bio najaktivniji upravo u ovom periodu. On je, prema Deretiću, značajan i kao spona „između velikog doba kritike Popovića i Skerlića i međuratne kritike i esejistike“ (De-retić 1983: 440). Sam je isticao da se njegov ulazak u književnost podudario sa vrhuncem „one naše velike renesanse 1895-1920“, koja se odvijala „na svim planovima misli i akcije“ (Puvačić 1975: 7). Branko Lazarević je, međutim, bio izuzetno plodan stvaralac i u kasnijim periodima svog veoma dinamičnog života. Pored književnokritičkih tekstova, pisao je dela iz pozorišne kritike, teorije kritike, estetike, filozofije. Veliki deo ovih tekstova do nedavno je bio u rukopisu u Herceg Novom, a sada su nam dostupni zahvaljujući priređivačkom radu Predraga Palavestre i Dušana Puvačića.

…..Lazarević je pisao o svim značajnijim piscima moderne, pesnicima, pripovedačima, dramskim piscima. Štampani najpre u ondašnjoj periodici, najveći broj ovih tekstova je izašao u prve dve Lazarevićeve knjige: Impresije iz kljiževnosti (1912, druga knjiga 1924). Lazarević je pisao o „velikim“ piscima, kao što su: Petar Kočić, Vladislav Petković Dis. Bora Stanković, Aleksa Šantić, Branislav Nušić, ali i o onim manje uspešnim ili danas zaboravljenim: Miti Dimitrijeviću, Aleksandru Iliću, Srđanu Tuciću. Diskurzivni oblici u kojima su se ovi tekstovi javljali, bili su različiti: monografska studija, pregledni članak, tekst sa prigodnog pre¬davanja, tekuća kritika, polemike. Razlike su uočljive i u pogledu drugih kriterijuma: vrednovanja, istraživačkih težišta, širine zahvata, metodološkog pristupa, prirode kontekstualizacije. Ipak, ono što je zajednička odlika ovih tekstova, tiče se polaznih kritičkih metodoloških premisa.

…..Lazarević je naš najpoznatiji impresionistički kritičar. Osim uticaja rodonačelnika ovog metoda čitanja, Anatola Fransa i Žila Lemetra, na tokove Lazarevićeve recepcije u velikoj meri je uticao i njegov učitelj, Jovan Skerlić. Lazarevićeva saradnja u Srpskom književnom glasnnku, kome su osnovnu kritičku orijentaciju davali Skerlić i Bogdan Popović. rezultirala je prihvatanjem onih kritičkih načela koja su u časopisu preovladavala, bilo u eksplicitnom obliku (manifesti, metakritike), ili u implicitnom vidu (prevodi i originalni književni prilozi).

…..Prema definiciji, impresionistička kritika je takav vid kritike u kojoj autor, pišući o delu, izražava svoje osnovne utiske, impresije koje je delo u njemu izazvalo, emocije koje je pokrenulo, razmišljanja na koje ga je nagnalo. Impresionista, prema onoj čuvenoj definiciji Anatola Fransa, više govori o sebi nego o delu do koga se, inače, ni ne može drugačije dopreti. Polazeći od filozofskog agnosticizma i relativizma kantovske orijentacije, ovaj model čitanja prvi je u književnoj kritici, nakon njenog konstituisanja kao naučne discipline u 19. veku, postulirao ulogu čitaoca o kojoj se u proteklim decenijama toliko pisalo. Osim od pozitivnog određenja, impresionistička kritika polazi i od negativnih postulata: eksplicitno (u teorijskokritičkom obliku), odbacuje svaki oblik metodološkog dogmatizma, načela koja bi bila nametnuta spolja, izvan teksta. Prethodna dominantna pozitivistička naučna paradigma, koja se u kritici ispoljavala u vidu biografske, istorijsko-sociološke, psihološke kriti¬ke, bila je osnovno polazište na čijoj se negaciji konstituisao novi vid kritike na početku dvadesetog veka. U svojim metakritičkim radovima, koji su istovremeno i doprinos teoriji i istoriji kritike, B. Lazarević sasvim neposredno i ekplicitno odbacuje prethodno kritičko nasleđe. Kao najveće nedostatke „doktrinarne“, „psihološke“, „determinističke“, „istorijske“, „biografske“, „impresionističke“, „hedonističke“, „naučne“ i „utilitar¬no-etičke“ kritike Lazarević navodi sledeće: slepu pokornost regulama i teorijama, svođenje umetničkog dela na istorijski dokument, prenaglašeni determinizam, jednostranost u pristupu i suvo inventarisanje. Čak i kada govori o impresionističkoj kritici, smatra ovaj termin neadekvatnim.

…..„Ne treba joj pridevati ni pridev ‘impresionistička’, iako joj on najviše priliči. I ako karakteristikon ‘impresionistička’ znači celokupnu reakciju koju nam psi¬hološko-estetički organizam daje na jednu stvar ili pojavu, i odjek je punog života, ipak se ni taj najprikladniji pridev ne treba da meće uz imenicu kritika. Kritika je – da ponovimo – kritika: pojava života umetnosti. Živo biće, istina života.“ (Lazarević 1975: 345).

…..U eseju „Stvaralačka kritika“, koji ima karakter manifesta, Lazarević u više eksplikacija definiše tip kritike za koji se zalaže:
,,( … ) osnovni imperativ kritike je njena puna sloboda. Samo slobodna kritika je prava i velika kritika; sve druge, one koje su vezane za razne duhovne, socijalne, – poli-tičke i druge orijentacije – sve druge izazivaju kritiku.“ (Lazarević 1975: 338).

…..Iznoseći osnovna načela stvaralačke kritike, Lazarević, premda polazi od aktuelnog trenutka i od negiranja u praksi značaja kritike i njenih dometa, ima dalekosežniji cilj. Krećući se u prostoru teorije i filozofije kritike, Lazarević od odbrane prelazi na postupak zasnivanja kritike kao zasebnog književnog žanra (roda), koji uz to ima pravo da se svrsta u umetnost. (Ovde važnu ulogu ima kriterijum „stvaralački“ kao argument u kome se prepoznaje još uvek prisutan uticaj romantičarskog i neoromantičarskog koncepta umetnosti, a koji je danas u poststrukturalizmu iznova reaktualizovan). Razmatrajući je u relaciji sa publikom, tradicionalnim metodama, kriterijumima vrednovanja, žanrovskim klasifikacijama, nau¬kom, Lazarević traga za svojevrsnim idealnim obrascem kritike koji će u sebi sadržati viševekovnu „kvintesenciju mudrosti“.

…..„Politički programi, ekonomske koncepcije, klasne i verske razlike, moralni ka-noni, nisu sad u prvom planu, nego su u prednjem planu umetnički izraz a sve je drugo predeo, ilustracija, ‘dopuna.“ (Lazarević 1975: 362).

…..Preko intuicije i spontanosti, kojom samo pojedini mogu biti obdare¬ni, dolazi se do „totalitarne kritike“: „U velikoj kritici, u ekspresiji je ceo kopmpleks: umetnost, religija, rasa, vreme, filozofija, sve to, kraće rečeno, u velikom duhu živi i dejstvuje“ (Lazarević 1975: 355).

…..Iako nije bio jedini metod srpske moderne, impresionistička kriti¬ka, kako piše P. Palavestra, bila je sredstvo kritičkog delovanja u kulturi i odgovarala je zahtevima modernog individualizma i njegovog pregalačkog doživljaja slobode (Palavestra 2008: 166). Međutim, motive za Lazarevićevo razdvajanje impresionističke od stvaralačke kritike Palavestra nalazi upravo u toj popularnosti impresionističkog metoda koji se u svom negativnom obliku manifestovao u publicističkim tekstovima doktrinarnog smera (Palavestra 2008: 237).

…..Iako ovde nećemo ulaziti u detaljniju genezu Lazarevićevih kritičko – estetičkih shvatanja (o tome su opširno i u više navrata pisali D. Jeremić, V. Puvačić, P. Palavestra), mora se pomenuti da je, kao Skerlićev učenik i jedan od najbližih saradnika uredništva Srpskog književnog glasnika, Lazarević preuzimao i neka Skerlićeva načela iz teorije kritike. Paralela koja se uočava između Skerlićeve studije (objavljene u Srpskom književnom glasniku 1902. godine), u kojoj se kontrastivnoj analizi podvrgava dogmatička i impresionistička kritika i dve decenije kasnije objavljenih Lazarevićevih teorijskokritičkih tekstova, otkriva sličnosti u pogledu osnovnih karakteristika nove kritike: prodor u suštinu dela u nekoj vrsti recepcijskog totaliteta, i, što je posebno simpgomatično, Lazarević ponavlja Skerlićev zahtev da dobar kritičar mora imati protejsku sposob¬nost udvajanja, razvijajući ovu dimenziju recepcijskog uranjanja u metaforu o bezbroj kuća u kojima se dobar kritičar uvek oseća kao u svom domu.

…..Pravi uvid u načela i razvoj Lazarevićeve kritičke misli moguć je tek unutar sagledavanja njegovih ostalih radova, filozofskih, estetičkih, metakritičkih, tekstova iz muzikologije. Iako je napisao mnogo više dela iz teorije i filozofije kritike, nego praktičnih, književnokritičkih tekstova, za potrebe ovog rada naša pažnja će biti usmerena upravo ka onim Lazarevićevim tekstovima koji su nastajali u predratnoj moderni i koji govore o srpskim pesnicima ovog perioda. Pri tom ćemo pokušati i da odgovorimo na pitanje u kojoj meri je Lazarević bio dosledan svojim esencijalističkim (ili, kako se to u kritici o njemu ističe, „elitističkim“), načelima u praksi.

…..Naši istoričari književnosti koji su pisali o prvom talasu srpskog modernizma, ističu idejnu, poetičku i estetičku heterogenost ovog perioda (V. Matović, J. Delić, P. Palavestra, J. Deretić. R Vučković, S. Peković). Verovatno je, kako piše Jovan Delić, prvi put u srpskoj književnosti, „estetska funkcija postala samosvjesno dominantna. Zasluge /…/ široko shvaćene književne kritike za to su nemjerljive“ (Delić 2008: 18).

…..Pristup, širinu i dubinu zahvata Lazarević je prilagođavao povodu. Većina radova o srpskim pesnicima objavljivana je najpre u ondašnjim časopisima (Srpski književni glasnik, Novo vreme. Bosanska vila, Letopis Matice srpske), a zatim u prvoj ili drugoj knjizi Impresija iz književnosti (1912, 1924). Tek izašla zbirka pesama, potreba za sintetičkim pri¬stupom već etabliranim pesnicima, ili za njihovom odbranom od negativne (nepravedne?) kritike (studija o Disu), ukazivanje na nadolazeće tendencije (Lazarevićevi radovi u almanasima), predavanja po pozivu – bili su neki od povoda za kritičku aktivnost. U ovom prvom periodu svog rada Lazarević je bio najbliži onoj, po definiciji (i etimološkom poreklu) najvažnijoj funkciji kritike – da ocenjuje, informiše i preporučuje. Kasnije će doći tekstovi pisani „sa distance“ u kojima nije bilo živog i neposrednog kontakta sa, ili konkretnim, ili aktuelnim, ili savremenim književnim delima. Međutim, ono što ukazuje na stvaralački kontinuitet, metodološku doslednost i neku vrstu autentičnosti ili „iskrenosti“ (kriterijum na koji se sam pisac često pozivao), jeste prisustvo teorijskokritičkog, estetičkog ili filozofskog diskursa već u ovim ranim Lazarevićevim radovima. Kao ekplikativna dopuna, u vidu digresije koja ponegde i preraste u prikrivenu centralnu temu, ovi esejistički ekskursi potvrđuju suštinsku vokaciju Lazarevića, pre kao mislioca nego kao kritičara.

…..Pišući o srpskim pesnicima modernistima, Lazarević je izdvajao sledeće istraživačke aspekte: analizu tematsko-motivskih, versifikacijskih i stilističkih elemenata, razmatranje ekspresivnih (emocionalnih) slojeva pesme i lirskog subjekta, razvojni put pesnika i genezu pesme ili čitave zbirke. Iskorak u kontekst, premda nije bio dominantan kriterijum, javljao se sporadično i sa različitim vidovima zahvata (kontekstualizacije), po-tvrđujući uticaj još uvek prisutne kritike pozitivističko-sociološke (determinističke) orijentacije. Eksplicitno tumačenje takve heterogene prirode kritike J. Skerlić će proklamovati u tekstu Dogmatična i impre¬sionistička kritika, u kome se ističe da se dobra kritika „ne zaustavlja samo na spoljnim uslovima, ona ne zaboravlja i samo delo, svu onu količinu života koju ono sadrži, gledište, piščevu osetljivost, stil i kompoziciju“ (Skerlić 2000: 21).

…..Nepostojanje stilskog jedinstva unutar predratne modernističke kritike (Palavestra 2008: 161), kao i na nivou čitavog prvog talasa moderne, vidljivo je i na mikro-planu, u pojedinačnim tekstovima, kao što je slučaj kod Lazarevića. Tenzija koja se primećuje u njegovim ranim radovima, proističe iz nedovoljne usaglašenosti pesničkog i poetičkog nasleđa i novog duha individualizma u književnosti i književnoj kritici, kao i unutar samog koncepta stvaralačke kritike.

…..Već u tekstu o Svetislavu Stefanoviću Lazarević tačno zapaža osnovne odlike modernističke poezije i težnje pesnika:
„osetiti detalj i detaljno ga izneti, kazati sve one tanane obmane čula; u običnim stvarima naći samo ono što je strano oku neumnih i kratkovidih, naći ono što je neobično i najzad i najteže i najređe i u neobičnome i u retkome naći onaj detalj koji je u njemu teško uočljiv – to je novi deo programa naše pesničke generacije“ (Lazarević 2003:7).

…..Iako je gotovo o svakom pesniku pisao polazeći upravo od tog novog pesničkog senzibiliteta, estetske, umetničke domete njihovih pesama nije izjednačavao.

…..Neujednačenost koju nalazimo u Lazarevićevom pristupu pesnicima moderne, mogla bi nam dati za pravo da ovaj pregled njegove kritičarske recepcije uradimo idući od jednog do drugog pesnika. Odlučili smo se, ipak da pokušamo da predstavimo sintetički ključna mesta, zajedničke tačke preseka, u nadi da bismo se tako bar donekle približili Lazareviću kao kritičaru moderne. Stoga smo izdvojili sledeće aspekte njegove recepcije: 1) tematsko-motivski i ideološki sloj pesme; 2) poetska subjektivnost i duhovno-psihološko jezgro pesme; 3) stilistička analiza; 4) versifika¬cijska analiza; 5) metakritički ekskursi i eksplicitni kriterijumi vrel¬novanja.

.

…..Tematsko-motivski i ideološki sloj pesme

.

…..Pišući o srpskim modernističkim pesnicima, Lazarević na više mesta uočava nova tematska težišta, drugačija interesovanja. U tekstu indikativnog naslova: „Oni što dolaze“, neposredno je obrazložena ta nova tema:
„Mladi, /…/ počinju da tretiraju jednu sasvim modernu temu. To je tema naših halucinacija, nemira, splina, dosade, naših živaca koji su i suviše zategnuti i predraženi životom koji vodimo“ (Lazarević 2003: 87).

…..Kada je o tematskim slojevima poezije reč, opasnost koja vreba kritičara sadržana je u potencijalnim klasifikacijama i najčešće veštačkom obuzdavanju obilja. Lazarević, i kada polazi od ovog kriterijuma, ne zadržava se na polaznim distinkcijama, već brzo prelazi na opšta pitanja o poetskoj funkciji. U Stefanovićevoj poeziji nalazi više vrsta soneta (sa filozofskim temama, mitološke, ljubavne, čisto opisne), ali ukratko prelazi preko sadržaja samo prve dve vrste.

…..Više pažnje Lazarević posvećuje motivskoj analizi pesama Milutina Bojića (1914), izdvajajući posebno motiv žene i otadžbine. Prepoznajući u erotskim aspektima Bojićeve poezije „religiju strasti“, Lazarević, pomalo neočekivano, genezu ovakvog pesnikovog doživljaja žene obrazlaže pozitivističkim kriterijumima porekla koji implikuje snažne heterostereotipe.

…..„Mi se neprestano branimo da nismo Azijati. Ali, mi smo to; U ovom slučaju, bar. Uostalom, zašto se braniti? Ovde je ta ‘azijatika’ tako iskrena i intuitivna i, naročito, umetnička da nam ona može biti i pohvalna i originalna karakteristika“ (Lazarević 2003: 234).

…..Prevazilaženje tendencije koja se postiže de-konkretizacijom tema iz neposredne stvarnosti, jedan je od načina da se dopre do suštine, pisaće Lazarević povodom patriotske poezije M. Bojića.

…..Sociokulturni kontekst je interpretativno polazište i u Lazarevićevoj studiji „Žena u našoj modernoj lirici“. Naglašavajući da piše sa rodne pozicije muškarca koja će implicirati limitiranost (da li zato ne piše o ženama pesnikinjama?), Lazarević je gotovo u feminističkom ključu na tragu tumačenja marginalizacije žene u društvu i oblikotvornih snaga dominantnih naučnih diskurzivnih praksi (medicine, gramatike).

…..„Kad bi se žene mnogo više bavile naukama i književnošću, one bi stvorile sebi drugi položaj. ( … ) Mi stvaramo države i stoga sve njene ‘avanzmane’ zadržavamo za sebe; mi stvaramo i zakone, i stoga je ona, i u njima, uvek žrtva” (Lazarević 2003: 180).

…..Kada nije kontekstualizovao sa spoljašnjih, „ne-umetničkih“ pozicija, što je češće, i što je podrazumevalo više vrednosne sudove, Lazarević je iza konkretnih motiva tragao za toposom, za onim što je opšte i univerzalno. Pesma je utoliko vrednija ukoliko pesnik prevazilazi onu polaznu sliku stvarnosti koja daje početne impulse, prvi utisak. Indikativno je njegovo zapažanje o Rakićevoj poeziji.

…..„Između njega i izraza ima vrlo malo spoljne i svetske stvarnosti – taman onoliko koliko je potrebno da se izađe iz tonskoga u verbalno. Prva vizija kakve njegove pesme, kod čitaoca, ima veze sa objektivnom i spoljnom stvarnošću, i puna je stvarnih pojedinosti, položaja i mesta; ali, kad se oseti pesma, i kad se pođe od njene osnovne emocije, ta stvarnost je samo prikaz, pomoćno sredstvo i objektivacija, projiciranje tonskog i idejnog na verbalno i na izraz” (Lazarević 2003: 107).

…..Lazarevićevo zaobilaženje ili otklon od referencijalne funkcije poezije (možda radi pomaka ka autoreferencijalnoj funkciji), – proističe iz njegovog stava da poetska ekspresija može biti samo rezultat poetske impresije. Otud je svaka vrste ideološkog i aksiološkog razmatranja pe¬sme tesno povezana sa analizom stvaralačke ličnosti, odnosno, pesnikove subjektivnosti.

.

…..Poetska subjektivnost i duhovno-psihološko jezgro pesme

.

…..Lazarević razlikuje dve vrste subjektivnosti: onu manje vrednu (auto¬biografsku, psihološku, neprerađenu subjektivnost), koja preteruje u neukusnom ispovedanju („pirosferski stadijum, primitivan, sa urlikanjem egocentrizma“), ili je, usled nedostatka talenta, puki manir, i drugu, umetnički vrednu, koja se u poetskom izrazu preobražava i sublimiše. Preuzimajući kriterijum iskrenosti iz tradicionalne poetike, Lazarević je odbacivao pojednostavljeni kriterijum „autobiografske istinoljubivosti“ (Siami 1998: 21). Traganje za duhovno-psihološkim jezgrom pesme je kritičarev pokušaj uspostavljanja njene geneze u čemu se prepoznaje, s jedne strane, modernistički povratak romantičarskoj subjektivnosti, a s druge strane svež uticaj determinističko-psihološkog, scijentističkog nasleđa. Već u ovim ranim kritičkim tekstovima Lazarević anticipira i centralnu stilističku kategoriju duhovnog etimona koju u književnokritičku metodologiju uvodi Leo Špicer.

…..Problem prirode poetske subjektivnosti Lazarević razmatra u kraćim ili dužim esejističkim ekskursima povodom zbirki različitih pesnika: Stefanovića, Rakića, Disa, J. Miličića, Bojića, V. Petrovića, Dučića. U unutrašnjoj prirodi pesnika kritičar uočava izvesnu zakonitost, po kojoj se fiziološko sučeljava sa psihološkim i odatle „izbija u estetičko“, „gde se podsvesno i nesvesno nalaze u starim slojevima i, pod vatrom nadahnuća koja je u nepoznatoj pirosferi, izbacuju u podsvesno i svesno, i odavde u izraz“ (studija o Milanu Rakiću, Lazarević 2003:106). U tekstu o M. Bojiću Lazarević traga za „psihogenezom pesnikove impresije“ kako bi se došlo do „unutrašnjeg kvaliteta” same impresije (Lazarević 2003: 238). Najviše domete u transformisanju unutrašnje emocije (impresije), u umegničku ekspresiju Lazarević je video kod Dučića.

…..„On sada više ne govori o običnim, jasnim i starim osobinama naše duše i savesti; naprotiv, on je sad sav u nijansama i prelivima jednoga pesnika koji, sa najviše kule snova, sanja i naslućuje osećanja onih koji će doći“ (Lazarević 2003: 97).

…..I mada mu aksiološka distinkcija autorskog JA i lirskog subjekta omogućava da više prostora posveti analizi nove emocionalnosti, Lazarević ipak pokazuje selektivnost u pristupu „novoj lirskoj duši“. Indikativan je u tom pogledu jedan fragment iz teksta o poeziji Josipa Miličića:

…..„Naša nova lirska duša je vrlo nervozna, Kad se posmatra kao celina, naš noviji lirski pokret je dosta složen, i pun paradoksa. Ko više, ko manje, ko intuitivno, a ko preko knjiga, naši su liričari ušli u sasvim nove probleme naše svesti, i iz nje ekspresiraju mahom ono što je u njoj egzotičko, ili ekstravagangno ili satanističko. /…/ U pogledu ekspresije došlo je do kraja: došlo se do paradoksa da sama ekspresija bude impresija“ (Lazarević 2003: 228).

…..Na ovom mestu Lazarević se otkriva kao vrlo pažljiv čitalac koji je imao dovoljno senzibiliteta da prepozna tu specifičnu poetiku paradoksa koju je donela moderna. Drugo je pitanje koliko je Lazarević bio spreman da razume sve glasove „onih što dolaze“. Podsetimo se, poeziju S. Stefanovića je odbacio kao nejasnu i izveštačenu. U to vreme u Srpskom književ¬nom glasniku vodeći srpski kritičari su isticali „parnasovsko pesničko umeće, njihov jasan i logičan izraz i usklađenost forme i sadržaja“ (Cvetičanin 2006: 87). Očigledno, pesnik koji dolazi imao je sudbinu da čeka čitaoce koji će doći.

.

.

…..Stilistička i versifikacijska analiza

.

…..Pitanja stila i versifikacije nisu bila obavezan pratilac Lazarevićevih tekstova o pesnicima. Takođe, u razmatranju ovih aspekata pesama, polazilo se od različitih ili povremeno poetički neartikulisanih metodoloških pozicija, pa su rezultati vrednovanja sadržavali protivrečnost, nebranjenu ili hotimičnu subjektivnost i tendencioznost. Dobar primer pruža uporedni pregled stilsko-versifikacijske analize pesama S. Stefanovića, M. Rakića i M. Bojića. Zanimljivo je da Lazarević nije polazio od tradicije, što je bio prirodan put u analizi novih versifikacijskih momenata naših pesnika modernista, osim kada je ukazivao na negativne primere stila Laze Kostića. Kritičarevi kriterijumi vrednovanja i deskripcije bili su neka vrsta kombinacije tradicionalnog poetičkog (retoričkog) pristupa i obnovljenog neoromantičarskog kulta subjektivnosti. Dobar stil se, na način tradicionalnog poetičkog promišljanja, vezivao za iskrenost kao onaj „oblik strogosti i autentičnosti, poštovanja kako prema samom sebi, tako i prema publici“ (Siami 1998: 21). Trebalo je, dakle, prilagoditi ovaj kriterijum novoj osećajnosti prema kojoj je Lazarević imao ambivalentan odnos. Tako je, na primer, leksičke neologizme kod jed¬nih pesnika hvalio (M. Bojić), a kod drugih napadao (S. Stefanović). Zahtev za prirodnim, neposrednim prenosom impresije u formu (ritam, rima, tonalitet), predstavljao je neku vrstu vrednosne konstante, nasuprot vešta¬čkom oponašanju regula „poetike“ i „stilistike“.

…..Iako je imao pozitivan stav prema jezičko-stilskim novinama u poeziji svojih savremenika (uvođenje novih reči, nove forme, novog ritma, punoća stiha, prekoračenje), Stefanoviću je Lazarević zamerao na prekomernosti, neuravnoteženosti i neprirodnosti u upotrebi ovih postupaka. „Nejasno izražavanje“, proisteklo iz „neobičnih figura“ i „neočekivanih upoređenja“ (Lazarević 2003: 9), za Lazarevića je znak namerne izveštačenosti („snobovsko poziranje“) i pukog negiranja poetičkih i posebno, metričkih pravilnosti. „Akrobatski slikovi“ i podređenost sintaksičke strukture stiha ritmu i rimi u Stefanovićevoj poeziji nije tumačena kao pesnički izraz novog modernog senzibiliteta, već je u tom formalnom izneveraeanju naš kritičar video kontinuitet jedne negativne tradicije i uticaja koji polaze od Laze Kostića. Lazarevićevi zaključci, međutim, bili su opšte konstatacije proistekle iz utisaka, a nikako u retoričko-poetičkom ključu argumentovane analize. Svojevrsni je paradoks da je i na taj način Lazare¬vić, zapravo, dobro osetio originalnost Stefanovićevog stiha, ali ga je strogi parnasovski kriterijum sprečavao da prihvati tu pesmu koja „kipti sporednostima, izgleda obezglavljena, obezmatičena“ (Lazarević 2003: 27). Potreba pisaca moderne da se „suprotstave svemu što je normativno i akademsko“, „da šokiraju sve one koji se kreću u okvirima šablona normi i akademizma“ (Peković 2002: 146), bila je prepoznata, ali, očito ne i prihvaćena.

…..Ovu našu tvrdnju još više potkrepljuje Lazarevićevo versifikacijsko čitanje Rakićeve poezije. Iako je sada reč o visoko pozitivnom vrednovanju, simptomatično je da je Lazarević opet prelazio preko suštinskih inovativnih Rakićevih rešenja. Posvećujući posebno poglavlje versifikacijskoj analizi Rakićevih pesama, Lazarević je naglašavao one kvalitete koji su u savremenim čitanjima Rakića doživeli priličnu revalorizaciju. Suženi rečnik, jednolika, uravnotežena, tačna, ali ne i bogata versifikacija, čist parnasovski stih preuzet od francuskih pesnika, neusklađenost melodije strofe i ideja, zaključci su, koje, nakon prihvatanja savremenih uvida u poeziju moderne, moramo uzeti sa rezervom i kao simptom Lazarevićevog nerazumevanja novog senzibiliteta koji je doneo Rakićev stih. Ostaje nam pomalo da žalimo što se sa više argumentacije ili metodološki egzaktnijeg pristupa (uprkos impresionističkom načelu!), nije pisalo o inače dobro uočenom efektu opkoračenja, briljantnoj, zvučnoj rimi i zvučnim aspektima strofe. A to su bili Rakićevi kvaliteti koje je Lazarević posebno istakao. Zapravo, možda se pravi Lazarević u pomenutoj studiji najviše otkriva na njenom početku, u uvodnom esejističkom ekskursu koji razvija temu o poreklu poezije i vezi zvuka i smisla. Kažemo, pravi, jer Lazarević nije bio kritičar kratkog daha, tekuće, ocenjivačke kritike. Kontekst njegove impresije čak i kada je bio zamagljen, neprohodan ili protivurečan, doticao se neretko teorije i filozofije kritike, kao i nekih večito aktuelnih književnoteo¬rijskih pitanja. Ostaje za nas, Lazarevićeve tumače, otvoreno pitanje zašto Lazarevićeva kritika nije više crpela sa izvora njegove teorije. Možda se odgovor naslućuje u nesrazmeri, početnoj ali stalno pulsirajućoj neusaglašenosti između teleološke usmerenosti teorijskog diskursa i dolazećeg, prevratničkog pesničkog govora.

.

Metakritički i književnoteorijski diskurs

.

…..Povodom Lazarevićeve impresionističke kritike stvaralačkog tipa P. Palavestra je napisao da je usled kritičareve prožetosti liberalnim idejama estetizma, njegova kritika bila bliža eseju nego kritičkoj oceni ili književnoj studiji (Palavestra 2008: 166). U skoro svaki tekst o pesnicima srpske moderne Lazarević je unosio kraće ili duže esejističke ekskurse o različitim temama: genezi lirike, kriterijumima vrednovanja, odbrani kri¬tike, odnosu zvuka i značenja, sonetu, modernoj emocionalnosti, subjektivnosti pesme, sudbini čoveka. Većini ovih tema Lazarević se vratio nekoliko godina kasnije i u dužem periodu stvaralaštva razvijao ih je i dograđivao. Otud se ovi rani teorijski segmenti moraju čitati i kao protoforme ili u funkciji geneze Lazarevićevog obimnog filozofskog i teorijskokritičkog dela.

…..Uvodni deo studije o Rakiću Lazarević počinje esejom o melodijskom izrazu kao praobliku lirike koji je prethodio verbalnom momentu. Što je pesnik neposredniji u doživljaju i prenošenju tonskih efekata, utoliko je njegova reč kao „ekspresija“ bliža intuiciji i impresiji. Mireći neoromantičarski interes za čulno i iracionalno sa modernisgičkim formalnim estetizmom, Lazarević dolazi do ideala „apsolutne poezije“, „čiste, visoke i oslobođene“, koja može ponuditi filozofsko saznanje. U toj tački može se pomiriti unutrašnja, psihološka istina sa harmonijom koja nadilazi trenutak ili objektivnu stvarnost. A da bi se to umeće pesnika osetilo i pokazalo, i kritičar mora poći od sopstvene impresije. Neoplatonizam je vidljiv, ne samo u Lazarevićevom promišljanju pesničkog stvaranja, već i čina kritičkog čitanja. Udvojiti se, postati drugo pesnikovo JA, osetiti njegovu impresiju, prvi je korak ka doživljaju pesme. U zaključku studije o poeziji V. Petrovića Lazarević kaže:
…..„Ako ih (pesnike, prim. S. M. M.), hoćemo pravo i tačno da ocenimo, mi moramo da živimo životom svih njih, da, jednovremeno, imamo sve njihove ličnosti; jer, naše je da iz njih govorimo o njima ako hoćemo da budemo visoki i viši od njih, ako hoćemo da bude¬mo predstavnici književnog roda koji je poslednji došao u književnost i koji iziskuje toliko isto stvaralaštva koliko i ostali rodovi“ (Lazarević 2003: 246).

…..Navod dobro pokazuje u kojoj meri je empatija, kao oblik mentalne simulacije, postajala početkom dvadesetog veka važan uslov izražavanja, ne samo u književnosti (gde je bila sredstvo prodora u psihološka stanja), već i u kritici. Esejistički zapis o činu udvajanja kao činu kreacije predstavljao je uvod u teoriju stvaralačke kritike, koja će kasnije kod Lazarevića biti centralna tema teorije kritike.
…..Prihvatajući Skerlićev i Popovićev zahtev da se književnoj kritici da zasluženi status, Lazarević će na više mesta povodom kritike pesnika pisati u odbranu ovog „književnog“ roda. Zahtev impresionističke kritike da povodom dela piše o sebi, u ovom slučaju se potvrđivao preko autopoetičkih (ali nikada ne i pojednostavljenih autobiografskih utisaka) i metakritičkih interpolacija: ,, /…/ neka se nikako ne zaboravi da u književnosti postoji rod, koji se zove kritika i koji kao umetničko delo stoji na onoj istoj visini na kojoj i ostali rodovi“ (Lazarević 2003: 96).

…..Ono što će u ovoj prvoj fazi biti gruba, neoriginalna i nesistematična odbrana kritike, u kasnijim Lazarevićevim esejima prerasta u razvijeni filozofski sistem. Tu sklonost ka filozofskim digresijama Lazarević u esejima o pesnicima pokazuje kada, na primer, piše o čoveku novog doba (studije o Dučiću, Rakiću, Bojiću, Stefanoviću), ili o prelazu iz pesimizma u misticizam (studija o Rakiću).
…..Nastajali različitim povodima i različitih dometa, u rasponu od nagoveštaja do razvijenih analitičkih uvida, svi ovi Lazarevićevi diskurzivni umeci imaju jednu zajedničku karakteristiku. Pisani su strasno, retorički povišeno, sa patosom, povremeno prenaglašeni u svojoj eksplicitnosti. Mada impresionista, Lazarević nikada nije prelazio u introspekciju ili intimnu ispovest. Nedvosmislen je u tom pogledu njegov zaključak u studiji o M. Bojiću: „Uostalom, u pesniku ne treba tražiti sebe nego njega“.

…..Razuđena, ponekad rasplinuta retorika Lazarevićevih kritičkih utisaka, uvek je računala na jedno inpersonalno ili univerzalno značenje. Njihova isključivost ili doslednost nije, čini nam se, uvek proizilazila iz čvrstine teorijskog i metodološkog polazišta, koliko je bila podređena estetskoj, aksiološkoj, saznajnoj i pokatkad ideološkoj intenciji autora. Takođe, efekat nesrazmere u tematsko-idejnom ili stilskom pogledu između ovih delova i primera konkretne analize, ide u prilog našem zaključku da su rane Lazarevićeve studije o pesnicima srpske moderne svojim eklektičnim, hermetičnim sadržajem više imale anticipatorsku (za kasniji autorov opus) i književnoistorijsku vrednost, nego što su bile relevantan doprinos prvom talasu kritičke recepcije ovih pesnika.

.

.

LITERATURA

Delić 2008: J. Delić, O poeziji i poetici srpske moderne, Beograd: Zavod za udžbenike
Deretić 1983: J. Deretić, Istorija srpske književnosti, Beograd: Nolit
Lazarević 1975: B. Lazarević, „Stvaralačka kritika“, u: Kritički radovi Branka Lazarevića, priredio D. Puvačić, Beograd, Novi Sad: Institut za književnost i umetnost, Matica srpska
Lazarević 2003: B. Lazarević, Impresije iz književnosti i pozorišta. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
Nenin 2007: M. Nenin, Sitne kljige, Novi Sad: DOO Dnevnik
Palavestra 2008: P. Palavestra, Istorija srpske književne kritike, Novi Sad: Matica srpska
Peković 2002: S. Peković, Osnovni pojmovi moderne, Beograd: Narodna knjiga.
Puvačić 1975: D. Puvačić, „Književni kritičar Branko Lazarević“, u: Kri¬tički radovi Branka Lazarevića, priredio D. Puvačić, Beograd, Novi Sad: Institut za književnost i umetnost, Matica srpska
Siami 1998: A. Siami, Poetika, Beograd: Plato
Skerlić 2000: J. Skerlić, Pisci i knjige, Beograd: Zavod za udžbenike i na¬stavna sredstva
Cvetičanin 2006: V. Cvetičanin, Francuska književnost u „Srpskom knji¬ževnom glasniku“, Niš: Filozofski fakultet

.

.

.

.

.


Snežana Milosavljević Milić

Rođena je u Aleksincu, 1966. godine. Redovni profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu (Teorija književnosti, Metodologija nauke o književnosti). Objavila je preko sto naučnih studija u domaćoj književnoj i naučnoj periodici. Bila je gostujući predavač na univerzitetima u Pečuju i Banjaluci, istraživač na naučnim projektima Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije – Tehnika i semantika pripovedanja, Leksikon srpskog realizma, i Poetika srpskog realizma i Andrić Initiative (Graz). Član je međunarodne asocijacije naratologa i međunarodnog udruženja Compares, uredništva časopisa „Philologia Mediana“ i Društva Matice srpske.
Autorske knjige:
Okvirni oblici u srpskom realističkom romanu, Čigoja, Beograd, 2001.
Modeli komentara u srpskom romanu 19. Veka, Prosveta, Niš, 2006.
Priča i tumačenje, Filip Višnjić, Beograd, 2008.
Figure čitanja, Službeni glasnik, Beograd, 2013.
Otpori i prekoračenja – poetika pripovedanja Bore Stankovića, Filozofski fakultet, Niš, 2013.
Ogledavanja – Laza Lazarević i Simo Matavulj (u koautorstvu sa Draganom Vukićević), Filozofski fakultet, Niš, 2014.
Virtuelni narativ – ogledi iz kognitivne naratologije, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, Filozofski fakultet, Niš, 2016.
Priređivački rad:
Antologija niških kritičara i esejista, Prosveta, Niš, 2005.
Laza Lazarević, Janko Veselinović (u koautorstvu sa Mirkom Đukićem), Matica srpska, Novi Sad, 2015.
Jakov Ignjatović, Matica srpska, Novi Sad, 2016.
„Kognitivna naratologija“, Književna istorija, XLVII 2015. br. 155, XLVIII, 2016, br. 156

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)