Vladislava Vojnović

Odraz

.

.

Prosta stvar

.

Nežnost, požrtvovanost, toplina,
a i briga,
pa i prosta pristojnost,
to je za one niže,
sa manje kvalifikacija,
za uslužne delatnosti,
za početke karijera,
za svekoliku služinčad,
za one koji mogu da posluže,
koji moraju da služe,
to je za neplaćeni ženski rad,
ili za ono što se iz njega ispilelo.

Viši
ako hoće da budu na visini,
moraju da se ne mršte,
ali da tek što nisu,
ledeni,
nezainteresovani,
imajući pametnija posla
na drugom mestu,
da frustriraju svakim pokretom,
i pogledom,
reči da ne troše,
da ih štede
kao nekad što su se meci štedeli
za prave neprijatelje,
a sitne da ubijaju
negovanoću golih šaka,
oštricama distanciranosti,
hladnim oružjima statusnih simbola,
uniformnošću stava i odela,
svilenim gajtanima samopouzdanja
koji sijaju, puše se i pene
kao znoj trkačkih konja
koji pobeđuju.

I kao da nije bilo dovoljno loše,
otkriše niži,
sa manje kvalifikacija,
na počecima karijera,
svekolika služinčad otkri
i opiljci neplaćenog ženskog rada otkriše,
da bi se sve to moglo glumiti.
Prosta stvar, reče Hamlet.
Pa, kad je prosta, što tebi tako čudna izgleda,
zapita ga mati.
Neka sasvim drugačija mati
nego što sam ja.

.

.

Papir od šargarepe

.

Seckam šargarepu
na tanke, tanke listiće,
svi su isti, mogli bi se presovati,
negde sam videla papir od šargarepe.
Inače je ne seckam tako,
ali, žuri mi se da cušpajz bude gotov,
tanji komadi brže popuste.
A iza mojih leđa
u paralelnoj realnosti,
nešto strašno zgrabilo je prostor,
uvrnulo ga, zgužvalo,
hvata i mene, deformiše me,
fragmentira me
i odjednom
šargarepu secka devojka,
možda treći ili četvrti put u životu,
i pored najbolje volje,
režnjevi joj nisu tanki,
a nisu ni jednaki.
Proleće je kao i sada,
kuhinja je manja od moje,
pod nogama joj nisu pločice
nego teraco-beton,
iza leđa joj nije moj mačor
već nenaklonjeni starac
otac njenog budućeg, pa zatim bivšeg muža.
Ocu te devojke ubila se majka
baš u junu mesecu,
godinu dana pre nego što je maturirao
odgovarajući
Junija Palmotića i dubrovačku dramu,
a u Palmotićevoj je Zavod za mentalno zdravlje,
a ta će devojka mada tad to još ne zna
studirati dramaturgiju,
a mnogo godina kasnije ići će u Palmotićevu
da potraži pomoć.
No, tada, posle seckanja šargarepe,
ta je devojka skuvala ručak,
a onda pobegla s ledenog teraco-betona,
od nenaklonjenog joj starca iza leđa,
od muža koji to tad još nije bio,
a sad to nije već više od dvadeset godina,
otrčala je najboljem drugu iz razreda
da lupetaju, da se smeju, da piju,
da joj depilira noge
jer sama nije imala srca
da cima one trake
nalepljene preko voska.
I tako su oni godinama
jedno drugom ogovarali ceo svet
ogovarali jedno drugo,
ogovarali sami sebe
pet para ne dajući
za restriktivnost palanačkog morala,
jer je ona devojka smatrala
da su jedno drugom stariji
po starešinstvu redosleda pojavljivanja
u tom filmu,
sve dok ono strašno
iz paralelne realnosti
nije zgrabilo sve,
pa i druga iz razreda,
pa i devojku što je bila nespretna
s nožem i šargarepom.
Devojku je povredilo
što ju je drug napustio odabravši
različitu paralelnu realnost.
Jeste, ona je sirota
verovala u mogućnost izbora.
Njeno strašno-strašno dugo ju je uvrtalo u ženu,
koja je teško podnela smrt oca
i jednog sasvim drugog juna
morala je do Palmotićeve
gde se popela do poslednjeg sprata tog pakla
teraco-betnoskim stepenicama
do tmastog doktora
gospodara vrhunca za zaključane.
Taj joj je, pak, rekao da joj nije ništa,
da je zdrava kao dren,
zdrava koliko se samo može biti.
Njoj se uvrnula misao:
koliko li je zdravih proglasio bolesnima
ako nju smatra zdravom.
Tmasti je zapazio uvrtanje,
pa ju je pitao šta bi ona htela.
Ona je rekla da se nadala
da će joj otac pre nego što umre
reći „Izvini.“
Tmasti je rekao „Gluposti!“ jer, reče,
toga nema na svetu i neće ga ni biti,
sistem brani sebe i nema sposobnost
uviđanja greške.
Svako „izvini“ udar je u temelj, ruši ličnost,
satire je.
Nije mu poverovala.
Par meseci pre seckanja šargarepe
na tanke-tanke jednake listiće,
zazvonio mi je telefon
na uzbunu:
drug iz razreda izvinio mi se za uvrtanje.
I lagala bih kad bih rekla
da mi nije palo mi je na pamet šta je rekao tmasti,
ali sam odmahnula glavom
kao da je misao kosa koja upada u oči.
I misao se kao kosa zabacila na mesto,
van vidnog polja.
A danas je opet zazvonio telefon:
drug iz razreda
pokušao samoubistvo, rekoše,
trenutno je zaključan u devetom nivou pakla,
leče ga neki tmasti mudraci
koji znaju znanje
o nemogućnosti izbora.

.

.

Kao Pulin

.

Prijatelja nemaš sto,
nego jednog ili dva.
Češće jednog.
Često, da se ne lažemo,
nijednog.
Zato za prijatelje proglašavaš
poznanike, komšije, kolege,
jatake i ortake,
neusuđene ili bivše ljubavnike,
neke sasvim slučajne ljude,
mačku ili psa,
neko mesto, reku, šumu,
neku boju,
muziku,
mrtvog pisca,
kompozitora,
odraz u ogledalu.

Svi oni trebalo bi
da poznaju jedni druge.
Da, ako ti se nešto desi,
ima ko da im javi
i tebi da javi
ako se njima desi.
Ako se posvađate
da ima ko da vas miri,
ako se ne pomirite
da imaju kome da te ogovaraju,
kad te ogovaraju
da ima ko da ti prenese
njihove reči,
zbog kojih ćete se potući,
pa pomiriti,
pa napiti,
pa opet posvađati,
pa ogovarati,
pa se naljutiti, nasmejati,
pomiriti.

No, ako imaš izvestan kulturni kapital,
izvesnu hrabrost,
i radoznalost,
pa za prijatelje ne proglašavaš
samo članove rodovske zajednice,
ako švrljaš šarolikim šarom
i nalaziš ih na raznim mestima,
onda moraš sama
da ih juriš i da laješ
kao neko neurotično pseto,
kao davno genetski modifikovani pulini
što stado drže na oku
i na okupu,
ne dajući da se stoka odvaja.
Inače će se pogubiti,
pa ćeš se setiti da imaš
tek jednog ili dva prijatelja,
češće jednog,
da se ne lažemo,
često nijednog,
što je nezgodno
kad ti se svetom više ne švrlja
a ogovara te mačka,
olajava te reka,
boja ti se ruga,
otrcavaju te mrtvi pisci
i muzičari,
a najgori je od svih
odraz u ogledalu.

.

.

Čaša

.

Ako ne paziš,
može se desiti
da ti se želje ostvare,
naročito nesmotrene.

Prijatelji
koji su nežni,
još će ti i pomoći
da ti se želje ostvare.

Samo neprijatelji
zauzeće se za osujećivanje
ostvarenja tvojih želja,
njih treba – da čuvaš.

Prijatelji će ti reći
da ti je čaša dopola puna.
Poslušaš li ih,
mogla bi crći od žeđi.

Neprijatelji će huškati
tvoju svest o čaši
koja je od polovine prazna,
nad tim treba – da se zamislš.

Pristajanje na pola punoće
ima smisla samo na samom kraju.
U svim ostalim slučajevima
svest o praznini spašće ti glavu.

.

.

Sapun

.

Nikome se ne može desiti
ono što mu ne priliči,
govorila je tvoja baka,
Bog joj dao pokoj
nespokojnoj,
a i tebi pameti da je ne mrziš,
mržnja je za lenštine
i za tupe.

I, posle godina neprilika,
zapriličilo mi da te odvedem
na mesta koja najviše volim,
da ih zavoliš i ti
da imamo više
međ zimnicom na policama špajza
kad jednom bude padao sneg.

Tebi novi horizonti,
a meni tople ruševine ljeta
na rubu napuštenog mora
i jednog izgubljenog svijeta,
sve u svoje vreme,
govorila je tvoja baka,
nemoj je mrzeti što je samo govorila,
a nije sprovela u delo,
nije sve dato svakom.

I dok tvojim nježnim godinama
priliči da bereš i skupljaš plodove
sa mirisom mora i okusom soli,
meni priliče tegle i flaše,
i jedno društvance,
jedan ručak,
ne u našem od košave drhtavom
kontinentalno blatnom svakodnevlju
pored mutnog Dunava,
nego na tom nestvarno bleštavom
maestralom osveženom Mediteranu,
pored kao čežnja tirkiznog mora,
providnog i preko dubine
mog abysovsko-cameronskog srca;
u kući slično mišljenoj kao naša
samo sa sa svim kućnim potrepštinama
pobednika,
ne sa dovijanjima gubitnika,
sa savremenom kuhinjskom mehanizacijom,
ne sa mojim starinski strpljivim rešenjima,
sa Gantovom lanenom košuljom na štenderu,
ne sa na buvljaku kupljenom garderobom u šifonjeru,
sa strancima koji znaju sve o istoriji
i pripovedaju kako je bilo,
ne sa domaćima što tragediju drže u malom prstu
pripovedajući
kako je moglo da bude;
drštvance koje zna sve o politici
i njenim produžecima oružanim sredstvima,
društvance koje se, međutim,
ne doseća da vodi ljubav, a ne rat,
ta, ozbiljni smo ljudi,
to je bila kratka i falš istorijska opcija,
mada, čujte, Korčulanska letnja škola,
to je već bilo nešto,
mada, opet, disidenti na ovim prostorima,
pričam ti priču,
vratimo se na Drugi svetski rat…
Društvance koje, dakle, sve zna o elegantnim rešenjima
što ih pruža novac,
ne o Divoti prašine, o pravom životu koji počinje
tamo gde prestaje komfor,
o čemu ja znam ponešto,
ali ćutim jer me niko ništa ne pita.

A u kupatilu te kuće,
u sred te kuće bez nepotrebne raskoši,
gde zaista ne gaje svinje i kokoši,
nego jednog velikog džukca,
na svoje veliko zaprepašćenje,
na lavabou oprah ruke i shvatih
da sapun je onaj za skidanje fleka,
znaš, onaj romboidni iz DM-a,
onaj što skida i najokorelije grozote.
imamo ga i kod kuće!

Da, znam, mora biti da je domaćin
pre nego što smo došli
prosuo po sebi ulje,
pac, savur, sos, toć, vino, vino, šta bilo,
i onda je to tako ostalo.
Znam.
Ali, opet, ali, ipak,
baka je govorila
nikome se ne može desiti
ono što mu ne priliči,
pa ni moje, a reklo bi se i domaćinove,
sartrovski prljave ruke
iza sartrovski zatvorenih vrata
kupatila
u kući okrenutoj moru
gde novine više ne leže
s Arsenovim datumima jula
nego skakuću crne vesti na Internetu,
pred obljetnicu Oluje
zaoštravaju se odnosi između Srbije i Hrvatske,
da, vesti kažu da ničeg nema,
ničeg nema od mene,
od mene.
I zato uzeh onaj sapun,
zatvorih ga u kutijicu,
sklonih ga sa lavaboa.
Ruke su kakve jesu
i ne mogu se oprati,
nego Jaspersa u prljave ruke i Hanu Arent,
pa, prakljaču i rifljaču,
pa, svako na svoje,
ko na reku, ko na more,
pa van zone komfora,
kao vredne žene vekovima!
A ti brzo zatvaraj tegle
dok su vrele
stavljaj ih u dunst
i ne vraćaj se starim ljubavima,
a naročito nemoj nikad da mrziš,
mržnja je za lenje i tupe,
ne za gladne,
nego za alave
što veruju da novac nudi
elegantna rešenja, efikasne sapune
i da je, valjda, Libetyja Valancea
ubio Ransom Stoddard.

.

.
Probudi se!

.

Ma, da, pogled je brži od konja,
šire je more od polja,
dragi je draži od brata…,
ali i dalje je pogled spor,
i uzak,
i sklon zavođenju.
Inače ne bismo štošta mogli,
npr. da gledamo filmove,
da nema te sporosti,
da ne vidimo 24 sličice u seknudi
kao kontinuirani pokret,
na televiziji 25,
da se zaljubljujemo,
da se nadamo,
da verujemo.
Da se pogledamo u ogledalu
ili u tuđim očima.

Ima ona priča
o trunu i brvnu,
diskurs o osuđivanju,
ah, diskurs, da, diskurs,
lepe li reči i poetične,
Isusova parabola
da ga ceo svet razume,
nerazumni svet
bez čijeg se razumevanja
ne postaje zvezda,
prvo ti lepo oseti brvno u svom oku,
pa onda vidi trun u oku brata svog.
Meni se oči generalno gade,
gadi mi se ljigavost sluzi,
gadi mi se osetljivost,
kapilari, flekice, neravnine,
izvesni pogledi naročito mi se gade,
a najviše zurenje
u prazno.

No, upoznala sam jednog brata.
Taj mi je brat bio konj.
Znaš kako vidi konj?
Zašto je uopšte tolika životinja
poslušna,
zašto sluša gospodara,
zašto pušta da ga jašu i prežu,
zašto voli,
i otkud mu saznanje
da je sloboda spoznata nužnost?
Konj ima u oku ljigavo sočivo
kroz koje čitav svet vidi
četiri puta većim nego što svet jeste.
Konj sebe, dakle, smatra,
četiri puta manjim.
I takav mali, šta će moj brat,
nego da se plaši,
da sluša,
da voli
i da trpi;
osim ponekad, kad mu baš pukne film,
da baci ćifta i nekog povredi,
da se propne što naročito oduševljava kičere,
da zapeni od napora,
da se baci sa litice,
ne znam otkud mi to,
ali me proganja prizor.

Zagledala sam se u oči tom konju
i tamo videla odraz svojih očiju
i brvna,
konjsko brvno i svoje,
i četiri jarca sam videla,
na svakom brvnu po dva,
leti trunje, upada u oči.
Tvrdoglavi jarci
gurali su se
i pali su u vodu
i voda ih je odnela.
Tužan prizor,
a možda i zbog onog trunja,
potekoše potoci suza
iz konjskih i mojih očiju,
odnesoše trunje,
i brvna odnesiše,
odnesoše i konja
i mene,
prođe život
u treptaju oka,
u pogledu bržem od konja,
ali sporijem od filma,
koji je i dalje spor
i takav će ostati zauvek
ko hoće da bude zvezda,
negde oko Metkovića
u autobusu dok si spavala
sanjajući aplauze.

.

.

Neustrašiva

.

Do zrelih godina,
ma, do juče ili prekjuče,
u društvu najboljih prijateljima
drhtala sam.
Drhtala sam pišući,
drhtala čitajući.

Kasno sam legala,
rano ustajala,
nisam spavala po danu.
Budila sam se na svaki šum.
Drhtala pred ogledalom,
drhtala pijući kafu,
drhtala sam opijajući se,
započinjući dan
i završavajući ga.
Drhtala sam kad zazvoni telefon
i dok traje razgovor.
Drhtala sam kad sam sama,
drhtala u bioskopu i u pozorištu,
drhtala na pijaci
u smoposluzi,
kod frizera,
pred konobarima,
prodavcima
i bibliotekarima.
Drhtala sam razgovarajući s majkom,
i sa ocem.
I sa tetkama.
I sa sestrom od tetke.
Drhtala dogovarajući poslove,
drhtala pred javne nastupe,
i privatne.

Drhtala sam spasavajući životinje,
drhtala pomažući ljudima,
drhtala učeći,
drhtala pokazujući znanje,
drhtala postižući koješta što se ceni
i radeći ono što se prezire,
drhtala povinujući se pravilima
i kršeći ih.
Drhtala sam u seksu,
drhtala sam plivajući,
drhtala kuvajući,
kvačilo nisam mogla da pritisnem,
toliko sam se tresla vozeći auto.
Drhtala sam na putovanjima,
drhtala sa strancima,
drhtala sa bližnjima.
Drhtala sam na porođaju,
posle porođaja drhtala toliko
da sam odskakala od stola
na kojem su me ostavili.

A ničeg se nisam bojala,
ništa mi nije bilo teško,
ništa mi nije bilo nedohvatljivo,
ništa mi nije bilo nerazumljivo,
važila sam za samopouzdanu,
za prepotentnu,
za onu koja zna šta radi,
za onu koja zna kako se stvari rade
i kad je za šta najbolje vreme
.
Ovih sam se dana prepala.
Samrtni strah uvukao mi se u kosti,
i vidim
ruke mi mirne,
noge mi mirne,
želudac mi miran,
srce mi ravnomerno kuca,
plućima mi se pune i prazne.
Roditelji su mi mrtvi,
brakovi su mi propali,
dete mi odlazi,
prijatelja nemam,
niko mi se ne sviđa
i nikome se ne dopadam.
Više se ne mogu obrukati.
Ne mogu više propustiti priliku
koja se čoveku ne daje dvaput.
Smrt će sigurno doći,
neće me ostaviti,
značim joj.
Ona nikog ne ostavlja,
pa ni najveće šeprtlje.
Strah,
kakvo olakšanje.

.

.

Čuvam ti pogled

.

Kupujem veštačke suze.
Ponestalo mi pravih.
Skupe su suze,
ako nisu kratkotrajne.
Kratkotrajne traju mesec dana,
ako ih ne upotrebiš,
moraš da baciš.
Tako sam valjda
ostala bez zalihe koju mi je bog dao.
Dugotrajne traju dugo,
ali i koštaju.
Te mi bog nije ni davao,
nisu predviđene za mene.
Zato mu prkosim i kupujem ih.
Sad sam pametnija,
iskusnija,
štedim.
Jednu suzu pustim ujutro,
jednu uveče,
dugo nišanim, da ne promašim,
da ne ode uludo,
da se ne otkotrlja u uho,
da ne ostane pored nosa,
na kapku ili na trepavici,
skupa suza bez konzervansa.
Ekonomišem tim presolcem
za čuvanje pogleda
da bude još neko vreme podnošljiv
da naoko
svet može da me pogleda u oči
iako znamo da nema svrhe,
toliko smo se lagali
taj lažljivi svet
i prilagodljiva ja.
A opet,
kad bude zima,
kad bude duvala košava,
kad noći budu duge,
možda mi nekad dođeš
i pogledaš me u oči,
pa zato štedim presolac,
konzerviram pogled,
da mi ostane barem jedan
prihvatljiv za tebe,
ako se nekad vratiš
i prohte ti se u sred zime
da me pogledaš u oči.

.

.

.

.

.


Vladislava Vojnović

Rođena je 1965. godine. Završila je dramaturgiju na FDU u Beogradu. Objavila je zbirke pesama „Ženske junačke pesme“ (2002), „Lovac na grinje“ (2007), „PeeMeSme“ (2010) i romane „Lenjinova desnica“ (2010) i „Kozje uši“ (2013). Piše za film, televiziju, pozorište i radio. Dobila je nagrade „Rade Obrenović“ Zmajevih dečjih igara i „Dositejevo pero“ za „Princa od papira“ 2008. godine. Živi u Zemunu, gde s mužem Milošem Spasojevićem, filmskim i TV-snimateljem, gaji malu filmsku producentsku kuću, jednu običnu kuću, jednu kćerku i tri mačke.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)